Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Ретко којој личности из српске историје је посвећено толико научних радова, књига, есеја, чланака као што је духовном и световном поглавару Црне Горе владици Петру II Петровићу Његошу. Уколико би смо сакупили све те хиљаде наслова на једно место, свакако би они сами по себи били довољни да се сачини једна значајна библиотека. Није то нимало случајно, грандиозност Његошеве личности, његова достигнућа на књижевном, филозофском и државничком плану су таква да га несумњиво уздижу међу бесмртнике, међу оне чије је дело уграђено у темеље наше цивилизације. Посебно се ту издваја Његошев немерљив допринос српској и светској књижевности, уосталом до данас је у најширој јавности примарно остао упамћен као владика-песник. Самим тим, друга поља на којима се доказивао и доказао, ипак су остала у сенци његове књижевности, па тако и његов рад на плану државно-институцијалног уобличавања Црне Горе.
Када говоримо о Његошу као државнику, на првом месту морамо истаћи породицу из које је потекао, а која је у сваком случају пресудно утицала на формирање не само његовог карактера или њега као личности, већ и суштински одредила његову политичку судбину. Његош је изданак славне куће Петровић-Његош, једне од две најутицајније породице у тадашњој Црној Гори. Поред Петровића-Његоша, којима је од краја 17. века углавном припадала духовна власт и чији припадници су се успињали на митрополитски трон на Цетињу, значајну улогу имали су и Радоњићи из чијих редова су се бирали гувернардури, као неформални световни господари Црне Горе. Међутим, треба нагласити да ту поделу на световне и духовне господаре Црне Горе морамо схватити условно. Митрополитско и гувернардурско звање биле су титуле које су Петровићима и Радоњићима давале одређени престиж у односу на друге црногорске породице, док је од снаге и ауторитета личности која би се нашла на таквој позицији зависила и превласт у тамошњем племенски организованом друштву.
Његош је рођен новембра 1813. године, од оца Тома Маркова и мајке Иване Пророковић као Радивој Томов. Петар I Петровић Његош, Радов стриц, у то време био је цетињски митрополит и свакако личност од највећег ауторитета у земљи. Првобитно, Петар I је за наследника одредио сина свог најстаријег брата Митра Стијепова. Пошто се Митар разболео и преминуо друга опција био је Ђорђе Савов, син његовог другог брата. Међутим, по одласку на школовање у Русију, Ђорђе се опредељује за војнички позив и исказује жељу да у тој земљи настави да живи и гради каријеру. Уваживши молбе свог синовца да остане у Русији, митрополит се окреће Раду Томову који му је, иако тек трећи избор, постао и више него достојан наследник.
Петровићи-Његоши били су једна од најбогатијих породица у Црној Гори. Међутим, гледано из шире, нарочито европске перспективе, њихова економска моћ била је и више него скромна. Ограничена финансијска средства којима је располагао владика Петар I свакако су га спречавала да и свом наследнику Радивоју обезбеди школовање у иностранству као што је то учинио за Ђорђа Савова. Зато је бригу о његовом подучавању водио сам владика, као и учитељи које му је могао обезбедити. Нема сумње да је Петар I био веома образован човек од кога је његов синовац могао много научити. Стари владика говорио је више страних језика и имао је драгоцено политичко и животно искуству, као и приступ најзначајнијим књигама које су се у то време у Црној Гори могле наћи. Први Радов учитељ био је владикин секретар Јаков Цек, а затим монах Михаило. Потом је школовање наставио у Топлој код Херцег Новог где га је подучавао Јосиф Троповић, игуман Манастира Савина. Тек након тога он се враћа на Цетиње где бригу о његовом образовању преузима Сима Милутиновић Сарајлија, свакако неко ко је имао посебан утицај на младог Његоша. Учесник Првог српског устанка, истакнути песник и интелектуалац, Сима Милутиновића стекао је добро образовање, између осталог школујући се и у Лајпцигу. Уз све то, красила га је радозналост и авантуристички дух који је према мишљењу бројних Његошевих биографа у многоме оставио траг на личности његовог ученика. Широког образовања, Сарајлија је и те како могао хранити велику знатижељу и радозналост младог Његоша. Отварао му је врата знања о књижевности, историји, филозофији и другим научним дисциплинама које су будиле Радово интересовање и подстицале његову креативност.
Након смрти Петра I 1830. године отворен је тестамент којим је блаженопочивши митрополит за свог наследника одредио Рада Томова. Иако у самом тестаменту није било ничег спорног, иако је на крају крајева било опште позната жеља Петра I да га наследи синовац Радивој, било је оних који су то оспоравали и који су покушали одложити сам чин увођења Петра II у звање игумана цетињског манастира. На првом месту био је то Вуколај Вуко Радоњић, гувернадур и глава куће Радоњића. Вуко Радоњић је намеравао да искористи младост и неискуство Петра II, како би преузео контролу над Цетињским манастиром и тиме објединио духовну и световну власт над Црногорцима у својим рукама. Наравно, поред те духовне, не треба занемарити ни економску важности Цетињског манастира. У сиромашној Црној Гори, управа над манастиром и његовим добрима давала је значајну финансијску премоћ породици која га је контролисала. Традиционално, то су били Петровићи и нису били спремни да се одрекну те предности без борбе. Управо зато, кључну улогу у том критичном тренутку за Рада Томова одиграли су његови рођаци и саплеменици. Свесни да би победа Радоњића довела у питање очување њихових племенских и породичних интереса, одлучно су стали уз Рада и спречили било какву могућност оспоравања воље упокојеног митрополита Петра I Петровића Његоша.
Раде Томов се замонашио узевши, попут свог стрица, име Петар. Црногорски главари су на збору већински стали на његову страну, а призренски епископ га је увео у част игумана Цетињског манастира. На тај начин потврђена је воља Петра I, а његов синовац Петар II, са само 17 година, почео је да влада Црном Гором. Међутим, Вуко Радоњић се није мирио са таквом ситуацијом. Успоставио је контакте са Аустријанцима покушавајући са те стране обезбедити подршку за обрачун са Петром II. Међутим, та информација је дошла до Његоша, који ју је искористио како би се коначно обрачунао не само са Вуком Радоњићем већ и са самом институцијом гувернадура. Наиме, није било нимало чудно то што је Радоњић савезнике тражио у Хабзбуршкој монархији. Гувернадури су се традиционално ослањали прво на Млетачку републику, а након њене пропасти на Аустрију, за разлику од Петровића који су подршку тражили у Русији. Русофилски расположеном становништву Црне Горе никако нису пријале информације да Радоњић покушава уз помоћ Аустријанаца да преузме власт. Шта више, они су то доживели као издају. Петар II је користећи те околности ухапсио Вука Радоњића, а затим га извео и пред суд. Иако је првобитно осуђен на смрт, Радоњића је одлуком Његоша помилован, да би потом био трајно прогнан из Црне Горе. Кућа Радоњића симболично је спаљена, што је представљало неку врсту ритуалног обрачуна са самом институцијом гувернардурства и том традиционалном формалном двовлашћу у Црној Гори. Разарањем куће Радоњића, слала се порука да се гувернардурство заувек и неповратно гаси. Била је то прва, велика Његошева политичка победа, али и тек почетак епохалних промена, које су за његове владавине задесиле Црну Гору.
Преузевши власт у малој и разједињеној Црној Гори, Његош се суочио са свим оним изазовима са којима су се суочавали и његови претходници, а са којима није успео да се избори ни његов стриц и то за више од четрдесет и пет година своје владавине. Суштински, био је то снажан племенски партикуларизам који није дозвољавао да се у Црној Гори изграде институције, односно, да се ударе темељи модерне државе. Све до Петра II, Црна Гора је функционисала као савез племена, које је понајвише уједињавао страх од Турака, односно, свест да се само заједно могу одупрети моћном непријатељу. Међутим, како би опасност од Турака у одређеним тренуцима била мања, тако је и унутрашња кохезија слабила. Црногорско јединство се у тим моментима манифестовало кроз покоравање ауторитету митрополита цетињских и гувернадура, што је опет зависило искључиво од њихове способности да тај ауторитет наметну, а не од њихове институционалне, правно регулисане, позиције. Ауторитет Петра II није био споран и он је клетвом могао и те како да утиче на црногорске главаре. Међутим, Петар II је имао тек 17 година и свакако му је требало време да изгради лични ауторитет, што је неминовно повлачило питање његових капацитета да очува унутрашње јединства земље.
Међутим, иако млад, Његош се показао као веома вешт и окретан политичар, достојан наследник великог Петра I Петровића Његоша. Практично, одмах по преузимању власти он је упорно радио на ојачавању свог утицаја међу Црногорцима, као једног од предуслова у процесу изградње државних институција. На том плану помогли су му и сународници, из Русије пристигли у Црну Гору, Иван Вукотић и Матеја Вучићевић. Поменути двојац рођака и руских агената направио је својеврсну политичку игру са Његошем. Тачније, договорили су се да пред црногорске главаре изађу са лажном граматом руског цара којом је од Црногораца тражено да изграде државне институције. Знао је Његош колики утицај у његовој земљи има Русија, тако да се заједно са својим савезницима у овој политичкој игри, послужио ауторитетом руског цара, како би пред црногорским главарима ојачао своје аргументе и дао подстрек за спровођење коренитих државних реформи. Управо, у тако створеним околностима, Црногорци попуштају и прихватају формирање Правитељствујушчег Сената Црногорског и Брдског као прве државне институције. Сенат је сачињавало прво 14 па затим 16 истакнутих црногорских главара који су де факто у својим рукама имали извршну, судску и законодавну власт. Затим се формира Гвардија, својеврсна војно-полицијска јединица, састављена испрва од 164 људи, са задатком да буду оперативни орган Сената. Тачније, да по његовом налогу хапсе, приводе, али и решавају спорове на нижем нивоу, односно, да обављају и функцију нижих судова. Такође, формира се и лична Његошева телесна гарда као њему најближи круг људи који се брине о његовој безбедности, такозвани Перјаници.
Занимљиво је поменути да је институција Сената нешто што је постојало у Русији и што је руска дипломатија, као својеврсно средство за остварење сопствених спољнополитичких циљева наметала својим савезницима. Наиме, Русија је преко султана 1838. године Кнежевини Србији „даривала“ такозвани Турски устав. Тим уставом, аутократска власт кнеза Милоша била је ограничена Саветом у који су доживотно бирани истакнути народни прваци. Руси су рачунали да кроз ту институцију могу контролисати кнеза, а самим тим и лакше остваривати своје циљеве. Односно, Руси су у Србији помогли стварању институције, која је ограничавала власт кнеза и перманентно се са њим сукобљавала око утицаја. На тај начин дали су простор својој дипломатији да се у том турбулентном односу кнез-савет наметне као медијатор, који ће пресуђивати и тиме усмеравати политику Србије. Руска страна је тим потезом дефинитвно ослабили централну власт у Србији и дала подстрек унутрашњим борбама које су наредних година кулминирале. У Црној Гори се, са друге стране, десио потпуно обрнут сценарио. Петар II, за разлику од кнеза Милоша, није има изграђену снажну централну власт. Институција Сената, самим тим, одиграла је кључну улогу у процесу изградње државе и пружања могућности кнезу да додатно ојача свој ауторитет. Узмемо ли све то у обзир, можемо закључити да је за разлике од српског Савета, црногорски Сенат одиграо позитивну улогу на сређивање унутрашње прилике у својој земљи.
По формирању Сената, Његош је мудро препустио Вукотићу место првог човека те институције, а тиме на неки начин и водећу улогу у земљи. Наиме, Петар II је и те како био свестан да му Руси још увек нису дали одобрење за посету Санкт Петербургу и да још увек није био посвећен за владику, од чега је у многоме зависио не само његов лични ауторитет већ можда и очување позиције на којој се нашао. Знао је да решавања тих питања свакако зависе од руске стране, која се пак ослањала на извештаје својих агената Вукотић и Вучићевић. Самим тим, Његош је морао ту тактички мудро одиграти и избећи конфронтацију са онима од чијих информација је могла зависити његова судбина. Коначно, 1833. године добио је дозволу да посети Русију, што је представљало један од преломних момената у његовом животу. Дошавши у Санкт Петербург, Његош се прво састао са тамошњим министром иностраних дела Неслеродеом, затим и са обер-прокуратором Нечајевим, првим човеком руске цркве. Тек онда je уследио и најважнији састанак који је до тада имао, а то је са царем Николајем I Романовом. Његош је неспорно оставио веома позитиван утицај на руског императора који је лично присуствовао његовом увођењу у епископски трон. Николај I је на тај начин указао посебну почаст младом црногорском владару, јер није био обичај да сам руски цар присуствује таквим верским церемонијама. Након тога, приређен је раскошан банкет у част младог владике, а руски цар је одобрио исплату значајне новчане помоћи Црној Гори. Такође, Николај I је наредио је да се исплате и заостала средстава која у време владавине Петра I, због одређених несугласица између тадашњег владике црногорског и руског двора, нису исплаћивана Црној Гори. Такође, кнегиња Орлова дала је позамашну донацију од 10.000 рубаља Његошу, који је очигледно и на њу оставио изузетно повољан утисак. Самим тим, можемо закључити да је та дипломатска мисија за Петра II била веома успешна. Његош се из Русије у Црну Гору вратио не само као владика, већ са јасном руском подршком која је његовом политичком ауторитету давала додатну снагу.
Међутим, важно је поменути да се Његош из Русије вратио и веома побољшаног финансијског стања. Такође, донео је са собом значајан фонд књига набављених у Русији, као и штампарију која је одиграла значајну улогу у културно-просветном уздизању Црне Горе. Наиме, те књиге омогућиле су да се значајно обогати скроман књижни фонд библиотеке при Цетињском манастиру. Касније, Његош је издвојио световна од црквених дела и пренео их у своју резиденцију (Биљарду), чиме је ударио темеље државне библиотеке. Такође, важно је поменути да су из те штампарије донете из Русије изашла не само поједина Његошева дела већ и часопис „Грлица“, државна и црквена документа и уџбеници за школу која је основана на Цетињу и у коју су највиђеније црногорске породице слале своју децу. Међутим, оно што је такође важно напоменути је чињеница да млади владика по повратку из Русије наступа са значајно више самопоуздања у унутрашњој политици. Коначно, улази у политички обрачун са Вукотићем и смењује га са позиције првог човека Сената због одређених финансијских малверзација. Тиме под контролу ставља Сенат и у своје руке чврсто узима кормило Црне Горе. Свој утицај Његош је додатно подигао 1834. године када је покојног стрица владику Петра I Петровића Његоша прогласио светим. Био је то величанствен догађај коме је по речима Вука Караџића, сведока тих дешавања, присуствовало мноштво људи и то не само из Црне Горе већ и из приморја. Такође, Вук наглашава да је Петра I и за живота народ сматрао светим, тако да је тај чин само представљао потврду положаја који је Свети Петар Цетињски имао, као што и данас има, у црногорском друштву. Народ је са радошћу поздравио ту Његошеву одлуку. У очима људи она му је још више подигла углед као господара над ким заштитнички бди дух блаженопочившег владике Светог Петра Цетињског.
Међутим, чак ни то није га могло заштитити од бројних политички опонентa који су упорно Русима упућивали жалбе на његов рачун. Наравно да тај процес јачања централне, али и Његошеве апсолутистичке власти није могао проћи без потреса. Сем тога, сукоби које је Његош имао са Турцима, у време када су Руси покушавали да сачувају мир и изграде савезничке односе са Османлијама, само су му отежали позицију у Санкт Петербургу. Због свега тога, Његош 1837. године поново путује за Русију, само овај пут да се оправда од разних клевета и оптужби на свој рачун. Црногорски владика тада је три месеца провео је у Пскову. Руси, су га примили хладно и нису му одмах дозволили одлазак у престоницу. Чекали су извештаје из Црне Горе, како би донели коначан суд о даљем односу према Његошу. Тек након што је руски вицеконзул из Дубровника Јеремија Гагић спровео истрагу на Цетињу и утврдио да су оптужбе на Његошев рачун лажне или да нису релевантне, њему је дозвољено да оде у Санкт Петербург и поново се сусретне са царем Николајем I. Свакако да је, поред повољног Гагићевог извештаја, за Његоша био важан и првобитан добар утисак који је на руског цара оставио приликом посете четири године раније. У сваком случају и са овог, другог и доста опаснијег пута у Русију, Његош се вратио као победник додатно учврстивши своју позицију. Том приликом са њим је из Русије у Црну Гору дошао и потпуковник Јаков Озерцковски, царев изасланик, чија појава заједно са владиком је требала да представља јасну поруку црногорским главарима на чијој страни је Русија.
Након тога, Његош се још оштрије и суровије обрачунава са политичким противницима, посебно са издајницима и онима који су били спремни на колаборацију са Турцима. На тај начин он додатно учвршћујући централну власт. Руски потпуковник пројектује тада и такозвану Биљарду, зграду која је име добила по столу за билијар смештеном у салону, а коју је Његош изградио са намером да представља центар државне управе. Од тада црногорски владика је све више времена проводио управо у тој згради, а све мање у Цетињском манастиру. Све чешће носио је световну, а све ређе духовну одежду. Тиме је јасно ударио темеље процесу одвајања световне и духовне власти у Црној Гори, који ће бити окончан тек за време његовог наследника Данила Петровића.
Што се тиче односа према Турцима, сам Његош је пред крај живота исказивао жаљење јер није имао неку већу победу над „исконским непријатељем“ какву су имали његови претходници попут Светог Петра Цетињског у чувеним бојевима на Мартинићима и Крусима. Међутим, то не значи да је фокус Његошевог политичког деловања остао на пољу изградње државе и њених институција док је борба за ослобођење поробљене браће била у другом плану. Напротив, Његош је и националном питању био веома посвећен, али су му међународне околности ту значајно сузиле маневарски простор. Русија, као кључни савезник не само Црне Горе већ и свих других балканских држава и народа у борби за ослобођење од османлијског ропства, у време Његошеве владавине покушава да коригује своју тада већ традиционалну спољнополитичку агенду на Балкану. Наиме, руска дипломатија тридесетих година 19. века напушта стратегију агресивног потискивања Турака, већ покушава да целокупно Османлијско царство инкорпорира у своју сферу доминантног утицаја. Резултат те политике био је чувени Ункијар-Искелесијски споразум којим се Османлијско царство обавезало да ће затворити Босфор и Дарданеле за бродове западноевропских држава. Руси су на тај начин индиректно ставили те геостратешки важне мореузе под своју контролу и Црно море претворили у своје језеро. Овај предах у константним Руско-Турским сукобима задесио се баш у време Његошеве владавине, тако да је интерес руске дипломатије усмерен на очување мира са Османлијама онемогућавао било какву Његошеву значајнију акцију на том плану.
Ипак, и те неповољне околности Његош је успео да искористи како би остварио одређене спољнополитичке бенефите. Кроз споразуме о разграничењу, директно склопљене са турском страном, несумњиво је истакао своју независност од порте и Султана. Такође, постигао је и директан споразум о разграничењу са Аустријском монархијом и то без турског покровитељства, грабећи тиме додатне атрибуте суверености и шаљући јасну поруку да се Црна Гора сматра независном од султанове власти. На тај начин, Његош је дао значајан допринос у борби Црне Горе за пуну независност и међународно признање.
Управо сви поменути успеси, нарочито на пољу изградње модерне црногорске државе, али и њене афирмације на међународном плану, уздижу Његоша у ред великих државника. Резултати његовог рада су свакако импресивни. Посебно када узмемо у обзир околности, како унутрашње тако и спољнополитичке, у којима се Црна Гора тада налазила. Прерана смрт 31. октобра 1851. године, уочи његовог тек тридесет и осмог рођендана, несумњиво је предодредила да Његошева свеукупна заоставштина, како књижевна и филозофска тако и политичка, не буде далеко већа. Године када је природно могао бити најпродуктивнији, када је на најбољи начин могао то стечено драгоцено животно искуство сјединити са од Бога датим даром и образовањем врхунског интелектуалца, није доживео. Остаје нам данас само да жалимо и да се питамо колико је још вредних књижевних и филозофских дела могло остати иза њега да је којим случајем дуже поживео, али и колико би Црна Гора и целокупно српство добили мудрошћу тог великог државника.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Лазар Томановић, Петар II Петровић Његош као владалац, Талија издаваштво, Ниш, 2021.
Радош Љушић, Историја српске државности. Књ. 2: Србија и Црна Гора: нововековне српске државе. Огранак САНУ: Беседа: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа 2001.
Љубомир Дурковић-Јакшић, Његош и Ловћен. Православље, Београд, 1971.
Љубомир Дурковић-Јакшић, Његошев лик. Обод, Цетиње, 1963.
Љубомир Дурковић-Јакшић, Митрополија црногорска никада није била аутокефална, Свети архијерејски синод Српске православне цркве – Митрополија црногорско-приморска, Београд–Цетиње, 1991.
Раковић Александар, Црногорски сепаратизам. Београд, 2019.
Александар Д. Стаматовић, Кратка историја Митрополије црногорско-приморске (1219–1999), Светигора, Цетиње, 1999.
Остави коментар