Нервоза у Ријаду

Нервоза у Ријаду

Аутор: Немања Старовић, историчар и публициста

Најновије заоштравање на релацији Иран – Саудијска Арабија представља пре свега израз несигурности Ријада узроковане крупним променама у геополитици Персијског залива које су настале у последњих неколико година.

Бројне премисе које су обликовале односе у том региону преко три деценије битно су промењене од 2011. на овамо, а ти процеси су добили на убрзању у години иза нас.

Наиме, ривалитет Ирана и Саудијске Арабије сам по себи не представља новост и огледа се на толико различитих начина, укључујући и сам назив мора које је дало име читавом региону, а који се са своје северне стране назива Персијским заливом, док га на јужној зову Арапским.

Међутим, у деценијама иза нас није било овако директних и жестоких политичко-дипломатских сукобљавања Техерана и Ријада. Две доминантне регионалне силе су своје ривалство каналисале кроз посреднике, па је тако Саудијска Арабија финансијски помагала Садама Хусеина у ирачко-иранском рату 80-их, а данас подржава различите групе сунитских побуњеника у Сирији, док Иран у доброј мери контролише званичне режиме у Сирији, Ираку, али и пружа подршку јеменским Хусима, који се одупиру војној интервенцији Ријада.

Иако се слабљење Египта и заокупљеност Турске унутрашњим проблемима повољно одражавају на позицију Саудијске Арабије унтар сунитског света, далеко су бројније и значајније промене које наводе саудијски режим на забринутост. Најважнији је свакако својеврсни детант између Вашингтона и Техерана који се огледа у нуклеарном споразуму две државе, до којег се након дугих и мукотрпних преговора коначно дошло прошле године. Тај споразум је већ видно изместио Иран из „осовине зла“ у америчкој перспективи, а постепено укидање економских санкција ће у наредним годинама сигурно дати снажан импулс иранско економији. У политичком смислу, то такође легитимизује дељени утицај Вашингтона и Техерана на владу у Багдаду и у извесној мери координисану борбу два дојучерашња ривала против заједничког непријатеља, тзв. Исламске државе.

Осим тога, крупне промене у свету „црног злата“ се такође неповољно одражавају на политичку позицију Ријада. Иако нешто мање угрожена оштрим падом цена нафте на светском тржишту него ли Иран или Русија, због значајно мање производне цене, Саудијска Арабија убрзано губи на значају у очима свог традиционалног савезника, будући да САД већ 10 година константно смањују увоз нафте из читавог Персијског залива, замењујући га сопственом производњом из уљних шкриљаца и увозом из суседне Канаде.

Директни спољно-политички неуспех Ријада представља одржавање Башара ел Асада на власти у Дамаску, упркос огромној материјалној и политичкој подршци Саудијске Арабије сиријској опозицији од самог почетка побуне 2011, као и интервенција у Јемену која ни изблиза није постигла жељене резултате.

Уз све наведено, Саудијска Арабија се суочава и са бројним унутрашњим проблемима, за разлику од Ирана који поседује далеко већи степен унутрашње кохезије. У систему породично-олигархијске монархије, ступање на престо краља Салмана почетком прошле године довело је до бројних турбуленција, а процес генерацијске смене унутар породице Сауд који је нови владар започео наилази на снажне отпоре.

Коначно, иако сунитска школа ислама у својој вахабијско-салафистичкој верзији представља званичну вероисповест у Саудијској Арабији, мањина становништва државе се поистовећује са тим учењем. Већина Саудијаца практикује конвенционална учења сунитске школе ислама, док значајан део популације, односно око 15% становништва, исповеда ислам шиитске школе и концентрисан је на нафтом богатом приобалном подручју североистока Саудијске Арабије. Управо дешавања на том подручју су и узроковала подизање тензија у последњих неколико дана.

Саудијски шиити су традиционално неповерљиви према вахабијском режиму породице Сауд и у извесној мери посматрају Иран као свог заштитника, док Ријад на њих неретко гледа као на „пету колону“ Техерана у сопственој држави. Стога је егзекуција верског и политичког вође шиита Шеика Нимра и још 46 махом политичких осуђеника произвела оштру политичку и дипломатску реакцију Техерана.

Намерну ескалацију коју је Саудијска Арабија започела том егзекуцијом ваља тумачити као израз жеље Ријада да промени за себе неповољан статус кво у региону, у којем њихов сопствени значај и утицај полако слабе, док се политичка и економска снага ривала са друге стране Персијског залива константно увећава, са перспективама динамичног раста у наредном периоду. У оптимистичким предвиђањима Ријада, та би ескалација могла довести до успоравања америчко-иранског детанта, у чемо свакако може да рачуна на подршку својих традиционалних притајених савезника из Тел Авива, где нови-стари премијер Бенјамин Нетанјаху не крије како би радо видео повратак Америке са кривог пута блискоисточне политике на који је скренула.

Пратећи досадашње реакције, не чуди сврставање малих заливских монархија на страну Ријада, јер се ради о државама које су са Садијском Арабијом политички, економски и безбедносно повезане кроз чланство у Савету за сарадњу у Персијском заливу (Gulf Cooperation Council, GCC). Значајнија би порука могла бити то што је већина њих само спустила ниво дипломатских односа са Техераном, за разлику од Ријада који их је у потпуности прекинуо. Осуда егзекуције Шеика Нимра од стране америчког Стејт Департмента, иако ниско интонирана, осликава далеко балансиранији однос САД према зађевицама Ријада и Техерана него што је то икада био случај.

Досадашње понашање Ирана указује на далеко виши ниво самопоуздања. Након првобитних напада на саудијску амбасаду у Техерану и конзулат у Мешхеду, Техеран је привео већи број виновника тих инцидената. Може се чак рећи да одлука градских власти иранске престонице да улицу у којој се налази саудијска амбасада хитно преименује и назове је по погубљеном Шеику Нимру има и шеретски карактер, а такви потези су свакако одлика јаче стране у сваком конфликту.

Нуклеарним споразумом са САД, Иран је успео да пробије дипломатски и економски обруч којим је био сапет дуги низ година, не угрозивши притом односе са великим савезником из Москве. Та сарадња је чак оснажена заједничком и до сада прилично успешном интервенцијом Русије и Ирана у Сирији. Либански Хезболах, палестински Хамас, јеменски Хуси, те снажан утицај на владе у Багдаду и Дамаску, као и на све шиите у региону Персијског Залива, пружају Техерану велике капацитете за пројекцију моћи на простору читавог региона.

Имајући све то у виду, за очекивати је да ће Иран тежити деескалацији у актуелном конфликту са Саудијском Арабијом, јер време ради за њега, а чему ратовати када се већ побеђује у миру?

Што се Србије тиче, повољну околност представља то што нисмо у позицији која би нас обавезивала на сврставање на једну од страна. Регион Персијског Залива за нас представља простор на којем смо традиционално били политички и економски присутни и на који се полако враћамо, о чему говоре велики инвестициони аранжмани са Уједињеним Арапским Емиратима и значајни извозни контигенти наше наменске индустрије Ираку. Простор за напредак у том смислу је огроман и свакако кораке у добром правцу представљају вишеструке размене делегација на највишем нивоу са Ираном током прошле године, као и историсјка одлука о отварању дипломатске мисије Србије у Ријаду, коју ће као амбасадор предводити муфтија србијански Мухамед Јусуфспахић.