Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић
Тог 7. октобра 2023. године поново се исписала историја Блиског истока, опет у негативном контексту. Напад Хамаса на цивиле у Израелу покренуо је ланац ратних догађаја на подручју ионако осетљивом на ратне вихоре. Израел је формирао своју државу на овом простору 1948. године. Ционистички покрет јача 1890-их година у Уједињеном краљевству, а свој политички оквир добија тзв. „Балфуровом декларацијомˮ 1917. године.
Данас Израел захвата површину од скоро 21.000 километара квадратних. Ово су границе државе после рата из 1967. године. У овом рату Израел је узео Појас Газе (363 километара квадратних), Западну обалу (Јудеју и Самарију, 5.878 километара квадратних) и део Голанске висоравни (1.150 километара квадратних). Стални сукоби између Израела и околних Арапа траје већ деценијама. Израелци негирају право на постојање палестинске државе која има ограничену независност и статус посматрача у Уједињеним нацијама.
У Појасу Газе делује милитантна група Хамас која тренутно ратује са Израелом. На Западној обали међу Палестинцима влада политички покрет Фатах, са седиштем Владе у Рапали. Фатах делује много помирљивије према проблемима Палестинаца и Израелаца од Хамаса. Највећа претња по Израел је свакако Хезболах, који делује на простору јужног Либана. Подржани од шиитског Ирана, они делују доста самостално и можда отварају нови фронт на Блиском истоку. Њихова борба у протекла два месеца против Израела је била симболична.
Рат који је букнуо пре два месеца део је шире приче геополитичког „љуљањаˮ Римленда, ободног дела Евроазије, обухватајући Блиски исток и Северну Африку. Почело је тзв. „арапским пролећемˮ, ратовима у Либији и Сирији, а свом жестином се наставило ратом у Украјини. У епицентрима контролисаног хаоса многе државе се труде да искористе ситуацију како би решиле своја национална питања. Азербејџан је после више година вратио енклаву Нагорно-Карабах под своју контролу, Турска покушава да реши проблем са Курдима у северној Сирији, Венецуела баца поглед на гвинејску територију Есекибо.
У претходним годинама, поготово за време администрације председника Доналда Трампа, указивало је да може да дође до договора између Израела и неких арапских држава. Потписани су тзв. „Аврамови споразумиˮ о међусобном признању и дипломатским односима. Израел је ове споразуме потписао са Бахреином, Уједињеним арапским емиратима, Суданом и Мароком. Према дипломатским подацима, близу је било потписивање и са Саудијском Арабијом. Да је до овога потписа дошло, сигурно би био ударац за Иран, који је главни геополитички ривал Саудијске Арабије на овом простору.
Ове две државе су нафтни конкурентни, али се не слажу ни у верском смислу. Саудијска Арабија је сунитска, а Иран је шиитска држава. Све већи покушај пребацивања шиитских милитантних група преко Ирана и јужног Ирака у Сирију, свакако да не одговара Саудијској Арабији. Отуда и озбиљан дипломатски скандал који су ове две државе имале пре годину дана.
Са друге стране, Израел не може да допусти да Појас Газе и Западна обала довољно војно ојачају да се уједине. Између ове две палестинске територије налази се уска територија Израела од Ашкелона и Сдерота на западу до Хеброна на истоку. Ова стратегијска дубина је ширине свега 15–20 километара и у војном смислу представља „меки трбухˮ Израела. Пресецањем ове линије Израел би био подељен на два дела. Северни мањи гушће је насељен, док је јужни већи, али је већински прекривен пустињом Негев. Међутим, у јужном делу се налази град Бишерба, значајан израелски фармацеутски и хемијски центар са око 200.000 становника. На крајњем југу државе налази се град Еилат на обали истоименог залива и представља приступ Црвеном мору.
Један од корена сукоба на овом простору је контрола над Јерусалимом. На граници западног и источног дела града налазе се светиње значајне за све три водеће светске монотеистичке религије: хришћанство, ислам и јудаизам. Са источне стране Зида плача налазе се две муслиманске џамије, Купола на стени и Ал Акса. Већ дуже време сваки петак се стварају велике тензије око простора џамије које контролише израелска војска и проверава, а често и спречава муслиманске вернике да присуствују свом верском обреду.
Израел има несумњиву подршку Сједињених америчких држава. Већ деценијама ова држава помаже и издваја велика финансијска и војна средстава за Владу у Тел Авиву, или Јерусалиму, како званични Вашингтон признаје. Свака америчка администрација је показивала несумњиву подршку Израелу, без обзира да ли је на власти демократски или републикански председник и без обзира на стање у Конгресу. Израелска војска је најмодернија у региону, а потенцијално и нуклеарна сила. Арапске државе то добро знају. Из тог разлога, осим вербалне подршке арапске државе су пасивне, чак и Турска која је имала најјачу војску у НАТО пакту после САД.
Занимљив је поглед и постављање држава Европске уније према овом сукобу. Првих дана овог новог рата, готово све државе Европске уније биле су листом на страни Израела. Терористички напад на територију Израела су осудиле све државе Европске уније дајући за право Израелу да се брани. Када је Израел брутално напао Појас Газе обрачунавајући се са припадницима Хамаса, убијајући притом цивиле без милости, став држава Европске уније је почео да се мења. Пред својим јавним мњењем нису су могли да оправдају убиства недужних људи, даноноћна гранатирања цивилних објеката, поготово на тако густо насељеном простору.
Интересантан је и временски моменат. Како се ближи крај године, тако смо све ближи божићним и новогодишњим празницима. По највећим градовима Европске уније се очекује, као и сваке године, велика концентрација људи, пре свега у тржним центрима и празничним куповинама и на градским трговима у новогодишњој ноћи. Приливом великог броја миграната у државе Европске уније, то представља безбедносну претњу. У последњих шест до седам година милиони људи са Блиског истока и Северне Африке стигли су до највећих центара Немачке, Француске, Италије, Холандије, Белгије и других држава. Могли смо се уверити да је већина тих миграната мушког пола у својим 20-им или 30-им годинама живота. Поставља се питање колико међу њима има оних који по задатку могу да изврше терористичке нападе и убију десетине и стотине људи. Овакве догађаје увек изазивају појединци или мала група људи са добром логистиком. Обавештајним службама није увек лако да их идентификују и спрече у својим покушајима. Ова чињеница плаши челнике европских држава. Свака директна подршка Израелу у њиховој операцији у Појасу Газе може узроковати одмазду у градским центрима на тлу управо тих држава. У овом светлу можемо тумачити промењени став неких европских држава у свега пар недеља. Француска је у Савету безбедности гласала за хитан прекид сукоба у Појасу Газе и спречавање хуманитарне катастрофе, иако су САД као њихов савезник ставиле вето на такву одлуку. У наредних неколико недеља свакако можемо очекивати појачане безбедносне мере у највећим градовима Европске уније.
Поставља се питање коме одговара нови рат између Израела и Хамаса. Овде не би требало доносити пребрзе закључке. Овакво стање први покушава да искористи Израел. Један од циљева им је решавање својих националних граница и учвршћивање власти на целој контролисаној територији. Израел покушава да смањи и потпуно неутралише безбедносну претњу из Појаса Газе, али потенцијално и са југа Либана и Западне обале. Ипак, они дефинитивно губе подршку међу чланицама Уједињених нација. Тиме се палестинско питање додатно актуелизује што им не иде на руку. Израел ће свакако наставити овај рат јер су улози толико велики да не може лако да се повуче.
Овај сукоб одговара и Ирану. Њихов геополитички ривал у муслиманском свету, Саудијска Арабија је била, по свему судећи, на корак да потпише „Аврамове споразумеˮ. Сада је предалеко. Она би свакако изгубила свој углед у муслиманском свету уколико би у догледно време урадила тако нешто. Иран је тиме испровоцирао сукоб, можда и дао директну подршку Хамасу, а сигурно да гледа позитивно и на потенцијални сукоб Израела и Хезболаха. Тиме себи купује време да још више ојача, а можда и постане нуклеарна сила у потенцијалном сукобу са „западним светомˮ. Мора се имати у виду и идентичан став ове шиитске државе са још једним својим ривалом, Републиком Турском. Обе су на истим странама у овом рату. Стиче се утисак да пасивност Ирана приликом азербејџанског освајања Нагорно Карабаха није било само услед великог броја Азера који живе на североистоку ове државе, већ и борба за наклоност Турске.
Од почетка сукоба Руска Федерација је изнела свој јасан став да се овај сукоб може једино решити признавањем палестинске државе и давање равноправне столице у Уједињеним нацијама. Овај рат медијски скреће пажњу са украјинског ратишта што Русији то свакако одговара. Оно што им још више прија је преусмеравање финансија САД из украјинских рачуна ка израелским. Првих недеља се због тога водила оштра полемика у Конгресу САД. Амерички председник Џозеф Бајден уверавао је јавност да су америчке финансије довољне за финансирање обе стране. У пракси видимо да то није случај. Појачава се кампања за председничке и конгресне изборе у САД у новембру 2024. године и свакако да ће актуелна америчка администрација покушати да игра на сигурно.
За САД овај нови рат на Блиском истоку може добро да послужи како би њихов савезник држава Израел још више ојачала. Овај сукоб може да буде и добар параван уколико ситуација на украјинском ратишту западне у ћорсокак. Тада би НАТО предвођен САД морао да има неку излазну стратегију.
Државе Европске уније по питању овог сукоба немају усаглашен став као према украјинском рату. Евидентно је различито мишљење челника Европске уније са представницима појединих држава. Брине их безбедносна ситуација која потенцијално може да ескалира. С друге стране, главе су им све више окренуте ка Вашингтону гледајући њихове потезе.
У последњих скоро две године свет се налази у контролисаном хаосу. С обзиром да се налазимо у својеврсном „историјском балонуˮ, тешко нам је да утврдимо да ли смо у трећем светском рату или у другом хладном рату. Сведоци смо да ничу нова „геополитичка жариштаˮ. За она која смо знали у теорији, а нисмо били сигурни колико ће се десити у пракси. Остаје нам да видимо да ли ће доћи до више паралелних сукоба широм света и у сваком од њих може доћи до јасног поларитета снага.
Тај поларитет јавља се и у медијском свету, често у државама које немају никакве везе са овим сукобом. Уколико погледамо медијску сцену у Србији, уочавамо да се јавља јасан поларитет оних који навијају за Израел и оних који своје симпатије дају Хамасу. Такви често повезују ову милитантну организацију са Палестинцима. Стиче се ипак утисак да Хамас не представља Палестину и да више ради на штету тих људи него у њихову корист. За јасну геополитику потребна је објективност, али и доступност информацијама које су почетком рата у Украјини веома упитне. Ово је свакако део праксе ратова који све више узимају замах. Необјективним и пристрасним извештавањем светских медија јавља се ефекат пост-истине. Локални медији преузимају вести од великих медијских кућа верујући да су оне најбоље информисане. Тиме се ствара ефекат „медијског ланцаˮ где се информације прослеђују и не проверавају. Поставља се јасно питање да ли се оне и могу проверити на адекватан начин.
Нажалост, сви су изгледи да ће се овај сукоб наставити несмањеном жестином. Он ће бити прекинут када то буде одговарало политичким центрима моћи, а такво решење још није ни на видику.
Остави коментар