Нова грчка демократија

Аутор: Немања Старовић, историчар

Тема овог есеја  су резултати ванредних парламентарних избора, који су одржани у Грчкој 07. јула 2019. године, из више разлога. Прво, иако дефинитивно не спада у Блиски исток, Грчка је држава која се налази на његовом ободу и сасвим сигурно је да политичка збивања у Грчкој, спољна политика Грчке и њени међународни односи се и те како дотичу оних најважнијих процеса на самом Блиском истоку. Све ово је најмање из два разлога: први је тај што односи између Атине и Анкаре у великој мери опредељују динамику међународних односа Турске као једне од најважнијих држава Блиског истока, а други је разлог свакако тај што је Грчка један од најважнијих актера у деценијски пролонгираном конфликту у вези са Кипром, а зна се да Кипар, чак и у оном најужем географском смислу, припада региону Блиског истока.

С обзиром да се ради о држави коју многи у Србији сматрају суседом, што физички заправо није, јер нас раздваја најмање једна држава било да је Северна Македонија, Албанија или Бугарска, али у историјском смислу грчки и српски народ сматрају себе суседима. Поред тога, и Грци и Срби баштине ту византијску, исправније речено ромејску културу и традицију, али пуно ствари је у нашем историјском развоју готово идентично. Када говоримо о 19. веку, борба за ослобођење и уједињење, и процес ослобађања од османског ропства је био мање-више идентичан. И Србија и Грчка су биле савезнице у Првом и у Другом балканском рату, такође и у Првом светском рату, пред крај рата, као и у Другом светском рату.

У веома популарном жанру контрафактуалне или алтернативне историје, којом се баве историчари и есејисти, романсијери и књижевници, често се, када се разматра некакав алтернативни модел српске историје и развоја након 1945. године, као референтни оквир узима историјски развој Грчке, који је до те 1945.  био веома сличан нашој држави по многим параметрима, укључујући и оне најважније економске параметре. Краљевина Југославија и Грчка су до избијања Другог светског рата биле парњаци, веома сличне, веома симетричне, а од краја Другог светског рата су развојни путеви отишли у другим смеровима. И Грчка је имала у Другом светском рату поред борбе против окупатора паралелно и свој грађански рат између комунистичких и националистичких снага. Услед договора великих савезника Велике Британије, Совјетског савеза и САД-а, тај њихов рат се након 1945. другачије завршио. Уместо уласка црвене армије из правца Румуније око њих су се искрцале британске снаге у близини Атине и допринеле победи националистичких снага због чега је Грчка кренула у правцу једног капиталистичког привредног модела развоја, специфичног развоја неке врсте грађанске демократије, постала је једна од чланица НАТО-а и развијала се наредних деценија на један битно другачији начин.

Када говоримо о политичком систему Грчке, деценијама је владао својеврсни дуопол, што јесте карактеристично за многе европске државе. Постојале су две доминантне политичке странке – једна која је представљала левицу или леви центар и то је била странка која је била позната по надимку ПАСОК, и друга Нова демократија која је представљала десницу, односно десни центар. Међутим, у последњих неколико година у Европи долази до поремећаја тог система политичког дуопола у готово свим европским државама. Тако је дошло и до одређене промене на политичком рељефу Хеленске републике – нема више политичког дуопола у Немачкој који су чинили ЦДУ и ЦСУ, с једне стране и Социјал-демократе са друге. На то су указали и последњи парламентарни, али поготово ови европски избори који су одржани у мају, тако да сада у Немачкој имамо и Зелену странку као веома важан фактор која се по анкетама чак бори и за прво место, а имамо и Алтернативу за Немачку и још неке друге партије. У Великој Британији, која је деценијама позната по свом дуополу лабуриста и конзервативаца, резултати европских избора су показали да имамо и Брегзит партију и Либералне демократе које су по анкетама прешле по двадесетак процената подршке. И у Француској имамо потпуни крах, рецимо Социјалистичке партије, имамо један нови покрет Емануела Макрона, имамо исто тако пораст Зелених који остварују двоцифрене резултате. Шпанија, која је била класични политички дуопол, сада има четири велике политичке странке. Тај талас промена није заобишао ни Грчку. Можемо ту навести и Италију и многе друге европске државе.

Оно што је занимљиво у Грчкој је да није дошло до потпуне фрагментације политичке сцене, није дошло до ситуације да је дуопол замењен са системом четири или пет великих странака, већ до тога да се ПАСОК као водећа странка левог спектра потпуно урушила, а да је њено место пре неколико година заузела једна до тада веома мала странка левице са једним комунистичким пореклом, под именом Сириза, која је практично преузела готово све гласаче ПАСОК-а, а успостављено је једно ново равнотежно стање, ако се тако може назвати, где опет постоје две доминантне политичке странке – ту је Нова демократија, али је ПАСОК своје место уступио Сиризи.

Резултати избора који су одржани 07. јула 2019.

Ови избори су били ванредни само по томе што су одржани неколико месеци раније у односу на редован рок, а били су производ чињенице да је владајућа Сириза на изборима за Европски парламент у мају доживела велики пораз, а сам премијер Алексис Ципрас је сазвао ванредне парламентарне изборе за 07. јул. У складу са очекивањима, Сириза Алексиса Ципраса је те изборе изгубила, добила је свега 31.5% гласова док је опозициона Нова демократија добила непуних 40%.

Оно што је занимљиво јесте изборни систем који влада у Хеленској републици који је унеколико сличан нашем, али са две битне разлике. Прво, изборни цензус износи 3%, а не 5% као што је то код нас, и друга далеко битнија разлика је у томе што је зарад политичке стабилности уведено законско правило по којем се 250 од 300 места у парламенту дели пропорционално броју освојених гласова. Код нас се 250 посланичких места дели пропорционално политичким листама, док додатних 50 места добија она политичка листа, групација, или странка која је на изборима победила. Дакле, Нова демократија, односно Сириза је на претходним изборима добила тај бонус од 50 додатних посланичких мандата. Тако видимо да је разлика у проценту гласова између Нове демократије са 39.9 и Сиризе са 31.5 једва 8.5%, али када погледамо број мандата, Нова демократија има 158 посланичких места, а Сириза 86. То јесте један веома интересантан модел. Постојале су чак идеје у неким другим државама попут Италије да уведу у своје државно законодавство нешто слично како би дошло до стабилизације политичког система. Чињеница је да је у Италији од Другог светског рата па све до данас, сваки мандат парламента имао просечно барем три владе које су из њега произлазиле. Дакле, за један четворогодишњи мандат су се мењале просечно три владе, а дешавало се да то буде и више.

Победу на изборима је однела Нова демократија, стара, дубоко укорењена политичка странка, која се дефинише као странка деснице, односно десног центра. Она је део ове паневропске политичке групације која се зове Европска народна партија коју чине странке конзервативних демохришћанских опредељења из Европске уније, а придружене су им странке сличних идеолошких опредељења из других европских држава. Чланице ЕPP – Европске народне партије су немачки демохришћани, француски републиканци, рецимо Форца Италија (Forzza Italia) Силвија Берлусконија у Италији и Народна партија у Шпанији, дакле углавном велике, традиционалне и добро укорењене странке у европским друштвима. Европска народна партија је и на овим европским изборима остварила релативну победу и има највећу групацију у новом сазиву Европског парламента. Када говоримо о нашој држави, придружене чланице Европске народне партије су Српска напредна странка и Савез војвођанских Мађара, а оне не могу бити још пуноправне европске партије јер Србија није чланица Европске уније.

Оно што је такође занимљиво када говоримо о овим изборима је да су они одржани 07. јула, а изборне процедуре у Грчкој су такве да, у року од 24 часа након избора могу да се прогласе изборни резултати. Дакле, без обзира на то што увек и свугде, па тако и у Грчкој, постоје ситуације да постоје неке ситне неправилности на једном, два, три или више бирачких места, не чека се понављање избора на неком малом броју бирачких места који суштински не може да утиче на резултат, те не може да дође до померања у броју мандата нити за једну политичку странку. Код нас се то често дешава, па се чека још недељу или две да се утврде коначни резултати, а углавном прође две или три седмице у најмању руку, некад и дуже од изборног дана до званичних изборних резултата. У Грчкој је то дефинисано много другачије, проглашавају се изборни резултати без обзира на те ситне неправилности које не могу утицати на коначни резултат, тако да је рецимо, нови премијер изабран у парламенту већ два дана након избора – 07. јула су одржани избори, 08. јула су се знали резултати и 09. јула је нови премијер практично ступио на дужност.

Премијер Грчке је већ неколико седмица Киријакос Мицотакис који има једно интересантно политичко стабло. Иначе то код нас углавном није случај, ретки су актуелни и активни политичари у Србији, или они који су били у претходним деценијама, који имају у оквиру свог породичног стабла некога ко је обављао високу политичку дужност. Није то само ствар у Грчкој, имамо ситуацију веома сличну и у Француској, Великој Британији и у Шпанији где се то сматра уобичајеним. Наиме, отац Киријакоса Мицотакиса је добро познат Константинос Мицотакис који је био грчки премијер од 1990. до 1993. године. Као дипломатски посланик често је боравио у Србији, тј. тадашњој Савезној Републици Југославији и у околним државама. Ова династија се не може просто  назвати династијом Мицотакис, јер је исправније назвати је политичком династијом Ванизелос-Мицотакис-Бакојани. Прадеда-ујак новог премијера Грчке је био Елефтериос Венизелос (у већини наших градова имамо улице које носе његово име), премијер Грчке у више мандата, чак и током Првог светског рата. Политика Грчке у време Првог светског рата била веома подељена. Краљ Константин је био присталица стриктне неутралности Грчке и неучешћа у Првом светском рату, док се премијер Елефтеријас Венизелос залагао за прикључење Грчке силама Антанте искрено верујући у то да ће Британија, Француска и њене савезнице бити силе победнице у Првом светском рату, што се и показало. Он се годинама, од 1914. до 1916. оштро сукобљавао са својим сувереном, са грчким краљем Константином, на крају је чак ушао и у отворен сукоб, формирао некакву своју парадржавну творевину, однео победу у том сукобу и пред крај рата укључио Грчку у Први светски рат  на страни сила Антанте, прикупио чак девет дивизија грчке армије – појединачно највећи контигент на Солунском фронту који је заједно раме уз раме са српским и француским војницима учествовао у пробоју Солунског фронта, који је пак довео до победе савезника у Првом светском рату. Он је изузетно значајна политичка личност која се са правом сматра и у нашој историографији великим пријатељем српског народа. Његов син Софоклис Ванизелос је у три веома кратка наврата, једном 1944. године, после 1950. и 1951. обављао такође дужност грчког премијера.

То породично стабло се у политичком смислу овде не завршава, с обзиром да је рођена сестра Киријакоса Мицотакиса, тадашњег премијера, Дора Бакојани такође истакнута политичка личност у Грчкој. Она је обављала дужност министра спољних послова Грчке од 2006. до 2009. године. Пре тога је била градоначелница Атине као грчке престонице. Занимљиво је да је она такође изданак Нове демократије и у једном моменту је ушла у сукоб са партијским руководством, те је формирала сопствену странку да би се после неколико година вратила у оквире Нове демократије.

Поред ванредних парламентарних избора који су одржани 07. јула, одржани су и избори за неколико локалних самоуправа, а најважнији међу њима су избори за градоначелника Атине. И на изборима за градоначелника Атине одржаним 07. јула победио је млади Костас Бакојани, дакле сестрић премијера Киријакоса Мицотакиса. Тако да с правом можемо ову династију назвати Ванизелос-Мицотакис-Бакојани, пошто су два Ванизелоса били премијери Грчке, Елефтериос свакако много значајнији, два Мицотакиса су за сада била премијери Грчке, док имамо Дору Бакојани још увек активну политичарку која је била министарка спољних послова и градоначелница Атине, а и њен син, сестрић садашњег новог премијера је нови градоначелник Атине који је преузео дужност у септембру.

Треба представити и личност и дело доскорашњег премијера Грчке Алексиса Ципраса, једне веома занимљиве и по много чему контроверзне политичке личности. Његова политичка биографија, а нарочито ових последњих пар година док је водио владу у Атини умногоме објашњавају политичку динамику на читавом европском континенту, ако не и шире. Наиме, Грчка се од 2009. године нашла у периоду једне веома озбиљне и веома дубоке економске кризе, кризе сувереног дуга како је називају, која је дошла као директна последица Велике светске економске кризе из 2008. године. У средишту те прве финансијске кризе су биле Сједињене Америчке Државе, која је потом постала у ширем смислу економска криза, а на крају се завршила као криза запослености. Дакле, иако су се у њеном средишту налазиле многе друге европске државе, по последицама је она била најизраженија у Грчкој. Грчка је од раније имала високе стопе задужености, стопе јавног дуга (наш народ користи израз „дужан као Грчка“), а показало се да је те 2009. године влада систематски годинама уназад лажирала статистичке податке, да је скривала стварну висину свог јавног дуга, да је скривала политичким маневрима износ свог буџетског дефицита сваке године, који је био далеко већи него што је приказивала органима Европске уније, а подсетићемо да је Грчка граница Евро зоне, те да на тако нешто апсолутно нема права. Грчка је тако крајем претпрошле, а почетком прошле деценије, достигла невероватне износе јавног дуга, преко 300 милијарди евра, удеоно јавни дуг је био око 180% бруто друштвеног производа (подсетићемо да критеријуми из Мастрикта прописују државама чланицама Европске уније и Евро зоне да њихов јавни дуг не би смео да пређе 60% бруто друштвеног производа). Разлоге можемо тражити и у високим стопама корупције, једној специфичној политичкој култури, али чињеница је да су се они у тој кризи нашли. Грци су били изложени веома рестриктивним мерама од 2010. године па на даље, које су подразумевале драстично смањење плата у јавном сектору, драстично смањење пензија, (просечне пензије које су достизале и до 1000 евра морале су да буду смањене за више стотина евра, у неким случајевима преполовљене на пола или чак на трећину), укинуто је право на тринаесту пензију, на тринаесту и четрнаесту плату у јавном сектору, уведене су веома оштре мере које су довеле и до драстичног пада запослености, раста броја незапослених људи, и све то је подигло тензије у Грчкој.

Грчка која је позната по веома ужареном схватању политичког живота, имала је готово свакодневно демонстрације на улицама Атине, а демонстрације су у одређеним случајевима добијале и свој насилни карактер. Као резултат такве политичке узбурканости, на изборима који су одржани у јануару 2015. године, апсолутну већину добија, у том моменту релативно нова странка, странка која није била формално нова пошто је постојала од раније као маргинална политичка странка. Изборе добија Сириза, странка Алексиса Ципраса са обећањем да ће прекинути са свим мерама штедње, да ће рећи одлучно „НЕ“ међународним кредиторима, Бриселу, Светској банци, Међународном монетарном фонду, да ће вратити судбину грчког народа у њихове руке, и да ће просто почети да спроводи развојну уместо рестриктивне политике – политике штедње. Они добијају апсолутну већину на изборима и заиста покушавају да спроведу такве мере. Међутим, реакције међународних кредитора, пре свега „финансијске тројке“ како се звала и којом се управљало из Брисела и Берлина, су биле такве да је притисак на владу у Атини, владу Алексиса Ципраса, био све већи, да никаквог попуштања није било, да бисмо крајем јуна 2015. године дошли у ситуацију да Грчка није успела да исплати доспевајућу рату дуга Међународном монетарном фонду. То је био први случај у историји да једна земља развијеног света, једна по свим економским параметрима развијена земља, а не земља у развоју, није успела да плати рату ММФ-у, што је довело до комплетне политичке и економске кризе у Грчкој и кризе у међународним односима Грчке. У таквим околностима премијер Алексис Ципрас се одлучује за ону последњу карту из шпила коју је имао на располагању, последњу меру, а то је да распише референдум који је одржан 05. јула 2015. године где ће још једном питати народ да ли стоји иза његове политике да се одбију ултиматуми међународне тројке и да се истраје у тим мерама без обзира на последице које ће уследити. На том референдуму Ципрас добија велику подршку народа од преко 60% грађана уз велику излазност која је и сама била преко 60%. Грађани су, дакле, дали подршку да истраје у тој борби против међународних кредитора и светске финансијске тројке. Међутим, након таквих резултата референдума, долази до додатног стезања, долази до затварања банака, стварају се редови испред банкомата са  којих се не може подићи више од 200 евра, па затим и мање од тога, затварају се све филијале, настаје потпуна паника, настаје ситуација да се влада суочава са тим да неће моћи да исплати ни пензије ни плате у јавном сектору. Дакле, долази до једног потпуног финансијског краха државе, који је водио ка економском слому. У таквој ситуацији, већ 12. јула, само седам дана након референдума на којем је добио подршку грађана Грчке да истраје у својој политици, Алексис Ципрас ипак капитулира и потписује услове са кредиторима који су по мишљењу многих чак гори од оних о којима се народ изјашњавао седам дана раније. Долази до једне, по много чему, политичке капитулације Алексиса Ципраса. Међутим, након тога се дешава нешто што нико није очекивао. Ципраса напушта његов министар финансија, Јанис Фаруфакис, који је сматрао да треба остати доследан мерама отпора према кредиторима, напушта га и један број посланика његове Сиризе, и он се у таквим околностима одлучује да распише ванредне парламентарне изборе за 20. септембар 2015. године. Као неко ко је изневерио вољу својих бирача, не само са јануарских избора већ и вољу грађана Грчке свега седам дана након референдума 05. јула, он расписује изборе на којима опет односи победу, изгубивши у апсолутном броју мандата само два или три мандата. Дакле, опет добија преко 150 мандата у парламенту. Један по много чему неуобичајен и неочекиван резултат, који се једино може објаснити на тај начин да је у схватању грађана Грчке било то да се Алексис Ципрас борио и да је дао све од себе, да је покушао све што је било могуће и немогуће да се одупре међународним кредиторима и финансијској тројци, али да су околности биле такве да није успео упркос свом залагању. И поред једног потпуног преокрета који се десио после свега седам дана у јулу 2015., он у септембру поново добија изборе и приводи свој мандат до 2019. године крају иако су избори имали карактер ванредности због свега неколико месеци раније.

Када се сумира мандат Алексиса Ципраса ваља споменути и за нас битан Преспански споразум који је постигнут између Атине и Скопља. Споразум је постигнут око имена некадашње Републике Македоније, данас Северне Македоније. Неспоразум је трајао пуних 25 година и с једне стране је бизаран, а  са друге компликован политички конфликт који се дотицао идентитетских питања. Чињеница је да Грчка није хтела да дозволи да Република Македонија користи тај назив, чак ни да у том називу какав год договор био постигнут, не сме да користи појам Македоније јер то имплицира једно грчко историјско наслеђе, па чак у неким тумачењима имплицира и одређене територијалне претензије Скопља према тзв. Егејској Македонији, Егејском делу Македоније који јесте део Северне Грчке. Међутим, у склопу своје укупне спољнополитичке стратегије Алексис Ципрас одлучује да направи ту врсту искорака и да са премијером Зораном Заевим постигне споразум у којем би се обе стране одрекле неких од својих почетних позиција. Македонија је ипак пристала на то да промени своје име из Република Македонија у Република Северна Македонија, што је спроведено на један прилично недемократски начин, с обзиром да је влада у Скопљу потпуно игнорисала резултат референдума који је сама расписала и на који је изашло свега 36% грађана, далеко мање од прописаног цензуса од 50% излазности, и тиме је Скопље зарад спровођења споразума жртвовало једно од основних постулата демократије који говори о суверености народа и суверености народне воље. И није сигурно да смо још видели све негативне последице такве одлуке. С друге стране, влада Алексиса Ципраса у Атини одустаје од неких својих позиција дозволивши да поред промене имена из Република Македонија у Република Северна Македонија, Македонци задрже право да користе епитет „македонски“ када говоре о својој националности и о свом језику. Ципрас је имао релативно снажан отпор према таквом решењу на политичкој сцени Грчке, чак је можда највећи отпор имао у редовима своје коалиције, јер је 2015. поред Сиризе коалицију чинила једна мала десничарска странка Независни Грци, Паноса Каменоса, који је покушао да кроз отпор Преспанском споразуму подигне профил своје политичке странке што му није успело с обзиром да је Ципрас успео у парламенту да скупи већину са неколико веома малих политичких странака којима је заменио Паноса Каменоса. Занимљиво је и то да се Преспанском споразуму противила и Нова демократија која је сада поново владајућа странка у Грчкој, али то противљење није било по карактеру такво да се иде до краја. И сам Кирјакос Мицотакис и други прваци Нове демократије су се у својим говорима и јавним наступима залагали против Преспанског споразума са Скопљем, али Нова демократија није употребила све оне уставне механизме које је имала на располагању како би спречила усвајање тог споразума. Такав став Нове демократије се може тумачити само на један једини начин, а то је да су ипак били свесни да је било потребно да се тај помало бизарни, вишедеценијски конфликт коначно заврши и да је много боље да ту горку пилулу прогута Алексис Ципрас него да тај посао остане њима сутра након избора кад дођу на власт, као што су и дошли. У крајњој линији и сам Мицотакис је уочи избора, одговарајући на питања да ли ће он када дође на власт поништити Преспански споразум, говорио да се међународни договори морају поштовати и да он није срећан због тога што је његов политички ривал Алексис Ципрас тај споразум постигао, али да ће га он свакако поштовати. У првим интервјуима након доласка на власт, након избора од 07. јула, он је говорио о томе да би се неки елементи споразума можда могли преиспитати, да можда треба размислити о динамици његовог спровођења итд. али по свему судећи, од суштинског преиспитивања Преспанског споразума неће бити ништа. И трећа ствар која је јако важна, када говоримо о владавини Алексиса Ципраса, то је да је на геополитичком плану он направио један веома крупан заокрет. Наиме, након избора од 25. јануара када Сириза долази на власт, они долазе као једна стриктно левичарска странка, комунистичког наслеђа, а изборна победа у њиховом штабу се слави уз комунистичке и партизанске песме, као што је „О bella ciao“, песма италијанских партизана. Долазе са, условно речено, бременом странке која се перцепира као продужена рука Москве, као неко ко је у геополитичком смислу оријентисан превасходно према Руској федерацији пре него ли према осталим геополитичким актерима, да би у свега две или три године дошло до потпуног заокрета. У току владавине Алексиса Ципраса долази до највећег заоштравања односа између Атине и Москве, можда чак од периода Другог светског рата па до данас, долази до протеривања неких руских дипломата, оптужбе за њихово мешање у унутрашње ствари Грчке и за опструкцију спровођења Преспанског споразума, подмићивање неких епископа Грчке православне цркве, забране замене тих дипломата другим дипломатама из Москве, па чак и до одређених детаља у вези са различитом врстом мешања не само руских дипломата који су протерани већ и неких руских олигарха или тајкуна, што нужно и последично владу Алексиса Ципраса много снажније окреће према западној хемисфери, односно према САД-у. Дакле, странка која је дошла као наследник комунистичке баштине се окреће према Вашингтону, закључује веома лукративне, веома  значајне послове у вези са набавком америчког наоружања за модернизацију постојећих авиона типа Ф16, а то су послови чији се обими мере милијардама долара.

Оно због чега је ово све важно, јесте улога Грчке за Блиски исток, а у целини је најважнија због тога што тај дуготрајан тињајући конфликт између Грчке и Турске у великој мери дефинише политичку динамику и безбедносну динамику на Блиском истоку. Грчка и Турска у формалном смислу јесу савезнице с обзиром да су чланице НАТО алијансе али веома често посматрају једна другу преко нишана. Свакодневно постоје размирице око разграничења на мору, као и ваздушни окршаји и праћење војних авиона Грчке, односно Турске, инциденти већих или мањих размера, а познато је да је било чак и ватрених окршаја међу којима се свакако истиче онај директан војни сукоб који су Грчка и Турска имале 1974. године на Кипру. У грађански рат који је на том острву, некадашњој британској колонији, избио директно, укључила се 1974. године и турска војска која је извршила инвазију на север Кипра, а у одбрани Кипра су такође директно учествовале званичне јединице грчке армије. То је једини забележени случај директног војног сукоба две државе чланице НАТО савеза, а са друге стране постоје тумачења по којима је чињеница да су обе државе у том тренутку биле чланице НАТО-а заправо допринела томе да не дође до потпуног и тоталног рата између Грка и Турака. Тај рат су Грци изгубили, то је такође важно напоменути. Они нису успели да зауставе турску инвазију на север Кипра, Турци су постигли свој стратешки циљ – да заузму трећину или нешто преко трећине острва. То болно искуство из 1974. је у великој мери обликовало политичку динамику у Грчкој годинама и деценијама које су следиле. Директно, оно је довело до пада пуковничког режима, до повратка демократије, али је и уверило Грчку да мора драстично јачати своје оружане снаге. Ако погледамо снагу Грчке армије данас, она је изузетно велика, потпуно непропорционална величини и грчке популације, и грчке економије. Грчка која се по броју становника налази негде на 90. месту, од 193 чланице УН-а, има по објективним проценама 28. армију по снази на свету. Грчка има армију која се по броју војника свакако не може мерити са Турском, јер Турска има 8 пута више становника, али Грчка рецимо по броју и квалитету борбених авиона апсолутно парира Турској.

У најновијем добу Грчка је такође веома важна ако се гледају неки шири геополитички пројекти великих сила. Планиран је источно-медитерански гасовод који је заједнички пројекат Кипра, Грчке и Израела, а који веома снажно у политичком смислу подржавају САД. У последњих десетак година су откривена веома велика налазишта земног гаса, код обала Израела. Такође се врше интензивно испитивања око самог Кипра како са његове јужне, тако и са северне стране, а исто тако у близини грчког острва Крит већ постоји експлоатација гаса. Оно што је план Атине, Никозије и званичног Јерусалима јесте да се уз подршку САД-а изгради гасовод који би управо гас са тих нафтних поља на обалама Израела, преко Кипра, грчког Крита и саме Грчке превозио до Јужне Италије и учествовао у снабдевању држава чланица Европске уније гасом. Овај важан геополитички пројекат се често назива некаквом Хеленс-јеврејском алијансом. С  друге стране, део централно-источне Европе је обухваћен кинеским пројектом „17+1“. То је формат који је Кина покренула пре неколико година за који је у страту определила неких 10 милијарди долара за инвестиције у државе које су махом чланице ЕУ, али и оне које су кандидати на западном Балкану како би се оснажила инфраструктура на правцу север-југ. Врло је занимљиво да кад погледамо транспортне стратегије ЕУ углавном најважнији инфраструктурани пројекти када говоримо о аутопутевима, о железници, иду правцем исток-запад, а не постоје неки адекватни подстицаји за повезивање Источне и Централно-источне Европе по линији север-југ. Кинези су то препознали и ушли у пројекат са позамашним средствима, пре свега прво у Мађарској, потом у Грчкој и у Србији. Као кључне тачке своје економске пенетрације у овај део Европе, купили су најзначајније луке у Грчкој, пре свега луку Пиреј надомак Атине, а развијају и железничку мрежу, брзе пруге које би требало да воде од луке Пиреј до Солуна, преко Скопља и Београда до Будимпеште, и она већ представља најзначајније саобраћајно чвориште овог дела Европе, те у склопу тога и ми градимо чувену брзу пругу Београд – Будимпешта брзине 200km/h.

За нас је Грчка важна и због тога што представља државу чланицу Балканске квадрилатерале, Балканске четворке или Крајовске групе, како се још назива заједно са Србијом, Бугарском и Румунијом. Политичка сцена Европске уније је таква да осим великих држава као што су Немачка и Француска, до јуче Велика Британија која ће до 30. октобра напустити ЕУ, дакле осим највећих држава које имају свој снажан глас у Бриселу и Стразбуру, мање државе морају нужно да се удружују како би се њихов глас чуо. Тако да већ постоје што формалне што неформалне групације које функционишу у оквиру система ЕУ, а најпознатија је Вишеградска четворка коју чине Пољска, Словачка, Чешка и Мађарска, постоји и неформално груписање нордијских држава, јужноевропских држава, постоји и групација Бенелукс – Холандија, Белгија и Луксембург. У свему томе и ми морамо размишљати како ћемо сутра или прекосутра када постанемо део чланица ЕУ, како ћемо обезбедити да се наш глас у Бриселу боље чује. Једна од идеја која је покренута пре неколико година и која може имати потенцијал у будућности, јесте та Балканска квадрилатерала, коју поред три чланице ЕУ – Румуније, Бугарске и Грчке чини и Србија. С обзиром да се ради о четири државе које баштине већ споменуту ромејску традију и које се налазе пред сличним политичким и геополитичким изазовима у том смислу и улога Грчке може бити веома важна.

Закључак је да је и у перспективи Вашингтона улога Грчке на Балкану изузетно велика. Сви који прате геополитичка збивања знају да је Анкара данас све само не поуздани савезник САД-а, дакле Турска којој је већ испоручен противракетни систем S400 од стране Руске федерације, држава која има своју самосталну политику на подручју Блиског истока, која учествује у том формату и стане заједно са Русима, Иранцима и Сиријском владом Башара ел Асада. Што се више Турска ломи на геополитичком плану то је за Вашингтон Грчка важнија као њен стратешки савезник. Ако држава коју и Срби и Србија и Срби у Републици Српској сматрају изузетно пријатељском може бити некаква водиља и за наше аранжмане са политичким западом, то може бити позитивно. Да ли ће то бити случај зависи од тога да ли ће постојати добра воља пре свега у Вашингтону да понуди неку врту аранжмана који ће уважавати барем делимично неке националне интересе. Али у том могућем сценарију који се разрађује, а који свакако није једини могући, формат Балканске четворке у којем учествују Букурешт, Софија, Београд и Атина може бити изузетно значајан, а када се погледа и нека даља будућност, то јесте групација држава чији би збир гласова, збир снаге и збир политичких потенцијала могао да доведе до тога да се интереси сваке од ове четири појединачне државе далеко лакше задовољавају унутар европских институција у Бриселу.