Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Да ли су рушење Берлинског зида 1989. године и касније уједињење Немачке и демонтажа Источног блока били резултат спонтаних народних побуна, последица ентропије самог комунистичког система, или вешто режирана политичко–медијска инсценација од стране великих сила?
Нема сумње да су се седамдесетих година 20. века догодиле фундаменталне промене у међународној политици. Најзначајнија је свакако била одлука „светске закулисе“ о укључивању Кине у тзв. светски привредни систем, што је погоршало геополитички положај Совјетског Савеза и знатно допринело његовом економском слабљењу. Када је уз подршку америчких специјалистичких служби 1978. године Карол Војтила изабран за поглавара Римокатоличке цркве било је јасно да су створене и „духовне претпоставке“ за разарање Источног блока. Почетком осамдесетих година прошлог века појавиле су се и обавештајне процене које су предвиђале распад Совјетског Савеза у следећих десетак година. Занимљиво је да је на седници Генералштаба ЈНА у децембру 1979. године генерал Никола Љубичић о томе обавестио председника Тита. Колико су западне структуре биле сигурне у овакав завршетак Хладног рата говори и још један занимљив показатељ. На седницама америчког СИО средином осамдесетих година детаљно су разматрани реферати о томе на који начин ће поражене комунистичке државе постати део победничког Запада. Један број чланова СИО заговарао је спектакуларно окончање Хладног рата и формирање новог Нирнберга на којем би се, баш као и нацистима, колективно судило комунистичким лидерима. Друга група чланова СИО заступала је став о суђењима на унутрашњем плану. Као што је познато ниједна од ових идеја није остварена, јер нико није планирао појаву „перестројке“ и Михаила Горбачова.
Познати руски интелектуалац Дугин написао је на ову тему врло занимљиву студију под насловом Велики рат континената у којој се између осталог бавио односима унутар совјетских структура моћи. Према Дугину два најмоћнија оперативна центра у СССР-у били су цивилно-партијска обавештајна служба КГБ и војнообавештајна служба ГРУ. Динамика совјетске историје испољавала се у њиховом непрекидном сучељавању од Револуције 1917. године до краја Хладног рата. Око позиције генералног секретара Партије и многим другим питањима није било сагласности јер су врхови ових структура били тангентално везани за одређене светске центре утицаја чија је геополитичка оријентација била веома различита. Тако је врх КГБ био везан за светску агентуру „атлантизма“, док се војни ГРУ повезивао са структурама „континенталиста“ широм евроазијског континента. Пошто су и једнима и другима били познати планови Запада, средином осамдесетих обе утицајне совјетске структуре су се сагласиле око избора Горбачова, политике гласности и перестројке. Све то разуме се закономерно је водило „самораспуштању Источног блока и Совјетског Савеза“, али и повратку Русије на међународну политичку позорницу.
Неочекивано брзо урушавање комунистичког блока и добровољно повлачење Русије из Источне Европе наметнули су разматрање теме „новог европског идентитета“, посебно будуће улоге Америке у европским пословима. На састанку мистериозне Трилатералне комисије који је одржан од 21. до 23. априла 1991. године у Токију разматрана су два различита концепта европског идентитета. Посебно занимљив био је концепт тадашњег генералног секретара Европске комисије Жака Делора који је почивао на „геометрији концентричних кругова европске цивилизације“, укључујући и простор некадашње СФРЈ и Совјетског Савеза. Делорово залагање за „европску изградњу“ проистицало је из његовог изванредног разумевања „светске глобализације економије“ као доминантне чињенице друге половине 20. века, која се не ограничава само на економску сферу, већ је такође „информација доступна свима и свуда па и као банализовани облик културе“. Отуда је Делор сматрао да је европско заједништво за које се залагао „инструмент очувања нашег (европског) идентитета у тој светској глобализацији“. Насупрот Делору, већина чланова европског огранка ТК подржала је ватиканско-амерички предлог „поделе Европе на римски и византијски део“, што се показало као фатално за будућност Совјетског Савеза и СФРЈ, али и савремени геополитички положај ЕУ коју раздиру дубока институционална криза и поделе које, данас три деценије после пада Зида, воде евидентном распаду ове творевине.
На крају овог огледа издвајамо речи француског новинара Алена Гроатреа и његово луцидно опажање према којем некадашњу „гвоздену завесу“ данас замењују „нови зидови“, који се испољавају у масовном имиграционом приливу трећесветских маса, које осећају презир према аутентичним европским културама, заједништву историје, и судбини и мисији европских народа. Реч је о политици заговорника „геометријске Европе“ која се одвија под изговором „индивидуалних права, отвореног друштва и подстицању побуна националних мањина“, а чији је крајњи циљ потпуно разарање националне самосвојности и одговарајућих државних суверенитета.
ЛИТЕРАТУРА: Драгош Калајић, Издана Европа, Југославијапублик, Београд 1994; Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа – нација, Београд 2006; Александар Дугин, Конспирилогија, Логос, Београд 2008.
Остави коментар