Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Немачка национална заједница у Новом Саду и Војводини представљала је припаднике распорострањене националне мањине, који су у нашој земљи имали јака економска упоришта, предњачили у рационалној и ефикасној обради земље, бавили се успешно занатством и индустријом, развили знатна просветна и културна средишта, поседовали разгранату штампу и издавачку делатност и, уз српску заједницу, били носиоци индустријског напретка крајем XIX и у првој половини XX века на простору северне српске покрајине. Од доласка на власт националсоцијалиста у Немачкој, 1933. године, и продора нацистичких, расистичких и других деструктивних идеја, велики део ове мањине био је заведен или „опчињен“ илузијама о споственој величини и владавини над словенским, посебно српским народом. У време Другог светског рата, овдашњи Немци били су упрегнути у ратну машинерију монструозног Трећег рајха, колективно и појединачно, чинили су ратне злочине над поробљеним народом у нашој отаџбини. Један значајан део ове заједнице није учествовао у колективном лудилу које је произвео нацистички Берлин и њихов вођа, али већи део те заједнице, свакако је представљао окосницу напора Трећег рајха у Подунављу. Велики део Немаца, ипак се евакуисао заједно са трупама Вермахта или се, после заточења и страдања у логорима, одселио у Аутрију, Немачку или у Сједињене Америчке Државе. Непокретна и заплењена покретна имовина Немаца, конфискована од стране нове државе, након завршетка Другог светског рата, уступана је колонизованом становништву из пасивнијих крајева нове Југославије, претежно из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Црне Горе. У Југославији, па и у Новом Саду, остале су оне породице које су помагале покрете отпора, као и многе од оних који нису биле отворене присталице Хитлера и нацистичког или окупаторског поретка. Према резултатима пописа из 1991. године, на простору АП Војводине било је 3.873 Немца, а у граду Новом Саду – 319.
Након потискивања османлијске власти са ових простора до почетка XVIII века, први немачки насељеници у Јужној Угарској били су војници-ветерани, нижи чиновници, воје занатлије и торбари (маркентендери), претежно градски елеменат, као и приипадници војних комора (Soldatentross). У току прве половине XVIII века, у време владавине Карла VI, а према Марсијевом плану, из Немачке су досељаване велике заједнице материјално неситуиране популације, који су насељавани, прво у јужном делу Баната (Панчево, Вршац, Бела Црква и њихова околина), као и у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину. Досељени Немци добијали су трошне куће, „блатаре“ и на неколико година били су ослобођени од пореских обавеза. Лоша клима, на барском, мочварном тлу уз ширење заразних болести, десетковали су ове колонисте, а опасност су представљали и походи Турака преко Саве и Дунава, тако да је тих деценија било мало интересовања за нове колонизаторске подухвате становника из Немачке који би желели да се населе у тај „гроб Немаца“, како је Банат тада називан. Први насељеници у Бачкој потицали су из пратње аустријске војске и, такође су били припадници слоја војника-ветерана, чиновника, марктендера, занатлија и лађара. Насупрот Петроварадинске тврђаве, где се развио Српски шанац (Ratzenschanz), односно Петроварадински шанац, поред Срба, населили су се имноги Немци, 1702. године, где је њихов католички храм датован у 1713. годину. Кад је кнез Еуген Савојски освојио Београд, 1717. године, населио је овде приличан број Немаца, приватних досељеника, тако да је град био подељен на српску и немачку варош. Уз Србе, Јевреје и Јермене, у Нови Сад се доселио поново знатан број Немаца из Београда, трговаца и занатлија, када је 1738. године поново запретила турска опасност. Иступајући као римокатолици, у почетку, Немци су наизменично делили управу над градом са Србима. После тзв. шуб – система, према коме су овамо допремани бескућници и деликвенти, потребе су захтевале јачање опустошене привреде, па се, имајући у виду и тежњу према процесима германизације и јачања утицаја Католичке цркве, царица Марија терезија одлучила за организовану, планску колонизацију немачког римокатоличког света из редова трећег сталежа. Колонисти су добијали 24 ланца ораница, шест ланаца ливада и сразмеран део утрина, а поред поменутог и грађу за куће, као и стоку, семена и земљоделачку опрему. У првом периоду колонисти су били ослобођени пореза, кулука и других намета. Насељавање на овим просторима трајало је у целом XVIII столећу. Више од половине Немаца у Бачкој бавило се земљорадњом, многи су били веома имућни, али је преко десет хиљада породица било без земље: другу скупину Немаца чиниле су занатлије, од којих је две трећине било везано за мале поседе. Према попису становништва у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца из 1921. године, од 505.710 Немаца у држави, у Бачкој је живело њих 22%. Средишта немачке националне заједнице били су Нови Врбас, Оџаци, Апатин, а Нови Сад био је главни привредни, политички и културни центар немачке националне мањине у целој Бачкој, односно на северу земље. Према резултатима датог пописа, у граду Новом Саду било је 6.486 становника немачке националности, а у Новосадском срезу живело је 13.990 Немаца. Превасходно, припадали су римокатоличкој конфесији и према карактеристикама њиховог социјалног статуса, заиста су били организованији у односу на мађарску, али и друге националне заједнице које су припадале римокатоличкој конфесији.
Како наводи Трива Милитар у књизи „Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века“ у издању Градске библиотеке Новог Сада, у редакцији Живка Марковића из 2000. године, многи новосадски Немци у Аутроугарској су се помађарили, нарочито они припадници заједнице који су долазили из редова чиновништва, док су припадници занатског сталежа остали верни свом националном пореклу. Немачки „биргери“ (грађани) били су увек лојални властима и није их било тешко убедити да се као лојални патриоти ставе на располагање актуелној власти. Немци су предњачили својом вредношћу и солидношћу. Новосађани су могли бити убеђени да роба купљена од немачких трговаца или наручена од немачких занатлија, не може бити неквалитетна, те да ће свакако бити поштено услужени. У Новом Саду готово да и није било неке немачке трговинске радње у којима је наивним купцима „подметана бофл-роба“, јефтина, али несолидна, нити је било немачких занатлија да „фушерски“, аљкаво ураде свој посао. Остало је познато да су немачки трговци и занатлије у Новом Саду крајем XIX били добро ситуирани, али не и разметљиви у својој имућности, тек би имали поседовали или стекли породично имање, кућу и довољно средстава за школовање својих потомака. Немачки трговци, а посебно занатлије (сајџије, бравари, лимари, пекари, бачвари, стругари, молери, кипари, зидари, и други), служили су као пример за углед српском занатлијском подмлатку, те није била реткост да српске породице упућују своју децу код немачких трговаца или занатлија како би у статусу шегрта градили своју професионалну делатност.
Версајским мировним уговором после Првог светског рата било је предвиђено да Немци у Краљевини СХС имају право да до 22. јануара 1922. године оптирају, односно изаберу да ли желе да остану у земљи или да наставе живот у Аустрији или Немачкој, а до тада нису имали право да учествују у политичком животу. У циљу сузбијања иредентистичких аспирација Мађарске и спречавања њеног утицаја на опредељење овдашњих Немаца, Влада Краљевине СХС је већ 17. маја 1920. године одобрила Правила Швапско-немачког културног савеза – „Културбунда“, који ће све до 1941. Године деловати као јака и утицајна политичко-културна организација. Под геслом „Верност народу – верност држави“, првобитно неполитичког карактера, „Културбунд“ је био усмерен на обезбеђивање духовних, етичких, друштвених, здравствених и културних потреба немачке националне мањине, у погледу издаваштва, књижевности и књижарства, оснивања библиотека, просветних и васпитних установа, социјалних и задружних институција. Нагли пораст утицаја ове организације није забринуло власти, али као одговор на притиске аустријске владе на корушке Словенце, министар просвете Светозар Прибичевић, 1924. године забранио је „Културбунд“. Забрана је укинута почетком 1927. године, а у међувремену формиран је Немачки академски савез (Verband deutscher Akademiker) и нешто касније Савез немачких фискутурних и спортских друштава (Verband der deutschen Turn-und Sportvereine) и Немачки певачки савез (Deutsche Sängerverband). Од успостављања Шестојануарског режима, „Културбунд“ био је поново привремено забрањен, а његов рад обновљен је 20. августа 1930. године. Када је немачкој заједници у Краљевини СХС допуштено укључивање у политички живот, њени угледни представници су већ 29. јануара 1922. године у Новом Саду покренули политички дневник, Deutsches Volksblatt, који ће излазити скоро до ослобођења 1944. године, а 12. фебруара исте године, формирана је прва месна организација Немачке партије (Partei der Deutschen) у Новом Саду. На парламентарним изборима 1923, 1925. и 1927. године, припадници немачке националне мањине углавном су гласали за кандидате Немачке партије и на целој територији Краљевине, странка је освајала од пет до осам мандата, а у Обласној скупштини за Бачку добили су 12 посланичких места. Као и другим политичким партијама и Немачкој партији био је забрањен рад у јануару 1929. године, а након обнове политичког живота рад ове партије више није покретан. Деловањем Лиге Немаца у Краљевини, формиране 1929. године, немачка национална заједница успевала је да одржи релативно непомућене односе са југословенским властима све до 1941. године.
У Новом Саду, Немци су формирали изразито утицајан задружни покрет, са Централном пољопривредном задругом Agraria, а целокупни привредни живот нашао се под непосредним и веома јаким утицајем „Културбунда“. На углу данашњих улица Васе Стајића и Трга галерија у Новом Саду подигнута је 1931/32. године троспратна зграда, коју старији суграђани памте као палату Хабаг, а данас је седиште Железница Србије у Новом Саду. По налогу инвеститора новосадске немачке заједнице, која је у делу својих активности била позната као „Културбунд“ организацију за градњу палате Хабаг по пројекту архитекте из Вршца Вилхелма Рихарда, преузело је 1931. године Акционарско друштво за градњу кућа. Извођач радова био је Филип Шмит. Аутор пројекта определио се за концепт модерне архитектуре. У приземљу крила на Тргу налазила се једна од најпознатијих међуратних новосадских кафана „Хабаг“, у којој је служено првокласно јело и пиће уз стално запослен оркестар који је свирао концертну музику. Изнад ње, на спрату, налазила се тада моћна „Аграрија“, привредна организација Немаца у Југославији, основана 1922. године. У току савезничког бомбардовања 6. априла 1944. године палата Хабаг је претрпела знатна оштећења, а након ослобођења 1944. године, обновљена је, али се у њој након обнове није више налазила кафана. Од 1934. године у „Културбунду“ почела је да преовладава националсоцијалистичка идеологија. Умерена струја коју је предводио др Стефан Крафт била је принуђена да се 1939. године повуче пред агресивном акцијом тзв. обновитеља. „Културбунд“ успео је да до Другог светског рата својом организационом свеобухватношћу око себе окупи све дотадашње немачке самосталне сталешке, привредне, културно-просветне и социјално-хуманитарне установе.
Уочи рата, 1941. године, захваљујући попустљивости владајуће ЈРЗ, руководство „Културбунда“ тежило је и успело да формира Немачку народну групу, са задатком да негује народне посебности Немаца, као и њихов национални, социјални и културни напредак. Посебна пажња посвећена је стварању фолксдојчерских полувојних организација, као и милитантном васпитању деце, омладине и жена у националсоцијалистичком духу. У датом периоду било је изражено петоколонашко деловање немачких организација под окриљем Абвера, обавештајне службе немачких оружаних снага. У Новом Саду, у Хабагу, седишту „Културбунда“, била је инсталирана радио-станица „Нора“, путем које су у Трећи рајх били достављани обавештајни подаци, али и добијана упутства за рад. Војним обвезницима немачке националности сугерисано је да се не одазивају на позиве за мобилизацију у Југословенску краљевску војску, него да настоје да се преко Мађарске пребацују у Немачку. У краткотрајном Априлском рату, првих дана након повлачења Југословенске краљевске војске, „Културбунд“ у Новом Саду био је господар ситуације и фактички је држао власт у својим рукама. Локални Немци очекивали су долазак немачких трупа, а када су оне у вечерњим часовима, 12. априла освојиле град, немачки грађани одушевљено су их дочекали са поклицима радости и злогласним заставама са свастикама у рукама. Међутим, наведене оклопне јединице у граду су се задржале непуних сат времена, да би ускоро продужиле даље у свом муњевитом продору. У заједници фолксдојчера велико разочарење била је изазвана Хитлетровом одлуком да допусти анектирање Бачке од стране Хортијеве Мађарске. Бачки Немци неговали су илузије о формирању засебне немачке аутомне државе на овом простору, а када су наведени снови остали изневерени, окренули су се организацији Фолксбунда, која је у Мађарској као Народни савез постојала од 1938. године, да би јој се 9. новембра 1941. године у Сомбору припојио и швапско-немачки „Културбунд“. Обласна организација поклапала се са територијом некадашње Бачко-бодрошке жупаније, а у њој се налазила комплетна област Бачке, као и Бајски срез. Иако су били принуђени да се прилагођавају хортијевском поретку, немци у бачкој, као припаници заједнице којом је Хитлер манипулисао, држећи у покорности и Мађарску, нису желели да буду у подређеном положају. Били су изложени сталним притисцима да се придруже СС јединицама и да одлазе на фронтове, али и да учествују у полувојној организацији Deutsche Mannschaft и у војнопозадинском фронту рада. Месне групе, школе, културне, задружне и друштвене организације биле су подвргнуте индоктринацији нацистичког погледа на свет.
Бачки Немци нису у почетку непосредније учествовали у сузбијању покрета отпора и насиљу над Србима, али касније, како се крај рата није назирао, све већи удео фолксдојчера учествовао је у масовним, као и у појединачним тешким злочинима против српког, јеврејског и ромског народа, али и над свим људима који су показивали антифашистичка опредељења. У заједници са хортијевским снагама, „домаћи Немци“ починили су страховите и неопростиве злочине, заправо покоље над недужним српским и јеврејским становништвом и то је остао трајан „печат срама“ на душама већине припадника фолксдојчерских породица у Бачкој у Другом светском рату. Многи фолксдојчери посебно су се ангажовали у репресалијама након немачке окупације и саме Мађарске почетком 1944. године. Срби су масовно одвођени на присилан рад, а Јевреји су након смештања у гета, депортовани у монструозне концентрационе логоре смрти широм Европе. Од њих 16.034, након ослобођења, својим домовима вратило се свега 2.614 људи, док су остали у мукама скончали у „хитлеровској фабрици смрти“. Док је у прве две акције врбовања бачких Немаца за СС јединице мобилисано преко двадесет хиљада људи, у трећој, у септембру 1944. године, њих седамнаест хиљада мушкараца од 35. до 50. године животне доби, укључено је у Бачку дивизију, која је ангажована у борби против партизана, као и у јединице тзв. Заштите домовине. Када се Црвена армија приближила Бачкој и већ запосела Банат, у октобру 1944. године, убрзано је почело евакуисање немачког становништва са овог простора, које је путовало углавном на коњским запрегама. Још се веровало да Хитлер располаже некаквим тајним оружјем и да ће се избеглице брзо вратити својим кућама, што се, наравно, није догодило. У време ослобођења Бачке, око 100.000 бачких Немаца, више од половине од укупног броја, налазило се у немачким оружаним јединицама или као избеглице под њиховом заштитом, на путу за Трећи рајх, који је био у пламену. Преостали Немци, чија је имовина била конфискована, смештени су у сабирне логоре, где су многи умрли у нељудским условима живота, а један део је и убијен. Заточени Немци били су изложени сваковрсним облицима малтретирања: Логори су укинути 1. марта 1948. године, а већина оних који су пуштени одлучили су да се преселе у Аустрију и Немачку.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Мирнић, Ј., немци у Бачкој у Другом светском рату, Институт з аизучавање историје Војводине, Нови Сад, 1974.
Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
Попов, Јелена, Војводина и Србија, Ветерник, 2001.
Richard Overy, History of the 20th century, The Times, London, 2003.
Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press.
Ћурчић, Слободан, Број становника Војводине, Нови Сад, 1996.
History of Europe, The Times, London, 2001.
Остави коментар