Аутор: мср Срђан Граовац
Балкан је одувек био полигон на коме су велике силе, борећи се за глобалну доминацију, одмеравале снаге. Геополитички значај тог простора на југоистоку Европе учинио га је местом преплитања интереса великих сила. Важни путеви којима су се трговачки каравани али и војне експедиције кретали са Истока ка Западу и обрнуто вековима се укрштају управо на Балкану. Додамо ли на то и чињеницу да је Балкан у етничком и верско-конфесионалном смислу веома шаренолик, онда лако можемо уочити да је тај стратешки важан простор не само имао велику геополитичку важност, него је био и погодно тле за деловање великих сила, посебно за оне које су се користиле оном чувеном римском максимом „Завади па владај“. Један од важних глобалних геополитичких фактора, чији утицај на овим просторима је већ вековима свеприсутан, свакако је германски, а Савезна Република Немачка данас је његов главни протагониста.
Немачки утицај на Балкану има дуг континуитет, с тим да је носилац тог утицаја све до краја 19. века била Хабзбуршка монархија, односно владајући германски политички кругови у Бечу. Нема сумње да је моћна дунавска царевина природно била упућена према Балканском полуострву, где је видела простор за остваривање своје политичке и економске експанзије. Нарочито је за креаторе спољне политике у Бечу то постало императив од 1866. године и пораза хабзбуршке војске од пруске у бици код Садове. Практично од тог момента Беч је изгубио трку са Берлином у борби за уједињење Немачке. Самим тим, за аустријску монархију била је затворена свака могућност експанзије ка северу и западу Европе где су доминирале Француска и Немачка царевина, али и на исток где се налазила моћна руска империја. Самим тим једини преостали пут за даљу експанзију Хабзбуршке монархије био је ка југу, односно ка Балканском полуострву.
Доминантну позицију на Балкану у том тренутку је заузимала оронула Османлијска империја, држава која је представљала само сенку некад моћног царства пред којим је дрхтала Европа и коју су у 19. веку моћне европске силе подругљиво називале „болесником на Босфору“. Неспремна да се реформише, зачаурена у илузији о сопственој супериорности, османлијска политичка елита показала се неспособном да испрати важне економске, технолошке и општедруштвене процесе који су запад Старог континента учинили супериорним у односу на остатак света. Турци су преспавали ренесансу, Техничку и Буржоаску револуцију и тиме су осудили своју земљу на постепено пропадање, претворивши је у монету за поткусуривање великих сила. Самим тим, питање судбине Османлијског царства, илити Источно питање како се најчешће назива у историографији, постало је једно од најважнијих у међународној геополитичкој арени. И то не само за поробљене балканске Хришћане, жељне пуне националне еманципације и избављења из вишевековног турског ропства, него и за велике европске силе животно заинтересоване да на том простору остварују своје геополитичке интересе.
Аустроугарска политика је имала јасне стратешке циљеве на Балкану. Један од примарних био је онемогућавање стварања неке доминантне словенске државе јужно од Саве и Дунава, односно балканског Пијемонта коме би гравитирали и Јужни Словени из дунавске монархије. Нема сумње да би тиме интегритет и посебно јужне границе Аустроугарске били угрожени, што би на концу подстакло јачање и других националних покрета и довело у питање сам опстанак те вишенационалне монархије. Такође, стратези у Бечу тежили су изласку њихове државе на топла мора, посебно на Егејско где је стратешку важност имала лука Солун. Пошто је Србија контролисала Моравску долину, план аустроугарске експанзије ка југу ишао је од Босне и Херцеговине, преко Новопазарског Санџака и Космета, па долином Вардара ка Солуну. Албански фактор је за Аустроугарску представљао природног савезника на десном крилу те експанзије, док је српски фактор доживљаван као препрека на путу реализације тог плана. Наиме, свако ширења Србије ка тој рути, односно ка Црној Гори и Јадранској обали или у правцу вардарске долине, затварало је пут аустроугарској експанзији ка Солуну. Самим тим, Србија и српство као потенцијални Пијемонт јужног словенства, у Бечким политичким круговима доживљавани су као непријатељски фактор.
Након уједињена Немачке 1871. године германски фактор је добио два крака своје политике. Званични Берлин и Беч у својој балканској политици деловали су на два колосека, али неретко синхронизујући акције. Наиме, уједињењем Немачке и стратешким партнерством које су Беч и Берлин након тога градили, дошло је и до својеврсног усаглашавања и обједињавања интереса германског фактора на Балкану. Аустроугарска је свакако имала истакнуту улогу у балканској политици тог двојца, али пошто је у том односу представљала слабијег партнера чешће је доживљавана не као протагониста, већ као претходнице немачке експанзије ка истоку. Креатори политике у Берлину су са друге стране подстицали и усмеравали Беч у правцу остваривања интереса на Балкану, јер су рачунали да ће на тај начин реализовати и свој стратешки циљ познат као Продор на Исток (Drang nach Osten). Суштина тог плана сводила се на то да Балкан буде стављен под германску контролу и претворен у одскочну даску за даљу експанзију ка Малој Азији и Блиском истоку. Пошто се касно ујединила, онда када су велике колонијалне силе, нарочито Француска и Британије, већ поделиле свет, Немачкој није остало пуно простора за деловање. Претварање Османлијског царства у свој колонијални посед за Немце је престављао један од примарних задатака и предуслов за даљу експанзију.
Глад за ресурсима моћне немачке индустрије терао је ту земљу у конфронтацију са силама Антанте (Велика Британија, Француска и Русија), што је на концу довело до Првог светског рата и пораза Централних сила (Немачке и Аустроугарске) у до тада највећем оружаном сукобу у историји човечанства. Последица тог пораза, између осталог, биo је и распад Аустроугарске, тако да је од тог момента званични Берлин самостално наступао у својој балканској политици. Други светски рат донео је краткотрајни тријумф немачке политике на Балкану и стављање те територије под пуну контролу Трећег рајха. Мапа Балкана тада је кројена у Берлину, а стварање НДХ, Велике Албаније и Велике Бугарске, уз свођење Србије на границе успостављене Берлинским конгресом, представљало је не само кажњавање непослушних Срба и награђивања традиционалних савезника, већ јасну визију расцепканог и подељеног Балкана под немачком доминацијом. Нема сумње да су креатори немачке балканске политике и те како прихватили одређене стратешке визије које су деценијама раније конструисане у Бечу и да је у том тренутку немачка политика на југоистоку Европе престављала сублимацију геополитичког наслеђа Хабзбуршке монархије, али и практичних потреба Трећег рајха.
Након пораза у Другом светском рату, подељена на Источну и Западну, Немачка више није могла да игра једну од водећих улога у међународној геополитичкој арени, па тако ни на Балкану. Међутим, на концу Хладног рата, када је пад Берлинског зида означио тријумф западних демократија над источним комунистичким блоком, било је јасно да се дешавају тектонске политичке промене. Обновљена америчким капиталом након Другог светског рата, вођена политичком елитом ствараном под окриљем великог прекоокеанског савезника, као и са значајним америчким трупама на својој територији, Западна Немачка је сматрана можда и најближим савезником званичног Вашингтона на Старом континенту. Већ 1990. године уз благослов САД и других партнера из НАТО, Немачка се ујединила, што је несумњиво представљало својеврстан сигнал да ће Американци свом кључном савезнику препустити водећу улогу у европској политици.
Нема сумње да је немачка визија Европе крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. столећа била другачија него у 19. или првој половини 20. века. Међутим, та визија није се могла у потпуности одвојити од одређених процеса дугог трајања, а који су свеприсутни у креирању геополитичких визија и планова. Наиме, уместо идеје успостављања немачке Европе којој су тежили и Други и Трећи рајх, нова Немачка усвојила је крилатицу европске Немачке. Суштински, то је значило да Немачка неће тежити успостављању своје доминације на континенту силом, већ изградњи стратешког савезништва са другим европским државама и то кроз пројекат Европске уније. Управо та идеја европског јединства представљала је, као што и данас представља, звезду водиљу немачке спољне политике. Нема сумње да је Немачка економски мотор Европе, али политички и војно, услед наслеђа Другог светског рата, она се налази иза Француске. Чланство у Савету безбедности УН, глобални утицај, а посебно снажно присуство на постколонијалном простору своје некадашње империје, као и значајан нуклеарни арсенал, званичном Паризу ипак дају војно-политичку надмоћ над Берлином. Европски политички оквир, самим тим, потребан је Немачкој ради очувања доминантног економског положаја на Старом континенту, али и као средство преко кога ће протежирати своју спољнополитичку агенду и заједно са Француском вратити се на међународну геополитичку сцену у пуном капацитету. Нема сумње да је за Немачку, али и Француску, као и друге европске државе то једини начин да поново играју значајнију улогу у међународним односима, односно да не буду пуки извршиоци воље Вашингтона, већ креатори и активни учесници у важним геополитичким процесима.
Иако је Немачку економски и безбедносно, као и више-мање остатак западног дела Старог континента, везао за себе званични Вашингтон, ипак није имао намеру да Европљанима препусти могућност самосталног креирања политике на свом континенту. Најбоље се то видело деведесетих година прошлог века када је Немачкој дата водећа улога у кројењу нове мапе Балкана, али не и могућност да одређене процесе доведе до краја. Наиме, повратак Немачке на велика врата у балканску политику, значио је и креирање нових граница. Југославија, као творевина Версајског поретка, чија историјска мисија је била да сузбија руски и немачки утицај на југоистоку Европе, била је сувишна у визијама европске Немачке. Управо зато Берлин је представљао главног савезника сепаратистичких актера у распаду Југославије. Међутим, читав тај процес није могао бити окончан без пресудног утицаја САД. Управо су Американци одиграли кључну улогу у састављању Дејтонског мировног споразума за БиХ, али и у НАТО агресији на СР Југославију 1999. године. На тај начин САД су послале јасну поруку Немачкој да је њихова сувереност у креирању политике на Балкану и генерално у Европи и те како условљена.
Нова мапа Балкана скројена је деведесетих година 20. века на темељу геополитичког наслеђа Беча и Берлина, али и практичних потреба тек уједињене Немачке. Визија Балкана, тадашњих креатора политике у Берлину, свела се на потребу уситњавања, односно, стварања територијално, популационо и економски „малих“ држава, од којих ни једна не би имала капацитета да шири утицај ван сопствених граница и да нарушава тако успостављену равнотежу снага на југоистоку Европе. Наиме, немачки геополитички стратези заузели су становиште да им је у уједињеној Европи потребан Балкан, али под доминантним немачким утицајем. Економија је у реализацији тог плана играла кључну улогу, јер је представљала најчвршћи ланац којим је Немачка везала балканске државе за себе. Индиректно, путем инвестиција и финансијских аранжмана пробио се и политички утицај из Берлина, бивајући више или мање заступљен у свакој од балканских земаља понаособ. Са друге стране, на тако подељеном и расцепканом Балкану, где ниједна држава нема капацитета да игра значајнију улогу, па чак ни да се издвоји као фактор око кога би се други окупљали, свака могућност уплива балканских држава на важне европске политичке токове сведена је на минимум. Следствено томе можемо закључити да је немачка дипломатија за балканске земље предвидела место у уједињеној Европи, али им и дала улога тек гласачке машинерије неопходне да би се утицај Берлина на европском ниво јаче манифестовао.
Управо зато, Немачка је данас најревноснији подржавалац пројекта лажне државе Косово, јер тиме слаби моћ српског а јача утицај албанског фактора, стварајући равнотежу снага између та два најбројнија народа у овом делу Европе. Такође, управо зато Немачка најодлучније истрајава на политици очувања Босне и Херцеговине, као гаранта да српски утицај неће ићи преко Дрине, али ни хрватски ка Врбасу и Неретви, чиме се спречава оснаживање утицаја и Београда и Загреба. Наравно, у таквој визији није прихватљиво ни повезивање Србије и Црне Горе, јер изласком на Јадран геополитички утицај Србије значајно јача. Када на то додамо и сада већ традиционалне стереотипе о томе да је српски фактор продужена рука Кремља, онда нам постаје јасно да за Немце таква ситуација представља опасност и од руског уплива у Јадранско море. Суштински, оваквом немачком стратегијом онемогућава се превласт било ког фактора на Балкану, а посебно српског који је најбројнији и најраспрострањенији у региону, са снажним државотрворним и историјски обједињујућим потенцијалима. Због тога се из Берлина ревносно подгревају и регионални анимозитети, управо како би се инсистирало на поделама и спречавала свака друга сарадња која није под вођством и контролом политичких структура у Берлину. Најочигледнији пример за то је случај фамозне резолуције о Сребреници, која је имала задатак да додатно продуби јаз између Срба и Бошњака и онемогући њихово политичко повезивање. Таква политика Немачке неодољиво подсећа на стратегију Хабзбуршке монархије из 19. и са почетка 20. века о неопходности спречавања стварања једне доминантне државе на Балкану. Данас су свакако другачије околности, али кључни циљ остаје исти: успостављања германске доминације на југоистоку Европе.
Перспективе ове немачке политике на Балкану умногоме ће зависити од глобалних геополитичких токова и процеса. Сада је и више него јасно да САД немају намеру да Европи дају стратешку аутономију. Креатори спољне политике у Вашингтону се и те како прибојавају пуне реализације идеје европског јединства, која би подразумевала обједињену спољну и безбедносну политику на континенту. ЕУ би на тај начин несумњиво од објекта постала субјект међународне политике, што би био кључни искорак ка њеној пуној еманципацији од моћног прекоокеанског савезника. САД тај луксуз себи не могу да дозволе, јер би пре или касније таква ЕУ кренула путем ближе сарадње са Русијом. Европа вапи за руским ресурсима, а било какав договор са Москвом Европљани би засигурно лакше правили уколико не би имали медијацију Вашингтона. Приближавање ЕУ и Русије би несумњиво угрозило америчку доминантну позицију на глобалном нивоу, тако да ће се САД максимално потрудити да ЕУ остане примарно економски савез држава, без могућности да креира самосталну спољну и безбедносну политику.
Свесни америчких страхове, немачки лидери попут Ангеле Меркел покушавали су да балансирају између Вашингтона и Москве, тачније да се примарно држе савезништва са САД, али да се истовремено економски, а посебно енергетски, чвршће вежу за Русију. Сада је очигледно да је таква политика Немачке била ништа друго до покушај реализације идеје пуног европског јединства, али уз подршку САД. Данашње околности у којима смо сведоци рата на истоку Европе говоре нам да је таква политика немогућа и да САД немају намеру да ЕУ дају стратешку аутономију. Сем тога, страх од Русије, свеприсутан након ескалације рата у Украјини фебруара 2022. године, Немачку и остале европске државе још чвршће гура под кишобран једине силе која им може гарантовати безбедност, САД. Међутим, то не значи да ће се Немачка одрећи своје визије уједињене Европе или своје визије Балкана. Напротив, Немци ће у датим околностима и по једном и другом питању бранити затечено стање и чекати прави геополитички тренутак да своју стратешку политику реализују.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914). Политичка историја Европе (1815–1871). Завод за уџбенике: Београд, 2010.
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914). Друштвена и политичка историја Европе (1871–1914). Завод за уџбенике: Београд, 2010.
Милован Ђ. Миловановић, Источно питање. ЦИД: Art Press, Београд, 2020.
Чедомир Попов, Источно питање и српска револуција: 1804–1918. Српска књижевна задруга, Београд, 2008.
Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат: огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита: (1944–1974). Архипелаг: Београд, 2014.
Остави коментар