Нови Сад- град културе од присаједињења Војводине Србији до данас
Аутор: Стеван Бабић
Опште је познато да је током хазбуршке управе у осамнестом и деветнестом веку Нови Сад био центар српске културе, политике и друштвеног живота, због чега је добио надимак Српска Атина. Српско народно позориште јесте најстарије професионално позориште међу Јужним Словенима, а основано је у Новом Саду 1861. године, док је седиште Матице српске, значајније културно-научне установе српског народа, пресељено из Пеште у Новом Саду 1861. године, док је седиште Матице српске значајне културно-научне установе српског народа, пресељено из Пеште у Нови Сад 1864. године.
У 19. и почетком 20. века велики број српских књижевника, песника и правника живео је или радио у Новом Саду, а међу њима су били Ђуро Даничић, Ђуро Јакшић, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Лаза Костић, Ђорђе Наташевић, Коста Трифковић, Вук Стефановић Караџић, и други.
Убрзани, практично рапидни развој културне сцене Новог Сада, почео је после Другог светског рата, што је само континуитет са предратном климом и културним дешавањима – оно што су носиоци националне мисли, песници и занесени ствараоци посејали, почело је да ниче.
Развој се може поделити у неколико етапа: ’60-те и 70’те као период потпуне ренесансе, осамдесете и деведесете као бунтовно доба и модеран период, а у сваком делу Нови Сад је чувао један статус: националне авангарде.
Социјалистичко боемски центар
У другој половини двадесетог века, поред традиционалних игранки и других видова забаве, развија се аутентична боемска сцена прилагођена и адаптирана социјалистичком духу и околностима, по чему Нови Сад постаје познат од Вардара па до Триглава.
Чувене петроварадинске вечери са Јаником Балажом, кафанске договодштине Мике Антића и широке дружине окупљене око њега, ишле су раме уз раме са нешто „храбријом“ музиком Сунцокрета, екипе која се сабирала око харизматичне Дине Курбатвински, и већ тада јединственог Ђолета Балашевића.
Са квартовским или строго локалних нивоа, музичке и уметничке звезде постижу националне иконе и у ту оним, авнојевским границама, а потоњи период показаће да је њихова вредност и снага непролазна, чак када су покојни и она и држава и амбијент у којем су настали.
Нарочиту тежину у том периоду имала је управо чувена Тврђава, где су се у сликарским атељеима стварали бројни уметнички кружоци, а разговори, анегдоте и полемике из тог периода, остале су забележене не само у сећању актера или случајних и намерних сведока, већ и бројним званичним и још више незваничним енциклопедијама града.
Напокон, у периоду културне ренесансе града, који је тада био локомотива много шире регије, немали значај дао је Раде Шербеџија који је предавао на Академији уметности у Новом Саду и дигао је на виши ниво, док је музичку сцену, чак и у иностранству прославила чувена флаутскиња Лаура Леваи Аксин, икона европске сцене дувачких инструмената.
Ова прича препорода града и доласка на доминантну позицију не би била комплетна без Рите Кинке, чији је траг тешко и описати у простору ограниченом овом есеју. Да ниједна уметност не буде запостављена, потрудио се Желимир Жилник, чије су видео хронике и документи на видео траци, уз јак тон ствараоца и лични печат, постале синоним за чување духа једног времена.
Музичка авангарда
Почетком осамдесетих, панк талас је преплавио бившу Југославију, а Нови Сад није много каскао за, признаћемо објективну, ипак недостижним Сарајевом, расадником урбаних таласа који су брзином светлости освојили срца оних бунтовних широм бивше нам заједничке државе.
Нови Сад, као једна од престоница панк сцене, веома брзо је избацила и велики број бендова панк провијенције, од којих многи праше и данас: како написати ову причу, а прескочити Мићка Мумина и његове „Лове хунтерсе“, који и у Њујорку није заборавио свој Нови Сад. Такође ова прича не би била комплетна без Фирчија, неизоставног дела култног ЕКВ-а
Годинама су млади куповали касете Ритма нереда, Генерације без будућности, а можда су најдуже на сцени потрајали момци из састава Атеист Репа, па Др Поп и друштво и данас „праше“ као да им је двадесет.
Истовремено, жесток траг оставила је и „Пекиншка патка“, а посебну хистерију изазвао је њихов недавни наступ на Егзиту – колико је Нови Сад био авангардан, сведочи и чињеница о њиховом наступу у излогу „Норка“, а недавно се тај пролаз зове „Пролаз пекиншке патке“.
Урбана публика форсирала је тада клупске наступе у „Стерији“ крај Српског народног позоришта, али и чувеној лиманској „Жутој кући“, док су „скинери“ обитавали у легендарном „Дворишту“.
Та сцена је била толико јака и популарна, да су фанови ове музике из свих крајева Југославије долази у Нови Сад на излазак и провод.
Већ почетком деведесетих, излаз из поплаве турбо фолка налазио се у „Концерту године“, славном фестивалу који је окупљао све што вреди на сцени, а који је у једном моменту престао да постоји, да би недавно био обновљен.
Панк култура пренела се и на трибине, па су баш у том фазону били и Фирмаши на „малом северу“, односно навијачи Новог Сада на Детелинари.
Модерни фестивали
Двехиљадите су донеле нови дух у град, па је андреграунд сцена замењена мејнстрим фестивалима – неки од њих су у потпуности успели да стану раме уз раме са традиционалним попут Змајевих дечијих игара или Стеријиног позорја, једно време најпрестижнијег позоришног фестивала, а неки су их и надмашили.
Свакако, у први план се мора истаћи Егзит фестивал, који више од деценију уназад ставља Нови Сад на сам центар туристичке мапе Европе и привлачи десетине хиљада туриста, али ни остали програми нису за потцену.
Фестивал уличних свирача, пре свих, а онда и низ мањих манифестација, већ одавно нису препознати само у локалним или регионалним, већ и у континенталним оквирима.
Коначно, праву експанзију културна сцена Новог Сада доживеће тек у наредним годинама, са кулминацијом 2021. године када је проглашен за Европску престоницу културе.
Аутор: Стеван Бабић
Остави коментар