Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Драматични догађаји у Украјини изнова су актуелизовали старо историјско питање међусобних односа Русије и Европе. После преврата у Украјини и присаједињења Крима Русији 2014, утицајни аналитичари међународних односа указују на својеврсну обнову хладног рата, која се огледа у јасно назначеним тежњама Америке да маргинализује утицај Русије у европским пословима. Реч је о старој геополитичкој стратегији „сила атлантизма“, која има свој историјски континуитет још од средине 19. века и Кримског рата (1853‒1856), а чијe је заједничко обележје спречавање политичког, економског и културног повезивања Русије с државама Старог континента.
Занимљиво је да се ова врста непријатељства испољавала и у временима ретких формалних савезништава политичког Запада и Русије (СССР), попут оног за време Другог светског рата. Данас није никаква тајна да је у време најжешћих ратних разарања на Источном фронту утицајни Савет за спољне послове САД разматрао питања послератног разграничења у Европи, као и да је основна тема оваквих састанака, строго затвореног типа, било спречавање могућег територијалног повезивања Руса и Тевтонаца. У ту сврху САД су здушно подржавале формирање једне „источноевропске федерације“ која би се територијалнно простирала „од Балтика до Јадрана“ (Британац Мекиндер је ову зону још 1919. године дефинисао као ланац лимотрофних држава) и која би као таква била сигурна брана послератном совјетском утицају. Планери СИО предвиђали су за једну такву творевину низ обједињених надлежности и јединствен транспортни и царински систем.
За тадашњи развој ратних догађаја на нашим просторима, од великог значаја је Прелиминарни уговор који је, у најстрожој тајности, краљ Петар II потписао с председником Рузвелтом 24. јула 1942. године у Вашингтону. У овом уговору изричито је наглашено да „САД долину Вардара и Мораве сматрају подручјем од највишег америчког безбедносног интереса у Европи“. Интересантно је да је обнова овог уговора била кључни амерички захтев испостављен Титу после разлаза са Совјетским Савезом 1948. године, а који је овај преко дипломате Леа Матеса у потпуности прихватио. У том контексту једино је могуће разумети брутална англоамеричка бомбардовања Србије, која је 1943. године својим ваздухопловним снагама наредио британски премијер Винстон Черчил, а о чему је у својим мемоарима сведочио Фицрој Меклејн, британски изасланик у партизанском штабу.
Иначе, познато је да је управо Черчил у свом чувеном говору у Фултону (Мисури, САД) 5. марта 1946. године користио метафору Гвоздена завеса која је после тога постала незаобилазна кованица у хладноратовском речнику англоамеричке геополитике и као таква означавала послератну идеолошку подељеност Европе (иза линије од Шчећина на Балтику до Трста на Јадрану). Черчилов говор у основи је исказивао незадовољство западних „владара из сенке“ територијалним исходом Другог светског рата, посебно чињеницом да се зона Источне Европе готово у целини нашла под совјетском контролом. Његов говор био је увод и у познату Труманову доктрину којом су САД и формално преузеле обавезе заштите „атлантских интереса“ у Турској и Грчкој. Потом је 1949. године формиран и НАТО као ударна песница англоамеричког присуства у подељеној Европи. Од тог момента, борба против комунизма била је само маска за политику историјске русофобије која се, као што је познато, није завршила ни после разарања Источног блока и Совјетског Савеза.
За време Хладног рата (1949‒1989) атлантска стратегија „санитарног кордона“ привремено је стављена у страну, али је одмах после пада Берлинског зида поново актуелизована у оквиру промишљања о „новом европском идентитету“. Стратеге атлантизма посебно је бринула појава уједињене Немачке и „потенцијалне Мителевропе“ која би закономерно обухватила и подручје од Балтика до Јадрана (некадашња Источна Европа), а које је због тога одмах стављено под војну контролу „силе с друге стране Атлантика“. На тај начин настала је подела на „Стару и Нову Европу“ или једна врста „нове гвоздене завесе“ чији је стратегијски циљ да трајно спречи „геополитичку еманципацију Европе“, односно савез Русије и Европе на другачијим, пре свега геоекономским основама (тзв. геополитика гаса). Већ раније сам у неколико наврата истицао идеју о постхладноратовској подели Европе „на римски и византијски део“ коју је у том тренутку здушно подржавао и папа Јован Павле II у оквиру своје „Нове источне политике“, нескривено прозелитског карактера у односу на канонско православље.
У вези с овом тежњом, садашња ситуација у Украјини има изразита духовна и геополитичка обележја, о чему је отворено писао Збигњев Бжежински у свом знаменитом огледу Велика шаховска табла (1997), указујући на то како се на простору Украјине изнова одлучује о томе да ли ће Русија поново постати империјална сила или ће тај статус трајно изгубити. Према томе, „независна Украјина“ постаје манипулативни фактор англоамеричке геполитике у једној глобалној игри чији је суштински циљ уништење сваке идеје о савезу Русије и Европе.
ЛИТЕРАТУРА:
Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, CID, Подгорица 1999.
Александар Дугин, Основи геополитике, I, Екопрес, Зрењанин 2004.
Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, ИГАМ, Београд 2008.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар