Аутор: др Мирослав М Јовичин, историчар
Тројица грчко-цинцарских потомака нераскидивим везама повезали су се са Великом српском православном гимназијом новосадском. Двојица њих, барон Милош Бајић, племенити од Варадије и Атанасије Герески били су велики добротвори ове Гимназије и Матице српске, док је трећи, др Ђорђе Дера био врсни гимназијски професор који је образовао многе генерације новосадске омладине.
Барон Милош Бајић од Варадије
Иако није никада живео у Новом Саду, барон Милош Бајић је великим доброчинством српској гимназији, начинио своје име бесмртним. Велика српска православна гимназија новосадска муке је мучила са својом старом зградом која је на делу плаца црквене општине саграђена тридесетих година XVIII века. Када је крајем XIX века запретила опасност да власти затворе гимназију због лошег стања у коме се зграда налазила, покренута је акција како би се сакупила неопходна средства. У питању је била велика свота новца, јер је за реновирање, према првим проценама, требало прикупити скоро 100.000 круна, али се испоставило да је неопходно подићи ново гимназијско здање, за шта је била потребна још већа свота, процењена чак на 200.000 круна. Организоване су добротворни вечери, балови, позоришне представе, тако да су средства сакупљана на разне начине, али народ је и поред узвишене потребе, нерадо давао новац. Сакупило се тек нешто више од 30.000 круна и све је указивало да ће акција пропасти.
Јавност је јадиковала над гимназијом која тавори своје последње тренутке, али пара опет није било. Матица српска је својим прилогом покушала да додатно мотивише богате Србе, али је прикупљено још врло мало новца. Међутим, на тек отворени рачун у Централном кредитном заводу у Новом Саду, неочекивано је уплаћено баснословних 200.000 круна, уз исказ да је ова сума поклон барона Милоша Бајића од Варадије (Varadia, у југозападној Румунији, уз саму границу са Србијом, недалеко од Вршца) за зидање Велике Гимназије. На документу о исказу за даровање средстава написан је датум 30. јун 1897. године. Било је то месец дана пре баронове смрти.
Како је Милош Бајић, по оцу Цинцар, по мајци унук кнеза Милоша, богати барон од Варадије, помогао да Велика српска православна гимназија новосадска опстане? Извесни Лазар Милошев, прокуриста једне банке у Будимпешти, сасвим случајно је сазнао за муке Новосађана око гимназије, па се обратио богатом барону Бајићу. Стари барон је био банчин пословни партнер и без поговора је пристао да помогне. Није се званично обратио никоме из новосадског Магистрата и гимназије, већ је преко банчиних агената отворио рачун у Централном кредитном заводу, са назнаком да се свих 200.000 круна уплаћује искључиво за подизање нове гимназијске зграде. Тим новцем је 1899-1900. године на месту старе зграде у порти Саборног храма Св. великомученика Георгија, подигнуто ново здање гимназије, у коме се и данас образују најдаровитија новосадска деца. Идејна решења и пројекат за зграду у класицистичком стилу дао је највећи српски архитекта тога доба, Владимир Николић. На горњој фасади западног крила зграде, са дворишне стране, стоји натпис: Барон Милош Бајић српском народу.
Угарски барон, велепоседник и српски добротвор цинцарског порекла, Милош Бајић рођен је у Земуну 1. фебруара 1827. године, као син најстарије кћери кнеза Милоша, Петрије. Према тадашњем српском уставу он је био резервна глава за круну, ако би се мушка линија Обреновића затрла. Када је последњи краљ из ове династије био убијен у Мајском преврату, барон Бајић је већ четири године био покојни, тако да се уставна облигација није дала извршити. Још пре смрти свога деде, чије је име носио и који му је израдио угарско племство, Бајић је прешао трајно у Беч и на свој спахилук у Варадији. Поседовао је више хиљада јутара добре земље и био један од најбогатијих угарских племића средњег ранга.
После силаска Милетића са јавне сцене и цепања Српске напредне слободоумне странке, Бајић је у својим зрелим годинама почео да се бави политиком. Присутвовао је оснивачкој конференцији Српске народне странке која је формирана од Максимовићевих српских нотабилитета у хотелу Хунгарија у Будимпешти 25. марта 1884. године, заједно са Гедеоном, Гедом Дунђерским и бароном Федором Николићем. Као члан народњака, Бајић је биран за посланика Угарског државног сабора у два наврата, 1884. и пред смрт, 1895. Године, у Горњи дом Сабора. Поред ове велике донације новосадској гимназији и неколико транши једнократне помоћи и једног легата Матици српској, Бајић је са својим братом од тетке, Федором Николићем, финансирао лист Србски Дневник, који је у Будимпешти излазио 1888. и 1889. године. Барон Милош Бајић је сахрањен на свом спахилуку у Варадији. Нови Сад га памти по улици која носи његово име, а која се простире од североисточне стране Гимназије „Јован Јовановић Змај“, коју је подигао сам барон. Затим, улица у наставку омеђава Рибљу пијацу, пролази крај Архива Војводине и код Дома војске Србије излази на Београдски кеј.
Цинцари Бајићи су дошли из Блаца (у општини Касторија, северозападна Грчка) у Срем, у Митровицу 1769. године као два крака исте породице, Бајићи и Хаџи-Бајићи. Претпоставља се да су се у постојбини презивали Црвенковићи, јер је под тим презименом зворнички паша Видајић 1813. године тражио Земунца Јанка Бајића. У својој породичној традицији Бајићи су чували причу по којој су њихови преци били Срби, који су се у већински цинцарском Блацу поцинцарили. Причу су поткрепили старом иконом Св. Марка, донетом из Блаца, на којој је био натпис на славјано-сербском језику. Како год, прве генерације Цинцара Бајића у Митровици и Земуну, где су се неки од њих преселили, говорили су у кући грчки, натписи на гробовима прве генерације њихових досељеника такође су били писани грчким језиком и писмом, да би следећи нараштаји споменике својих отаца клесали на српском језику. Јанко Бајић је у своме тестаменту пожелео да и његов син боље научи грчки језик, како би на њему могао да чита и пише.
Јанко је био први Бајић који је добио угарско племство 1791. године. Са Роксандом Глигорић, Цинцарком из Македоније, Јанко је изродио синове Тодора, Димитрија или Диму, Дуцу, Павла и Николу. Тодор се оженио Пертијом, Перком, ћерком кнеза Милоша Обреновића и из тога брака се родио потоњи барон Милош Бајић. Тодор ће уз помоћ таста добити аустријско племство1857. године. Јанко је био сахрањен у старој митровачкој цркви, као и синови Тодор и Дуца, док је Димитрије био главни ктитор Нове цркве у Ср. Митровици. Ови митровачки Бајићи су били у родбинској вези са породицом новосадског градоначелника Георгија Константиновића. Међу новосадским Грко-Цинцарима наилазим на трговаце, браћу Косту и Јанка Баич, (Бајић), чија се имена налазе на трговачкој књизи Καταςτιχοι. Овај документ на грчком језику чува се у Рукописном одељењу Матице српске и у ранијем тексту је описан.
Атанасије Герески
У своме тестаменту писаном 14/26. фебруара 1883. године у Новом Саду, Атанасије Грчки, или како се тада презивао Герески, одредио је да се оснује Фонд Атанасија Гереског, или Атанасеум, из кога ће се награђивати аутори српских књижевних дела и помагати заслужни и сиромашни српски књижевници, повременом или сталном годишњом потпором. Герески је део фонда предвидео и за новчану помоћ надареној српској омладини за школовање на високим школама. Завештач је Матици српској оставио да руководи фондом као својим средствима, у складу са његовом тестаментарном вољом. У опоруци још стоји:
За случај ако би Матица српска кад год престала, или би се на коју другу страну из Новог Сада одселила, то се обвезује да ће руковање овим завештајем ради испуњења цели, којој је исти намењен; но ако Књижевно одељење не би у том погледу ништа могло или хтело решити, то се Матица српске обавезује да ће у том случају цео овај фонд предати на руковање управи Српских народно-црквених фондова у Карловцима, док се не оснује ново српско књижевно друштво.
Осим завештања Матици српској, Герески је оставио 21.000 руских рубаља Великој српској православној гимназији у Новом Саду, са наменом да се од прихода потпомажу осморица ученика исте гимназије, док на њој уче, добро се владају и у науци напредују.
Атанасије Герески се родио 1810. године у Черевићу, у породици грчког трговца. Како пише Душан Ј. Поповић, према породичном предању ових Черевићана, неки Атанасијев предак је у Грчкој убио Турчина и са породицом пребегао у Аустрију. Тај се предак средином XVIII века населио у Новом Саду и узео презиме које му је наденула околина, Грчки. Један његов син одселио се у Ечку, док је други прешао у Срем, у Черевић, живописно место на десној обали Дунава. Бавио се трговином и по прилици је имао неколико лађа за превоз огревног дрвета и дрвене грађе са Фрушке горе у Бачку. Његов син Атанасије је основну школу завршио у родном Черевићу, а трговачку академију у Дунафелдвару и у Бечу.
Животни путеви и послови су Атанасија из Беча одвели у Трст, а одатле преко Цариграда у Русију. У Одеси су га Руси прекрстили у Герески, не могавши да савладају његово презиме тврдог српског изговора, са четири везана сугласника. Ново презиме Атанасије је званично прихватио и задржао и онда када се пред крај живота вратио да живи у Новом Саду. Пошто је у Русији променио неколико градова, скрасио се у Одеси, где је у прво време био помоћник код неког грчког трговца. Живео је скромно и од уштеђевине успео да се осамостали тако што је отворио малу радњу мешовите робе. Уз много вештине и одрицања, Герески је временом израстао у велетрговца и угледног грађанина Одесе. Био је биран на разна почасна места, као на пример за депутата Трговачког одељења Русије. И поред пословног успеха и угледног места у друштву, носталгија је остарелог Гереског вукла у родни Срем, на обале Дунава. Судбином лишен потомства, са супругом Јеленом, Еленом Спиридоновном, рођеном Михаљици, Атанасије је живео у Черевићу све до 1880. године, када се као удовац преселио у Нови Сад. Ту је Атанасије Герески умро 30. марта 1885. године. На њега данас сећа мала улица са његовим именом, која повезује Грбавицу и Адамовићево насеље, где се наставља у улицу Ђорђа Сервијског.
Ђорђе Дера
Доктор права и гимназијски професор, јелински потомак Ђорђе Дера, предавао је у Великој српској православној гимназији новосадској читав свој радни век, између 1867. и 1903. године. Дера је био један од првих новосадских правника који су после Мађарске буне полагали професорски испит, па је уз дозволу министра просвете 1870. године предавао класичну филологију, старогрчки и латински језик у шест разреда гимназије. Био је истински полиглота: поред српског, старогрчког, грчког и латинског, говорио је још немачки. мађарски, италијански, француски и руски. Свој професорски испит полагао је на мађарском, али и на немачком језику, којим се нешто боље служио.
У Новом Саду је било неколико сроднички блиских кућа Дера. Први са презименом Дера, који су из Турске дошли у Нови Сад, били су Јанко и његов брат Коста, да би за њима потом стигла и њихова три млађа брата. Не зна се ни када, ни одакле су дошли, али се њихова имена први пут појављују у магистратској документацији фебруара 1783. године, када су петорица браће Дера: Јанко, Лазар, Коста, Георгије и Стефан на лицитацији купили кућу у Новом Саду за 900 форинти. Кућу ће у целости исплатити тек 29. јануара 1790. године. Јанко се појављује за време аустро-турског рата, када му је код турске границе на Дунаву остало у лађи 9.000 ока вуне, спремне за продају, али је ову робу аустријска војска реквирирала и распродала трговцима из Беле Цркве. Јанко, фебруара месеца исте године, одлази у Белу Цркву и моли фелдмаршал-лајтнанта Вартензлебена да интервенише како би се спречили накупци да у Пешти распродају његову вуну. Вартензлебен му је дао рок да потврду о власништву робе донесе у команду до 11. марта 1788. године, али трагова о епилогу овог случаја нема. Истовремено, вероватно као компензацију за изгубљену добит, Јанко од војске добија одличан посао, право да снабдева свежим и димљеним месом гарнизон Петроварадинске тврђаве. Јанко и Коста су се приликом пописа Јелина у Новом Саду, марта 1792. године, изјаснили као Цинцари.
Очигледно се Јанко Дера добро снашао у послу и обогатио, када га 1795. и 1796. године са братом Костом налазим на списковима потписаних првака грчко-цинцарске општине у борби за грчког попа у Новом Саду. На Јанка Деру, такође наилазим и на списку приложника Св. Николајевског храма, где је записано да је приложио један путир од сребра са позлатом од 1 марке и 7 лотова. Све до смрти Јанка 1812. године, петорица браће су живела у заједници, али после смрти другог брата Лазара 1813. године, преостале Дере деле имовину. Коста Дера, стар и слеп направио је тестамент 17. јула 1816. године и у њему је сву своју имовину оставио сину Томи. Јанко и Коста Дера, као и њихови потомци сахрањивани су на Светојованском гробљу и њихове мошти су, после уклањања овог најстаријег новосадског православног гробља, биле пренете на Успенско гробље.
Од ове породичне гране Дера, међу Новосађанима, највећи углед уживали су Георгије и његов син Ананије. Георгије је држао сезонску месару, специјализовану за обраду и продају козјег и јарећег меса, такозвану Козару. О Ананију постоје списи да је похађао први разред католичке гимназије 1815/16. године и изгледа да је то било његово читаво школовање. Цео свој живот Ананије се бавио трговином и разним шпекулацијама на ивици закона. Био је члан грчко-цинцарске новосадске општине на неколико њених последњих заседања током седамдесетих година, када се општина угасила. Умро је 1881. године. Чланови Ананијевог огранка Дера потписивали су се ћириличним писмом и представљали се као Дерра. Међу Дерама знамо, поред Ананија старијег, још и за Јована, Јована Жанеку, који је умро 18. априла 1897. године у 57. години, затим Катарину (1859-1931), па Ананија млађег, који је 17. септембра 1931. године умро у 53. години живота, Аристида (1896-1969) и Анђелију (1891-1971).
Професор Ђорђе Дера не потиче од наведених Дера. Његови корени проистичу из посве другог огранка једне грчке породице, од лозе трговца Георгија Дере, који му је био дед и по коме је добио име. Деда Георгије је изродио Михајла, Нану, Давида и Стефана, које је тестаментом одредио 1832. године као своје наследнике. Стефан, рођен око 1810. године, био је ожењен Српкињом Јелисаветом Шилић са Ченеја и са њом је изродио синове Јована, рођеног око 1842. године и Ђорђа, који се родио 1. априла 1844. године. Поред синова, у једном спису се помиње и Стефанова ћерка Софија. Стефан Дера је умро од тифуса у пролеће 1869. године, оставивши наследницима леп иметак: кућу, 65 новосадских ланаца ченејске земље и нешто новца готовине.
Јован и Ђорђе су похађали новосадску гимназију од 1854. године, с тим што је Ђорђе био један од најбољих ђака своје генерације. Као двадесетдвогодишњак, Ђорђе је на пештанском универзитету добио сведочанство о завршеном правном факултету, па је у јесен исте, 1866. године пријављен као правни практикант код адвоката Ђорђа Вукићевића. У овој реномираној адвокатској канцеларији упознао је другу, ону мрачнију страну овог позива. Не могавши да отрпи сав професионални трулеж неморала и лажи, Дера се определио за свој нови позив на црквеном пољу. Обратио се патријарху Самуилу Маширевићу у Карловцима и понудио му своје знање и памет. Патријарх је увидео Дерине квалитете, али га је због тога што није имао глас, стас и беседнички говор, препоручио Великој српској православној гимназији. Већ јануара 1867. године он је положио и други државни испит и тако стекао титулу доктора права, као и могућност да се бави професуром. Државни испит из грчког и латинског језика положио је у Пешти 1870. године.
Поред своје благе природе, био је и као професор душеван и међу ђацима омиљен. Од њих је тражио да уче класичне језике, не ради пуког знања, већ како би читањем класичних дела могли да се упознају са универзалним духовним и душевним благом класичног света. Истицао је важност схватања и прихватања животне филозофије као крајњег циља живота: код античких Грка калокагатију, лепоту и доброту душе, а код Римљана бити vir, и бити испуњен са virtutes, (карактерне, мужевне врлине). Дера је својим карактером, држањем и начином живота настојао да послужи као пример за углед својим ђацима, а као идеалиста и хуманиста био је у свему крајње коректан. Живео је скромно и повучено као имућни нежења, поред неудате сестре у невеликој приземној кући у Хлебарском сокаку, (данас Милетићева улица), док је велику кућу и салаш препустио своме брату који је имао седморо деце. Није уживао у алкохолу и дувану, избегавао је кафане, чак ни у читаоницу није залазио, где су се неки од његових колега картали. Стога су ђаци са симпатијама говорили да је њихов цењени професор Ђока anima candida, непорочна душа.
Ђорђе Дера се није одрицао свога јелинског порекла, а Српству је био привржен по мајчиној линији. Док се повремено о празницима и веома ретко, крајем осамдесетих година у Николајевској цркви још могло чути грчко богослужење, Дера се налазио онде и по неки пут би скрушено појао. Био је у оној групи грчких потомака који су се одлучно залагали да се због престанка рада Грчке школе, њена велика и лепа зграда пренесе на имање српске гимназије.
Своје летње распусте Ђорђе је проводио у путовањима, једној од својих ретких страсти. Путовао је по читавој Европи и од тих путовања настајали су путописни радови, који су са мноштвом књига и чланака које је Ђорђе написао сачињавали библиографски опус од четрдесетак наслова. Најзначајнији радови др Дере били су Успомене из Италије, Путописне црте из Русије, Тукидид и његова значајност на пољу историографије, Аграрни покрети у старом Риму с обзиром на данашње наше прилике, Корнелије Тацит, Искрице из Св. писма и други.
После пензионисања желео је да се посвети књижевном и научном раду, али су наишли дани физичког и душевног страдања, испаштања и велике потиштености за читав српски народ у Првом светском рату. Познат од раније по националној и верској толеранцији, Ђорђе Дера је био поштеђен затварања, интернације и било каквог другог малтретмана од стране мађарских власти. Повучен у свој дом, у души је испаштао због прогона и силног страданија свог народа. Већ остарео, тешко се разболео и умро 18. новембра 1917. године у својој кући у Лебарском сокаку.
Ђорђе није био први и једини школовани Дера, јер је његов стриц Давид, рођен 1809. године, завршио права и такође као нежења између 1839. до 1848. године бесплатно вршио службу поткњиговође у Магистрату. Шездесетих година је био писар Магистрата са годишњом платом од 400 форинти, а од рестаурације Магистрата 1869. године постао је сирочадски отац са платом од 600 форинти. Види се да је Давид још увек служио граду 1874. године, када му је одобрено повећање плате за 200 форинти на годишњем нивоу.
Породични гроб оних Дера, од којих је потицао др Ђорђе, налази се на Алмашком гробљу. На споменику попут црног обелиска уклесана су следећа имена: Стефан Дера (1810-1869), Јелисавета Дера рођ. Шилић (1820-1901), Вера Дера (1885-1895), Јован Дера (1842-1914), Софија Дера (1856-1917), др Ђорђе Дера (1844-1917), Ахил Дера (1890-1919) и Софија Дера рођ. Павловић (1858-1922).
Трагична је приповест о Ахиловој прераној смрти. Поред новосадских кућа Дере су имале имања и салаше по Срему. Ахил је са супругом радије проводио време на салашу код Хртковаца, где су га средином марта 1919. године убили разбојници у покушају пљачке. Како се касније успоставило, на Деру је насрнула банда логоша, опскурна група младих људи одевених у дроњке аустроугарске униформе и наоружаних Манлихер карабинима. Непосредни убица је неколико месеци доцније био примећен и ухапшен у бањи Липик, где је, елегантно одевен изигравао бонвивана. Колико је овај салаш био несрећан по Дере казује и чињеница да је у њему 1914. године од стране аустроугарских власти био злостављан и бијен његов отац Јован, Јоца, због тога што је био непоколебљиви Србин. Неколико дана касније, услед великог стреса и задобијених повреда Јоца је умро.
Исти сој злочинаца неки дан касније је на сличан начин опљачкао и убио двадесетчетворогодишњег Срђана Карамату на његовом имању код Земуна, када су откривени и похватани. Коинциденцијом судбине обе жртве су били млади, добри домаћини и вредни људи, у трећој деценији живота, и обојица су били потомци трговаца Цинцара.
Антоније, Тона Хаџић
Снажан печат у очувању и раду Матице српске и Српског народног позоришта оставио је Антоније Хаџић.
Јелини са презименом Хаџић су долазили у Хабзбуршку монархију најчешће из Македоније. Прво се помињу у Земуну: Јован, родом из Катранице (Пирги), живео и умро у Земуну 1762. године; Панаот, такође из Катранице, настанио се у Земуну, а затим прешао у осјечки Доњи град, где се бавио трговином дувана. Заклетву за аустријског држављанина положио је 1770. године. Тона је 1748. године из Верије ишао истим путем и исте године као Панаот у Осјеку добио држављанство. Пејко је са супругом стигао у Земун знатно после својих презимењака, тек 1772. године и одмах добио поданство. После женине смрти прешао је у Руму и живео код пријатеља.
Бројна је била грчка породица Хаџића у Србобрану. Доселили су се из Селице у време грчког устанка и бавили се трговином турске и мешовите робе. Иако су били једни од ретких Грка у том крају, успели су да се као Грци сачувају читав век. Посрбили су се пред Први светски рат, од када славе Св. Мрату. Један од предака ових Хаџића, Александар (у мађарским документима Шандор), јуначки се борио у одбрани Србобрана 1848. године. Неколико Хаџића је током деветнаестог века било сахрањено у порти и крипти србобранске цркве. На надгробној плочи узиданој у зиду цркве, једва видљиво пише на грчком и српском језику да под плочом почива Лазар Хаџић, рођен у Селици у Македонији, а умро у 62. години живота у Србобрану (тада Сентомашу) 1832. године.
Средином XIX века у Новом Саду је живело три породице са истим презименом Хаџић. Иако међу собом нису биле у сродству, све три су највероватније биле јелинског порекла. Антоније, Тона Хаџић је био изданак једне од најстаријих грчких породица у Суботици, али је свој активни период везао за Нови Сад и културна збивања у њему. Иако Тонини преци нису били новосадски Јелини, нити је он сам био рођен у Новом Саду, због живота и запаженог јавног деловања у нашем граду, заслужио је да се нађе међу знаменитим Новосађанима грчког порекла.
Знаменити Антоније, Тона рођен је у Суботици, у породици грчких трговаца Хаџића. Ови Хаџићи се помињу први пут у суботичкој документацији 23. фебруара 1756. године, у трговинском уговору према коме је Грк Калојан Хаџић снабдевао Магистрат хартијом и прибором за писање. Двадесет година касније, 1776, његов потомак Антоније, највероватније син, купује кућу сенатора Визија, за коју Стајић каже да се налазила поред предратног хотела Београд (налазио се на месту данашњег хотела Патрија, у самом центру Суботице). Антоније се године 1779. налази на списку првих грађана Суботице која је те године стекла грађанску слободу. Исте године приликом парцелисања терена купује он од града 120 јутара земље у пустари Верушић. Наставио је да води трговину хартије и писаћег прибора и снабдевао је суботичку градску кућу и школе писаћим материјалом.
Од детаља из приватног живота Антонија Хаџића, зна се да се оженио сестром Емануила Јанковића, Новосађанком Јелисаветом Јанковић и обома је овај брак био други. Јелисавета је у Новом Саду туторима оставила кћер из првог брака, а са Антонијем је родила сина Саву, Тониног оца. Сава је 1810. године кренуо у школу, а следеће године умире му отац Антоније. Васа Стајић каже како је Антоније оставио иза себе више деце и да је после његове смрти удова Јелисавета Хаџић осиромашила, јер је 1830. године град Суботица пристала да купи од Јелисавете кућу за Велики гостионик за 10. 000 форинти. Стајић из истог извора наводи како је изабрано грађанство Суботице пристало да тргује са Јелисаветом, с обзиром на то што се споменута удовица налази у сиромашном стању, оптерећена са више деце.
Сава (у суботичкој документацији Xaverius), син старијег и отац млађег Антонија Хаџића, у Суботици је завршио три разреда гимназије, па иако је био одличан ученик, напустио је школу и одао се греческој шпекулацији, трговини. Трговао је све до 1840. године, када је безуспешно конкурисао (компетовао) за службу полицијског комесара града Суботице. Неколико година касније ипак му је пошло за руком да се запосли као нижи градски чиновник (точни званичник). У Савином некрологу је остало записано да је он био од 1817. године један од највреднијих скупитеља на српску књигу и новине. До смрти су му се обраћали сви издавачи штампаног материјала на српском језику, тако да је Сава комплетирао многа периодична издања.
Сава је имо три сина, Антонија, Ђорђа и Јосифа, и сва тројица су током друге половине четрдесетих година XIX похађала суботичку гимназију. Антоније је рођен у Суботици 20. новембра 1831. године и до почетка Буне је завршио гимназију, али је студије права уписао тек по смиривању стања. Налазимо га 1859. године као правника у Пешти како уређује 99. број Летописа Матице српске. Исте године постаје секретар Матице српске и помаже Змају да постане надзорник Текелијанума (1863-1869), и у том периоду у Текелијануму је три године живео Никола Тесла. Када је 1860. године, захваљујући Лази Костићу и Кости Руварцу, основано српско културно друштво Предионица, Тона Хаџић постаје први секретар овог друштва.
Када је крајем априла 1864. године Матица српска пресељена у Нови Сад, дошао је са њоме и млади Матичин секретар. У Новом Саду је Тона Субачан (Суботичанин) био дочекан са симпатијама, јер се енергично залагао за сеобу Матице у народну средину. Хаџић се за кратко време у Новом Саду укључио у сва културна, али и политичка збивања као главни актер. Био је запажен на првој годишњој скупштини Матице српске у Новом Саду, која је уз пуно емоција прерасла у општенародну културну манифестацију. У наредном периоду ређале су се скупштине Уједињене омладине српске, где су познаници и пријатељи Хаџића истицали у прве редове, чиме он постаје једна од крупнијих фигура Омладинског покрета. Између 1866. и 1872. године био је председник сталног одбора Уједињене омладине српске, па уредник омладинских часописа Матица (1866-1870) и Млада Србадија (1870-1872), затим уредник листа Позориште (1870-1908). Од 1872. године уређивао је и Зборник позоришних дела, (којих је током једне године штампано педесет). Поред уређивања, у свим часописима Тона је написао велики број краћих и дужих чланака, некролога и коментара. Мноштво обавеза и бескрајне активности одговарале су Хаџићевом карактеру трудољубивог народног прегаоца.
Тона Хаџић није имао амбиција за књижевно стваралаштво, као ни за политичку делатност. Међутим, када је угарски парламент, због велеиздајничке парнице лишио Милетића посланичког мандата, новосадски бирачи Срби су по Милетићевој жељи, на његово место тада изабрали Антонија Хаџића. Као члан Народне странке у три наврата био је биран као посланик Новог Сада за државни сабор, 1875, 1878 и 1881. године. Ипак је Тона 1884. године постао одметник од Бечкеречког програма и приклонио се Кикиндском програму. Васа Стајић наводи Абуказемов коментар у Змајевом хумористичком часопису Стармали о невештом и неспретном лавирању Тоне Хаџића у политичком животу. Абуказем сматра да српска кикиндска странка није ништа друго него Тисина (председник угарске владе 1875-1890., пример М. Ј.) либерална партија, која ће преко свога кандидата у Турској Кањижи, секретара Матице српске, да изрече Тиси захвалу што је одузео Матици управу над Текелијином задужбином и забранио питомцима Матичиним изван Пеште слушати своје науке.
Тада се Тона Хаџић нашао пред тешким задацима. Требало се донкихотовски борити са сталним притисцима пештанске владе: као врховни државни надзорник над Матицом српском, угарске власти су стално истицали захтеве да се Матица врати у Пешту, притишчући управу Матице да се Текелијануму врати драгоцена библиотека Саве Текелије. Напослетку, одузимање од Матице руковање Текелијином фондацијом и управу над самим Текелијанумом, утицало је да Хаџић попусти. У тренуцима малодушности, усред константног изнуривања од стране мађарских власти, Хаџић је против своје воље пристао на ограничено издавање Летописа и Матичиних књижевних, научних и популарних издања, у границама њезиних финансијских могућности. Поред наведеног попуштања, Хаџић је са свим осталим српским прегаоцима стално пазио да сачува опстанак најстарије српске културне институције због велике опасности од снажне мађаризације.
Хаџић је 1894. године, после 35 година службовања пензионисан. Престаје са радом на месту секретара и уредника Летописа, али 1898. године преузима позицију председника Матице српске, са изричитом намером да је сачува од страшних напада из Пеште, који годинама нису јењавали. У овим турболентним временима, док су све расположиве снаге биле усмерене у одбрану из Пеште, догодила се проневера Матичине благајне. Истрага је показала да је благајник Матице оробио касу, што је узроковало непоправљиву штету по Хаџића. Избила је велика афера коју су додатно подгревале мађарске власти и Хаџић је у јесен 1911. године приморан да, можда за свагда напусти Матицу српску. Наредне три године у потпуности се посветио раду у Српском народном позоришту, где је био једна од водећих личности преко четири деценије.
Иако је својој највећој љубави, Матици српској, посветио читав живот, Хаџић је много свог труда и рада уложио у организацију Српског народног позоришта. Када је 1868. године оснивач позоришта Јован Ђорђевић прешао у Београд, за потпредседника позоришног друштва и начелника уметничког одсека изабран је Антоније Хаџић, са задатком да руководи уметничким радом позоришта. Бринуо се и припремао репертоар, надзирао игру чланова глумачке трупе и неуморно популарисао позориште међу војвођанским Србима. Деценијама је обилазио градове и села са српским становништвом по Бачкој, Банату и Срему и тамо оснивао месне позоришне одсеке ради окупљања претплатника на позоришне представе. Мучније и теже је Тони падало обијање прагова арогантних чиновника владе у Пешти, јер се сваке године позоришни репертоар морао представљати цензури и изнова се морала тражити дозвола за позоришне представе.
Српско народно позориште је патило од беспарице, па се управа често обраћала српској јавности за помоћ. Позиве за финансијску подршку позоришна управа је упућивала путем свих новосадских новина и часописа, али су и штампани леци и лепљени по варошима. Тако је 1874. године у Српској задружној штампарији у Новом Саду, штампан проглас насловљен Српскоме народу, у коме је изнета финансијска конструкција рада позоришта, према којој би без помоћи и прилога позориште трпело годишњи губитак од 6.000 форинти. Поновљен неколико сезона, овај мањак у позоришном буџету имао би фаталне последице по даљи рад и постојање Српског народног позоришта. Текст прогласа је имао драматичан тон:
…Народ је наш већ толико пута до сада на делу показао да жели да се одржи народно позориште, та жива школа народна. Само је ваљало пронаћи начин којим би се то могло постићи. А тај је начин сасвим прост. Нека свака душа српска приложи само по један новчић на народно позориште, па му је опстанак сигуран за навек. Замислимо само себи, да је народно позориште једна од најглавнијих потреба наших, да је то духовна храна за нас, која нас држи у свести о нама самима, па ускратимо себи њему за љубав, једну од најмањих наших таштих посластица, те је жртвујмо услади целог народа. Колико и ко има прилике, где се прелива изобиље. То су прилике: женидба и удадба, јабука, венчање и сватови; рођење, дакле крштење и части; слава крсног имена; сваковрсно подузимање; части при избору општинских и других поглавара и црквених старешина, наследства и други сретни случајеви. Одредимо само оно што у таквим приликама прелије народном позоришту…
Ми смо народ! Нас чека велика будућност! То веле у нас и велико и мало, и старо и младо! А шта је народ ако нема свог народног живота, свог народног поноса, своје праве народне свести? Може ли се и помислити народ, ако нема свога народног језика, свога народног мишљења и осећања, својих народних обичаја? Све то без чега не можемо бити народ, без чега не можемо бити Срби; све то, што нас узвишује на достојанство праве свести, што нас мири с прошлошћу и будућношћу, једном речју што нас чува од моралне смрти: то је наше позориште!
Помозимо сами себи, јер нам нико до Бога помоћи неће!
На седници управног одбора Друштва за српско народно позориште у Новом Саду, 6. (18). фебруара 1874.
Проглас чија је садржина једнако актуелна и скоро век и по касније, као привремени управитељ Српског народног позоришта потписао је (а највероватније и написао) Антоније Тона Хаџић. Међу осамнаесторицом одборника позоришта који су потписали Проглас, налазе се следећа имена потомака новосадских Јелина: Александар Адамовић, Ћира М. Поповић, Димитрије Кода, Корнел Јовановић, Михаило Полит-Десанчић и Коста Трифковић.
Водио је Хаџић најстарије српско позориште између Сциле и Харибде пуних четрдесет и шест година, све до августа 1914. године. Када се на турнеји по Срему позоришна трупа задесила у Старој Пазови, стигла је вест да угарска влада поводом непријатељстава са Краљевином Србијом забрањује сваку даљу активност свим српским друштвима, међу којима и Српском народном позоришту. Тони је преостало само да распусти чланове позоришне дружине и са техничким особљем на брзину спасе позоришну архиву, реквизите и гардеробу.
Игром судбине Антоније Хаџић се ипак вратио на своју стару дужност, у Матицу српску. Пошто је секретар Матице Тихомир Остојић био, као многи виђени Срби интерниран, и већи део војно способних службеника мобилисан, Хаџић је пожурио да чува и спасава Матицу српску од шовинистичких испада аустроугарских власти. Своју последњу јавну функцију Хаџић је вршио до 17. јануара 1916. године, када је у својој скромној, самачкој дворишној соби умро услед студени. Живео је који месец преко своје 84 године.
Васа Стајић, хроничар новосадске прошлости, или зао глас Новог Сада, како су га називали они који га нису волели, са нескривеном индигнацијом је написао сваку реч о Тони Хаџићу. Не само што га није волео, већ је такав однос и свој укус наметао свакоме ко би његов чланак о Тони прочитао. Већ у другом пасусу биографије Тоне Хаџића Стајић не штеди презира:
О њему ће се овде дати само неколике белешке. Приказ целокупне његове личности препустиће се другоме ком, који буде имао симпатија за оваку врсту људи и јавних радника…
Исти чланак Стајић завршава у истом маниру, али са већим презреним сарказмом:
Уважени и вредни Господин Тона 1895 добива он у Матици пензију већу него што би му припадала, зато што је, према пресуди мађарског министра просвете, као књижевник заузимао угледно место међу књижевницима од имена и гласа. Године 1896 постаје он председник Матице, и држи се све до проневере 1911; а године 1914, када је интерниран Тихомир Остојић, Тона је поново секретар Матице, па у њој, немајући друге породице и умире 16 (3) јануара 1916.
Како год било, Новосађани се Антонија, Тоне Хаџића сећају по улици са његовим именом која се налази на Телепу. Наспрам портала гробљанске капеле на Алмашком гробљу доминира витки споменик од црног мермера над гробом Антонија Хаџића. Споменик су подигли Српско народно позориште и Матица српска.
Коста Трифковић
Расположиви извори не дају јасну слику о предачкој линији драмског писца, комедиографа, поморца и новосадског адвоката Косте Трифковића. Иако је извесно да су Трифковићи били грчког, а никако цинцарског порекла, (ова чињеница се доминантно провлачила кроз породичну традицију Трифковића, јер сам писац спомиње неког Грка Трифка као свога претка и верује да је породица по њему добили презиме), тешко је пронаћи основну генеалошку нит њихове породице. По једној верзији Костантин, Коста Трифковић је био потомак сремских Грка који су почетком XIX века прешли у Нови Сад. Поред његових Трифковића, који су се називали и Сибинкићи, у вароши је живела још једна трговачка породица Трифковића. Обе ове породице Трифковића имају исте корене у Срему, и пре доласка у Нови Сад биле су у блиском сродству.
Најстарији Костин предак за кога се зна био је турски трговац, Грк Атанасије Трифковић. Он се из Маловишта у Македонији са братом доселио у граничарски Деч, одакле је по Срему трговао дебелим свињама и говедима. Видимо га седамдесетих година XVIII века у једној тужби коју је спремио против сељака Војке и Угриноваца, јер су га наводно оштетили пијући на вересију у његовој кафани и крадући његово сено и свиње. Сеоски кнез је сведочио против њега, изјавивши како ови Грци варају људе на ђаволски начин. На страну сељана посведочио је и управник спахилука, што је изазвало револт Грка. Дошло је и до увреда, па је због изјаве да његов господар није управник спахилука Војке, већ београдски паша, Атанасијев брат је био кажњен са десет батина. Атанасијев син Константин, Коста родио се у Митровици и као момак је прешао у Нови Сад. Из увида у документацију градског Магистрата сазнајемо да је Константин новосадско грађанство стекао 1807. године. Оженио се 1815. године новосадском Српкињом Аном, поћерком извесне Марије Станисављевић, од које су супружници тестаментом добили пристојан мираз у висини од 6.000 форинти.
Константин Трифковић је трговао дрвима за огрев које је добављао из Срема, највише из шума манастира Кувеждин и Раковац. Од неког бродовласника из Удружења новосадских лађара купио је он 1815. године стару храстову лађу, реновирао је и транспортујући њоме дрва за пет година је зарадио за нову кућу. Већ 1825. године доспео је он у круг имућнијих Новосађана, па су га увели у Избрано општество. Поред трговине дрвима имао је Коста дућан Код угарске круне на пијаци, у коме се могао наћи турски, влашки и мађарски еспап. Константин Трифковић је са својим братанцем Ђорђем погинуо 12. или 13. јула 1849. године испред своје спаљене куће у Лебарској, данашњој Милетићевој улици. Када је бомбардовање града престало, њих двојица су се вратили како би спасли нешто од преостале имовине. Док су очајавали на згаришту куће, наишли су хонведи и убили их бајонетима без икаквог повода. Лешеви су им данима лежали у рушевини и распадали се на летњој врућини. Константин је тада имао 60 година и колико знамо није оставио потомство.
Побочно из ове фамилије потекао је и Атанасије, млађи син Симеона Сибинкић Трифковића, за кога верујемо да је био врло близак род са поменутим Константином, али не знамо у којој мери близак. Атанасије je као свако грчко дете похађао Грчку школу, али је грчки jамачно научио у кући од оца, само се у његовом квалификационом исказу (пословна препорука, попут нама знаног curriculum vitae) из 1849-50. године каже да лепо говори грчки језик. Пошто је други разред католичке гимназије учио 1812. године, рачунамо да је рођен 1799. или 1800. године. Последње разреде је завршио у српској гимназији, код тада младог професора Шафарика. Био је веома надарен и без тешкоћа је завршио филозофске и правне науке, те је 1823. године постао почасни писар Магистрата. У српском магистрату Три Србина маја 1848. године Трифковић је изабран за сенатора, али га је комесар мађарске владе Бети 18. октобра са већином колега отпустио. Атанасије је у лето 1858. године молио Магистрат да га поново прими, барем као протоколисту. Примљен је и показао се као изузетно вредан администратор. Радио је све до рестаурације Mагистрата 1867. године, када је послат у пензију, са годишњим износом од 525 форинти.
У породичној кући Трифковића у Дунавској улици родио се 20. октобра 1843. године Атанасију и Ани син. Дечак је понео често име својих предака, Константин, или у свакодневном обраћању, Коста. Константин је рођен хром у леву ногу и отац га је као седмогодишњака водио у Пешту на операцију, која је доста коштала, али није много променила стање код дечака. Прве разреде гимназије Коста је завршавао као најбољи ученик у генерацији, али је изненада попустио са учењем, напушта школу и одлази у Фиуму (Ријеку), где уписује двогодишњу наутичку школу Collegio nautico comerciale. Пошто је завршио школовање једно време је радио као поморац, путујућу Средоземљем и великим светским морима, и изван њега, до индијских и северноамеричких лука.
Када се Коста заситио морнарског хлеба, напушта службу и у Фиуми довршава гимназију. Враћа се у Нови Сад 1867. године као свршени правник и уз очево залагање започиње посао као градски чиновник. Касније се бавио адвокатуром у Новом Саду, све до своје преране смрти. Умро је млад, 3. марта 1875. године од туберкулозе и био сахрањен на Успенском гробљу. Био је ожењен Јелисаветом Славнић, миражџиком из богате куће, са којом је имао сина Ђурђа, Ђуру, чувеног новосадског лекара. Ђура Трифковић је рођен 1872. године; био је ожењен Олгом из угледне винарске породице Адамовића, која је била истог порекла као и Трифковићи. Доктор Трифковић је 13. новембра 1918. године, приликом преузимања власти Српског народног одбора у Новом Саду, постављен на место управника болнице уместо др Шандора Шосбергера. Наредних година је био члан Градског савета Новог Сада.
Коста Трифковић је један од зачетника српске позоришне прозе. После Стерије и Змаја, са својом драмом Избирачица Трифковић је наш најзначајнији драмски писац у зачетној фази ове књижевне врсте. За свога краткога века стигао је он да плови морима, да као чиновник служи у новосадском Магистрату, да се бави адвокатуром и још да напише петнаест позоришних комада. Омиљен жанр била му је комедија у којој је сва комика у радњи и ситуацијама, док су његови ликови и њихове животне прилике споредни. Животне приче својих ликова претворио је у шаљиву игру, као у комедијама Школски надзорник, Љубавно писмо, или кроз драме Француско-пруски рат, Младост Доситеја Обрадовића и На Бадњи дан. У његовим комадима приказана је новосадска чаршија, њени мали људи ситних страсти, са својим безазленим манама. Имао је Коста Трифковић покушаја и у приповеци и лирској поезији, а написао је и приличан број чланака у оновременим часописима. Данас у Новом Саду један трг у самом градском центру и основна школа у Роткварији носе његово име.
Јован Капдеморт, глумац
Међу првим српским глумцима био је Новосађанин грчко-цинцарског порекла Јован Капдеморт.
Још током XVIII века Нови Сад је видео већи број позоришних представа. Изводиле су их немачке путујуће дружине, углавном за публику немачког језика. Једна од таквих дружина, која је гостујући 1789. године оставила дубок утисак и јаку успомену, била је Traueр Lust Singspiele und Vallet Truppe. Рачуна се да српске позоришне представе у Новом Саду почињу краткотрајним извођењем Вујићевог Црног Ђорђа 1815. године. У развоју сценских уметности све до 1861. године међу новосадским Србима нема позоришног континуитета и истрајности. Значајније датуме представљају извођења националних драма Смрт Уроша V, Стефана Стефановића и Владимир и Косара Лазара Лазаревића. Пре оснивања Српског народног позоришта, свакако најзначајнију појаву ове врсте представља Летећа дилетантска дружина, која је у раздобљу 1838-1842. године давала представе у Новом Саду, Панчеву, Загребу, Карловцу и Београду. Ни у време настанка Српске читаонице новосадски Срби нису баш сасвим лишени позоришних догађања. Управо у године 1844-1845. падају театарски покушаји Константина Поповића-Комораша.
Један у низу неуспелих или краткотрајних покушаја да се у Новом Саду оснује српско позориште, или барем глумачка трупа, био је ангажман Максима Брежовског и Јована Капдеморта. Ова двојица ентузијаста су 1839. године окупили неколико младих људи који су волели да глуме и назвали се Летеће дилетантско позориште. Током своје прве године са успехом су давали представе у Новом Саду, Панчеву и Земуну. Прочули су се, па су крајем године добили позив да гостују у Загребу, где су приређивали прве представе на српском, односно на народном, илирском језику. Представа на илирском језику у Загребу до тада није било, одржавале су се само на немачком. Загребачка премијера Летећег дилетантског друштва одржана је 10. јуна 1840. године и хрватска јавност је била одушевљена. После Загреба новосадска трупа је гостовала још у Карловцу и Сиску, да би на крају турнеје отишла у Београд. У раду овог позоришта било је неке симболике језичког заједништва, јер то је било прво, историјско повезивање театара јужнословенских народа, када је једна српска глумачка трупа из Новог Сада глумила у Хрватској, кнежевини Србији и у српским крајевима у Угарској.
Корифеј Летећег дилетантског друштва био је Јован Капдеморт, изданак новосадске казанџијске породице. Оснивач ове породице, Георгије Капдеморт био је рођен у Москопољу и у Нови Сад долази барем деценију пре прве москопољске трагедије (1769). Постоји документ са списком нових грађана Новог Сада, у коме стоји да је Kuzovalachus Georgius Kep de Morto Libertarius 1760. године добио новосадско грађанство и он је био први по имену познати новосадски казанџија. Георгијеви синови Теодор и Игњат понели су презиме Георгијевић и радили казанџијски занат у ортаклуку. Игњат је 1801. године умро, па је Теодор са снахом и тројицом братанаца делио имање, процењено на 9.033 форинте. Када су се међу православним Новосађанима скупљали прилози за српску гимназију, Теодор је галантно приложио великих 500 форинти, што је после девалвације процењено на 200 форинти. Теодор је говорио српски као сви рођени Новосађани, знао је грчки и понешто од цинцарског језика. За њим су остала три сина: Јован, Василије и Игњат. Јован и Игњат су наставили очев занат и године 1841. пали под стечај.
Не зна се да ли је Игњат Капдеморт имао деце. Умро је 24. јануара 1851. године, у 56. години. О његовом брату Јовану знамо нешто више. Рођен је 1787. године, бавио се породичним занатом, казанџијством и као угледни грађанин 16. децембра 1818. године постао је изабрани грађанин у Избраном обштеству; један је од ретких новосадских Јелина који се нису везали за Николајевску цркву, јер га 1829. године налазим да је био тутор Алмашке цркве. Изгледа да се опоравио после финансијског краха, јер је 11. маја 1848. године, као угледан грађанин изабран у одбор Магистрата који је пописивао српске добровољце гардисте. Попис гардиста је радио заједно са сенатором Павлом Јовановићем, Змајевим оцем, и адвокатом Андријом Печеновићем. Из два брака за њиме је остало троје деце.
Василијев син, Јован Капдеморт млађи био је глумац. Школовао се у Новом Саду, где је завршио гимназију и у Пешти је школске године 1835/6. започео студије филозофије. Због очевог пословног посртања Јован се у Пешти до 1840. задужио 300 форинти. Пошто отац није имао новца да плати синовљев дуг, Јован није могао да подигне сведочанство завршене године, па је оснивањем глумачке трупе настојао да заради новац за откуп сведочанства и наставак студија. Није познато да ли је ова настојања реализовао, али има података како је 1842. године, из сирочадског звања тражио свој део наслеђа и да је добио путни лист за Београд, који је важио наредних годину дана. Јован Ђорђевић у својим Допунама грађи за историју народног позоришта бележи да је 19. јула 1842. године у Београду играна драма Виктора Игоа Ернани, у преводу Јована Стерије Поповића и да је улогу херцега дон Руи Томес де Силве играо Јован Капдеморт. То је последњи пронађен податак о овом српском глумцу цинцарског порекла.
Остави коментар