Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Наизглед мирно војвођанско насеље. Негде на путу између Бачке Тополе и Бечеја. Западним крилом се наслања на општину Мали Иђош и долину реке Криваје. Својом источном страном гледа према општини Сента и долини Тисе. У њу су се доселили колонисти, махом из Босне и Херцеговине и оптанти из Мађарске. Многи се и одселили. Само неки су оставили трага.
Његошево је једно од ретких насеља које нема реку. Налази се у широј долини реке Чик, када је она била већа и моћнија, а докази за то су Качерска долина која се пружа источном страном његошевског атара, према насељима Богарош и Гунарош.
Насеље Његошево припада општини Бачка Топола и налази се у Југоисточној Европи, у северном делу Србије, у Аутономној Покрајини Војводини. Општина се налази у централним деловима регије Бачка. Припада административном Севернобачком управном округу са центром у Суботици. Његошево је између два светска рата припадало општини Мол од чијег центра је удаљено 32 километра што је отежавало нормално функционисање насеља и основне потребе становника села. Од средишта данашње општине Бачке Тополе удаљено је 11 километара. Катастарска граница се на југоистоку пружа према насељу Багремово и даље према општини Бечеј, који припада Јужнобачком управном округу са центром у Новом Саду. На југозападу катастарска граница иде према општини Мали Иђош, док је на истоку граница атара према осталим насељима у општини – Гунарош, Победа и Кавило.
Простор атара насеља Његошево био је мочваран до краја последњег глацијалног периода. Навејавањем леса ова мочварна подручја се исушују и постају погодна за прва већа насељавања. Станишта ових прастарих ловаца, откривена су на врло мало места у околини. Једно од њих, откривено је 1970-их година, приликом отварања једног земљаног мајдана грађевинског предузећа „1. мај”, недалеко од Његошева када су радници на дубини од 8 метара, открили део насеља са некадашњим огњиштем, животињским костима и фрагментима обрађеног камена. Претпоставља се да је то било насеље или привремени логор из палеолита или мезолита. Највероватније је да су ови људи припадали неком народу, тзв. гравети културе, који су у лову, пратећи велику дивљач из јужних крајева Русије дошли на овај простор.
Када говоримо о XX веку, оснивачи насеља Његошево били су колонисти из динарских крајева Краљевине СХС и оптанти из Мађарске. Плодна земља и повољна клима утицале су пресудно да један од првих 30.000 колониста који су дошли у Бачку управо за нови завичај одабере атаре данашње поменуте општине. Процентуално повећање броја Срба видимо и кроз пописе становништва и њихове процене. По аустроугарском попису становништва из 1910. године број Срба у данашњој Бачкој износио је 145.000. Три године касније по црквеним проценама, он је достизао 189.000. По првом званичном попису становништва из 1921. године, у Бачкој је живело 250.000 Срба. Они су чинили трећину становништва. Мађарско становништво чинило је 35%, а немачко 25%. Уочава се и у овим подацима да власти нове краљевине нису вршили репресалије и протеривање домицилног мађарског и немачког становништва после рата. Другачији тонови су виђени после Другог светског рата, поготово према немачком становништву.
Доделу земље је спроводило Министарство за аграрну реформу од почетка до 1929. године. Овај задатак је преузело Министарство пољопривреде. Земља је одузимана богатим велепоседницима различитих нација и вера. Дозвољавало им се да сачувају до 500 хектара земље. Од ове слободне земље у првим годинама реформе додељено је колонистима око 50% земљишних поседа. Одлуке надлежних министарстава спроводили су жупанијски судови у Новом Саду и Суботици.
Масовна досељавања становништва била су у пролеће 1921. године. Земљу је добијало неколико категорија колониста. Први су били солунски добровољци – борци, носиоци Албанске споменице и Карађорђеве звезде који су добијали по 5 хектара по члану породице. У другу категорију су спадали добровољци – неборци који су добијали по 3 хектара по члану породице. Трећу категорију су чинили надареници који су из пасивних крајева аплицирали за земљишне поседе и добијали око 8 хектара по глави породице. Четврту категорију су чинили, тзв. аутоколонисти, српско становништво које је већ живело на овим просторима, али није имало довољно земље. Последњу пету категорију су чини оптанти, српско становништво које се из Мађарске досељавало на територију нове Краљевине. У првим послератним годинама та насељавања су била добровољна, да би доласком Хортија Миклоша на власт у Мађарској ова досељавања била принудна.
Поседи у општини Мол којој је припадао атар данашњег Његошева давани су привремено на четири године. Породице које су имале преко десет чланова добијале су по једно катастарско јутро на сваког следећег члана. Обавеза колониста је била да се земља барем једном нађубри у те четири године закупа. Земља се није смела отуђити, продати, изнајмити или запустити. Увидом у архивску грађу, утврђено је да се прекршиоцима ових обавеза земља одузимала.
Први колонисти у Његошеву су насељавали околне салаше. На месту данашњег насеља постојала је утрина под називом Јарош. У близини је била и пустара Тевиквеш. Овај простор је био део Сенћанског среза. Већи део салаша је био при источном правцу и насељу Светићеву. Ту су били измешане колонистичке далматинске и херцеговачке породице. Далматински колонисти су основали Светићево, док су Херцеговци са оптантима основали Његошево. Прву познату кућу на овом простору саградио је југозападно од насеља Секе Јожеф који је дошао из Јаношхалма из Мађарске 1823. године. Тамо је радио као мерач жита код једног велепоседника. После сукоба са својим газдом, упутио се са женом и дванаесторо деце према Молу. У атару Великог Јароша где је био ђерам, према предању је стао да одмори. С обзиром да је овај крај био богат травом и са довољно чисте воде које је могао користити за породицу и стоку, одлучио је да овде направи кућу.
Ово земљиште је припадало једном официру које је добио од Марије Терезије због верне службе. Официр је Секе Јожефу изнајмио земљу у аренду на двадесет година. Секе Јожеф је вредно радио на свом имању, наставио да откупљује земљу, па је после 1867. године поделио својој бројној деци преко 100 катастарских хектара земље. Они су ту направили куће и створили Секе Шор. На овај простор је у току Првог светског рата дошло још неколико мађарских породица.
После Првог светског рата, доласком Хортија Миклоша једна група од 39 породица са 111 чланова креће из Сегедина, Батање, Баје и Помаза на југ. Путовали су 14 дана Дунавом и зауставили се у Новом Саду. Обећано им је 4 катастарска јутра по глави породице и још два по сваком мушком члану. Из Новог Сада упућени су у Аду, а привремено насеље назвали су Ловра. Један део њих је упућен у Мол, где су основали Малу Ловру. Ова привремена насеља су сада спојена са Адом и Молом. Другу групу оптаната, битнију за Његошево довео је велепоседник Недељковић, који је на своје имање код Милешева довео беземљаше из околине Сегедина, Сирига (у Мађарској), Дескеа и Помаза. Тада су у атар данашњег Његошева дошле следеће породице: Јовичић, Јакшић, Орејанов, Подинић, Иванов, Надашки, Стојанов, Мишков, Вујичић, Јабланов, Радовановић, Ђорђевић и Симић. То насељавање се вршило у периоду 1921–1924. године. Првобитно су плацеве добиле 22 оптантске породице. Августа 1926. године геометар Славко Мартинић премерио је поткућнице у овом насељу.
Уз колонисте на простор Његошева дошли су добровољци и надареници из тзв. пасивних крајева новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, највише из Црне Горе, Лике, Босне и Херцеговине. Тако је у атару Његошева 1924. године било 77 породица, 56 оптантских и 21 колонистичка. Колонисти су из Лике дошли из насеља Доњи Лапац, Срб и Мазин. Херцеговци су дошли из Гатачког поља, док су из Босне долазили из околине Мостара. До 1928. године укупан број досељених породица износио је 145 са преко 600 чланова. Чак 35 особа је дошло из САД који су се као добровољци борили у српској војсци у Првом светском рату. Један део досељених добровољаца био је у аустроугарској војсци на Источном фронту. Тамо су се предавали Русима и били пребачени у Сибир. Један део њих се преко Добруџе прикључио савезничким снагама на Солунском фронту као део тзв. руских добровољаца. Један део се преко Сибира, Охотског мора, Јапана, Југоисточне Азије вратио у отаџбину после неколико година. Неки од ових хероја, као што је Ђоко Калембер били су носиоци највиших одликовања. Међу насељеним добровољцима било је и оних са највишим одликовањима српске војске стеченим у рату попут Лазара Грбића из Бравског код Босанског Петровца борца Прве српске добровољачке дивизије који је одликован Карађорђевом звездом са златним мачевима, златном медаљом за храброст Милош Обилић и руским одликовањем Георгијевским крстом 2. степена.
На почетку Другог светског рата, у мају 1941. године Његошево је бројало 786 становника. Ипак према извештају колониста, њихов број је 1938. године износио 900 становника. Вероватно су овде и убројани неки салаши који нису ушли у попис три године касније. Назив је ово насеље добило по српском владици Петру Петровићу Његошу. Интересантно је да се оснивачи насеља првобитно нису могли договорити око назива насеља, па је ово било компромисно решење. Једна од идеја је била да се насеље назове Теслино, по чувеном српском научнику. Међутим, то није било реално јер је тада Никола Тесла још увек био жив, а и насеље је исувише било мало да би понело назив тако великог светског (и српског) научника. Увидом у архивску грађу насеље је званично променило име из Велики Јарош у Његошево током лета 1930. године. Тај назив је званично потврђен 1933. године решењем Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије.
Мештани села Његошева су пострадали у Другом светском рату. У колонију Његошево су мађарски војници и околни цивили дошли 26. априла. Све мештане су окупили у центру насеља. Извршен је детаљан претрес кућа. Када се војска повукла, околни цивили су пљачкали куће и малтретирали мештане. То стање је потрајало до 2. маја. Тог дана у јутарњим часовима је Његошево исељено. Колонисти су пребачени у Бечеј, па у Суботицу, у логор звани Друга касарна. Из Суботице су пребачени у логор у Нађкањижу. За време окупације насеље је носило назив Istenáldás (мађ. Благослов од Бога).
У августу и септембру 1941. године из Нађкањиже се део преживелих логораша пребацује у централну Србију. Те избеглице су биле лоциране у околини Пожаревца и Неготина. Овде морамо да поменемо и лично пожртвовање оснивача села Лазара Грбића. Овај одликовани војник је био транспортован са неколико породица у насеље Затоње близу манастира Нимник. Овде су биле смештене породице Грбић, Хрњак, Бодрожић и Жутић. С обзиром да су породице гладовале, у потрази за храном су крале намирнице са локалних поседа. Када су их мештани пријавили Немцима, једна немачка патрола је била послата да похапси „избеглице”. Тада се Лазар Грбић, будући да је био у аустроугарској војсци уочи Првог светског рата на чистом немачком језику обратио нацистичком официру, рекао му свој чин и број своје јединице у којој је служио у аустроугарској војсци. Немачки официр му је салутирао, наредио јединици да се повуче. Сутрадан су „избегличке” породице добиле неопходна следовања у храни и ћебадима.
Први повратници стигли су у село већ у октобру 1944. године. Одмах су смогли снаге да крену у обраду земље и оберу кукуруз. Већ до краја те године формиран је Народноослободилачки одбор са задатком да успостави нови облик власти и сакупља храну за фронт који се померио ка западу. Обновљена је партијска јединица Комунистичке партије Југославије која је у овом насељу постојала и између два светска рата, а коју је основао учитељ Милан Станчић. Југословенски комунисти су покушали да наметну жељену „совјетизацију” државне власти и земљишта. Намеравала је да изврши радикалне измене имовинских веза, казни ратне злочинце и „народне непријатеље”. Савез између нових комунистичких власти и сељака, посебно у Војводини достигао је свој зенит 1946. године. Од 1949. до 1953. године уведена је тзв. „обавеза”, тј. намет на сеоско становништво од стране нових власти. Комунистичке власти су планирале да мала и ситна сеоска имања убеде да се прикључе пољопривредним задругама.
У Његошеву се од 1953. године реорганизује сељачка радна задруга, укида „обавеза” и отопљавају односи између власти и сељака. Обавеза или откуп су укинути на седници Савезне владе 7. јуна 1952. године. У томе је умногоме кумовала стравична суша 1950. године, али и економска помоћ политичког Запада током 1951. године. У Његошево је доведена телефонска мрежа 1946. године. Међутим, мештани телефоне уводе споро па су тако 1978. године имали свега 15-ак телефона у селу. Тих година је доведена монофазна и трофазна струја у насеље. Уведен је и водовод. Изливени су бетонски тротоари. Године 1947. године активиран је фудбалски клуб који је добио име „Пролетер”. Овај клуб је постојао и пре Другог светског рата под називом „Челик” (формиран 1933. године).
После рата је у Његошеву основан покрет горана и оформљен расадник са 12.000 стабала. У насељу ради и читаоница формирана пре Другог светског рата под називом „Културни препород војвођанских насељеника”. Средиште овог покрета је било у Новом Жеднику. Задружни дом у селу је почео да се гради 1949. године, а завршен је две године касније. Најзаслужнији за изградњу овог здања био је мештанин Јован Прпа. У Задружном дому се налази и мали биоскоп. Први телевизор у село долази 1959. године купљен добровољним прилогом грађана.
Почетком 1960-их година Његошево осваја Покрајинску награду као најуређеније село. Тада је и адаптирана здравствена станица са сталним лекаром. Такође је обновљен и рад фолклорног друштва „Вук Караџић”. После рата је формирано шаховско друштво „Милан Станчић” и ловачко друштво „Голуб”. Улице су коначно асфалтиране 1978. године.
Последње миграције у насеље су биле у периоду 1992–1995. године када је око 160 избеглица дошло из Босне и Херцеговине. По најновијем попису Његошево има око 400 становника.
Остави коментар