НОВОСАДСКА РЕЗОЛУЦИЈА 1932.

НОВОСАДСКА РЕЗОЛУЦИЈА 1932.

Аутор: проф. др Саша Марковић

Југословенска држава није успела да кроз парламентарну борбу, у првих десет година свог постојања, реши круцијална питања везана за уставно уређење земље и националну политику. Док је за Србе, стварање државе био плод вишедеценијске националне борбе и период националне „демобилизације“, дотле је за друге народе, пре свих Хрвате, новостворени државни оквир био простор еманципације националне идеје у намери да се оствари и територијални суверенитет. Оптерећен политичким антагонизмом и јаловом дискусијом, парламент је постао поприште демократског неуспеха. Кулминација супротности одиграла се убиством у скупштини и одлуком краља Александра да заведе диктатуру. Шестојануарска диктатура из 1929. године, била је слична политичким маневрима појединих владара ондашње Европе чије су намере биле да ојачају своју власт, јер није постојало поверење у странке и парламентарни живот. Забраном рада странкама, намера краља била је политичка и национална унификација употребом државне моћи, а игнорисањем развоја демократске културе. Остварена консолидација државе била је последица ауторитарности, а не политчког консензуса. Из тог разлога су страначки представници, када је атмосфера напетости попустила, покушали да артикулишу обнову парламентаризма. Последица тога била је и Сомборска, а потом, крајем 1932. године и Новосадска резолуција. У потрази за излазом, представници дела политичке елите са простора Војводине су у разногласју својих ставова написали апел о обнови страначког и парламентарног живота у земљи као јединог начина изласка из политичке кризе.

Нако двогодишње ригидне политике, краљ Александар прилично самоуверен у успех своје државне политике о „интегралном југословенству“, дозволио је постепену обнову страначког живота. Подстакнути тим прећутним мигом и страначки прваци са простора Војводине почели су да се окупљају у намери да обнове страначки живот као приоритетан догађај у обнови парламентаризма.  У контексту обнове активности Радикалне странке, коју је иницирао А. Станојевић, у Војводини су најактивнији били Суботички и Сомборски одбор. Радикали у Новом Саду су били у великој кризи и подељени на више фракција. Временом, политичком агилношћу, Сомборски одбор, на челу са Ј. Лалошевићем, постаје заправо предводник ревитализације радикалског, али и опозиционог страначког политичког живота у покрајини.  Подстакнути жељом стварања јединственог опозиционог савеза, насупрот режимској странци, сомборски радикали, пре свих Лалошевић, инсистирали су  на стварању  јединственог опозиционог блока, прво у Сомбору, а потом и на нивоу Војводине.

У вези са тим, они су припремили један међустраначки споразум, који су претходно верификовали на конференцији радикалских присталица, и понудили га другим опозиционим странкама на усвајање. Конференција је одржана у јулу 1932. године у Сомбору у стану Ј. Лалошевића, а у име Главног одбора Радикалне странке били су присутни М. Трифуновић и М. Стојадиновић. Било је сасвим неубичајено да двојица чланова ужег Главног одбора Радикалне странке присуствују једној локалној радикалској конференцији. Треба претпоставити да је Главни одбор имао информације шта се у Сомбору спрема и да их је нарочито интересовао садржај и карактер страначког споразума. Каснија збивања јасно потврђују да су страховали да се споразумом не отвори питање Војводине у државноправном смислу, које би излазило из оквира Програма и гледишта Радикалне странке.

На Конференцији је једногласно усвојен текст међустраначког споразума под насловом ,,Спремајте се на изборе“. У овом споразуму први пут се помиње спровођење начела: Војводина Војвођанима. Сутрадан је у присуству Трифуновића и Стојадиновића усвојен нацрт страначког споразума под називом Сомборска резолуција. О овом скупу и Резолуцији били су обавештени и представници СДК који су детаљно пратили војвођанску политичку сцену. Тако Прибићевић наводи ,,да су већ у лето 1932. године главни српски представници из Војводине имали један тајни састанак у Сомбору, где су као паролу избацили начело Војводина Војвођанима, дајући такође сомборском скупу шири – војвођански карактер“.[1]

Резолуција је имала шест тачака. У првој тачки истиче се захтев да на предстојећим изборима треба гласањем, легалним путем и средствима, омогућити успостављање парламентарног режима. У другој се инсистира на враћању свих одузетих грађанских права, слободе штампе, збора и договора… У трећој се тражи  да се ,,у оквиру данашњих граница наше државе неодложно спроведе у живот начело: Војводина Војвођанима[2], са истим онаквим правима каква ће уживати и друге покрајине и са истим онаквим управним системом какав ће бити уведен у друге покрајине“.  У четвртој тачки се  тражи ,,да се сви положаји у Војводини попуњавају, у првом реду способним и квалификованим Војвођанима, и да спремни и способни Војвођани буду сразмерно заступљени и у влади и у свим централним надлештвима и установама, као нпр. у министарствима…“[3] У петој тачки су се тражиле хитне и ефикасне мере за сузбијање привредне кризе и у шестој тачки се тражило да се питање народних мањина у Војводини легислативно реши у духу и према прописима Тријанонског уговора.

Иако су ставови Сомборске резолуције били формулисани у контексту радикалног покрета у целини, у смислу повратка на парламентаризам и демократску легислативу, синтагма: Војводина Војвођанима, мада поприлично непрецизна, по први пут, кроз политичку артикулацију, одређује војвођански простор и њене становнике, остављајући своју недефинисаност у вези са државним уређењем и местом Војводине у њој. Указујемо да је истовремено учестала сарадња међу вођама опозиционих партија, у намери да се формира јединствени блок опозиције[4] који су, нажалост, били безуспешни и довели до једностраних Загребачких пунктација. Државни апарат је помно пратио дешавања на политичкој сцени у Сомбору тих дана и реаговао је офанзивном акцијом деловања странке Југословенске радикално сељачке демократије. Она је пратила развој догађаја у вези са доношењем Сомборске резолуције и трудила се да адекватно одговори изазову. ,,У том контексту треба посматрати збор који је 19. јула 1932. године организовала провладина странка – Југословенска радикално-сељачка демократија, а поводом оснивања тамошњег одбора ове странке. На збору је говорио адвокат др Коста Поповић[5], тада потпредседник Народне скупштине и посланик из Сомбора. Његов говор, као и сам скуп, били су режимска реакција на опозиционе активности у овом граду.“[6]  У свом говору Поповић је алудирао на чување тековина државне политике оличене у монархији централистичке државе. ,,…Политички програм је кратак, али одређен ‘чувати народно јединство и целину државну – то је циљ моје владавине’, вели наш мудри владар, а то мора бити највећи закон за мене и за свакога. Народно јединство и државна целина не могу бити предмет никаквих погађања, они морају увек бити изнад нашег дневног државног живота и изван свих посебних интереса. У овом политичком програму је уједно и осуда оних људи, који у иноземству па, нажалост, и у земљи трују народ разним федерацијама, персоналном унијом итд.  Нека господа су чак набацила и лозинку Војводина Војвођанима,  и покушали су да фразама заварају наш поштени радни народ. А ја вам, господо и браћо, велим: сваки онај који хоће ову државу да цепа на покрајине, грађане да дели по вери, народности, тај свесно или несвесно хоће да разори ову државу. Ми овде јасно и гласно довикујемо да ћемо очувати целину народа и државе по сваку цену…“[7] Овај скуп режимски Југословенски дневник др Федора Никића је видно пропратио. Осим тога, наговештаји да у Војводини постоји политичко превирање могли су се видети и на основу чланака  који су излазили у овом листу, а који су указивали на доследност Војводине у југословенској идеји, као и на стављање економске кризе у контекст светских дешавања, при чему не постоје унутрашњи политички разлози који би условили ову кризу.[8]

Уверена у темељитост и брзину реаговања, као и у доминацију у јавним гласилима, Влада је сомборске догађаје сматрала за локалне и маргиналне. Тако у Извештају Краљевске банске управе Дунавске бановине о кретању криминалитета за септембар 1932. године, не помиње се нити једно кривично дело које би се односило на политички криминалитет – овде дефинисан као велеиздаја, шпијунажа и кривично дело на разбијању државе.[9] Политичка атмосфера настала доношењем Сомборске резолуције, која је практично потврдила могућност договора иницијално је ишла ка проширењу на читаву Војводину. ,,Сасвим природно, није могла ни остати ограничена само на Сомборски округ, него је морала бити проширена на целу Војводину, ако се је хтело да она буде од неког значаја.“[10] Полазећи од става  да је неопходно продужити политичку акцију у Војводини, сомборски радикали (Ј. Лалошевић, пре свега) су у контактима са првацима других опозиционих странака – самосталним демократима и демократима превасходно – закључили да одрже сличан састанак у Војводини.“[11] За разлику од састанка у Сомбору, Главни одбор Радикалне странке, сматрајући да овај скуп организује пре свега Дуда Бошковић, а на основу инструкција добијених са састанка на којима су донете Загребачке пунктације, је настојао да спречи одржавање састанка. Стога су у Сомбор били послати представници Главног одбора, Д. Цветковић и М. Стојадиновић, али је њихова иницијатива о неодржавању скупа у Новом Саду одбијена. Ј. Лалошевић о томе пише: ,,Када смо  убедили М. Стојадиновића да је наше гледиште о Загребачким пунктацијама истоветно са његовим и да ми тамо нећемо примити Загребачке пунктације, штавише, да ми баш зато и идемо у Нови Сад да се не приме Загребачке пунктације, него само да продужимо нашу акцију, Стојадиновић је завршио конференцију, и ако Ви тако то израдите да се тамо осуди режим 6. јануара, а тражи нова конституанта, ја ћу Вам честитати.“[12]

Полазиште радикалских првака из Војводине за учешће на састанку поводом Новосадске резолуције било је у складу са оним иницијативама које су довеле до Сомборске резолуције, односно у складу са намерама Радикалне странке да реафирмише политички рад странке, уз истовремену артикулацију локалних политичких интереса заснованих на широкој самоуправи.

Са друге стране, самостални демократи у Војводини, пре свих Дуда Бошковић, су на овај састанак ишли на основу дефинисане равноправне федералне јединице Војводине, а у складу са концепцијским идејама државноправног уређења које промовишу Загребачке пунктације. Отуда овај децидирани федералистички концепт наилази на отпор међу вођствима опозиционих странака у Србији. Најснажнији отпор даје Радикална странка која још увек нити у једном свом предлогу не нуди потпуни раскид са Видовданским уставом и претпоставља државноправном преуређењу повратак парламентарног живота у земљи. И руководство Демократске странке и Земљорадничке странке као услов, без којег се не може, претпостављају повратак демократије, али њихов поменути предлог отвара врата за евентуалне договоре, чак и о државном преуређењу. Треба истаћи да Војводина не улази у концепт државног преуређења, тако да су федералистичке идеје које стижу из Војводине наилазиле на јединствену осуду централа у Београду свих трију партија. Новосадска конференција је одржана 11. децембра 1932. године на иницијативу опозиционих радикала из Војводине, а формално је Конференцију сазвао самостални првак из Новог Сада Александар Моч.[13] Преподневни рад Конференције била је  неформална, слободна и информативна размена мишљења о политичким и економским проблемима земље и Војводине. Поподневни рад је званично почео предлогом М. Томандла[14] да се расправа поведе на основу Загребачке резолуције, а што је изазвало различита реаговања[15]. Инжењер Светозар Матић је прихватио званични предлог, сматрајући да Југославија треба да буде федеративно уређена како би се онемогућио ,,србијански империјализам“ и омогућио напредак покрајине, укључујући и Војводину.

Представници Радикалне странке су имали другачији став. Професор Алекса Ивић је сматрао да не треба прихватити Загребачку резолуцију за подлогу дискусије и, придржавајући се инструкција Главног одбора Радикалне странке, предложио је да се изради једна оштра резолуција која би се заснивала на строгој критици данашњег режима и на идеји сазива конституанте. Сомборски радикал С. Рацић је сматрао да Конференција треба да донесе своју резолуцију засновану на Сомборској и да у њој истакне захтев за сазив конституанте, као и захтев за најширом аутономијом за све покрајине, при чему би Војводина са Сремом била једна од њих.

Представници ХСС из Војводине инсистирали су да Загребачка резолуција буде основа при изради резолуције са овог састанка. Др Жарко Јакшић је предложио да се организује Војвођанска странка која би се залагала за аутентичне војвођанске политичке интересе. Овом предлогу придружили су се и др Д. Поповић, др В. Станковић и др М. Томандл. Након дискусије Словака Ј. Буљика да је преурањено оснивање једне војвођанске странке и да је у овом тренутку боље да присталице појединих странака изнесу своја гледишта страначким руководствима, као и слагања са тим В. Прибићевића, Јакшић је повукао свој предлог, остављајући га за неко адекватније време. Конференција је завршила рад избором Одбора за израду резолуције у који су ушли: Ј. Лалошевић, С. Рацић, Љ. Поповић, М. Кенђелац, Св. Станковић, Д. Бошковић, Ж. Јакшић, А. Моч[16], М. Ламешић, М. Матић[17], Сима Тапавица[18], М. Костић и М. Томандл. Предлог је био да се нова конференција сазове када резолуција буде била написана.

Као што се могло и претпоставити, на Конференцији су истакнути ставови према Загребачким пунктацијама који су били у складу са ставовима руководстава странака. Поред тога, био је присутан компромисни дух у вези са дефинисањем заједничког става који би јединствено представљао опозициони покрет Војводине, а који би био афирмисан у оквиру постојећих водећих странака, насупрот формирању војвођанске странке. ,,Међусобно поларизованог мишљења војвођански радикални и самостални демократи били су сагласни у томе да промене треба извршити у ‘постојећим државним оквирима’, државу очувати, а режим променити. Дефинишући осетљиво државноправно питање, Новосадска резолуција је одбацивала могућност решавања политичке кризе повратком на 1918. годину као исходишну тачку заједничког живота.“[19] Негативан однос према овом скупу имало је руководство Радикалне странке које је у свему овом видело наставак стварања ,,пречанског – антисрбијанског фронта“ који сад има додатну тежину тенденцијом афирмације аутономности у Војводини, а ради хрватске доминације у држави. Овај став је био и повод да се 22. децембра 1932. године одржи састанак Главног одбора са угледнијим војвођанским радикалима. Састанку су присуствовали Ј. Лалошевић, Св. Станковић, С. Рацић, Љ. Поповић, С. Милетић, и други.

Састанак је био веома напет. Главни одбор је оптуженичком конотацијом прозвао своје прваке из Војводине да су издали српство и да желе да га поцепају. Улогу бранитеља идеја са састанка из Новог Сада преузео је Ј. Лалошевић чији је говор у вези са овим састанком сачуван. Он је одбацио све оптужбе, уз напомену да је у Војводини  у протеклих 14 година учињено много политичких грешака у вези са економијом, националним питањем, администрацијом… ,,Ако ви, господо, не увиђате оправданост наших разлога, добро, ми ћемо се разићи – ви идите вашим путем даље, али ми од нашег правца нећемо и не мислимо одустати, нити можемо бити гробари наше лепе покрајине и прихватити вашу политику, која је и до сада уродила само рђавим плодом и, по мом дубоком уверењу, води директно у катастрофу…И питам вас ја, господо, шта је боље по Српство и његову снагу, да ли једна аутономна управа која решава социјалне прилике и потребе тог краја, те водећи рачуна о животним интересима тога краја, управља њима по жељи и вољи народа, или и даље подржавати један полицијски режим и угњетавање, који на све стране сеје само мржњу и огорчење и који баца ружну слику на српско правдољубље, српски либерализам и српску културу.“[20]

Закључци састанка нису познати. Међутим, он је изазвао поделу међу присталицама Радикалне странке који су присуствовали првом састанку у Новом Саду. Наиме, професор Алеска Ивић је одбио да дође на састанак Акционог одбора због тога што је он наводно обавешетен да је Главни одбор прихватио гледишта војвођанских радикала и обавезао се да их програмски санкционише те је тиме идеја о војвођанској резолуцији, са становишта радикала изгубила смисао и евентуално њено доношење оставило би утисак неповерења војвођанских радикала према вођству странке. На основу извештаја Мађарског краљевског посланства из Београда, на састанку Главног одбора Радикалне странке и војвођанских радикала, дошло је до договора да радикали из Војводине одустану од амбиција за стварањем опозиционог блока са СДК.

Нису све присталице Радикалне странке у Војводини прихватиле евентуалну војвођанску резолуцију као начин афирмисања сопствених политичких тежњи. Наиме, већ после првог новосадског састанка, група радикала из Војводине је најавила једну радикалну конференцију. Она је мотивисана ,,недавном акцијом извесних политичких  људи у Војводини којом се за Војводину тражи неки посебан положај у духу Загребачких пунктација[21]. Намера конференције била је да каналише политичку активизацију страначких присталица ка оживљавању рада саме странке[22], са циљем измене актуелног страначког програма који претпоставља консолидовање државног уређења заснованог на јединству, парламентаризму, деконцентрацији власти и организовању самоуправе у општинама и бановинама[23].

Један од предлога који је фигурирао и на овом састанку, а који је остао сачуван указује на амбицију присталица Радикалне странке из Војводине да имплементирају нове идеје у програм странке одређујући им за полазиште стару одредничку дефинисаност. ,,…Да се ради што успешнијег функционисања самоуправних тела изврши: преустројство и процесирање бановина (покрајина) према племенском обележју, националним интересима и економским и привредним потребама становништва, увођење система бирања чиновништва како у општинама тако и у бановинама (сем бана) који би у пуној мери одговарали за свој рад… да се на основу старих и темељних принципа и према новим правилима и потребама ревидира програм Народне радикалне странке.“[24] Покушај одговора модернизацији, из приложеног текста, више је личио на начелну испразну реторику, при чему је непрецизна одређеност, од стране других, више доживљавана као слабост странке, а не њена унутарстраначка снага заснована на квалитету егзистирајуће демократичности. Сва ова реаговања унутар Радикалне странке, неслагање руководства странака на евентуални радикални текст резолуције, затим управо у то време објављени коментари Загребачке резолуције са видним компромисним тоном утицали су и на сам текст Новосадске резолуције.

Донета је 28. децембра 1932. године у Новом Саду.[25]  Критикује неадекватан значај социјално-економских питања[26]. Указује на заоштерност национално-политичких питања под диктатуром[27]. Затим критикује централистичко државно уређење, као и, у том контексту, положај Војводине. „Војводина са Сремом тражи исти положај који ће имати остале  покрајине.“ Идеја о истом третману Војводине полазила је од југословенског решења и била је резултат политичког компромиса самосталних демократа односно СДК са радикалима.

Текст Резолуције није објављиван све до 1935. године у време оснивања Војвођанског фронта.[28]  Конференција је изабрала, на предлог Д. Бошковића „привремени акциони – Извршни одбор“ на челу са Ј. Лалошевићем као председником и М. Костићем као потпредседником.[29] Иако су, као што ћемо видети, реаговања страначких руководстава из Београда била неповољна, Конференција је наставила рад. Лалошевић је иницирао што скорије сазивање Извршног одбора и организовао у свом стану 18. јануара 1933. године саветовање поводом новонастале ситуације. Оно је протекло у јединственој осуди политике Радикалне странке и заузело је став да се Војводина мора више уважавати као субјект политичког и друштвеног живота Југославије.[30] По први пут је на скупу поменут војвођански патриотизам и идеја да се обнови војвођанска Радикална странка.

Радикали које је предводио Ј. Лалошевић припремили су један Нацрт устава којим су желели да представе своје гледиште о уставној реформи и положају Војводине унутар ње.[31] Нацрт дефинише Југославију као уставну, парламентарну и наследну монархију која је ,,јединствена и недељива државна заједница.“ Државно уређење не сме бити централистичко, јер ,,централизовано законодавство не може диференцираним потребама на време да удовољи“. Стога законодавну власт треба да врши краљ, Народна скупштина и покрајинска већа.[32]  ,,Одредбе о југословенскоj држави, према образложењу  аутора Нацрта, изведене су из законског члана 30. Устава из 1868. године којим је уређена Државна заједница Хрвата и Мађара. ‘Када је овај закон – истиче се у образложењу – могао да створи јаку и солидну државну заједницу разноплеменских народа, када се, поред тога Закона, могло удовољити народним жељама и интересима Хрвата у једној заједници разноплеменских народа, онда се на тој основи још сигурније могу да реше односи грађана у једнонародној или сродној племенској држави’.“[33]

У вези са унутрашњом територијалном поделом земље Нацрт предвиђа шест покрајина[34], од којих је једна Војводина са Сремом. Свака покрајина има пуну законодавну и извршну аутономију у пословима који су препуштени покрајини (унутрашњи послови, просвета и црква, народно здравље и социјална политика, судство и пољопривреда).  У образложењу потребе за покрајинама наводи се различит историјски развој области у саставу државе и потреба формирања функционалне власти.[35] На крају Нацрта, упркос познатом ставу страначких централа о изборима као неопходном услову демократског процеса евентуалне измене државног уређења, истиче се нужност државног дефинисања и консолидовања. ,,Потреба да се наша држава већ једном коначно среди и организује, постала је данас већ неодложна. У том погледу је збиља наступио 12-ти час. Грех би био не припремити се и не оспособити се већ сада за тај преко потребан организаторски рад, него чекати да време пролази, исчекивати прво изборе, па тек после избора приступити погађању, саветовању и можда и опет само експериментисању.“[36] Став других опозиционих група према овом Нацрту није шире познат, али је чињеница да су самостални демократи били, у погледу уставних реформи, знатно радикалнији и заговарали су отворени федерализам. Ипак, Нацрт је на њих утицао у смислу стварања што чвршћих веза,  при чему су отворени сукоби са руководствима странака у Београду, самосталце и остале опозиционаре из Војводине међусобно приближавали.

Нацрт устава је од стране власти оцењен компромитујуће и Лалошевић је морао да преда све своје примерке. У вези са тим, сачувана је његова жалба у којој он образлаже разлоге некажњивости материјала и даје свој коментар. ,,Нема у том Нацрту ништа, што би било кажњиво, или што би се косило са постојећим законима. Закон о заштити јавне безбедности забрањује само оне штампане продукте, којима се иде на то да се неко подстрекне на насиље, или да се угрози јавни мир и јавни поредак… Али у моме нацрту нема ни речи о томе да треба прибећи каквом насиљу. Нема ни речи о томе да треба злочином, насиљем или терором променути данашњи политички поредак. Напротив, у њему се у најобјективнијој форми и у најконцилијентнијем тону говори о томе да треба ‘мирном еволуцијом извести наш државни живот из ћорсокака’ и да се треба ‘чувати од тешких потреса и недогледних последица’.“[37]

Саветовање је усвојило Одлуку у пет тачака којом се критикује став Главног одбора Радикалне странке и изражава одлучност да се настави са реализацијом идеја Резолуције.

Извршни одбор је упутио свим опозиционим странкама, односно и у Београд и у Загреб, писмо којим је објашњавао циљ Новосадске резолуције и војвођанске иницијативе са идејом што скоријег организовања општејугословенског саветовања о политичкој ситуацији и превладавању кризе у земљи. Одазив је био слаб; једино се позиву одазвао Секула Дрљевић, црногорски федералиста. Делегација Извршног одбора је била и у Београду, али резултати посете су били разочаравајући.

Водећи представници странака нису их ни примили, а што видимо из писма којим представници из Војводине упознају политичаре, овом приликом присталице Радикалне странке, из Београда са Резолуцијом.[38] Сачувано је и писмо које је, уз Резолуцију, послато, недељу дана раније, и Јовановићу, председнику Земљорадничке странке. Из писма се види да је намера Резолуције покретање преговора за опозициони међустраначки сопразум на нивоу Краљевине. ,,Ми смо дубоко уверени да то увиђате и Ви и странка која стоји под Вашим вођством, и ми смо уверени да сте и ви вољни са своје стране све могуће учинити да се што пре дође до тога прекопотребног консолидовања разривених прилика у нашем државном и економском животу. Ми зато учтиво молимо Вас и странку која стоји под Вашим вођством да нас изволите писмено известити да ли сте вољни приступити преговорима  и учествовати с нама заједно у саветовању о санацији наших прилика и о будућем државном уређењу наше земље?“[39]

Из  Београда, из средишта странака, пре свега из Радикалне странке, стигла су одмерена, али и одлучна упозорења о непотребности акције која се тренутно јавила међу присталицама Радикалне странке у Војводини. Ово се илустративно документује писмом упућеним из централе Радикалне странке Миши Тепавици. Између осталог, садржај писма је следећи: ,,Драги господине Тапавица, свакако сте по повратку кући затекли писмо г. Мише (мисли се на Мишу Трифуновића) од 1. јануара, односно Новосадске резолуције? Ја мислим да је најбоље сада прећи преко те ствари и не покретати је више. Што је било, било! Да не изазивамо ону другу страну наших пријатеља. Није време за то. Наша је жеља да скупимо све опозиционе партије заједно, а какву бисмо слику пружали, ако се у нашој рођеној странци цепамо? Ја сам се лично највише експонирао за Новосадску резолуцију, али против ње нису устали само Србијанци, већ и још оштрије неки Војвођани, као г. др Сл. Милетић, Л. Шуваковић, Св. Станковић и др. Главни одбор морао је о свему томе водити рачуна. У осталом, ускоро ће доћи и наше ‘пунктације’ и њима ћете сигурно и Ви Сомборци бити задовољни у сваком погледу, па је према томе и Ваша акција имала успеха јер је, између осталог, и наше старе ‘хаџије’ покренула на акцију. Сада би нарочито било врло незгодно и даље подржавати некакав специјални војвођански Акциони одбор. Видећете ускоро да је то непотребно, а само бисте нама отежавали рад и питања замршавали, место разбистривали. Молимо Вас да у овоме смислу говорите са гг. Ј. Лалошевићем и др. нашим пријатељима.“[40] Из овог одговора видљиво је неколико битних ствари у вези са концепцијским приступом код Радикалне странке. Присталице странке из Војводине су иницирале да се сама странка покрене из политичке летаргије у правцу разраде акционог деловања. Осим буђења, активности из Војводине, утичу и на усмеравање редоследа приоритетног политичког деловања – односно ка идеји политичког садејства са другим опозиционим странкама и очувања јединства странке, као и нивелисање препознатих регионалних интереса. Сем тога, из приказане преписке, приметан је утисак, из средишта странака, о иритирајућој амбициозности која се јавила из Војводине без које опет ,,старе хаџије“ не би биле покренуте на акцију. Под таквим утиском централе странака остаће и у наредном периоду, и он ће видно утицати на успостављење равноправног унутарстраначког и међустраначког опозиционог дијалога.

Војвођанска гласила нису придавала битнијег значаја овим активностима око Новосадске резолуције и, тих дана, су усредсредила сву своју критику према Загребачким пунктацијама, минимизирајући и неразумевајући политичке побуде које су довеле до Новосадске резолуције, сводећи је на последицу Загребачких пунктација и њене намере уништења државе. ,,Недељна штампа у Дунавској бановини, и то само листови на државном језику, настављају енергичну кампању против др Мачека, Корошца и ових сепаратистичких политичких тенденција. Мањински недељни листови апсолутно ћуте и држе се резервисано у овом питању.“[41]

Литература:

• Бобан Љубо, Мачек и политика ХСС 1928-1941, I-II, Загреб, 1974.
• Бобан Љубо, Светозар Прибичевић у опозицији 1928-1936. године, Загреб, 1973.
• М. Грол, Искушења демократије, Библиотека политика и друштво, Службени гласник, Београд, 2005.
• Група аутора, Војводина у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941-1945, Филозофски факултет – Институт за историју, Нови Сад, 1984.
• Димић Љубодраг, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, I-III, Стубови културе, Београд 1997.
• Димић Љубодраг, Историја српске државности, Србија у Југославији, Српска академија наука и уметности Огранак у Новом Саду, “Беседа“, издавачка установа Епархије Бачке, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2001. године
• Димић Љубодраг, Срби и Југославија, Стубови културе, Београд, 1998.
• Екмеџић Милорад, Стварање Југославије, Просвета, Београд, 1989.
• Јовановић Драгољуб, Људи, људи…, I-II, Београд 1973, 1975.
• Јовановић Драгољуб, Слобода од страха, Филип Вишњић, Научна књига, Београд 1991.
• Јовановић Слободан, Југословенска мисао у прошлости и будућности, Из историје и књижевности I, Сабрана дела Слободана Јовановића.
• Касаш Александар, Мађари у Војводини 1941-1946, Филозофски факултет, Нови Сад,, 1996.
• Кончар Ранко, Опозиционе партије и аутономија Војводине, Нови Сад, 1995.
• Крестић Василије – Љушић Радоје, Програми и статути српских политичких странака до 1918. године, Београд, 1992.
• Марковић Саша, Грађанске опозиционе странке у Војводини 1929-1941, Тиски цвет, Нови Сад, 2006.
• Медаковић Дејан, Ефемерис, књ. 1, Београд, 1991.
• Месарош Шандор, Мађари у Војводини 1929-1941, Институт за историју Филозофског факултета, Нови Сад 1989.
• М. Мирковић, Економска структура Југославије 1918-1941, Загреб 1950.
• Петрановић Бранко, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, Београд 1981.
• Петрановић Бранко, Југословенско искуство српске националне интеграције, Београд 1993.
• Петровић Илија, Војводина српска, Цветник, Нови Сад 1996.
• Попов Чедомир – Попов Јелена, Аутономија Војводине – српско питање, Сремски Карловци, 1993.
• Поповић Дака, Банат, Бачка и Барања, Нови Сад, 1935.
• Поповић Душан, Српска штампа у Војводини 1918-1941, Нови Сад 1983.
• Радојевић Мира, Удружена опозиција 1935-1939, Београд, 1994.
• Споменица ослобођења Војводине, Нови Сад 1929.
• Симић Перо, Искушења српске елите, документи о раду Српског културног клуба, Службени гласник, Издавачко предузеће “Филип Вишњић“, Београд, 2006.
• Станковић Ђорђе, Никола Пашић и Хрвати, БИГЗ, Београд 1995.
• Станковић Ђорђе, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, Зајечар 1995.
• Стефановски Мирјана, Српска политичка емиграција о преуређењу Југославије 1941-1943, Београд 1988.
• Стојков Тодор, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929-1935, Београд, 1969,
• Тошић Десимир, Демократска странка 1920-1941, Београд, 2006.
• Хоптнер Јакоб, Југославија у кризи 1934-1941, Ријека, 1972.

[1] С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, стр. 129.

[2] Професор Ч. Попов у: Аутономија Војводине – Српско питање тумачи ову паролу као жељу за умереном децентрализацијом државе. ,,…Излаз из те ситуације видео се у умереној децентрализацији државе. У том смислу била је написана и Сомборска резолуција, чија је тачка 3. гласила: Тражимо да се у оквиру данашњих граница наше државе неодложно спроведе у живот начело: Војводина Војвођанима, са истим онаквим правима каква ће уживати и друге покрајине…“, Ч. Попов, Ј. Попов: Аутономија Војводине, Српско питање, Кровови, Сремски Карловци, 1993. године, стр. 26.

[3] Р. Кончар, Опозиционе…, стр. 90

[4] Т. Стојков, Опозиција..., стр. 197.

[5] ,,На Великој народној скупштини која је у Новом Саду изрекла отцепљење Војводине и присаједињење Србији, био је делегат града Сомбора; на овој Скупштини је изабран за члана Народне управе, привремене покрајинске управе за Војводину и на томе положају је остао све до укидања ове управе, после чега је отворио адвокатску канцеларију у Сомбору. Активно ступа у политички живот 1929; по оснивању бановина и банских већа именован је за банског већника; за народног посланика града Сомбора и среза сомборског изабран је на изборима 1931. и 1935, а као народни посланик изабран је био четири пута за потпредседника Народне скупштине.“; Др Коста Поповић, народни посланик, Сомбор, Биографије, М. Трива, РОМС (Рукописно одељење Матице српске), М-114.656.

[6] С. Марковић, Грађанске опозиционе странке у Војводини…, стр. 68.

[7] Југословенски дневник, 20. јули 1932.

[8] Тако у Југословенском дневнику  од 10. маја 1932. године, између осталог, др Федор Никић пише: ,,Војводина је одувек водила истинску југословенску политику и да се над њом одувек вила истинска југословенска застава, у њеним душама увек је тињала истинска југословенска идеологија.“; У чланку Државно-правна питања и привредна криза од 8. јуна 1932. године, између осталог, пише: ,,Иако је питање нашег унутрашњег уређења решено једном за свагда, решено како најбоље одговара нашим потребама и решено уз опште одобравање народа, ипак они који не могу да се помире с данашњим стањем покушавају да на том питању поврате нешто политичког капитала који су у прошлости тако лакомислено проиграли. …Колико је овакво аргументисање шупље и наивно, најбоље сведочи чињеница што је привредна криза захватила цео свет и са истом жестином хара и у земљама које имају централистичко и у земљама које имају федералистичко уређење… До истог резултата се долази ако се упитамо да ли би друкчије унутрашње уређење могло бар ублажити привредну кризу. Једна од битних мера за то било би смањење буџета, смањење државних расхода. Али баш при федеративном уређењу државе издаци морају бити кудикамо већи неголи при унитарном…“

[9] АЈ (Архив Југославије), Ф-14, фасцикла 197.

[10] Љ. Бобан, Држање србијанских опозиционих странака…, стр. 26-27.

[11] Р. Кончар, Опозиционе…, стр. 98 Аутор истиче аутохтоност Сомборске и Новосадске резолуције у односу на Загребачке пунктације.

[12] Исто, стр. 100.

[13] Састанку су присуствовали: Валеријан Прибичевић, архимандрит манастира у Јаску, Бока Павловић, вел. жупан у пензији, др  Душан Бошковић, адвокат, др Миховил Томандл, адвокат – сви из Панчева, др Сима Рацић, лекар, др Сима Тапавица, адвокат, Стеван Макарић, трговац, др Цвета Маглић, адвокат, др Емил Григоријевић, лекар и др Светозар Панић – сви из Сомбора, др Алекса Ивић, професор универзитета и др Миливој Кенђелац, адвокат, оба из Суботице, др Жарко Јакшић, адвокат из Вел. Бечкерека, др Светомир Мијатовић, адвокат из Вршца, др Јован Вулетић, адвокат из Беле Цркве, др Љуба Поповић, новинар из Београда, др Александар Моч, др Милан Матић, адвокат, др Радивој Каленић, лекар, др Славко Ћирић, адвокат, др Миливој Ковачевић, економ, др Василије Станковић, адвокат, Глиша Мирковић, професор, др Јанко Буљик, адвокат и Коста Хаџи, мл. адвокат – сви из Новог Сада, др Милан Костић, адвокат, др Душан Поповић, адвокат,  инж. Светозар Матић, директор железница у пензији, Сава Шујица, ескпортер и Душан Прибићевић, студент – сви из Земуна, др Јосип Босанчић, адвокат из Старе Пазове, др Андрија Карчић, адвокат, др Марко Ламешић, адвокат и др Жика Спасојевић, адв. приправник – сви из Руме, Живан Кувеждић, ратар из Иланче и др Петар Гвоздић, адвокат из Сремске Митровице. – Види Р. Кончар, Новосадска резолуција…,  стр. 134 и Опозиционе партије..., стр. 101, С. Марковић, Грађанске опозиционе…, стр. 71.

[14] У својој Аутобиографији, М. Томандл помиње и овај скуп: ,,Да би покренули партијске шефове великих странака да заједнички пораде на поновном увођењу уставнопарламентарног живота у држави, то смо др Бошковић и ја обишли све виђеније политичаре без разлике странака у Војводини и одржали са њима састанке у наведеном смислу. После смо се састали у ширу заједничку конференцију у стану др Александра Моча у Новом Саду, на којој је донета и одговарајућа Резолуција коју је делегација од три члана имала да преда партијским шефовима. У тој делегацији налазио сам се и ја. Први примерак Резолуције предали смо Миши Трифуновићу, шефу Радикалне странке. Прочитавши је, он нам је пребацио што смо се упуштали у такав посао уопште, јер да је то ствар њихова, тј. самих шефова, и они ће, кад нађу погодан тренутак, већ знати шта треба да раде. Шеф Демократске странке Љуба Давидовић сматрао је да смо ствар преурањено покренули, јер краљ не жели да напусти свој диктаторски режим ни по коју цену. Председника Земљорадничке странке Јоцу Јовановића  – Пижона и др Шефкију Бехмека члана Парламентарног клуба Југословенске муслиманске заједнице, нисмо затекли у њиховим становима, па смо стога Резолуцију предали особама које су нас примиле с тим да их предају адресантима.“; М. Томандл, Аутобиографија…., стр. 349-350; С. Марковић, Грађанске опозицине странке…, стр. 71.

[15] ,,Сам садржај записника упозорава да је званични део отпочео управо у поподневним часовима. Према записнику, састанак је отпочео др Александар Моч, и као домаћин поздравио све присутне срдачном добродошлицом изражавајући жељу да ова Конференција Војвођана и Сремаца уроди најбољим плодом, што сви присутни дочекују са: Живео домаћин!

                Надаље др Моч предлаже да конференцији председава г. др Милан Костић, што једногласно би усвојено од свих присутних. После избора перовође ( секретара ) др Миховила Томандла за реч се јавио први самостални демократа Жарко Јакшић и предложио, да за случај, ако би политичка власт растурила овај лепи скуп војвођанских политичара, да би онда било потребно да се сада изабере неколико господе која ће наставити и водити ову акцију, па стога предлаже да то Конференција одмах учини. По предлогу г. др Јакшића беху у ту сврху изабрана следећа господа: др Милан Матић, др Алекса Ивић, др Душан Бошковић, др Сима Рацић, др Љуба Поповић, Жарко Јакшић, др Милан Костић, др Јосип Босанчић, др Душан Поповић, др Миховил Томандл.

                После избора овог ad hoc Одбора г. др Томандл предлаже да се дискусија поведе на бази Загребачке резолуције, па према томе нека се поједина господа изјасне како становиште заузимају према истој. Не налази за потребно да се дискутује о данашњој политичкој ситуацији, јер су се у току преподнева сва господа у њој довољно изјаснила и констатовали да је неиздржива и немогућа, штавише, катастрофална за судбину земље и народа…“ Цитат из Оставштине Ј. Лалошевића, види Р. Кончар, Опозиционе…стр. 102.

[16] Делови Мочове биографије:,,Од оснутка Адвокатске коморе у Новом Саду стално је члан њезине управе; од 1929. је по други пут биран за потпредседника Матице српске; сем тога је председник Заједнице дома и школе, председник Надзорног одбора Јадранска стража, потпредседник Југословенско-бугарске лиге и члан многих других патриотских, културних, хуманих и других удружења у Новом Саду. У политичком животу узима активно учешће као истакнут присталица бивше Самостално-демократске странке, а као њезин представник је био изабран 1927. за обласног посланика Бачке обласне скупштине и за члана Општинског одбора у Новом Саду.“; М. Трива, Биографије…, Нема никакавих података о његовом политичком раду, који је афирмисао политички профил Војводине. Разлог је, по свему судећи, једноставан. Као истакнути  члан  Радикалне странке, а потом и Југословенске радикалне заједнице, Милитар Трива је субјективно и димензионирано гледао на активности око профилисања Војвођанског покрета.

[17] Из Матићеве биографије: ,,Видну улогу је играо у данима ослобођења, када је у данима распада Аустро-угарске и револуционарног превирања у редовим тадање тзв. народне гарде радио на очувању реда и мира… На политичком пољу се истицао као присталица бивше Демократске странке ( Давидовићеве фракције ); на изборима 1935. био је кандидат Мачекове опозиционе листе.“; М. Трива, Биографије…

[18] Из Тапавицине биографије: ,,…Правни заступник бивше Бачке жупаније био је од 1920. године до ликвидације жупанија и области, до 1929. године, а сем тога је водио адвокатску канцеларију у Сомбору. У политичком животу био је истакнут члан бивше Народне радикалне странке.“; М. Трива, Биографије…

[19] Види: Б. Петрановић-М.Зечевић, Југословенски федерализам…, стр. 331-332, Ч. Попов – Ј. Попов, Аутономија Војводине српско питање, стр. 25-27, Љ. Димић, Историја српске…, стр. 150-151.

[20] Оставштина Ј. Лалошевића, Говор на састанку у Главном одбору Радикалне странке, Цитирано из Р. Кончар, Опозиционе партије…, стр. 107.

[21] Конференција је релативно дуго припремана, а организовали су је Славко Милетић, Лаза Шуваковић, Бранко Илић и Бранко Томић, у намери да покажу доследност и јединство са страначким руководством у Београду.

[22] ,,Да је за нормализовање политичког стања како у држави тако и у Војводини неопходно потребно увођење новог курса у нашој државној политици, да је за стабилизовање парламентарног живота  нашег потребан слободан развој партиско-политичке делатности и да је за регенерацију нашег политичког живота потребна обнова Народне радикалне странке, те стога упућују апел г. Аци Станојевићу и осталим бившим радикалним првацима, члановима бившег Главног одбора Народне радикалне странке да приступе обнови Народне радикалне странке и да предузму кораке ради оснивања месних, среских и бановинских партиских организација.“; Записник са састанка који су одржали ,,припадници бивше Народне радикалне странке са територије Војводине“, РОМС, М-14046.

[23] ,,Констелација садашњих политичких прилика захтева да се програм Народне радикалне странке измени и дупуни према приликама и потребама у народу и држави, али основни принципи партије имају остати: одржање монархистичког облика државе под династијом Карађорђевић, чување државног и народног јединства, тражење политичких права и грађанске слободе, захтев увођења парламентарног режима  и деконцетрације државне управе и став за остварење демократских начела у организовању самоуправе у општини и бановини.“; Исто

[24] Предлог измене програма странке припадника бивше Народне радикалне странке у Војводини; РОМС, М-14406.

[25] Конференција је поново одржана у стану А. Моча и на њој су учествовали: др Милан Костић, адвокат из Земуна, др Душан Бошковић, адвокат из Панчева, Радослав Марковић, прота из Инђије, др Сима Рацић, лекар из Сомбора, Ђока Павловић, вел. жупан из Панчева у пензији, др Жарко Јакшић, адвокат из В. Бечкерека, инж. Св. Станковић,  министар у пензији из Новог Сада, др Александар Моч, адвокат из Новог Сада, др Велимир Југа, професор у пензији из Вршца, др Сима Тапавица, адвокат из Сомбора, др Миховил Томандл, адвокат из Панчева, др Љуба Поповић, новинар из Београда, инж. С. Матић, директор железница из Земуна, Глиша Мирковић, професор из Новог Сада, др Емилијан Григоријевић, лекар из Сомбора, др Василије Станковић, адвокат из Новог Сада, Стеван Макарић, трговац из Сомбора, др Јанко Буљик, адвокат из Новог Сада, др Славко Ћирић, адвокат из Новог Сада, др Радослав Илић, адвокат из Новог Сада, др Рада Каленић, лекар из Новог Сада и Коста Хаџи мл., адвокат из Новог Сада, Оставштина Ј. Лалошевића – Р. Кончар, Опозиционе…, стр.117; С. Марковић, Грађанске опозиционе…75.

[26] У раду Конференције учествовало је 23 представника. Од овог броја 11 учесника су адвокати по струци,  три учесника су лекари, три учесника су били инжењери, два су били просветни радници, једно свештено лице, један је био трговац,  један земљопоседник. Реч је, дакле, о људима који су чинили грађански део становништва. Приметно је одсуство представника земљорадника.

[27] Извештај другог одељења Краљевске банске управе у вези са Новосадском резолуцијом, односи се на обе конференције:  „ 11. и 28. децембра састала се једна већа група опозиционара из редова бив. сам. демократа са Д. Бошковићем на челу и радикала са Станковићем на челу и одржала конференцију у стану А. Моча у Новом Саду на којој је донета Резолуција у којој се осуђује данашњи режим и тражи ширење самоуправе…“; Види, Архив Војводине, Тромесечни извештај другог одељења Краљеве банске управе за октобар, новембар и децембар 1932. године, Ф-126, 1303/933 (Треба истаћи да је овај део који се односи на конференције, из непознатих разлога, накнадно  руком исписан у Извештају).

[28] Текст Резоулције објављен је у Дану од 8. августа 1935. године, а у вези са Конференцијом војвођанских опозиционих политичких представника која је уједно била и Оснивачка  конференција Војвођанског фронта.;  Текст  са оригиналним потиписима секретара др Миховила Томандла, председника Јоце Лалошевића и заменика председника др Милана Костића, се налази и у Фонду Јована Јовановића Пижона, Ф-80, фасцикла 32, Текст је сачуван и у РОМС-у, М-5392.

[29] У Одбор су ушли и М. Томандл као секретар, Д. Бошковић, С. Рацић, Љ. Поповић, А. Моч, М. Матић, М. Ламешић,  Р. Илић.

[30] Печат Саветовању је дало излагање Ј. Лалошевића: „… да отворимо очи Београду и да га убедимо да је данас војвођанско питање најтеже, најделикатније и најопасније… Ми Војвођани смо мешавина Срба, Буњеваца, Шокаца, Русина, Словака, Мађара, Немаца. И ако ми не будемо умели у ту мешавину унети опште народно задовољство, ако ми у тој мешавини не знамо да створимо реда,  правног поретка и културног и економског напретка , онда нам прети  неизоставна катастрофа… Међутим, господа у Београду нису још научила ни увидела да данас право и не постоји Радикална странка. Постоје радикали, али нема више организације, нема организоване странке…Види: Р. Кончар, Опозиционе..., стр. 126.

[31] РОМС, бр. 9931,  Нацрт устава Јоце Лалошевића, види и Р. Кончар, Новосадска резолуција из 1932. године, Зборник за историју МС, Св. 8/1973 где је објављен интегрални текст Нацрта.

[32] Покрајинска већа настају деволуцијом, а на основу енглеског обрасца који „место империјалне федерације хоће деволуцијом да одвоји опште државне послове  од локалних; деволуцијом хоће да постигне да се централно законодавство  што боље оснажи тиме што би се ослободило извесних терета који га притискују и чине недовољно експедитивним; деволуцијом хоће да постигне да се покрајински животни интереси брже и боље удовоље“.

[33] РОМС, бр. 9931,  Нацрт устава Јоце Лалошевића.

[34] Србија са јужном Србијом, Хрватска са хрватским приморјем, Црна Гора са Далмацијом, Босна и Херцеговина, Словенија и Војводина са Сремом.

[35] ,,Не може се спорити да је Југославија састављена из делова који су се столећима међу различитим приликама различито развијали и развили. Ти различити делови не могу се успешно управљати на један те исти начин. Подела земље на покрајине јесте дакле практичан и оправдан поступак да се дође до брзе, јефтине и добре управе, која ће стајати свагда у пуном складу са локалним приликама, жељама и потребама. Та подела је природна последица деволуције законодавства. Покрајинска извршна власт се формира и функционише по парламентарном систему. Она ће даље организовати свој чиновнички кадар, који ће пренесеном влашћу вршити уједно и функције државне власти. Тим начином се, како то показују пример данашње Швајцарске и бивше Угарске, долази до добре, народне и врло јефтине управе.“; РОМС, Нацрт…

[36] Исто

[37] Жалба др Јоце Лалошевића, адвоката у Сомбору; АЈ, Ф-80.

[38] Текст писма: ,,Високопоштовани госп. министре, потписани изасланици Извршног одбора војвођанских опозиционих група дошли су данас да Вам мирно предају Новосадску резолуцију  од 28. децембра пр. тод. са пропратним писмом, с молбом, да исту изволите узети к знању. Жалећи много, што Вас нисмо затекли код куће примите господине председниче и овом приликом изразе нашег дубоког поштовања. Београд, 25. јануар 1933. године.“ У потпису су др Миховил Томандл, Јоца Лалошевић, Светозар Матић и Сима Тапавица; АЈ, Ф-80, фасцикла 32.

[39] Писмо Јовану Јовановићу, председнику Земљорадничке странке од 19. јануара 1933. године; АЈ, Ф-80, фасцикла 32.

[40] АЈ, Ф-80, фасцикла 11.

[41] Извештај о писању недељне штампе Дунавске бановине од 14. фебруара 1933. године, Милитар Трива, дописник Централног пресбироа; ,,…Важније написе доносе: Нови Сад, бр. 7 осуђује сепаратизам др Мачека, Корошца и других…Грађанин, Пожаревац, бр. 12 има оштар чланак против др Мачека, Банатски гласник, В. Бечкерек, бр. 6 напада сепаратизам др Мачека, Млада Југославија, В. Бечкерек, бр. 6, назива издајством Мачеков сепаратизам, Југословен, В. Кикинда, бр. 7, истиче скривене али праве жеље др Мачека.“ Овим тоном пишу и Глас Народа, Сомбор, Југословенски нови лист, Вршац, Војводина, Вршац, Слога, Сента, Застава, Сента, Србобрански гласник, Србобран. АЈ, Ф-38, фасцикла 7.