Нови Сад – слободан краљевски град

Нови Сад – слободан краљевски град

Аутор: др Милош Савин

Преломни историјски тренутак за развој града Новог Сада десио се 1748. године, када су његови грађани издејствовали добијање статуса слободног краљевског града. Овај историјски догађај је последица читавог низа политичких, геополитичких, националних и социоекономских односа тог доба. Међу главне историјке узроке стварања оваквих околности спадају Опсада Беча, Велики бечки рат (Рат Свете лиге), Руско-турски рат, Млетачко-турски рат, Велика сеоба Срба 1690. године, Руско-аустро-турски рат, Велика сеоба Срба 1739. године, Рат за аустријско наслеђе… Елибертација Новог Сада представља маркантан политичко-историјски феномен за историју Срба, зато што показује политичку зрелост српског народа у подножју Петроварадинске тврђаве, да напуштањем традиционалних војничких стега, створи потентан трговачко-занатски слој, који је пронашао свој интерес да кроз договор са суграђанима пре свега немачког порекла издејствује завидан ниво личних, економских и националних права и слобода. Богато грађанско окружење лишено феудалних стега, било је погодно тле, за рађање српских институција и политичке мисли уклопљене у савремени европски тренутак.

Захваљујући археолошким истраживањима доказано је да је људски живот у форми насеља постојао на ширем подручју Новог Сада, готово континуирано од праисторије па до модерног доба.

Први писани историјски подаци о насељавању на простору данашњег Града потичу из XIII века, из даровне повеље угарског краља Беле IV (1237. године). Цистерцитској опатији у Белакуту, која се налазила на месту данашње Петроварадинске тврђаве на десној обали Дунава, поклоњен је град угарског феудалца Петера Тереиа (Petur Warad, Peter Warad 1236, Peturwarod 1237. године), којем је град одузет због учешћа у убиству краљице Гертруде, Белине мајке. Око самостана је временом никло војно утврђење које је касније служило за одбрану османских продора – претеча касније Петроварадинске тврђаве. Преживевши најезду Монгола, а страхујући од њиховог повратка, Бела IV је отпочео реорганизацију Угарске. Како су се некадашња земљана и дрвена утврђења показала лоше, Бела је почео да утврђује узвишења, горње градове, граничне превоје и линију Дунава. Бела и његови анжујски наследници су масовно додељивали привилегије слободног краљевског града и слободног краљевског села. Слободна насеља су свој порез плаћала директно краљу, а била су изузета из надлежности жупана и великаша.

Након Мохачке битке 1526. када османски освајачи односе победу над мађарским племством, аустријска династија Хабзбург преузима право на угарску круну. У периоду од 1541. до 1687. године, односно четврте године Великог Бечког рата, значајан део јужних угарских крајева, укључујући подручје Новог Сада, налазе се под османском влашћу. Током Великог бечког рата Аустријска војска ослобађа и значајне делове Србије. У том тренутку Француска напада Аустрију што доводи до повлачења војске са Балкана. Срби под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, како би избегли османску одмазду, стижу на обале Саве и Дунава 1690. године, те добијају званичан позив да се преселе на аустријску територију. Рат је трајао још целу следећу деценију све до мировног споразума 1699. Османски продор се у моментима преливао и на подручје Панонске низије. Турци су 1694. покушали да опсадом и лађама заузму тадашњу Петроварадинску тврђаву, у чијој је одбрани по Мелхиору Ердујхељију изгинуло 15.000 аустријских војника. Ово искуство је наметнуло муњевиту потребу за изградњом знатно снажније и габаритније фортификације у Петроварадину, као и изградњу мостобрана и шанчева са бачке стране. Развој Новог Сада, са сигурношћу и континуирано, се може пратити управо од те 1694. године, чиме он спада у млађе европске градове. Из те године потиче писани извештај аустријског генерала Енгелсхофена о довршетку мостобрана са бачке стране. Ово је први писани траг о постојању насеља на месту данашњег Новог Сада. Мостобран или, како су га звали „брукшанац“, био је војно утврђење са више објеката. Служио је за заштиту Петроварадинске тврђаве у случају војног напада, да се неки могући изненадни напад само амортизује, док се понтонски мост не уклони. Становништво овог новог насеља званог Српско село или Петроварадински шанац било је, у највећој мери, српско-православно и може се разврстати у две категорије, граничаре и занатлије и трговце који су изводили радове на тврђави, те снабдевали војску и пружали занатске услуге. До 1699. године у Шанцу је живело мало стално настањених становника, 43 занатско-трговачке породице и 215 војно-граничарске. Сезонски у ово село се сливао и већи број људи. То је све испочетка било скромно и несређено. Када се, нешто доцније, 1702. године основала Подунавска војна граница у њен бачки део припао је, поред Бачке Паланке, Вилова, Ковиља и Титела, и Петроварадински Шанац. Он постаје седиште оберкапетаније. Овај нагли скок броја становника најбоље сведочи колики је стратешки значај придаван обезбеђењу понтонског моста и залеђу Тврђаве. Седиште Бачко-сегединске епархије је пресељено из Сегедина у Петроварадински Шанац 1708. године. Већ тада ово насеље се високо котирало међу Србима Јужне Угарске. Становништво српског села Алмаш (из околине Темерина и Србобрана) се 1718. године преселило у Шанац. Насеље економски јача након 1719. године када добија право да два пута годишње организује вашар, у чему преузима примат од Футога. Прва кућа на спрат је изграђена 1720. године. Пошто је посада петроварадинске тврђаве била искључиво немачко-католичка, у Петроварадински шанац је почео да се насељава и немачко становништво, које се пре свега бавило занатима. Поред Немаца у место се досељава и известан број Мађара, затим Шокаца, те „босанских католика“, „католичких Сарајлија“ и Хрвата. Све католичке народности су биле малобројне у односу на Немце, и најчешће су  сврставане под њих. До значајног популационог и економског скока долази након Београдског мира 1739. између Османског царства и Аустрије, којим је Београд предат Турцима. До тада је у Београду нарасла значајна класа Срба трговаца који су се бавили трговином између Аустрије и Турске, те бројно немачко становништво које је занатским услугама опслуживало бројну аустријску војску у Београду. Београдски Срби и Немци се селе у Петроварадински шанац. А онда, пошто се увећала трговина, почели су долазити трговци „свих нација, а нарочито хришћани из Турске, Грци, Бугари, Босанци и Цинцари…“ Предајом Београда и пресељењем његовог становништва, Петроварадински шанац је постао центар трговине са Османским царством. Пошто је Београдским миром, фиксирана граница са Османским царством, било је јасно да се та граница у догледно време неће померати. Некадашњи Београђани су са собом донели разрађене мреже и контакте за трговину са Османским царством. Управо у овом периоду расте потражња за оријенталним производима у Европи, али и за квалитетним европским продуктима код османлија. Велик прилив становника диже вредност градског грађевинског земљишта у Шанцу, те долази до јагме за њим. Срби у Шанцу су управо у последњој  деценији пред елибертацију имали огроман утицај, пошто се у њиховим рукама налазило највише земље. Значајан проблем који је морио грађане Шанца је двојност граничарске (војне) и коморске, жупанијске (цивилне) власти у њему. Шанац је тих година, чак, и био подељен у две видљиве зоне. Граничарским делом, који је обухватао Алмашки крај, околину Николајевске цркве, обе стране Ћурчијског сокака, Златну греду, околину Саборне цркве и леву страну Дунавског сокака, обе стране Лебарског сокака и пијацу скоро до католичке цркве, командовао је оберкапетан. Он је био подређен комаданту Тврђаве у Петроварадину, али у основи прилично самосталан. Другим речима, оберкапетан Секула Витковић је над Србима граничарима спроводио насиљем, претњама и уценама, неку врсту личног режима. Обзиром да су граничари морали сами себи да купују оружје, главни продавац оружја је управо био сам оберкапетан. На трансформацију српског живља од граничара ка грађанском сталежу највећи утицај је имао бачки владика Висарион Павловић. Висарион, један од најобразованијих Срба свог времена налазио се на челу Епархије бачке од 1731. године, па до своје смрти 1756. године. Висарион је отворио Латинско-словенску школу у Шанцу 1731. године као и прву болницу 1741. Између оберкапетана Секуле Витковића и владике Висариона дошло је до конфликта. Секули је одговарало да непросвећени Срби буду њему лојални граничари, а Висарион је активно радио на образовању и еманципацији Срба стварајући од њих грађанску класу. Висарион је у школама учио српску децу, трговини и занатима, немачком језику и другим знањима која су од њих стварала конкурентне слободне грађане. Доводио је чувене руске и словенске учитеље, а значајну помоћ је имао и од ученог Мојсија Путника, који га је касније и наследио. Поред Секуле Витковића, непријатељство према Висарионовим реформама је показивало и Мађарско намесничко веће, које је тражило да он буде осуђен за велеиздају и утамничен, што је Беч ипак одбио. Представници крупног шпекулативног капитала у Бечу су формирали Привилеговану оријенталну компанију којој су код законодавца обезбедили монопол над трговином са Османским царством. Овим подухватом је покушано да се уништи појединачна трговина чиме је претило уништење младом новосадском грађанском слоју. У овом периоду долази и до најаве укидања, тј. до развојачења дела Војне границе у Бачкој. Можемо претпоставити да је и сам Секула Витковић највероватније био на одређен начин стимулисан од стране Привилеговане компаније, и кругова који су трговали градским земљиштем, да додатно притиска Србе граничаре да се иселе из града у Старе Бановце.

Једна од најзначајнијих геополитичких ситуација која је упркос својој негативности погодовала ослобођењу Шанца од разних стега је био Рат за аустријско наслеђе који је трајао у периоду 1740-1748. Пошто је Марија Терезија наследила власт од свог оца Карла IV, дошло је до противљења појединих држава те су против Аустрије, пре свега ради одузимања ванаустријских хабзбуршких поседа заратиле. Марија Терезија је схватила неопходност реформе војске. Било је неопходно створити озбиљну, савремену, плаћену војску, за разлику од дотадашње феудалне војске која се показала као неефикасна. Највећи проблем је био потпуни банкрот буџета, до ког је дошло услед дугог ратовања.

Рат и монополистичко понашање су заправо убрзали напоре за добијање статуса слободног краљевског града. Носиоци покрета за елибертацију Шанца су страховали да би се ситуација могла и погоршати после најављеног развојачења војних граница у Подунављу, Потисју и Поморишју, када би потпали под разне феудалне обавезе. Стога су грађани Шанца предузели прве кораке да од царице Марије Терезије добију највиши могући статус за своје место. Да би елибертацију коначно издејствовали, Срби су током 1747. године постигли чврст договор са шаначким Немцима, који ће бити темељ будућег развоја града. Споразумели су се да ће у магистрату ослобођеног града имати једнак број представника као и они, једнака права у бирању сенатора и чиновништва и у уживању своје вере. То је, за оно време, доиста широко обезбеђење националне самосталности. Депутација шаначких грађана, Срба и Немаца – Рацковић, Вујић, Богдановић, Рашковић, Хајл и Андерле – отишла је у Беч, где су на основу хипотеке на имовину добили банкарски кредит. Како би допрли до саме царице, били су принуђени да износ повећају за више од тридесет посто, како би плаћали лобисте и корумпирали администрацију. Но труд је уродио плодом, Марија Терезија је 1. фебруара 1748. године издала повељу којом је Петроварадински Шанац уврштен у ред слободних краљевских градова. Одредила је да му име буде „Нео-Плантеа“ (Неопланта), мађарски „Уј-Видегх“ (Ујвидек), немачки „Неу-Сатз“ (Нојзац), што су Срби превели као Нови Сад, а Грци као Неофите. Град је добио право на властите органе управе и суд, као и своју независну власт у лику градоначелника и Магистрата састављеног од 12 сенатора. Магистрат је убирао одређене приходе и вршио управну и судску власт. Рад магистрата надзирали су Намесничко веће Угарске у Пожуну и Придворна угарска комора у Бечу.