Нови Сад од почетка XIX века па до Буне

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

У своје друго столеће слободан краљевски град Нови Сад улази као жива, шаролика и распевана и још увек напола оријентална варош. Прираштај домаћег становништва, као и миграциони приливи са стране, повећали су првих деценија XIX века његову демографску масу и покренули даље ширење града по читавој алувијалној тераси. Већ се на први поглед могло видети да је Нови Сад у економском погледу благо заостајао у односу на жупанијски Сомбор и спахијско-аграрну Суботицу, који су га колективним богатством, градском структуром и архитектонским лепотама надмашили. И поред тога Нови Сад је имао оно што друга два града нису: Дунав, бољи положај и лепшу околину. Вук Караџић је 1817. године био очаран њиме толико да је написао како је новосадска варош ,,највеће српско општество на свијет”.

Елиту нашега града на прелазу векова чинило је 39 племића и мањи део од 4000 грађанских породица које су у градовима Угарске сачињавале српско буржоаско језгро. Грађанство Новог Сада је у сферама јавног живота добијало све више на значају, јер је расло и напредовало, постајући све имућнији, образованији и самосвеснији друштвени слој. Како је овај нови и напредни круг људи бивао финансијски јачи тако је постајао све способнији и спремнији да оспори друштвену супрематију конзервативног свештенства у предводничкој мисији зарад опстанка свога народа у Хабзбуршкој монархији. И поред првих видних супротности и варница између грађанства и црквеног врха, велики потисак успону Новог Сада давала је близина Карловаца, црквеног средишта, духовног и политичког центра свеколиког српства.

Занатство је у Новом Саду првих деценија XIX века носило све карактеристичне црте ове делатности у прединдустријском добу. У новосадским радионицама упражњавало се 79 различитих врста заната, што је град сврставало међу градове у Монархији са развијеним занатством, али јединог на том нивоу у овом делу Угарске. Најзаступљеније су биле делатности везане за кожарство (штављачи, ћурчије, чизмари, шустери, сарачи, опанчари), затим следе занати базирани на производњи и обради текстила (ткачи, ужари, абаџије, кабаничари, кројачи, или сабови који су се по стилу одела које су шили делили на мађарске и немачке), потом прехрамбени занати (најзаступљенији су били млинари, пекари, сираџије, симиџије и касапи). Металопрерађивачким занатима бавили су се ковачи, казанџије, лимари, док је грађевинских занатлија, дунђера, цимермана, калдрмџија и формана у Новом Саду било мање од просека других градова у држави. Најугледнији међу занатлијама, готово градска занатска елита били су бербери и хирурзи, који су поред шишања и бријања вадили зубе, пуштали крв, давали клистир, а најспретнији међу њима су, како смо већ видели, вадили камен из бешике и лечили ноћно мокрење. Ту су још били колари, капамаџије, кујунџије, пенџераши, столари, екмеџије, воскари и друге занатлије. Раме уз раме са њима по угледу биле су кујунџије.

Од осталих градова у Бачкој жупанији Нови Сад се разликовао и према приличном броју мајстора ангажованих у специјалним занатима, као што су лицитари, пецари ракија, риболовци, произвођачи штирка, свилари, бурмуџије, пивари и земичкари. Неки од њих, пивари, свилари и бурмуџије, већ наговештавају индустријски начин производње. Више од половине радног становништва Новог Сада бавило се занатима, у чему су предњачили најбројнији Срби са Грцима и Цинцарима. За њима ступају Немци обе конфесије, затим остале народности Новог Сада. Организовани у цехове, или руфете (од арапске речи хирфет, што значи занат – М. Ј.). Још од прве половине XVIII века занати су дали чврст карактер граду који за разлику од тада већих градова у близини, Сомбора и Суботице, никада неће бити земљорадничко, паорско насеље.

Наполеонови ратови и почеци индустријске револуције у аустријским и чешким земљама имали су далекосежан утицај на напредак трговине прехрамбеним артиклима у угарским покрајинама. Поред најзаступљенијег извоза стоке и вина, све већи значај добија трговина житарицама и вуном. Ова квалитативна промена повукла је за собом промену главних праваца трговине: уместо дотадашњег кретања робе у смеру север – југ, роба се преусмеравала ка аустријским земљама на западу. Промена смера трговине посебно је важила за банатску пшеницу, која на италијанском тржишту није издржала конкуренцију јефтинијег молдавског жита, па је њена продаја морала да се усмери у унутрашњост државе. Масовнији прилив аустријске мануфактурне робе у Угарску довео је до изградње гушће трговачке мреже. Ничу сабирни центри са магазинима, отварају се многе ситне трговачке радње-дућани, повећавао се број периодичних пијачних дана, недељних или месечних вашара и сајмова по градовима и трговиштима. Интензивирала се трговина на мало у којој су доминирали Цинцари-торбари, који су са напртњачама пуним ситне робе ишли по свим местима у овом делу државе. Били су склони свим видовима дозвољене и недозвољене трговине, са њима је било лако трговати јер су често уместо новца узимали другу робу. Код најобичнијег торбара могло се наћи новца различитог порекла, од домаћег, разних европских кованица, турског новца, али и злата и сребра.

У новонасталом меркантилном моделу Монархије, Нови Сад је са већ стеченом трговачком инфраструктуром, мноштвом трговаца са добро испеченом вештином трговања и везама с турским југом задржао улогу регионалног трговинског центра. У град су се сливали и сабирали сви пољопривредни производи из јужне Бачке и Шајкашке, са северних обронака Фрушке Горе, који су ту убирани, сушени или конзервирани и ношени на све стране. Нови Сад је поред хране извозио и вишак својих занатских производа, али и прве индустријске прерађевине, свилу, дуван и бурмут. Трговина је била друга делатност по масовности бављења, али без премца најцењеније занимање у новосадској вароши. Иако је занатлија било много више него трговаца, трговина је по економском значају и оствареним приходима била водеће градско занимање. Дућана је 1828. године у граду било мноштво, а регистрованих трговаца која стотина, или како егзактни подаци из пописа те године кажу, 403 Новосађана су били трговци. По броју трговаца у поређењу са државним размерама Нови Сад се налазио одмах иза Пеште и Будима. Магаза и пијачних тезги је по сокацима било безброј и то најразноврснијих, а трговаца толико, вели Јаша Игњатовић у својим Рапсодијама, „да кад би сви трговци у Јевропи  изгинули, могла би се сва Јевропа с њима (новосадским, прим. М. Ј.) насадити и накалемити”.

Трговци су се званично регистровали и делили у две категорије, quaestores и mercatores. Први су били трговци са мешовитим могућностима пословања, опредељени за трговину на мало, док су други били велетрговци. Често се у изворима јавља и трећа група из ове бранше, dardanarius. Иако овај термин није сасвим јасан, чини се да се у већини случајева односи на трговце житом. Ако бисмо на трговачкој мапи Угарске тражили место Новог Сада, наш град би се нашао на самом врху када је у питању трговина житарицама. Житна пијаца се налазила на ледини поред Светојованског гробља, на месту данашњег кварта Житни трг.

Новосадски трговци су били важни и у животу Петроварадинске тврђаве. Ако су житељи подграђа и Мајура првих десетлећа изградње и постојања тврђаве могли сами да задовоље потребе читавог Петроварадина са тврђавом за храном, почетком XIX века они то више нису били у стању. Сада су главни лиферанти тврђаве били новосадски трговци, и како каже Д. Ј. Поповић: „Нови Сад прехрањује и Варадин камо шаље све врсте животних намирница, па шта више и млеко, јаја, салату и зеље, јер грађани из тврђаве не могу да брину о храни сами за себе…”

Седам копнених путних праваца, који су одводили и доводили путнике, трговце, робу, капитал и пошту на све четири стране света, рачвало се из Новог Сада. Пресудне погодности за привредну живост града давао је Дунав, јер су неки путеви пратили његов ток, док је сама река пружала најјефтинији начин транспорта робе. Саобраћај Дунавом добија додатно на значају када су први пароброди уведени у редовни речни саобраћај Новог Сада. Иако се водени превоз сматрао лаганим и јефтиним, многе су га околности ограничавале и спутавале. Наиме, осим природне спорости, речно бродарство је умногоме зависило од хирова река, ниском и високом водостају, од ветра, залеђивања и низа других околности. Било је и других препрека, као што су бране за риболов, воденице и плутаче за млинове, промењиви пешчани спрудови, нагомилано грање, дебла и други наплавни материјал. Девет година после појаве првог пароброда у Новом Саду (1831) успостављена је стална повратна паробродска линија до Пеште. Током друге половине XIX века аустријска и мађарска паробродарска друштва су свакодневно по реду вожње од краја марта до децембра превозе путнике од Новога Сада до Вуковара и од Новог Сада до Земуна и натраг.

О везаности града за своју реку дознајемо и из описа неколико познатих савременика који су о томе писали. Двадесетих година XIX века градски апотекар Франц Шамс описује Нови Сад као живу варош, чији су динамичан живот и просперитет везани за Дунав: „Многобројни рукавци, лимани и канали омогућују лако повезивање града са ближом околином и са удаљеним светом. Саобраћај Дунавом је веома жив и повезује варош са севером и југом. Бродови од најмањих до највећих врста налазе се укотвљени на левој обали дунавској. Тамо се виде лађе које носећи шест до осам хиљада мерица жита, секу Дунав нагоре и надоле; њих је матица реке водила низводно, а робијаши осуђени на тешки рад вукли су лађе уз воду […]. Дивно блистају овде на западном правцу, осветљене заходним сунцем зграде и црквени торњеви краљевског слободног града Новог Сада […]. Налево, више мостобрана, излива се Дунав у такозвани Лиман, који врло добро долази трговцима, јер са натовареним лађама, преко Лимана могу лако да дођу до својих магаза и тезги. У многим од тих магаза, дућана и пијачних тезги, увек има свежих пољопривредних производа, које до самих прилаза Јерменској цркви лађицама и чамцима довлаче Каменчани, Лединчани и Раковчани…”

У својим Успоменама Михаило Полит-Десанчић пише да је још већи значај од Фрањиног канала и дунавских рукаваца за Нови Сад имао чувени Хагенов понтонски мост који је град повезивао са Петроварадином. Полит га се из свог детињства сећа као најважнијег објекта у целом граду: „Тај је мост право положен преко 32 понтона, а дуг је 420 корака. С обзиром на чврстину и нарочити облик понтона, то је неоспорно најлепша творевина ове врсте у Аустроугарској монархији. Преко зиме он се склања и везује уз обале, а с пролећа се поново поставља. Највећи догађај у години је, управо кад се намешта мост према Варадину. Тада се велика парада градила: изашли би ђенерал с једне стране, а с друге градоначелник, војна музика би свирала, а кад је мост био готов, била су свечана руковања на крају.”

Поред Дунава и Петроварадина, лепоти и квалитету живота у Новом Саду допринели су у великој мери неуморна радљивост његових становника, амбиције и здрава конкуренција која све гура напред у поштену борбу ка благостању и да премашују једни друге. Сви тргују и спекулишу, сви ћаре и пазаре као на највећем пазаришту, писао је Игњатовић. Новосадска варош је била сва у покрету и променама, пуна контраста, али и хармоније. Одавно је прерасла село, али још увек није достигла размере правога града, јер није била ни истински средњоевропски центар, ни сасвим оријентално-балканска паланка; од свега је била по мало. Како каже академик Чедомир Попов у своме чланку Нови Сад у време оснивања Српске читаонице, динамични трговинско-занатски свет дао је Новом Саду живље тонове и боје, необичне за једну далеку провинцијску варош на јужној периферији пространог Хабзбуршког царства. Тај живи калеидоскоп језика и ношњи ради, послује, производи, пазари и шићари, рађа се и умире, али се весели и забавља свирком и песмом по крчмама „Зелени венац”, „Код три круне”, „Код Гајнера”, „Код шеве”, у „Златној патки”, „Код фазана”, у „Белој лађи”, „Код краљице енглеске” и на разне друге начине. Приликом пописа 1828. године у Новим Саду су пописивачи набројали 173 разне крчме и кафане. Укратко, живот Новог Сада се могао овако описати: „И тако, трговина и пазар, молитва и забава. Звоњава са пет православних и три католичке цркве […], та заглушна гудњава бронзе над плитком и густом водом, поврх земље и трске, недељом пре подне, кад сав промет има да стане, сви дућани да се затворе, сви мајстори, мајсторице, калфе и ђаци да пођу на службу Божју, под претњом глобе и казне.”

Новосадско становништво у прве две деценије XIX века броји нешто испод 20.000 душа. Варош је према Земаљском попису Бачко-бодрошке жупаније (истовремено, Бачке епархије), 1828. године био девети град по броју становника у краљевини Угарској са 20.231 житеља, од којих су 12.581, или 62,2 одсто били православни Срби, међу којима су бројани и Јелини; затим су 5664 или 27 одсто били римокатолици, већином Немци, нешто Мађара и Словака. Међу Новосађанима још је живело 1281 протестаната, 705 Јевреја и неколико стотина Русина гркокатолика, 261. У Новом Саду тога доба све вероисповедне групе су имале по једну тривијалну школу, 1810. године почела је с радом и Српска православна гимназија, поред ње и католичка и православна граматичка школа. Радио је Државни уред за со и тридесетину, као и Фабрика свиле која је прерађивала свилене лутке и прела свилу у конце и нити.

Као двотрећинска већина у граду, Срби и поред јаке немачке групе, доминирају поседом и интелигенцијом. Игњатовић се у својим Рапсодијама сећа Новог Сада из времена пред Буну: „Још нешто ми је падало у очи, што сви српски говоре, јер то је донде кад реткост била видети варош која уопште носи српски тип. С Новим Садом се у овој превази српског духа, могла мерити још само Сентандреја.”

Полегао по мочварној низини, изграђен на сувим земљаним и песковитим гредама према Дунаву, оивичен пространим и сочним пашњацима и ливадама, Нови Сад је још увек био приземан и неугледан. У његовој најживљој Дунавској улици прва кућа на спрат, гостионица Код краљице енглеске, подигнута је тек коју годину пре Буне, управо у време кад је настајала и Српска читаоница. Најупечатљивији утисак у Новом Саду остављају многобројни дућани и пијаце који се пружају дуж готово свих улица у срцу града. У своме изгледу град се веома мало изменио за последњих пола века.

„[…] Што се тиче начина изградње и расподеле града уопште, не може се о њему никако рећи да је правилан, а исто тако ни да је уредан и чист. Трг и неколико улица је додуше поплочано, још прошлог столећа, али би Магистрат требало више да троши за одржавање калдрме, да би је могао назвати добром. Удаљене улице нећу овде уопште да спомињем, јер су оне већином неугледне, као и у већини угарских градова некалдрмисане, те се њима кад је киша, у ствари плива по блату”, пише у Успоменама Полит.

Новосадска Рибља пијаца је у то време пружала мноштво оријенталних призора и разних, лепих и непријатних мириса у исто време. Знаменити аустријски граничарски генерал Молинари долазио је на прелазу двадесетих у тридесете година, као дете из родног Титела деди у Нови Сад. Упечатљиво је, онако како то само дете може, упамтио пијацу у Дунавском сокаку и оставио њен вредан опис: „Нарочит утисак остављале су на мене велике количине разноврсних, делом колосалних риба које су хватане у Дунаву. Рибља пијаца је била у Дунавском сокаку, баш испод наших прозора. Било је ту шарана, лососа, моруна, јесетре, да наведем само најважније врсте. Али, у тој жили куцавици града, постојало је много чега другог: и за суву гушу и за гладан трбух! У свако доба дана могу се на столу, постављеном на улици, добити јела, кувана и печена, слатко и туршија, при чему риба чини главну основу. […] Апетит једног странца свакако ће се отворити и он ће више пута преко дана сести па јести оно што му воља дође. Но, ко је навикао на уредан живот, томе ће бити веома мучно што мора удисати мирис разних зачињених јела кад је сит. Па чак и кад није, задах масти, пара од јела, мирис сирћета и испарења рђавог уља за салату тако су гадно помешани, да кад човек с добрим апетитом прође туда кући на ручак, изгуби апетит пре него што кући дође. Треба уз то, у топлим летњим данима, замислити безбројне ројеве мува које кувар махалицом тера, што у јело, што на пролазнике, те сваког прође воља да посети ово место разоноде ради.”

Полит се добро сећао Рибље пијаце из доба свога детињства као једног од најживописнијих и најпрометнијих делова града. Ова новосадска пијаца је у доба Политовог детињства било место које се мало разликовало од било којег јужњачког базара у Турској, у њој су царевали Цинцари и Грци, док су крај тезги са воћем, поврћем и месом најбројнији били житељи околних салаша и села, Ченеја, Ковиља и других. Насред пијачног плаца биле су симиџинице, пекаре, где се поред хлеба и пецива служило и пиће, па су истовремено биле и прљаве крчме по којима су се вукли припити бећари и хајоши (лађари). Када би ђутуре распродали рибу, аласи би ту трошили зараду и освежавали се јефтиним вином и сумњивом ракијом која памет узима. Био је то полусвет који је лета проводио полуго, у прљавим гаћама, а зиме у јадним хаљинама, које су више биле рите но одећа.

Чувени пијачни симиџија је био кир Никола, чија је симиџиница заузимала део потоње чувене куће Славнићевих. Над његовом радњом је била фирма, прљав и замазан натпис Macedonischer Tracteur, који се једва се могао прочитати. Кир Никола је спадао у оне дошљаке који су од средине па до краја XVIII, ређе првих деценија XIX века долазили из Турске, са широког појаса Мегаловлахије и насељавали вароши Јужне Угарске. Полит пише да је кир Никола крио да ли је Цинцар или је Грк и да се то није никад сазнало.  Своје презиме је посрбио, презивао се Васиљевић, али српски језик никада није добро научио. Уз помоћ дугог списка Цинцара и Грка Душана Ј. Поповића, можемо претпоставити да је Никола био рођен у Шатисту и да се у завичају презивао Василијадес. Кир Никола је имао троје деце, два сина и кћер. Само је најстаријег сина довео из Турске, док су двоје млађе деце рођени Новосађани. Када му се тај син удавио купајући се у Дунаву, кир Никола је страшно туговао и често, кроз плач приповедао како је то дете тешко спасао од Турака, бежећи кроз читаву Македонију на коњу, скривајући га у сепету. Кћи му је, како је описује Полит, била права оријентална лепотица, која је могла као модел да послужи и најпробирљивијем сликару лепих портрета.

Други чувени новосадски симиџија био је кир Фота, исто тако неодређен, Цинцар или Грк. Његова симиџиница се такође налазила на Бари, где се данас простире Рибља пијаца. Кућа у којој се налазила симиџиница била је једна од ретких грађевина из квартова са православним живљем која је опстала и после страдања града у Буни. Ту је са пекаром била и механа у коју су долазили рибари. Они би свој улов продавали у Дунавском сокаку, па би зарађени новац радо трошили на пиће код кир Фоте. Риба се неколико година до пред Буну продавала у Дунавском сокаку, када је одлуком Магистрата трговина рибом премештена на Бару, на тек основану Рибљу пијацу. Дознајемо и за изглед Баре и њене околине: калдрме ту деценијама није било, Бару је сачињавало неколико дубоких јама, испуњених прљавом водом и разним ђубретом. С пролећа, када је Дунав плавио своје обале, Бара би се пунила свежом дунавском водом и само тада је деловала релативно чисто. Лети, за време великих врућина, смрад Баре је био несносан а ројеви незаситих комараца беху тешко подношљива напаст. Деци то није сметало, многа се ту купала, без обзира на разна кожна обољења, а било је и трагичних случајева дављења. Смрад би минуо тек када се зими Бара заледила, а тада би многа новосадска деца долазила да се на њеној леденој површини тоциљају.

Кир Фота је у својој симиџиници продавао најбоље ћаје и точио прави карловачки бермет. Његово пуно име остало је непознато, јер је за Новосађане био само кир Фота. За њега се још зна да је био прилично имућан и да се као удовац, у зрелим годинама оженио по други пут. Имао је једног сина из првог брака који је од малена показао склоности ка распусном животу, па је не свршивши никакве школе, лењ и незаинтересован да настави очев посао, проводио време на улици и у пићу. Када би му понестало пара долазио је оцу, али те су се посете завршавале свађом и батинама које би добијали Фота и млада маћеха. Несрећни отац је непосредно после Буне умро. У чланку „Цинцари Новог Сада”, објављеном у Гласнику историјског друштва, 348, у Новом Саду, књига IX из 1936. године, на страници 279, Васа Стајић спомиње неког Константина Фоту као угледног члана Грчког општества у Новом Саду. Готово је сигурно да то нису били ни кир Фота симиџија, као ни његов блудни син о коме пише Полит.

Становништво Новог Сада пред Буну је било полуоријентално, мада се могло наићи на људе око којих зрачи европски дух, и према Политовим речима: „[…] Нови Сад је тип српске вароши у којој су још многи становници знали турски и грчки. Трговци и занатлије су у тренуцима одмора радо седели или чучали испред својих ћепенака, у оријенталном оделу, са плитким ципелама на ногама и чибуком у устима и разговарали грчки.”

Где се добро ради ту се слеже богатство, а где је богатство тамо је плодно тле за културни напредак. Иако су Карловци, романтично названи Српски Сион, били седиште митрополије и током две деценије једине српске гимназије, Нови Сад је био многољуднији, богатији, динамичнији град и погодније место за послове и породични живот. Стога је био у праву славни Шафарик, кад је, још пред свој долазак за директора Српске гимназије, говорио да је Нови Сад гнездо српства. Управо четрдесетих година XIX века у том гнезду долазе на свет и стасава једна нова генерација будућих интелектуалних и политичких предводника Срба у Угарској, па и у читавом српском народу. У њој је најстарији Ђура Даничић, за њим ступају Милетић, рађају се Змај, Полит, у Ковиљу Лаза Костић и други великани. Ту је у лето 1845. године отворена Прва српска читаоница, место за читање новина, часописа и књига, али се у њену друштвену делатност сводиле и чајанке, балове и забаве.

Под туђинском влашћу, младо либерално српско грађанство се кроз ову установу одупирало однарођавању, будило и чувало националну свест. Свакодневно окупљање чланова у Читаоници, живо коментарисање штива из новина, ватрено полемисање, из чега су врцале нове идеје и иницијативе, каква ће бити и она о оснивању првог српског театра, стварало је атмосферу за политичку борбу чији ће покретачи тражити сва права за народности у Аустрији. Слободарске ће иницијативе давати маха широкој акцији демократских грађанских снага, а осуђивати слуганске, опортунистичке или конзервативно-клерикалне тенденције у српском друштву. Захваљујући свом добростојећем грађанству које је преузело улогу носиоца народног образовања и културе, Нови Сад ће почетком XIX века на пољу српске духовности претећи Карловце, па ће у овој сфери уз Беч и Будим држати водеће место у Монархији. Ту су на првом месту новосадске школе, пре свих Српска гимназија, основана Даровним писмом Саве Вуковића из 1810. године, а отпочела да ради, као потпуна шесторазредна школа, тек 1816, пошто јој је још двеста новосадских родољуба својим прилозима прискочило у помоћ. Раздвојена 1819. године од Католичке, Српска гимназија ће са својим знаменитим професорима, од Павела Јозефа Шафарика и Георгија Магарашевића, преко Милована Видаковића, Атанасија Николића, Ђорђа Дере и других знаменитих личности, чинити језгро новосадског културног круга.

У Новом Саду су, дуже или краће време, проводали Димитрије Стефановић, Мојсије Игњатовић, Игњат Јовановић, Илир из Бачке Петар Јовановић, Јоаким Вујић, Павле Соларић, Јован Пачић, Стефан Вујановски, Урош Несторовић, Александар Морфидис Низис и други. Из тог круга ће, иницијативом знаменитог Георгија Магарашевића и ауторитативног Јована Хаџића, проистећи славни Сербски летопис (будући Летопис) и његово чедо Матица српска. У њему ће доцније, 1841. године, настати и развијати се Јовановићев алманах Бачка вила. Интелектуалну и социјалну основу овог круга су, поред трговаца и занатлија, чинили професори, свештеници, чиновници, ђаци, те јака група правника, којих је већ двадесетих година било око педесетак. Поред гимназија, Новосађани су четрдесетих година имали и по три православне и католичке основне школе, две српске филијалне школе, једну грчку школу, те више приватних учитеља и учитељица страних језика, лепог писања, математике и ручних радова, као и лерова за женску децу.

Новосађани су још у другој половини XVIII века заволели књигу, тако да су чврсто носећи стуб културе у Срба, били новосадски штампари и књижари. Када је митрополит Стратимировић 21. јула 1802. године у писму Петру Аси-Марковићу говорио о проблемима продаје књига код Срба, каже „…кто же может јединаго токмо купљенија ради књиг даже до Будима, Новаго Сада и прошаја путовати?”. Штампарство и књижарство су у Новом Саду били занати, али од посебног духовног и културног значаја, као и уосталом другде. И штампари, књиговесци и књигопродавци јављају се у Неопланти још у XVIII веку. Међутим, до 1790. био је само један књиговезац и продавац књига (Дамјан Каулици), који је на главној пијаци, на ћошку отворио своју Немачко-француску књижару. Пионир који је после 1831, добио дозволу да штампа српске књиге био је Павле Јанковић, синовац Емануила Јанковића, а 1842. године ћирилске књиге штампаће и Цинцарин Јован Каулици. Обојица поред штампарија држе и књижаре, али се књижарством уз њих бавио и Петар Стојановић, којег су неки савременици назвали јединим и првим, до данас правим српским књижаром. Ту је и Цинцар Георгије Кирјаковић, трговац сеченом робом, који вредно скупља пренумеранте на Вукове и друге српске књиге.

Занимљива мешавина добијена прожимање Европе и оријента у друштвеном животу града осећала се на сваком кораку. На кућним и јавним забавама играла су се народна кола, али и валцери, менует и немачки тампет. У кафанама где се окупљао прост свет трештала је кафанска музика неизбежних Цигана, мешајући ласцивне и шаљиве панонске цајке са сличним напевима балканских мотива, док се у бољим гостионицама уживало уз дискретне тонове варошких песама, које су тада настајале као жанр. Учени и побожни Срби из отмених породица радо би уз вино запевали „Многаја љета”. Нови омладински нараштај који је ступао на сцену управо за предстојећу револуцију, наглашавао је вредност националног фолклора, али сада више не из пуке оданости патријархалном животу, већ са израженом националном идејом у својој свести. O формирању националне свести код новосадских Срба, академик Чедомир Попов, каже: „У националном погледу, Нови Сад је још од краја XVIII века био једно од средишта српског народа, како по броју и материјалној снази, тако и по друштвеној и духовној активности свог српског становништва. То српско друштво трговаца, занатлија и паора-салашара, али и магистратских чиновника и конциписта који вијају муве по празним канцеларијама, затим свештеника, официра, адвоката, ретких писаца и интелектуалаца, већ има развијено историјско осећање, негује култ своје прошлости и зна где припада. Да до тога дође много му је помогао учени ковиљски архимандрит Јован Рајић, али ће капитални скок у правцу националног идентификовања наступити ипак тек са вестима о Првом српском устанку у Београдском пашалуку. Устанак је изазвао дубоку промену српске политичке и културне свести и живота у целини, што је врло видљиво у Новом Саду. Неки га представници тадашњих аустријских власти, увелико претерујући, представљају као главно илирско уротничко место, што Нови Сад свакако није био, а неће бити ни у Буни 1848/49. године. Али, није све ни тако безазлено. У њему владика бачки Јован Јовановић на почетку Првог устанка игра изузетно важну улогу у саветовању, у популарисању и помагању устале браће на Југу.”

У такву средину тридесетих година из Европе већ увелико продире бидермајер, коме се стари патријархални свет немилосрдно, али у ствари безнадежно подсмевао. Новосадске жене, вели се у једној сатиричној песми, носе: „[…] марамице и валове, пнехаобне и шалове / златне бурме и прстење, белензуке и празлетне / шешир, шмизле, грдне локне / ћурак, шли фер, наруквице, бајадере рукавице / везом сукње, ципелице, танке штрумфле, опанчице / и све ала Паганини, ала жираф, ала Зрињи!”

Ни мушкарци нису заостали у новој моди. Све више их се одевало као писац и гимназијски професор Милован Видаковић који је градом проносио европски стил одевања. Носио је шлифер, фрак, чизме с високим сарама, бамбусов штап у руци, високи цилиндар, као лик са акварела Јована Пачића.

Новосађани и Први српски устанак

 Читаву деценију (1804–1813) новосадски Срби су са поносом и стрепњом пратили догађаје у Београдском пашалуку. Вести са ратишта доносили су трговци, избеглице, монаси, а народ их је слушао по православним храмовима од свештеника после недељне службе. Сваки успех Карађорђевих устаника Новосађани су весело прослављали звоњавом својих цркава и пуцањем из прангија, док су над великим српским погибељима колективно туговали на опелима и поменима. Читав српски свет северно од Саве и Дунава са усхићењем је пратио догађаје у пашалуку, силно желећи победу над вековним злом и свесрдно се молећи за успешно стварање нове српске државе.

Преко агилног националног прегаоца владике Јована Јовановића Новосађани су неколико пута организовали прикупљање новчаних прилога за помоћ устаницима, које је у износу од 12.000 форинти крајем 1804. године владика однео устаницима у Србију. Владика је истакао своју племенитост и бригу за српску нејач када је од Турака откупио неколико десетина српских сужња. Овај чланак би био непотпун ако се у њему не би поменуло да је своје прве топове устаничка Србија добила управо његовом заслугом из Новог Сада. О активностима владике и грађанства сведочи аустријски историчар Кронес, на основу својих истраживања у бечким архивима, и констатује: „Земунски и новосадски Срби стварно су помагали своје сународнике с оне Дунава и Саве новчаним прилозима и ратним потребама.”

Народни трибун и велики родољуб владика Бачке епархије Јован Јовановић се у време последњег аустро-турског рата бесповратно разочарао у Аустрију и у сваком погледу окренуо ка Русији. Нераскидиво везан за свој народ осећао је све потребе устаника и налазио начине и путеве како да им помогне у стварима који су им највише недостајали. На самом почетку устанка један париски лист је објавио чланак о нивоу наоружања српских устаника, где се констатује како су Срби из Београдског пашалука добро снабдевени оружјем и муницијом, али засад немају топова што им не дозвољава да опсађују јача утврђења и градове. Владика Јовановић је према већини извештаја без ичијег тражења и о своме трошку послао у Србију прве топове већ у другој половини марта 1804. године. Оруђа је добио војвода Јаков Ненадовић који је захваљујући њиховом дејству ослободио Шабац, затим је иста артиљерија помогла у освајању Пожаревца, као и идуће, 1805. године, приликом ослобађања Ужица и Карановца (Краљева). Први српски топ који је запуцао на београдску тврђаву био је један од ова два црквена топа из Новог Сада. Читав подухват набавке, транспорта и кријумчарења топова, као и ангажовање једног професионалног артиљерца-инструктора, наручио је владика Јовановић, а организовао трговац, Цинцарин, Димитрије Пуљевић.

Као добро познати снабдевач храном и оружјем устаника у западној Србији, Пуљевић је добио позив од владике Јовановића да организује набавку и пребацивање топова у Србију. Није потпуно јасно да ли је Пуљевић набавио топове преко свог зета, официра у петроварадинском гарнизону, или је према дугој верзији дао да се црквени мужари претопе у убојито оруђе код звоноливца Јаноша Форгашија у Карловцима. Према матичним књигама старе митровачке Цркве Св. Стевана, Димитрије Пуљевић је рођен 1764. године. Његов отац Георгије је био Цинцар из Новог Брда крај Косова поља. Пуљевићи су прешли у Срем у време Велике сеобе Срба 1690. године. Према податку из домовног протокола за 1800. годину, Димитрије је у Митровици имао три куће.

Везе између Срба Новосађана и устанка нису се прекидале ни после смрти владике Јовановића почетком 1805. године, већ су током времена постајале све јаче и разгранатије. После пропасти устанка (октобар 1813) у јужну Угарску је прешло укупно 85.299 избеглица, од којих је један део нашао уточиште у Новом Саду. Услед недостатка архивске документације њихов тачан број је немогуће утврдити, али се поуздано зна чија је заслуга била за смештај и исхрану србијанских избеглица у Новом Саду. То је дело једног од најспособнијих чиновника новосадског Магистрата, тадашњег градоначелника Новог Сада, грчког сина Григорија Јанковића. Јанковић је сазвао Српску црквено-школску општину Новог Сада, која је 2. октобра 1813. године под председништвом Јефтимија Атанасијевића, „сенатора и иншпектора церковног”, донела одлуку да се из општинске касе изда 500 форинти као помоћ браћи србијанским избеглицама. Ову одлуку потписало је четрнаесторица Новосађана, градоначелник, тројица сенатора, свештеник и чланови општине. Међу потписаним члановима Српске црквено-школске општине, поред Јанковића, била су тројица Јелина. То су Георгије Константиновић, Георгије Вулпе и Григорије Христић. Ангажман ових Грка и Цинцара у Српској црквеној и школској општини Новог Сада у време најоштријих сукоба на релацији Срби – Грци показује да се наведена тројица определила за српску страну.

Најзанимљивији догађај из Јанковићевог дванаестогодишњег обављања дужности градског начелника било је успешно, али тајанствено организовано бекство устаничког војводе и попечитеља „внутрених дела” Јакова Ненадовића. Војвода Јаков је заједно са Карађорђем и још неколицином устаничких вођа с јесени 1813. године интерниран и затворен у Петроварадинској тврђави. Аустријске власти су се двоумиле око судбине пребеглих устаничких вођа: постојала је опасност да их као отоманске поданике испоруче Турској, што би значило њихов сигуран крај. Карађорђе је, највероватније, на интервенцију руског цара пуштен да оде у Грац, док је под надзором власти остао само војвода Јаков. Због све присутније опасности од његове предаје Турцима, неко из новосадских власти је на недокучив начин организовано његово избављење. Према тексту из потернице коју је за војводом расписала петроварадинска Генерална команда, сазнајемо да је Ненадовић побегао у ноћи 22. јануара 1814. године у непознатом правцу. Ту се у даљем тексту износе појединости овог бекства: „Исти, вероватно путује с лажним пасошем, који му је по свој прилици издао Магистрат Новог Сада. На истога треба свагде најстроже припазити и у случају да га се пронађе одмах ухапсити и под стражом спровести Славонској генерал-команди.”

Тада су у градској власти били варошки судија Јозеф Пауз, градски капетан (управник полиције) Франц Дајмек, велики бележник Андрија Клаћањи, фискал Михаел Штвртецки и Григорије Јанковић градоначелник. Сви набројани осим Јанковића су били Немци католици, који су на српски устанак и сва дешавања око њега гледали са нескривеним презиром. Међу њима треба издвојити Клаћањија, који је био Мађар и синовац Јаноша Клаћањија, великог пријатеља Срба и најближег сарадника владике Јовановића. Према подацима којим располажемо интернираном војводи лажни пасош је могао да изда сам градоначелник, или велики бележник Клаћањи. Највероватније да је то био заједнички акт, јер сваки важан документ типа пасоша, исписивао је велики бележник, а потписивао га је градски начелник. Пасош је вероватно гласио на неко туђе име, али је био потпуно ваљан и аутентичан документ, тако да нико од аустријских власти није могао да посумња у његову исправност.

Јаков Ненадовић је помоћу новосадског пасоша срећно прешао границу и отишао у Бесарабију, где је живео да 1831. године, када се вратио у ослобођену Србију кнеза Милоша. Био је припадник угледне и бројне фамилије Ненадовића из Ваљевске нахије, брат кнеза Алексе и стриц проте Матеје Ненадовића. Као истакнути борац против Турака током Аустро-турског рата (1788–1791), одржавао је личне и непосредне контакте са аустријским царем Јосифом II, а за време Првог српског устанка је од руског цара Александра 1811. године добио Орден Св. Ане другог степена и наследно руско дворјанство.

1. Међу градовима Јужне Угарске, Нови Сад је до половине XIX века имао највећи проценат српског становништва, а највећи број само повремено. Поуздано знамо да је Нови Сад био највеће „србско обштество” по попису из 1828. године, док је Срба било више у Сомбору 1821, 1843. и 1857. године. У Бечкереку, Вршцу и Великој Кикинди Срба је 1857. године било више, јер се Нови Сад још увек није опоравио од рушења и расељавања у лето 1849. године (М. Бешлин, нав. дело).
2. На основама привилегија из 1690. године, патријарх српски Арсеније III Чарнојевић је приступио реорганизације Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији, под чијом су се ингеренцијом налазили сем Срба, још и Румуни, Грци и Цинцари. До 1706. године седиште патријарха налазило се у Сентандреји, да би после смрти Арсенија III и избора првог митрополита Исаије Ђаковића 1708. године, седиште митрополије било је премештено у Крушедол, где се налазило до 1713. године. Исте године митрополијско седиште се премешта у Карловце, где остаје све до 1919. године. Током друге половине XVIII века Карловачка митрополија је захватала подручје од Јадрана на западу, до Буковине на истоку и на југу од Саве и Дунава до Горње Угарске на северу. У њеним оквирима налазиле су се епархије: Бачка, Горњокарловачка, Пакрачка, Сремска (архидијецеза), Будимска, Арадска, Темишварска, Вршачка, Ердељска и Буковинска. Румунска православна црква је прокламовала издвајање из Карловачке митрополије 1848. године, што је потврђено царским декретом 1864. године. Тада се из окриља Митрополије издвојила и формирала Сибињска митрополија, као заметак будуће аутокефалне Румунске православне цркве. Царским рескриптом из 1868. године дошло је до расподеле парохија и манастира између две митрополије, што је довело до бројних неспоразума и деобних несугласица између њих. Када је коначно имовинско раздвајање завршено, долази до смиривања ситуације и наступа период црквене сарадње између Срба и Румуна.
3. Сваки Цинцарин торбар је представљао покретног јувелира и илегалну мењачницу новца. Торбарење као вид трговине био је у Хабзбуршкој царевини и Аустроугарској, регулисан законом, да би тек у Краљевини СХС било забрањено законом из 1920. године.
4. Z. Györe, Gradovi i varoši Bačke početkom XIX veka, Filozofski fakultet Novi Sad 2007, 168; Васа Стајић каже да су као quaestatores у Петроварадинском шанцу 1698, пописани трговци стоком и храном, а да ни један од њих није пописан као mercator.
5. У другој половини XVIII века Нови Сад је са светом био повезан следећим путним правцима: према Футогу, Суботици, Темерину и Београду (овај пут се у Срему рачвао на главни, јужни пут и више споредних, који су водили ка сремским насељима на северним падинама Фрушке Горе). Првих деценија XIX века кроз новосадски опкоп отворено је још неколико излаза: ка Пирошу (Руменки), према Каћу и селима у Шајкашкој. Са Дунавом као воденим путем, из Новог Сада је водило седам путних праваца.
6. Први пароброд на Дунаву запловио је код Беча, 21. марта 1817. године. Звао се Каролина, а саградио га је 1816. године Антон Брехард из Осијека. Други сe звао Дуна и саграђен је 1818. године. Саградио га је Француз Сен Леон и био је бржи и комфорнији од Каролине. Покушај Брехарда и Сен Леона да развију паробродарство на Дунаву и његовим већим притокама није успео. Али, десет година касније, у Бечу се појављују двојица Енглеза, Џејмс Ендруз и Џозеф Причард, који од цара добијају привилегију да само они могу да плове паробродима по Дунаву. Две године касније, 1830. године, њих двојица оснивају Прво дунавско паробродарско друштво (DDSG), са седиштем у Бечу, које и данас постоји. Први пароброд овог друштва звао се Франц Први, којим почиње редовни саобраћај 17. октобра 1830. године између Беча и Будимпеште. Тај пароброд је 1832. године пловио од Беча до Старе Молдаве, возећи надвојводу Фердинанда да би обишао места у Ђердапу, где је требало обавити најнеопходније хидротехничке радове за несметан пролазак пароброда кроз клисуру. Тада су Срби пароброде називали пароплов. У Новом Саду се теретни и путнички саобраћај дунавским путем од 1831. године уздиже на виши ниво, откако је Сечењијев пароброд први пристао уз новосадску обалу.
7. В. Гавриловић, „Пописи епархије Бачке 1823–1844. године”, Зборник Матице српске, 65–66, 211–229; Z. Györe, Gradovi i varoši Bačke…, 45.
8. Новосадски пекари су великом већином били дошљаци из Турске, како у своме извештају наводи комесар симиџијског цеха и будући градоначелник, Георгије Константиновић. У народу су пекари били звани турским речима за ове занатлије, симиџијама, или ћајџијама. Симиџијски цех у Новом Саду је основан 1805, а 1820. у њему су скоро сви чланови били Цинцари или Грци: Риста Рус, Јован Христић, Анастас Христо, Димитрије Димић, Георгије Карабатковић и Коста Фота. Према извештају из 1835. године, у Новом Саду је било 12 симиџија са 15 пећи.
9. Јован Пачић (Баја, 6. новембар 1771–Будим, 4. децембар 1849), био је српски сликар и песник. Као пензионисани коњички капетан живео је и сликао у Новом Сад, Ђеру и Будиму. Сликао је акварелске пејзаже, израђивао је инжењерске планове и мапе. Детаљно и прецизно је сликао народну и грађанску ношњу бачких Срба, али и Буњеваца, Мађара, Немаца. Његови акварели се данас чувају у Сечењијевој библиотеци у Будимпешти. Пачићева поезија је углавном љубавна, елегична, али истовремено и војно-марсијална и кафанска. Објављивао је стихове у Сербском летопису. Јован Пачић је говорио и читао десетак језика (између осталог, латински, старогрчки, хебрејски и арапски), и сматран је за ретко образованог Србина, напредног српског националисту, првог јужнословенског књижевника који је почео да преводи Гетеа. Није стигао да преведе, умро је у кафани.