Аутор: Стеван Стојков

Дигитална револуција, чији корени сежу до развоја раних рачунара и преласка са аналогних на дигиталне технологије, трансформисала је комуникацију на глобалном нивоу. Мада је тачан датум њеног почетка веома тешко одредити, сматра се да је она добила замах крајем 1950-их, а да се заиста убрзала 1970-их и 1980-их са развојем персоналних рачунара и дигиталних комуникационих технологија. Остварени напредак у комуникационим технологијама довео је до ефективног смањивања света на ниво блиско повезане заједнице. Трансформисао је свет у једно велико глобално село.

Идеја о свету као глобалном селу родила се у Маршалу Маклуану, канадском филозофу, професору енглеске књижевности и писцу, који се може сматрати првим теоретичарем филозофије медија. Доводећи у питање конвенционалну мудрост о комуникацији, он је тврдио да развој и увођење нових медијских технологија суштински утиче на људску свест, а тиме и на друштво. Своје идеје и увиде о томе како медији успешно уклањају физичку дистанцу и зближавају људе, претварајући тако нашу планету у једно велико глобално село, он је изложио у свом капиталном делу Разумевање медија: проширење човека, објављеном 1964. године.

Маклуан је у поменутом делу изнео теоријске основне за разумевање појаве глобалног села као глобалног феномена и упро прстом у његову жилу куцавицу. Чинећи то, он је, мада на посредан начин, предвидео, или можда боље речено, најавио појаву интернета као виталног медија глобалног села. И заиста, креирање World Wide Web-а од стране Тима Бернерса Лија 1989. године демократизовало је интернет и претворило га у платформу за глобалну интеракцију прилагођену корисницима. Е-пошта, дискусионе групе и онлајн форуми који су се појавили као први широко коришћени алати за комуницирање с лакоћом су рушили географске баријере. Маклуанова визија хиперповезаног света је постала опипљива стварност.

Чинећи комуникацију бржом, лакшом и доступнијом него икада раније, интернет је направио праву револуцију у повезивању међу људима. Данас, захваљујући њему, појединац, ако то жели, може бити повезан са целим светом 24 часа дневно, 7 дана у недељи, 365 дана годишње и то помоћу уређаја који неретко носи у свом џепу. Е-пошта, тренутне поруке (instant messaging), друштвени медији и видео позиви и конференције пружају могућност појединцу да се повеже са било ким глобално у реалном времену, рушећи при том географске, културне и језичке баријере.

Тренутна комуникација која промовише разумевање и културну размену представља једно од главних обећања интернета из његове ране фазе развоја. Оно је без трунке сумње у потпуности испуњено. Омогућивши глобално повезивање, размену идеја и сарадњу, интернет је омогућио људима широм света приступ информацијама и знању без преседана. Платформе отвореног кода и crowdsourcing омогућиле су колаборативне пројекте као што је Wikipedia, у којима људи удружују знање за колективно, опште добро. Тако су алати за учење на даљину и видео конференције, образовање и могућност професионалног усавршавања доспели и у најудаљеније кутке света.

Такође, интернет је умногоме испунио и обећање да ће он бити бастион слободе говора – да ће на њему појединци моћи да искажу своје мишљење или идеје слободно, без страха од одмазде, цензуре или санкција. Међутим, свака медаља има две стране.

Иако је интернет направио револуцију у повезивању међу људима и омогућио да се и глас „малих и слабих” далеко чује, временом су нежељене последице дигиталне интеракције постале све видљивије. Наиме, време је показало да карактеристике интернета које су га учиниле толико моћним у повезивању људи могу, чак и ненамерно да поткопају емпатију.

У туђим ципелама

Шта је емпатија? Термин емпатија се користи за описивање феномена сложене природе који се може посматрати са различитих аспеката: емоционалног, социјалног, когнитивног и комуникативног. Први га је увео енглески психолог Едвард Б. Тиченер 1909. године као превод немачког израза einfühlung, што значи „уживљавање” или „осећање према нечему”. Речник психологије Америчког удружења психолога (APA Dictionary of Psychology) нуди нам следећу дефиницију овог термина: разумевање особе из њеног референтног оквира, а не из сопственог, или посредно доживљавање осећања, перцепција и мисли те особе.”

Емпатија је, дакле, способност да емоционално разумемо шта други људи осећају, да сагледамо ствари из њиховог угла и замислимо себе на њиховом месту. У суштини, емпатија нам омогућава да ставимо себе у позицију неког другог и осетимо оно што они осете. Или, како се то често каже, способност осећања емпатије омогућава људима да ходају у туђим ципелама.

У зависности од ситуације, савремени психолози и истраживачи разликују више врсте емпатије. Једна од њих је афективна емпатија која подразумева способност разумевања емоције друге особе и адекватно реаговање на њих. Соматска емпатија обухвата физичку реакцију као одговор на оно што друга особа доживљава, док се когнитивна емпатија односи на способност разумевања менталног стања друге особе и онога што би она могла мислити као одговор на ситуацију у којој се налази.

Подстичући међусобно разумевање и саосећање и помажући појединцима да се повежу и заједнички делају, емпатија представља камен темељац здравих и хармоничних односа унутар друштва. Она има кључну улогу у стварању јачих и дубљих веза међу људима. Негујући поверење она помаже појединцима да се осећају саслушано и потврђено, а истраживања су показала да је постојање друштвених веза важно и за физичко и за психичко благостање људи.

Емпатија „приморава” људе да помажу другима. Она помаже појединцима да уоче потребе других људи, разумеју њихову невољу и инспирише их да предузимају акције које ће ублажити туђу патњу. Учећи људе да прихватају и цене различита мишљења и погледе на свет, емпатија делује у правцу смањивања неспоразума у друштву. Њена улога у превазилажењу предрасуда, стереотипова, дискриминације од пресудне је важности, те она подстичући дијалог и толеранцију доводи до смањења сукоба и насиља. Јачајући кохезију у друштву, емпатија мотивише људе на колективне акције у циљу превазилажења хуманитарних криза, или пак борбе против неједнакости и друштвене неправде.

Важно је истаћи да способност појединца за емпатију није статична. Она се може развијати. Емпатија напредује у окружењима у којима су емоционални сигнали богати и вишедимензионални. Типичан пример таквог окружења је повезивање, тј. комуникација лицем у лице. Физичка близина и интеракција лицем у лице урања појединце у пун спектар људских емоција. Невербална комуникација, глас и тон додају дубину речима и олакшавају да се емоције боље „ухвате” и аутентично протумаче – пружају прави контекст речима, доприносећи тако лакшем дељењу заједничких искустава и успостављању дубљих веза, док контакт очима помаже да се емоције правило прочитају из погледа саговорника.

Међутим, способност саосећања са другима временом може отупети. Брзи напредак и усвајање модерних технологија комуникације пореметио је изражавање емпатије. У савременом дигиталном свету, људи све чешће комуницирају са другима преко различитих платформи: путем текстуалних порука, е-поште, друштвених мрежа… Овакав вид комуникације је лишен многих емоционалних сигнала и знакова, нијанси, контекста, карактеристичних за традиционални вид комуникације лицем у лице, те како то истиче др Хелен Рис, ауторка књиге Ефекат емпатије: „ова врста плитке интеракције уништава наше емпатичне капацитете”.

Природа комуникације преко интернета је таква да су појединци, по правилу, невидљиви за друге, што отежава потпуно ангажовање и разумевање туђих емоција. Такође, могућност тренутног, у само неколико секунди, дељења мисли, идеја и осећања са другима путем дигиталних канала, често без емпатичних филтера који прате традиционалан начин комуникације, доприноси томе да онлајн комуникација постаје све агресивнија. Груб језик, неотесана критика, непријатни коментари који ничим нису изазвани и који се ничим не могу оправдати – све чиме обилује комуникација на интернету – утичу на стварање токсичне атмосфере која нагриза емпатију.

Алтернативни идентитет

Постоји доста доказа да интернет може допринети недостатку емпатије. Штавише, подстичући људе да дају предност квантитету над квалитетом својих друштвених веза, онлајн комуникација може код њих довести до стварања осећаја усамљености упркос томе што су стално „повезани” са целим светом. Једна од кључних карактеристика онлајн комуникације која нагриза емпатију је анонимност, односно могућност комуницирања на мрежи без откривања свог правог идентитета.

Анонимност, стварајући осећај невидљивости, значајно утиче на понашање људи на интернету. Могућност креирања алтернативних идентитета на мрежи оснажује појединце да се слободније понашају и говоре на интернету, али такође смањује и одговорност за њихове речи и дела. Када су људи у прилици да у дигиталним интеракцијамa учествују без откривања свог правог идентитета, они се често осећају ослобођени друштвених ограничења и одговорности који по правилу регулишу интеракције лицем у лице. Овакво понашање се објашњава ефектом дезинхибиције на мрежи.

Ефекат онлајн дезинхибиције се односи на феномен где појединци испољавају понашање које би обично потиснули у директним интеракцијама. Он подразумева смањење самоконтроле, што може довести до неуобичајено искреног и великодушног понашања (бенигна дезинхибиција) или до неприкладних и непријатељских поступака (токсична дезинхибиција). Овај ефекат настаје зато што онлајн окружење мења начин на који људи доживљавају себе и друге, често смањујући друштвене и психолошке баријере које регулишу понашање у стварном животу.

Мада ефекат дезинхибиције може подстакнути слободу изражавања и дијалог на интернету, он чешће ствара плодно тле за токсична понашања. Студије су показале да су анонимне дискусије на мрежи токсичније од оних које се воде у офлајн окружењу. Постоји више фактора који доприносе ефекту дезинхибиције на мрежи, а анонимност је један од кључних. Погледајмо на које начине анонимност значајно доприноси штетном понашању на интернету.

У ствараном окружењу, речи и дела су везане за нечије име и презиме, прави идентитет, а неприкладно понашање може изазвати друштвену осуду и резултовати стварним, опипљивим последицама. Анонимност уклања ове ризике. Знајући да су мале шансе да буде идентификован и самим тим ослобођен страха од суочавања са друштвеним, правним или професионалним последицама, појединац, кријући се иза лажног профила, лакше ће се упустити у неетичке, или незаконите активности (малтретирање путем интернета, ширење дезинформација, хаковање).

Анонимност може утицати на то како перципирамо друге људе на интернету. Наиме, уместо да и друге посматрамо као појединце са осећањима, често се дешава да њих доживљавамо само као корисничка имена, аватаре. Овакво посматрање других олакшава занемаривање емоционалног утицаја наших речи или поступака. Такође, интеракције на интернету се често третирају пре као трансакције, а не искуства у односима, што додатно дехуманизује друге и оправдава несмотрено и неадекватно понашање на мрежи.

Одређени број појединаца види своју личност на мрежи као одвојену од себе у стварном свету. Анонимност иза које се крију на интернету ствара менталну баријеру између њих и последица њихових поступака. Услед тога код њих се развија дисоцијативна машта која им омогућава да се упусте у активности које никада не би повезали са својим „правим” идентитетом. Они чак веома често рационализују своје поступке лаконски мислећи „то је само интернет, није важно”, игноришући тако стварне последице њихових поступака.

Анонимност омогућава појединцима да изразе мисли или емоције за које знају да су друштвено неприхватљиве или ризичне у комуникацији лицем у лице. Она такође може да послужи и као излаз за нагомилани бес и фрустрације. Појединац који је иза себе имао лош дан, кријући се иза анонимности на мрежи, може себи да дâ одушка агресивним и непријатељским коментарима на друштвеним мрежама, не обазирући се како могу они деловати на друге.

Осим на нивоу појединаца, анонимност може деловати и на групе, стварајући тако „менталитет руље”. Заштићени колективном анонимношћу групе, појединци који су њени чланови могу се осећати мање лично одговорним за своје поступке, што може покренути лавину штетног понашања. Као пример могу послужити кампање масовног узнемиравања које се често дешавају у анонимним или псеудонимним заједницама.

Ми против њих

Годинама уназад, друштвени медији представљају омиљена места за повезивање великог броја људи широм света. На њима проводимо све више времена, а добар део кривице за то може се приписати њиховим алгоритмима. Алгоритми друштвених медија представљају сложене скупове правила и прорачуна који управљају радом ових платформи. Они одређују како се садржај филтрира, рангира, бира и препоручује корисницима одређених платформи. Другим речима, алгоритми утичу на наше изборе и оно што видимо на друштвеним медијима.

Алгоритми друштвених медија су дизајнирани да задрже пажњу и подстакну ангажовање и задовољство корисника. Како би то постигли, они дају приоритет садржају који је у складу са постојећим уверењима и преференцијама корисника и држе га подаље од профила и садржаја који су супротни његовим интересовањима. Људи природно гравитирају ка информацијама које су у складу са њиховим већ постојећим ставовима и веровањима. Ова когнитивна тенденција је позната као пристрасност потврде и управо на њу се ослањају алгоритми како би своје задатке што успешније извршили.

На основу анализе претходног понашања корисника (историја претраге, лајкови, коментари, дељења, време проведено на одређеном садржају) алгоритми „уче” о кориснику и граде детаљан профил његових преференција, интересовања и политичких опредељења. Максимизирајући ангажовање и задовољство корисника, алгоритми друштвених медија играју значајну улогу у стварању ехо комора.

Ехо комора представља окружење у којем је појединац претежно изложен идејама и мишљењима која су у складу са њиховим сопственим уверењима. Јачајући постојећа уверења и искључујући супротне перспективе, ехо коморе подривају критичко мишљење и доприносе јачању поларизације. Поларизација – подела друштва на групе са супротним ставовима – значајно подрива емпатију према појединцима са различитим уверењима.

Поларизација подстиче снажну идентификацију са сопственом групом („ми”) и супротстављање другој групи („они”). Овакав црно-бели поглед на свет доводи до непријатељског начина размишљања, где се на оне који не припадају нашој групи не гледа као на појединце који заслужују разумевање, већ се они посматрају као противници. Другим речима, поларизација негује менталитет „ми против њих” и подстиче дехуманизацију појединаца са различитим ставовима и уверењима која доводи до тога да „њих” доживљавамо као „непријатеље” или чак „мање људе”.

Окружења која подстичу поларизацију, као што су ехо коморе, неретко карактеришу појачана емоционална стања попут беса, страха или огорчености и нетрпељивости према противничкој групи. Ове негативне емоције засењују рационално размишљање и умањују способност разматрања и уважавања перспектива и емоција других људи. Из тог разлога појединци често супротна гледишта тумаче као личне нападе, што додатно продубљује неслагање, тј. „непријатељство” и подрива емпатију.

Као што смо поменули, поларизација не дозвољава нијансе између црног и белог. Она се труди да сва сложена питања сведе на биране изборе, остављајући веома мало простора за разумевање нијансираног резоновања иза супротстављених ставова. Поларизација отежава разумевање и саосећање са људима који имају другачија уверења од наших. Она је такође добра и у јачању предрасуда. Поларизовани садржаји јачају стереотипе о „непријатељима”, што олакшава одбацивање њихових гледишта као неважних, неуких, па чак и злонамерних.

Поларизација подстиче веровање у морални апсолутизам. Припадници једне групе често своје ставове виде као морално супериорне, док противнике из друге групе доживљавају као морално посрнуле и самим ти опасне. Постављање оваквих моралних оквира оправдава непријатељство и уједно смањује потребу за саосећањем са „неморалном” групом.

Без знакова и нијанси

Изазове у разумевању, емпатији и успостављању дубљих веза међу појединцима ствара још једно инхерентно ограничење дигиталних комуникација. Иако нам дигитална комуникација нуди бројне погодности, њој у суштини недостају многи емоционални знаци који су саставни део интеракције лицем у лице.

Деперсонализација која је својствена дигиталној комуникацији уклања емоционалне знаке и симболе невербалне комуникације који заједно играју кључну улогу у преношењу значења, намере и емоција. Одсуство ових критичних знакова у онлајн комуникацијама повећава вероватноћу неспоразума и утиче на нашу способност да се повежемо и саосећамо са другима.

Мада се удео гласовних порука и видео позива, као алата дигиталне комуникације стално повећава, текстуалне поруке – имејлови, коментари, директне поруке, и даље представљају доминантан начин комуникације на интернету.

У текстуалним порукама одсуство тона често доводи до погрешног тумачења. Тон гласа појашњава намеру. Њиме се преносе суптилне нијансе значења, као што су забринутост, ентузијазам или пак сарказам, а који су од виталног значаја за разумевање намера саговорника. Примера ради, шала у текстуалном облику може се схватити као критика или увреда у случају да је духовита намера нејасно срочена. Употребом емоција и знакова интерпункције може се донекле дочарати тон гласа, али будући да ове симболе не тумаче сви једнако, они могу проузроковати додатну забуну.

Израз лица нам веома добро открива нечије емоције. Стога у директној комуникацији израз лица има велику важност. Он помаже да се правилно разјасни контекст речи саговорника. Осмех, мрштење или подигнута обрва могу изразити слагање, збуњеност или скептицизам чак и без изговорених речи. У већини дигиталних комуникацијских формата израз лица друге особе се не види, те је теже проценити како се она заиста осећа. То важи чак и за видео позиве, јер кашњење у дигиталној вези или лош квалитет слике могу прикрити суптилне знакове лица.

У комуникацији лицем у лице, говор тела има важну улогу. Само држање саговорника, његова гестикулација, као и физичка близина пружају суштински контекст речима и наглашавају намеру саговорника. Тако, прекрштене руке могу указивати на дефанзивност, док нагињање напред може показати ангажованост или интересовање. У дигиталним комуникацијама говор тела у потпуности недостаје. То по правилу важи и за видео комуникацију зато што кадрирање камере често ограничава видљивост на изразе лица или гестове горњег дела тела, изостављајући кључне физичке знакове као што су ходање, покрети руку или општи став.

Дигитална комуникација претежно заснована на тексту уклања емпатичне кључеве из људских интеракција, сводећи разговоре на размену трансакција, а не на емоционално испуњавајуће везе. Текстуалне поруке се могу протумачити као хладне, чак и када је њихов пошиљалац њима желео да изрази бригу или топлину. Недостатак емоционалних знакова које изазива деперсонализација ствара препреку за потпуно разумевање емоционалног стања друге особе. Нарушене и прекинуте везе у емоционалном разумевању отежавају емпатичне одговоре на потребе других људи.

Услед деперсонализације дигиталних комуникација, појединац може сопствене емоције пројектовати на саговорника, погрешно процењујући његова осећања и намере. Неко лоше расположен може протумачити неутралну поруку као непријатељску и тако покренути непотребан сукоб.

Неспоразуми који произилазе из одсуства емоционалних знакова могу довести до заоштравања односа међу људима. Временом, недостатак емоционалне дубине у дигиталним интеракцијама може ослабити осећај блискости, поверења и повезаности. Такође, деперсонализација отежава и решавање несугласица.

Без невербалних знакова који би пружили адекватан контекст, решавање несугласица може бити веома изазовно. Људи могу прибећи дефанзивној или агресивној комуникацији, ескалирајући сукобе уместо да их решавају. Недостатак видљивог емоционалног утицаја олакшава људима да објављују неосетљиве или увредљиве коментаре, јер не виде непосредне последице својих речи.

***

Пружајући нам удобност и брзину, дигитална технологија је револуционисала начин на који комуницирамо. Међутим, ова трансформација је снажно утицала на наше друштвене интеракције и емоционалну интелигенцију. Интернет нагриза емпатију, али има и огроман потенцијал да допринесе њеној изградњи. Наћи праву меру, баланс између позитивних и негативних последица лакше је рећи, него урадити. Развијање медијске писмености представља корак у добром правцу.

Извори:

https://mediatheory.net/global-village/

https://www.merriam-webster.com/dictionary/global%20village

https://www.streetroots.org/news/2019/02/15/how-technology-harming-our-ability-feel-empathy

https://dictionary.apa.org/empathy

http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/eb_ser/msc/2020-1/msc-2020-49-1-ch5.pdf

https://greatergood.berkeley.edu/topic/empathy/definition

https://www.verywellmind.com/what-is-empathy-2795562

https://www.researchgate.net/publication/8451443_The_Online_Disinhibition_Effect

https://www.spring.org.uk/2023/03/online-disinhibition-effect.php

https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/echo-chamber

https://www.socialpilot.co/blog/social-media-algorithm