Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Ноам Чомски (Филаделфија, 7. децембар 1928) амерички лингвиста, филозоф и писац, један је од најутицајнијих критичких мислилаца у свету. Као дугогодишњи професор на познатом универзитету МИТ афирмисао се у разним областима стваралаштва: од лингвистике, информационе технологије, идеологије, до анализе савременог друштва, политичког система образовања и сличних феномена. Заслужан је за појаву „теорије о генеративној граматици” која се сматра највећим доприносом у лингвистици у 20. веку. Посебно је допринео развоју тзв. когнитивне револуције као критичар бихевиористичког приступа проучавању ума и језика, а који је доминирао педесетих година прошлог века. Његов натуралистички приступ проучавању језика нарочито је утицао на филозофију језика и ума. Још од доба Вијетнамског рата, Чомски је постао светски познат по оригиналној критици медија и политике, али и као политички активиста и критичар спољне политике САД и других влада. На једном месту себе је описао као либералног социјалисту и симпатизера анархосиндикализма. Чомски је од 1980. до 1992. године био највише цитирани живи научник, као и осми најцитиранији научник уопште.
Критички настројен према америчком капиталистичком систему и великом бизнису, Чомски је присталица високо организованог друштва које је засновано на демократској контроли заједница и радних места. Он верује да су радикалне хуманистичке идеје биле укорењене у идејама просветитељства и класичног либерализма. У том контексту подржавао је антиратне погледе, али не и строги пацифизам. Мада је истицао да је учешће САД у Другом светском рату било оправдано, употребу нуклеарне бомбе на крају овог рата оценио је као један најужаснијих злочина у историји. Заступао је широке погледе о слободи говора, посебно у масовним медијима, противио се цензури и одбијао да предузме законске кораке против оних који су га клеветали.
Са проф. Едвардом Херманом објавио је спектакуларну студију Производња сагласности: политичка економија масовних медија (1988) у којој су прецизно приказали модел понашања савремених медија и медијске перформансе, чију окосницу чине следећи фактори: власништво, адвертајзинг, извори информација, оштра критика (флак) и суперсмисао (идеологија). У овој студији Чомски и Херман су показали на који начин економски интереси, или „тржишне снаге” (market forces) прикривено и углавном неопажено усмеравају тон и садржај „вести”, као и тумачење догађаја које јавност конзумира. Овде није само реч о поништавању једне професије (новинарске), него и о систематском подстицању корпоративних медија да у јавном простору гуше различита мишљења, што погађа саму срж западног „демократског процеса”. Актуелни догађаји у Америци (однос „дубоке државе” према бившем председнику Трампу) ову давно изречену тезу недвосмислено потврђују.
Ноам Чомски је инострани члан Српске академије науке и уметности. У књизи Нови милитаристички хуманизам оштро је критиковао бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године, јер је било у супротности са међународним правом, и указивао на то да је хуманитарна трагедија на Косову и Метохији почела тек после почетка бомбардовања. Чомски се противио и званичном пропагандном наративу о „геноциду у Сребреници” и због тога навукао на себе одијум корпоративних кругова. Мада потиче из породице јеврејског порекла, суочавао се и са оптужбама за антисемитизам иза које су стајали утицајни произраелски десничарски кругови у Америци. Управо захваљујући овим лобистима његов интелектуални ангажман је много више признат изван САД.
У коликој мери је Чомски прећутан у Америци можда најбоље сведочи догађај из септембра 2006. године када је председник Венецуеле Чавез препоручио с говорнице Генералне скупштине УН његову књигу Вођство или опстанак. Америчко трагање за глобалном надмоћи која је након тога у рекордном року продата у САД. До тог момента он је на америчком тлу био прећутан аутор, баш као и његов пријатељ и дугогодишњи сарадник Едвард Херман. За свој интелектуални ангажман Чомски је заслужио многе почасне докторате од Универзитета у Упсали, Универзитета Чикаго, Универзитета у Делхију, Massachusetts Institute of Technology, Универзитета Пенсилваније, до Универзитета у Лондону, Лојола универзитета и др.
Ко влада светом?
Мада смо нагласили да се доприноси Ноама Чомског у областима лингвистике и психологије могу примењивати у многим сегментима друштвеног живота, нема сумње да су његови политички ставови одувек највише привлачили пажњу јавности. Још од рата у Вијетнаму он се супротстављао главном току америчке спољне политике. Истраживачи његовог политичког легата из огромног стваралачког опуса издвајају неколико карактеристичних погледа.
Најпре указују на његово становиште о томе да је моћ увек нелегитимна, осим ако власт, која носи бреме доказа, покаже супротно. Чомски је аутор синтагме о „ропству наднице” коју описује као вид савременог робовања, али и као напад на лични интегритет који уништава и нарушава нашу слободу. У његовим политичким ставовима је нарочито изражена критика америчке спољне политике која резултује масовним кршењем људских права, уз својеврсну „историју промоције њених савезништава са недемократским и репресивним организацијама и режимима”. Он је доказивао да су мас-медији у функцији пропаганде америчке владе и корпорација. С Едвардом Херманом својевремено је упутио поруку утицајном новинару Волтеру Лимпану о томе „да амерички медији производе пристанак међу публиком”. Током свог деловања противио се америчком „глобалном рату против дроге” тврдећи да његов језик обмањује и упућује на „рат против одређених дрога”, као и да је искључиво у функцији контроле одређених друштвених група, или тзв. опасних класа.
Чомски је указивао на то да су државе само један, али не искључиви чинилац моћи, као и да свака држава има нешто што је описао као „унутрашњу структуру и унутрашњу расподелу моћи”. Примера ради у САД је годинама уназад снага у рукама једног веома узаног сектора – корпоративног богатства, приватног богатства и моћи, уз напомену да је ова снага све већа и да упорно расте. Она широм света има своје пандане у другим државама сa којима успешно сарађује и у великом обиму заједнички делује.
Могло би се рећи да се ставови америчког социолога веома поклапају са опажањима руског мислиоца Зиновјева, који је ову нову социјалну – класну творевину која је настала на Западу описао оригиналним изразом „глобално наддруштво”. Дакле, на Западу је под утицајем процеса глобализације, настала једна потпуно нова социјална творевина која обухвата огромне финансијске, економске, војне и административне ресурсе, који функционишу на строго хијерархијској основи. Та нова социјална хијерархија, упркос увреженим мишљењима, обухвата више милиона људи, и њен основни задатак је да успостави планетарну владавину транснационалних кругова, користећи и строго контролишући ресурсе „националних држава”. У таквом друштвеном амбијенту настаје „тоталитарна демократија”“ у којима једна наднационална структура (попут ЕУ) националним државама намеће „своје законе”. Подсетимо, Зиновјев је у таквом амбијенту искључивао могућност „друштвене револуције”, указујући да је моћ „надидеологије” на Западу (пример је данашњи отпор глобалиста Трампу у САД) таква да онемогућава артикулацију било каквог спонтаног незадовољства.
Утисак о томе да и Чомски припада овој школи мишљења свакако подстиче његова истоимена књига Ко влада светом? у којој, осим одговора на ово питање, подробно истражује „амерички век” на измаку, природу америчке политике после 11. септембра и ризик од стављања моћи изнад демократије и људских права. Он износи тврдњу да САД својом политиком ризикују да изазову катастрофу и уништење глобалних добара. Позивајући се на велики број примера, од све екстензивније кампање убистава дроном и стварања опасности од нуклеарног рата, до жаришта у Ираку, Авганистану и у израелско-палестинском односу, Чомски даје неочекиване и нијансиране увиде у утицај империјалне моћи на нашу све хаотичнију планету.
Геополитички граничник
Чомски је од почетка украјинског рата упозоравао на опасности од ескалације сукоба и његовог могућег прерастања у „нуклеарни армагедон”. По мишљењу америчког интелектуалца „руска инвазија на Украјину може да промени глобални поредак, уз вероватну појаву милитаризације Европске уније”. Једна од кључних последица украјинских дешавања биће чвршће наметање атлантистичког модела који воде САД и које је базирано на НАТО као инструменту који је осмишљен да сузбија напоре да се створи „европски систем независно од САД”. Наглашавајући да је реч о фундаменталном питању од завршетка Другог светског рата, Чомски је указивао да је „инвазијом на Украјину” руски председник Путин испунио најдражу жељу Вашингтону, а то је појава Европе у којој нпр. један италијански универзитет забрањује серију предавања о Достојевском.
Иначе, инсистирање Вашингтона на „сувереном праву Украјине” да уђе у НАТО представља непремостиву баријеру за мирно решавање кризе која је већ „шокантан злочин и која ће ускоро постати много гора уколико се не реши – преговорима у које Вашингтон одбија да се придружи”. У међувремену, чини се вероватним да ће Русија залутати даље у кинеску орбиту, постајући још више „клептократски произвођач сировина”. По неким геополитичким проценама Кина ће вероватно истрајати у својим програмима укључивања све већег дела света у систем развоја и улагања заснован на иницијативи Појас и пут који пролази кроз УАЕ ка Блиском истоку. Чомски упозорава да на овакве изазове савременог света САД намеравају да одговоре силом, указујући на Бајденове програме „опкољавања” Кине војним базама и савезима. Део тог пројекта је свакако и изазивање нестабилности у Јужном кинеском мору и подстицање наоружавања и сепаратизма на подручју Тајвана.
У разговору за недељник Њу стејтсман, Чомски је поново истакао да Америка и Британија из својих националних интереса одбијају преговоре о Украјини. Велику полемику на Западу изазвала је његова констатација да се Русија у овом сукобу понаша уздржано и умерено, за разлику од Америке која је 2003. године потпуно уништила цивилну инфраструктуру у Ираку. Овом приликом он се позвао на званичне податке УН о око 8 хиљада цивилних жртава у Украјини, што је неупоредиво мање у односу на америчке војне интервенције на Блиском истоку, или садашњи рат у којем Израел немилице уништава цивилну инфраструктуру и палестинске животе у Појасу Газе.
Коментаришући актуелне догађаје у израелско-палестинским односима, амерички социолог је указао на хронологију кризе и чињеницу да су САД 1945. године преузеле доминацију на Блиском истоку преузимајући на тај начин улогу Велике Британије која је била склона „радикалном исламу” као механизму којим је могуће контролисати секуларни национализам. Америка је на сваком кораку подржавала Израел који је систематски протеривао палестинско становништво и ширио окупиране територије, уз флагрантно кршење резолуција УН. Описујући расположење јавности у Израелу он је указао на јачање радикалне религиозне деснице која има обимну подршку јавности, позивајући се на утицајни лист Харец који је недавно упоредио Турску и Израел у којима је „већина религиозно-националистичка што је супротност демократије”. Таква је ситуација и у Ирану, што прети опасном проширењу конфликта у којем су на неки начин већ укључене САД. Све то озбиљно моделира обележја Глобалног југа и подстиче у извесној мери обједињавање муслиманског света на радикалним антиизраелским основама.
Шта хоће Америка?
Култна књига Шта то у ствари хоће Америка једно је од најцитиранијих истраживања Ноама Чомског. Реч је анализи која се бави серијом америчких војних интервенција и преврата на тлу Латинске Америке, а која разоткрива стварне циљеве и политичку позадину доктрине неограниченог војног интервенционизма која је настала за време Хладног рата.
Позивајући се на тзв. Извештај о политичким смерницама бр. 23, чији је аутор био дипломата Џорџ Кенан, Чомски указује на његове речи саопштене још 1950. године на састанку са америчким амбасадорима у државама Латинске Америке у оквиру којег је нагласио да главни задатак америчке спољне политике мора бити „заштита наших (тј. латиноамеричких) сировина”. Он је тада навео да се „због тога морамо борити против опасног празноверја које се шири целом Латинском Америком, а то је „идеја да је власт непосредно одговорна за благостање народа”. Амерички стратези ову идеју називају комунизмом без обзира на стварне политичке погледе људи који их заговарају, уз напомену да је „главна опасност од комунистичких сила у њиховом одбијању да врше своју услужну делатност – надопуњавања индустријализованих сила Запада” (цитат из 1955. године). Овоме додајмо да је славни новинар Џон Пилџер, који је био велики пријатељ Чомског, о свему томе снимио спектакуларни документарац Рат против демократије (2007) у којем је до краја оголио моралну хипокризију корпоративних кругова и њихову политику подршке перманентним државним ударима на тлу Латинске Америке.
Из књиге Шта то у ствари хоће Америка издвајамо занимљиву интерпретацију историје Хладног рата у оквиру којег су две суперсиле страхом од могућег „нуклеарног армагедона” држале у покорности подручја која су сматрала својом екслузивном интересном сфером. Попут Валерштајна и Чомски своје хипотезе заснива на дубљем сагледавању односа две суперсиле у оквиру једног светског система где су њихове појединачне улоге биле прецизно дефинисане. У вези са овим питањем карактеристична су четири Валерштајнова закључка која Чомски у основи подупире. Подсетимо, Валерштајн указује да су САД биле хегемонистичка сила у једном у основи униполарном поретку који је успостављен од 1945. до 1990. године. Други сажетак јесте онај о сукобу САД – СССР, који је био пажљиво контролисан и свакако није био суштинског карактера, јер је у том фингираном сукобу Совјетски Савез имао улогу „подимеријалног чиниоцаˮ Сједињених Држава. Следећи став се односи на положај Трећег света за време Хладног рата који је скренуо пажњу САД, Западне Европе и СССР, захтевајући већа права пре него што је то богати Север планирао. Коначно, Валерштајнов завршни закључак се односи на седамдесете и осамдесете године прошлог века када се дешава глобална стагнација коју карактерише опирање Америке сопственом слабљењу, али и разочараност Трећег света у своје зацртане стратешке циљеве самоодређења и националног развоја.
Коначно, почетком осамдесетих година настао је нови светски политички талас који је поткопао аранжман две суперсиле установљен после завршетка Другог светског рата. Валерштајн првенствено указује на његова обележја на тлу Европе на чијем западу никада није претила озбиљна опасност од комунистичког устанка (осим у Грчкој). С друге стране Америка никада није пружила озбиљну подршку источноевропским државама у њиховим покушајима да се ослободе совјетске контроле (1953, 1956, 1968, 1980–1981) из једноставног разлога што је Совјетски Савез у оквиру светског хегемонског система имао улогу подимеријалистичке силе и гаранта стабилности своје зоне, под условима који су увећавали америчку способност глобалне хегемоније. Сличну улогу идеолошког штита СССР имао је и у Трећем свету.
Тихи рат
Као интелектуалац хуманистичке оријентације Чомски је осудио агресију НАТО на СРЈ 1999. године, првенствено јер је изведена мимо сагласности Савета безбедности УН и противно Повељи ОУН, као основном међународноправном уговору. Под утицајем студије Едварда Хермана о Сребреници противио се злоупотреби правне квалификације о геноциду који се наводно догодио у тој босанској енклави. Чомски је говорио о тријумфу пропаганде на постјугословенском простору и неистинитом приказивању стварности, а осуђивао је и рад Хашког трибунала. Веома су драгоцена и његова опажања о економској природи агресије 1999. године, где се позвао на једно сведочење Строуба Талбота, заменика Мадлен Олбрајт, који је отворено признао да је СРЈ бомбардована, између осталог, и зато што руководство државе није хтело да прихвати модел неолиберализма по препоруци ММФ и Светске банке, што је са становишта „глобалистичке елите” био недопустив изузетак у Европи. Чомски је писао о злочину бомбардовања РТС и поредио овај напад са нападима на редакцију сатиричног листа Шарли Ебдо у Паризу. Због ширења истине о овдашњим дешавањима заслужено је одликован Сретењским орденом (2015).
Нови милитаристички хуманизам који је медијски испробан на подручју бивше Југославије представљао је најаву орвелијанске будућности која је пристигла много раније него што смо очекивали. Њена суштина је у бруталној манипулацији становништвом чија је стратегија ослоњена на десетак принципа о којима је Чомски писао. То су најпре „преусмеравање пажње јавности” као кључни елемент друштвене контроле који се заснива на тзв. ометању јавности да спозна најважније друштвене проблеме пласирањем безначајнијих информација. Други принцип манипулације јавним мњењем је заснован на формули „проблем – реакција – решење” . Као типичан образац Чомски наводи крваве терористичке догађаје, после којих се појављује власт која нуди још репресивније законе који у суштини погађају људска права и слободе већине становништва. Трећи начин манипулације заснован је на „стратегији поступности промена” чиме је јавност тихо и без много отпора прихватила концепт радикалних неолибералних реформи. Четврто манипулативно начело је тзв. „стратегија одлагања” непопуларних одлука која је заснована на колективној психологији да је лакше прихватити будућу, а не тренутну жртву, као и да ће се „сутра све поправити”. Нарочито је у порукама веома развијена „употреба дечјег језика” што је део једне шире концепције инфантилизације јавности. Као методе манипулације већ одавно се користе технике злоупотребе емоција, потом држања јавности у незнању и просечности и охрабривања јавности да прихвати оне ставове који се могу описати као глупи и вулгарни. Такође је пожељно усмеравати појединца да верује како је он једини кривац за властиту несрећу, због неуспеха своје интелигенције, своје неспособности или недовољног труда, што доводи до депресивних стања којем је једина улога спречавање акције (стварање осећаја кривице). Коначно, злоупотребом биологије, неуробиологије и практичне психологије, „систем” има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану и као такав је у могућности „да боље разуме обичног човека него што он познаје сам себе”.
Да закључимо. Чомски је често говорио о „перфекцији пропагандног модела на Западу” где је успостављен систем „политичке коректности” чији је праксис „љупко тоталитаран”. На својевремено питање како опстаје као критичар америчког друштвеног и политичког модела, односно има ли због тога било каквих проблема, Чомски је одговорио да се често заборавља да је Америка једно до краја капиталистичко друштво у оквиру којег „као богат човек плаћам своју слободу говора”.
ЛИТЕРАТУРА:
- Чомски, Н. (1999). Шта то у ствари хоће Америка, Институт за политичке студије, Београд
- Чомски, Н. (2000). Нови милитаристички хуманизам: лекције Косова, Филип Вишњић, Београд
- Чомски, Н. (2000). Нужне илузије: контрола ума у демократским друштвима, Светови, Нови Сад
Остави коментар