Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
За успех на предстојећим општим изборима у Великој Британији, који ће највероватније бити одржани у децембру 2024. године, а можда и за будућност Конзервативне странке након наведене провере воље грађана „рањеног“ Уједињеног Краљевства, најтрагичнији резултати испитивања јавног мњења објављени су средином фебруара ове године. Резултати су очекивани, али са аспекта посматрања историјата политичког деловања ове древне странке ипак запањујући. Према резултатима истраживања апсолутно свих релевантних агенција и установа, чија се професионална делатност односи на испитивања мишљења јавности у Уједињеном Краљевству, Конзервативна странка „има наклоност“ свега око 25% бирачког тела, док би Лабуристичка партија „могла да рачуна“ на 47,5% гласова на предстојећим изборима.
Резултати појединих агенција говоре да подршку лабуристима пружа и преко 50 процената британског бирачког тела. Либералне демократе „стоје“ на 9%, док би Зелени и Шкотска национална партија могли да „рачунају“ на по 5% подршке британских гласача, а реформисти Најџела Фаража на који проценат мање. Хаотичан излазак Велике Британије из Европске уније и процес њеног иступања, који још није завршен, пошто будући (посебно трговинско-економски) односи са „европским континентом“ нису дефинисани, још мање правно-обавезујуће регулисани, уз ковид-здравствену и ратно-економску кризу, представљају резултате деценијске конзервативне владавине. Велики политички адут у изборним циклусима конзервативци су имали са „имиџом ауторитарног вође“, који је репрезентовао „разбарушени“ Борис Џонсон, али након његовог спектакуларног рушења, торијевска снага изгубила је преко 40 процената подршке. Наде појединих, „виђенијих“ руководилаца да би Џонсон могао да води партију у наредном изборном циклусу, распршио је сам бивши британски премијер, који је најавио своју кандидатуру за избор на положај наредног генералног секретара НАТО. Са друге стране, још и пре одласка Џеремија Корбина, а посебно након што је сер Кир Стармер преузео лидерство над Радничком партијом, лабуристи су предузели значајне реформе у својој страначкој организацији, али и у погледу партијских циљева и програма.
Поново је оснажена веза са синдикатима, те је њихов утицај у партији афирмисан, али не више у институционалном контексту, као што је то био случај са Лабуристичком странком до доласка Тонија Блера на чело лабуриста, а онда и владе, 1997. године. Постоји јасан отклон од програмских, али и кадровских компонената блеровске пролибералне и неоконзервативне политике унутар лабуристичких структура. На подстицај Стармера, лабуристи у знатнијој мери афирмишу „социјалистичке сегменте“ у свом програмско-идеолошком дискурсу у британској јавности, где активно делују у радничким срединама, предграђима великих урбаних центара, посебно у средишњој и северној Енглеској, као и Шкотској. Залажу се за прогресивни порески систем, активну политику у вези са „зеленом агендом“, национализацију великих привредних и инфраструктурних система, према угледу на Британске железнице и Националну здравствену службу. Такође, обраћају се нижим слојевима тзв. средње класе, која је највише погођена здравственом, ратном и економском кризом, те покушавају да обликују њене, претходно пројектоване „патриотске сентименте“, посебно када је реч о отпору према новом референдуму о независности Шкотске или о осуди руске Специјалне војне операције у Украјини.
Такође, за сада не чине грешку, која је макар делимично Конзервативну странку „одвела у суноврат“, незапамћену у историји британског парламентаризма. Потенцијалну чињеницу да ће након предстојећих избора лабуристи у британском парламенту можда имати и 509 посланика, а конзервативци свега 65 од могућих 650, Радничка партија дугује и пажљивом приступу тзв. родно-идентитетским, верско-етничким и политичко-институционалним питањима, у вези са којима је у протекле две деценије Конзервативна партија креирала срж свог политичког присуства у Великој Британији, што ју је потпуно одвојило од „постулата стабилности, традиције, опреза и одлучности“ – главних ослонаца идеолошких позиција торијеваца све до пада Маргарет Тачер са власти 1990. године. Подстакнута општим наративом, још из времена Тонија Блера, о наводној борби против, несумњиво присутних облика расизма у постимперијалној Великој Британији, а у циљу обнављања броја прекопотребне, а оскудно „плаћене радне снаге“, која би била регрутована из редова етнолошко-културолошки Британији неприлагођених милиона имиграната из претежно исламских, а афричких и азијских земаља, дакле ради одржања „лажне платформе“ о „идентитетској флуидности ‘нове Британије’“, Конзервативна странка направила је незапамћен отклон од традиционалних вредности и вишевековног институционалног устројства политичко-правног система и духовно-културолошког профила Велика Британије.
Процеси (претходно присутни у САД већ неколико деценија) трансформисања традиционалних института англосаксонског права у сфери правосуђа („прецедентно право“ у правосудним поступцима), који су условили ослањање правосудног система на институте закона, као обавезујућих аспеката у правосудним поступцима, доживели су велико убрзање под владавином конзервативаца. Дати процеси условили су снажан отклон од традиционалног института независног правосуђа или независних судија, тековине генерисане из историјског феномена комуналне самоуправе и хармоничне симбиозе између ауторитета „гласа и воље грађана“, са једне и „власти суверена и његове владе“, са друге стране. Та сакрална веза на којој је заснован специфични устав Краљевства остала је нарушена и парадоксално, лабуристи у свом реторичком дискурсу према бирачком телу покушавају „да је обнове“. „Мањинским“, у погледу етничког порекла „неевропским заједницама“, лабуристи обећавају истинско уклањање духовно-политичких „ограда“ од „историјске Британије“.
Заправо, пружају гаранције да ће нестати лицемеран однос естаблишмента према њиховим егзистенцијалним интересима и могућностима „пристојне асимилације“, који су до сада били толерисани само у мерама распона „идеолошких гетоа“ у којима живе те заједнице. Једнако, лабуристи се острвљују на политику релативизације политичког система заснованог на принципима парламентаризма, због јачања улоге кабинета Владе Његовог Величанства на штету надлежности Парламента. Све су то разлози, који су условили јачање подршке Лабуристичкој партији у нижим и средњим слојевима британског друштва. Одавно, осим са постмодернистичких позиција релативности значаја феномена институције, овим слојевима британског друштва нико се није „обраћао“. То је занемарена или заборављена Британија, која је „свој глас“ задњи пут пустила приликом референдума о Брегзиту. Управо из наведених разлога поменута Британија „окренула је леђа“ торијевцима, које је огласила за „бастион хипокризије“. Да ли ће или боље рећи, када ће то исто учинити и са лабуристима, остаје нам да проценимо! Несумњиво, Велика Британија остаје „пословођа у европској политици“ САД и ту позицију „пригрлиће“ и та потенцијална Лабуристичка влада Кира Стармера.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Eaton, George (11 January 2021). „Why Rishi Sunak can’t escape blame for the Covid-19 crisis“. New Statesman. Archived from the original on 3 April 2022. Retrieved 3 April 2022.
Hall, Macer (26 September 2020). „Rishi Sunak next Prime Minister? Popularity surging for Chancellor as Covid sparks rally“. Express. Archived from the original on 17 April 2022. Retrieved 8 July 2022.
„Ipsos MORI Political Monitor – Rishi Sunak has highest satisfaction ratings for a Chancellor since Denis Healey in 1978“. Ipsos MORI. 25 September 2020. Archived from the original on 1 October 2020. Retrieved 2 October 2020.
„Rishi Sunak: Who Is the UK Chancellor and Why Is His Nickname ‘Dishi Rishi’?“. www.vice.com. Retrieved 23 November 2022.
Bell, Poorna (9 April 2020). „The ‘Dishy Rishi’ outpouring is about one thing: unconscious bias“. i. Archived from the original on 3 April 2022. Retrieved 3 April 2022.
Остави коментар