Новосадски Браник и српски либерали о Српско-бугарском рату

Новосадски Браник и српски либерали о Српско-бугарском рату

Аутор: др Милош Савин

Пред избијање Српско-бугарског рата 1885. године, Србија, односно Земља чуда како су је често називали српски либерали из Угарске, налазила се у деликатним унутрашње-политичким и геополитичким околностима. Србијом је владао комплетни апсолутизам краља Милана Обреновића, упркос формално постојећем правном поретку, као и потпуна државна аустрофилија, која је превазишла фазу геополитичких интереса, прерастајући у личну опсесију краља.  Србија је своју политику базирaла на Тајној конвенцији потписаној са Аустроугарском 28. јуна 1881., која је Србију држала у зависном положају према Аустроугарској. Разлози за потписивање Тајне конвенције су везани за Берлински конгрес и признање пуне независности Србије, односно за обећања дата Аустроугарској и Немачкој том приликом.  Непуних месец дана пре објаве рата Бугарској, тадашњи вођа српских либерала и њихов заступник у угарском сабору Миша Димитријевић, формулише српски народно-либерални став, односно став Српске либералне странке у Угарској: „Према суседној краљевини Србији заступаћемо све оно, што њеном унутрашњем ојачању и њеној спољашњој самосталности и независности у прилог иде. Од свију данас тамошњих странака држимо да овоме програм тамошње Либералне странке највише одговара.“ Став српког либералног првака из Угарске недвосмислено пркоси тадашњем апсолутизму и аустрофилији краља и владе у Србији. Независна краљевина Србија за српске либерале из Угарске представља обнову романтичарског сна о васкрсу Српства. Миша Димитријевић пише: „На рушевинама косовске пропасти из гробнице политичне самосталности српске, подигле су се две државице српске: Србија и Црна гора.“ Либерална странка у Србији није претрпела интензиван прогон, попут радикала, али је као бескомпромисна опозиција била у немилости власти. Не треба заборавити ни улогу коју је Јован Ристић, вођа либерала у Србији имао у процесима везаним за Берлински конгрес и Тајну конвенцију, којих су се либерали са обе стране Саве и Дунава селективно сећали, сматрајући да то што је у реалном тренутку играо на аустријску карту, не чини Ристића мањим патриотом. Програмски принципи које је Димитријевић поставио, гласило српских либерала Браник је након тога формулисао речима: „Српство тежи уједињењу српских земаља Србије, Босне, Херцеговине, Старе Србије и Црне Горе“, аргументујући да је „ова тежња и исторички и етнографски и етички и правно потпуно основана“

Иако су  првобитно приближавање Србије под краљем Миланом Аустроугарској посматрали као рационалну потребу да се одрже добри односи са моћним и потенцијално опасним суседом, српски либерали из Угарске су се противили прелажењу границе између националног интереса, патриотског опортунизма, реалних политичких околности и ирационалне потпуне зависности и обожавања у чему је био непоколебив краљ Милан. Либерали су прецизно формулисали генезу свог становишта: „Аустрија је хтела да се прошири Србија и да се мало  приближи источним народима; у исто време изјављује Русија да се она чврсто држи берлинског уговора. Када је Русија ширила слободу на Балкану, Аустрија се заузимала за ропство тамошњих народа“. Аустрију су сматрали изузетно непоузданим ослонцем за Србију, пошто су као аустроугарски грађани српски либерали оцењивали да се „Компас наше (аустроугарске) спољне политике налази у Берлину“. Српски либерали из Угарске, су још били под горким сећањем како се аустријско старање над њима завршило укидањем Српске Војводине, чим је дошло до учвршћивања хабзбуршких односа са Мађарима.

Поред  значајних концепцијских разлика у жељи за проширењима на рачун Турске, а у којима је Русија судећи по Санстефанском уговору давала предност Бугарима, између Србије и Бугарске је већ дуже време расла тензија, пре свега због благонаклоности Бугарске према српским емигрантима (радикалима, после пропасти Tимочке буне), који су вршили антивладину агитацију са пограничне бугарске територије, као и због поседа код Брегова на Тимоку који је променом тока те реке прешао на турску, касније бугарску страну границе. У тренутку најнапетијих односа између Бугарске и Србије, бугарски родољуби свргавају у Пловдиву турског гувернера, ослобађају Источну Румелију што доводи до уједињења Бугарске 18. септембра 1885. године. Бугарска је увећана на рачун Турске, у оквиру свог етничког простора, не задирући у подручја на која је претендовала и Србија. Краљ Милан са својим политичким кружоком, уместо да у легализацији бугарског уједињења види прилику за компензацију према Србији и српско ширење на рачун територија које су још биле под турском окупацијом, убрзао је припреме за рат против Бугарске, у којој је видео смртну опасност по интересе Србије. Страхујући од турске војне снаге Милан је одбацио помисао о кретању у правцу Македоније.

Српски либерали у Угарској трезвеније виде ситуацију на Балкану, те у свом гласилу истичу: „Ми дубоко жалимо, да брат на брата диже руку. Ми држимо да пут Српске војске није у Софију већ у Стару Србију.“ Поред очигледног неслагања са политиком краља Милана и напредњачке владе, родољубље им не дозвољава да окрену леђа „српском Пијемонту“ што истичу у ставу: „Ако баш мора бити српско-бугарског рата, држимо, да не сме бити ни једног Србина, који ће правити сметње Србији.“ Националну солидарност Српских либерала Угарске најбоље илуструје реченица: „Ми смо у првом реду Срби, па онда Словени, а у оваквим приликама тек у последњем реду – политичари.“

„Гордијевом чвору“ који је очигледно превазишао могућност перцепције геополитичких односа краља Милана и политички безличног опортунисте Милутина Гарашанина, допринео је и читав сплет међународних односа. Русија која је прва иницирала бугарско уједињење, у овом тренутку нија била на тим позицијама – није јој одговарала личност антируског „Бугарског“ кнеза Александра Батенберга рођака енглеске краљице Викторије, који је на сваки начин покушавао да докаже да Бугарској не треба Руска подршка. Руски официри и војни саветници су повучени из Бугарске. Аустроугарска се није залагала за бугарско уједињење, али га је прихватила као свршен чин, и није имала интерес да учини било шта против тога.

Српски либерали у Угарској свеснији ситуације почињу да се изразито антибугарски изјашњавају и постављају питање обештећења, односно права на територијално проширење Србије и Грчке због уједињења Бугарске, али на уштрб Турске.

Либералски Браник у својим текстовима брани право Србије да буде обештећена, али критикује неконтролисану бугарофилију хрватског јавног мњења: „пало нам је у очи, да се наша браћа Хрвати јако симпатишу са Бугарима“, констатујући да „премда су и Бугари унеколико криви, Хрвати су сасвим на страни бугарској“.

Један од најистакнутијих и најактивнијих српских либерала из Угарске у том периоду Паја Јанковић, поредећи, индиректно, покушаје помађаривања и стварања једног мађарског политичког народа у Угарској са ситуацијом на Балкану запажа да се неке „државе труде да од својих грађана вештачки створе један народ,  а и то да народи теже да се у једној народној држави уједине.“ Поредећи метод формирања држава на принципу народне тежње да створи уједињену народну државу и други кад државе накнадно вештачки створе свој народ, закључује за први начин да „је природан и истинит, а други неприродан и лажан.“ Јанковић истиче да „остварење начела о народној држави видимо и у најновијој кризи на балканском полуострву, то начело је руководило Бугаре при присаједињењу Румелије; а и Србија и Грчка ништа друго не траже и не могу тражити, него да и оне присаједине српске и грчке земље“ Јанковић верује да су супротности и анимозитети између Бугара, Хрвата и Срба изазване вештачким путем од стране непријатеља и да Хрвати и Бугари треба то да схвате и врате се слози. Међутим оштро се противи хрватским тезама да су Срби и Хрвати (па и Бугари) један народ. У овоме види покушај асимилације Срба у Хрватској (и Македонији).  Доследно бранећи принцип права народа да се уједини, Јанковић каже „Ми би јако жалили кад би Србија била поводом да се Бугарска не уједини, као што би жалили да због Бугарске Србија претрпи огромну материјалну штету…“ Међутим, овај знаменити српски либерал остаје непоколебљив: „Али ни за један моменат не би могли бити у двојби на кога да бацимо кривицу због ових жалосних резултата… Ми би бацили кривицу у првом реду на Берлински уговор а у другом на ненародну политику бугарских шовиниста.“

Своју анализу србијанско-бугарских односа Јанковић враћа у призму Миланове аустрофилске политике и безрезервног ослањања на Аустроугарску, као и дволичне Аустроугарске политике према Србији, запажајући следеће: „Не може се знати је ли Србија мобилизирала војску у споразуму са Аустријом, али да је Србија рачунала и рачунати могла на потпору аустријску , потврдио је говор  Тисин у угарском сабору.“

Занимљиво је да је став српских либерала у Угарској поводом већ извесног српско-бугарског рата, иритира владине кругове у Србији. Тако београдски лист Видело опужује Србе у Угарској, а на првом месту Димитријевићев либерални Браник за бугарофилију и антисрпство. У одговору једног од најистакнутијих српских либерала Угарске, одговорног уредника Браника Николе Јоксимовића, садржана је есенција политичког става који заузимају српски либерали Угарске: „Врло добро знамо да Бугари нису невини јагањци. Али зато не можемо да одобримо све што ради Српска влада“; „Не бранимо Бугаре; добро знамо да је у српско-бугарском рату сваки Србин обавезан да морално подупире Србију, али док се не огласи рат, дужност нам је да кажемо, да овај рат неће уродити добрим плодом“.

Увидевши да драстичних мера великих сила према Бугарској неће бити, краљ Милан је 14. новембра 1885. године објавио рат Бугарској. Миша Димитријевић је одмах критички одреаговао речима: „Међу суседима словенским, међу браћом рођеном, међу Србима и Бугарима, букнуо је ужасни крвави рат… Али уз данашњу убојну трубу не чујемо ми тај клик одушевљења. Нити га чујемо нити га сами осећамо… Је ли овај рат бар ичим оправдан? Је ли он нужна коректива поремећених суседних одношаја? Је ли Бугарска завитлала убојно оружије на своју сестру Србију? Ми од свега тога ништа не видимо… Зар малена краљевина Србија, тај српски Пијемонт, нема истоветне тежње уједињења и проширења? Но ми нећемо да свалимо цео терет одговорности на саму Србију. Велики део овог терета носи и Бугарска.“

Међутим, остајући непоколебљив у свом родољубљу Димитријевић закључује: „Је ли овај озбиљан покрет руководила српска мисао или није, да ли је српске јунаке испратило на бојно поље одушевљење народа, или је све то дело више политике, па су синови земље по својој поданичкој дужности морали да пођу преко границе – није сада питање… Срби на осталим крајевима које није притисла ратна невоља, треба да се нађу пострадалим борцима српским на невољи.“ Српски либерални представници у Варошкој скупштини Новог Сада предвођени др Илијом Вучетићем одмах покрећу конкретну акцију и већ 1. децембра 1885.  подносе званичан захтев Главној скупштини варошког представништва Новог Сада да се из градске благајне издвоји новац за помоћ српским рањеницима настрадалим у рату, и да се наведена средства уплате српском Црвеном крсту у Београд.

У циљу развијања најшире солидарности са српском војском, обзиром да је очигледно да се закаснило са мирним решењем либералски Браник истиче: „Нужно је да српска војска што пре доконча овај рат.“ „Како су се развиле ствари, сваки Србин мора желети победу српском оружију, иначе за Србију нема излаза из овог ћор-буџака“; „Садашња Политика Србије то је нешто пролазно, важност Србије, то је нешто стално. А највећа несрећа би била да Србија буде потучена, јер уколико буде она слабија, утолико је више упућена да тражи туђу помоћ и заштиту.“

Услед лоше команде, тактике и читавог планирања овог непотребног сукоба, ратно клатно се са бугарске пребацило на територију Србије – након пораза код Сливнице у Бугарској, лоше командована, обезглављена и деморалисана српска војска изгубила је и Пирот у Србији. Одмах потом, 28. новембра Аустроугарска је енергичним посредовањем (претњом да ће Аустроугарска војска ући у Србију, а Руска у Бугарску) издејствовала код бугарског кнеза примирје – које је суштински представљало и крај рата. Веома је занимљив и један од аустроугарских аргумената предочених бугарском кнезу – велико узнемирење српског становништва Хабзбуршке монархије.

Бугарска дипломатија, снажно подржана од стране Енглеске, покушала је да веже питање мира са Србијом и са признањем уједињења Бугарске, у чему је имала знатан успех. Уједињење са Источном Румелијом и победа над Србијом су довеле до муњевитог раста популарности и акламационе подршке кнеза Батемберга у бугарском народу, што је потпуно пореметило руске планове за организовањем његове смене. Након што је лошом проценом краља Милана и његових сарадника у вези сукоба са Бугарском, ланчаном реакцијом руска активност против Батенберга обесмишљена, брзо је дошло до консензуса међу силама. Формално није дошло до уједињења Бугарске са Источном Румелијом, али су оне практично спојене персоналном унијом пошто је кнез Батенберг признат за гувернера Источне Румелије. Званичан мировни уговор између Србије и Бугарске је потписан тек 3. мата 1886. године.

Српски либерали у Угарској су се од почетка противили оваквом авантуризму владајуће елите у Србији. Целокупна политика Србије у том периоду је била супротна српским либералним начелима које је према краљевини Србији истакао Миша Димитријевић – на првом месту: унутрашње ојачање и спољашња самосталност и независност. Пораз, аустроугарско посредовање и заштита, измољено примирје, другим речима национална срамота, за српске либерале у Угарској је била неприхватљива. Браник о томе пише: „Пораз српске војске још није пораз српске државе, до меродавних фактора у Србији стоји да се ове погрешке изгладе како то интереси српства захтевају“; „Дужност Србије је да прекрати примирје, да рат обнови и да аустријско наметање одбије на најдостојнији начин.  Бугари у Пироту, а Аустрија да их тера из Пирота – не то није згодан тренутак који би годио Србији“. Некријући огорчење према влади Србије Никола Јоксимовић ламентира: „Тешко је што су Бугари у Пироту, још теже је што су српски државници слаби, најтеже је што покровитељ помаже. Свему томе треба да народ у Србији учини крај.“ Немирећи се са поразом Србије у рату против ког је био, запажа да „Велика Бугарска под оваквим приликама опаснија је за Србију а и за дужи мир на истоку, јер ће Бугарска тек после овог рата имати маха за агитацију“, и закључује: „Неуспех српског оружја убрзао је уједињење Бугарске“. Помало се наивно нада, у оне у које није имао вере раније, да ће довести до извесног преокрета, речима: „Ако Србија продужи рат и буде успешно нападала, њено ће се стање побољшати“.

Аустроугарско држање према Србији у овом сукобу, српски либерали Угарске иронично представљају речима: „Напустили смо и краља Милана и Србију, заборавили смо за један час „интересну сферу“,само да одржимо привидну слогу у тројецарском савезу“.

Поред дипломатске активности, пре свега великих сила, у периоду између почетка примирја 28. новембра 1885. и потписивања мира 3. марта 1886. године дошло је и до интензивних политичких активности у самој Србији. Први контакт краља Милана и либералског вође Јована Ристића се десио 24. децембра. Већ у иступима српских либерала у Угарској од 26. децембра приметно је намерно диференцирање краља и Гарашанина, како би се оставила отворена врата за договор краља са Ристићем, што је у складу са програмским начелима према краљевини Србији, које је у првом броју Браника формулисао Миша Димитријевић посебно у реченици „Од свију данас тамошњих странака држимо да овоме програм тамошње Либералне странке највише одговара“.

Браник српских либерала у Угарској, већ 26. децембра 1885. враћа балкански проблем на питање геополитике и односа великих сила и равнотеже на Балкану, понављајући почетну тезу, коју су српски либерали из Угарске, одмах након Бугарског уједињења презентовали, наводећи следеће: „Ако се призна велика Бугарска, треба да се повећа и Србија.“ Понављајући да то може бити учињено „само на рачун Турске, да ће Србија морати да уђе у Стару Србију и Мацедонију.“ Плашећи се нестабилности и угрожености династије у Србији, а извесно знајући за контакте између Јована Ристића, вође либерала из Србије са краљем, у циљу смене Гарашаниновог кабинета, либерални Браник постепено аболира краља казујући: „Свако насилно рушење постојећег стања у Србији држимо да је непатриотично и противно српској мисли… Нека Србија буде јака нека добије накнаду, нека заузме некадашње српске земље, па кад то учини, онда нека се врати на унутрашња питања и нека ради што за добро нађе… Прво прикупите раскомадане делове српства, уђите у Призрен, па онда мењајте краља ако вам овај није по вољи“. Писање Браника и ставове српских либерала из Угарске у овом периоду посебно одобрава и хвали орган Либералне странке из Србије Уставност, што доказује извесну повезаност две српске либералне странке у том периоду.

У дефинисању одговорности, али на начин да се отворе врата разговорима србијанских либерала са краљем, српски либерални првак из Угарске Паја Јанковић поново погађа у центар, прецизним и убојитим речима: „Шта дакле још хоће ти напредњаци? Хоће ли још и даље да срамоте Србију, да срамоте цело Српство? Зар Гарашанин сме и да буде у Србији коју је тако љуто осрамотио, а некамоли и даље да седи у фотељи министра председника. Зар краљ Милан заиста хоће да веже своју судбину за напредњаке? Зар он баш силом жели да изазове грађански рат због ових јадника?“ „Грађанског рата данас у Србији не сме бити… Нека краљ Милан добро поразмисли о положају свом тако и положају Србије, отаџбине своје… Нека се не везује са онима који морају пасти, него нека учини сам оно, што би иначе морала Србија учинити. Нека одбаци од себе напредњачку уиту, ту срамоту целог српства“.

Миша Димитријевић, аналитично и интелигентно у свом маниру, као неспорни идеолог српских либерала тог периода постепено релаксира фактички, али још увек не и формално, завршени српско-бугарски рат геополитичком анализом: „Када би велесиле ствар источног питања са гледишта источних народа посматрале, онда би се брзо нашао излаз из данашњих заплета“. „Балканско полуострво је магазин убојног материјала. Једна искра, једна варница, довољна је па да цела зграда одједампут у пламен букне.“

Након формалног потписивања српско-бугарског споразума, орган српских либерала износи своју анализу, генерализујући претходне догађаје и новонасталу ситуацију, али чврсто стојећи на бранику својих досадашњих ставова: „И козу су пренели и курјака су превели и спасили купус… Мир је међу Србијом и Бугарском склопљен. Но после овог мира неће потећи мед и млеко на балканском полуотоку… Ми поздрављамо мир који је закључен међу Србијом и Бугарском и желимо, да он буде претеча српско-бугарског пријатељства и слоге источних народа, и да никад не дођу у тај сраман положај да их Европа мири, а Турска да им натурује пријатељство.“

По повратку у јавни и политички живот либералски вођа др Михајло Полит Десанчић се својим текстовима и иступима осврнуо на српско-бугарски рат и геополитичку оријентацију балканских народа. Политова политичка мисао у овом погледу постаје изразито русофилска и критична према незаинтересованости других европских сила за српско ослобођење. Карактеришући српско-бугарски рат, као највећу срамоту и бесмислицу коју ће српска историја памтити, Полит је одбацио и оповргао све покушаје правдања узрока и повода рата. Коментаришући дубље српско-бугарске односе и стање на балкану Полит формулише став војвођанских либерала речима: „Зато је гнусан призор, садашње стање у Бугарској и у Србији, где власници, који су се дочепали државне власти, хоће да замажу Европи очи с тиме: као да Бугари и Срби, тежећи за самосталношћу, хоће да се отресу Русије и руског уплива! Оно што данас бива у Бугарској, то није ништа друго него интрига, ровење, Русији непријатељских сила против оправданог и природног уплива Русије на балканском полуострву. Али чим народ бугарски, кога су данашњи власници у окове метули, раскине те окове, према вољи народа и симпатије према Русији хоће се одмах најјасније показати. Што вреди у том обзиру о Бугарској, то вреди и о Србији.“

Димитријевићев Браник критикује ситуацију мале српске државе:  „У Србији је влада Гарашанинова, која води ради Брегова рат са бугарском, а у земљи угушује свако слободније кретање“… По Маћедонији мучи се Бугарска и Грчка пропаганда, и пошто се онај народ који тамо живи, даје лако асимилирати, то је та пропаганда опасна по српске интересе“. Свој патриотски вапај након пораза формулише речима: „Зауставимо се једаред, погледајмо себе и око себе. Спасавајмо што спасти можемо, али бринимо се да будемо уистину напреднији и јачи – само тако можемо дочекати, да и Српство буде слободно и способно, да се може такмичити са другим народима и одржати се на површини.“ Услед националне катастрофе, али и настојања да се ојачају Ристићеви Либерали у Србији у Димитријевићевом Бранику јача критика према Гарашанионовом напредњачком кабинету: „Српска влада, пошто је својом несавесном радњом довела Србију до Сливнице, уместо да је као неспособна да управља земљом сишла са свог места и уступила исто паметнијим и патријотичнијим људима, она је остала и даље.“

Пораз Србије у рату је за српске либерале у Угарској представљао је кап која је прелила чашу. Иако оштрицу своје критике у почетку оштре на србијанској влади и напредњацима, сматрајући да је династичка стабилност битна због стабилности српске државе, у овом тренутку долази до суочавања са чињеницом о потпуно и непоправљиво деструктивој личности и политици краља Милана. Српски либерали из Угарске замерају србијанској владајућој политици слабљење Србије истичући: „Мир је закључен истина без штете, али и без добити, но свакако је за Србију била штета, у губитку пет-шет хиљада људи и тридесет милиона динара.“

Као велику штету либерали наводе и нестанак капацитета за обештећење Србије ширењем ка Македонији и Старој Србији, за шта су се српски либерали из Угарске залагали још пре избијања сукоба. Поред немогућности да дође до остварења државних и националних интереса у виду експанзије ка југу, српски либерали запажају да  „што се тиче Срба у старој Србији и Македонији они ни мало не стоје боље“. Посебну тугу и бригу, али и гнев због пропуштања прилике да се српска држава врати на просторе Косова и Метохије, српски либерали осећају због патњи које српски народ проживљава на тим просторима. Покушавајући да сензибилишу јавно мњење за страдања сународника Димитријевићев Браник, орган српских либерала Угарске истиче да „ако је и попустила турска власт, и не врши више она насиља, што их је пређе чинила, оно су се осилили Арнаути, и под нападима њихових армија српски се народ осећа онако, као и под камџијом субаша и буљубаша. Најгоре је пак то што са силом Арнаута иде упоредо пропаганда.“ Слабост Србије због непромишљене политике у том тренутку се није огледала само у немогућности да се помогне сународницима ван територије малене краљевине Србије, већ и порозности сопствене територије, чему сведочи тужно обавештење у Бранику: „Последњих дана врло су учестали упади Арнаута у Србију“.

На симпатије које поједини хрватски политичари, иначе антисрпски настројени, јавно исказују према албанским прогонима српског становништва, оштро реагује либерални првак др Илија Вучетић речима: „Арнаути ово једино племе европско, које за више хиљада година није никада показало ни искре напретка или цивилизације, јесу ли му оно бољи него браћа његова Срби?“. Од Берлинског конгреса 1878. године па до почетка Балкансих ратова 1912. године са подручја Западне Македоније, Косова и Метохије као последица албанског терора иселило се око 400.000 становника, највише српског.

Још у току српско-бугарског рата, краљевим бекством са бојишта долази до усијања политичке кризе у Србији. Притисак на краља који је себе довео у ситуацију да буде матиран је до те мере постао неиздржив за њега, да је краљ Милан скрхане психе крајем новембра 1885. године својим министрима дао написану оставку. У том тренутку је планирао оставку целе династије и напуштање Србије. Ситуацију је разрешио Гарашанин који је на лицу места буквално изгрдио краља, исцепао оставку, након чега се краљ расплакао и изгрлио са својим министрима. Упркос запажању Аустроугарског посланика да је краљ Милан потпуно неспособан да настави да врши власт у Србији, Аустроугарска влада је муњевито реаговала захтевајући као и Гарашанин од свих фактора на које је могла да утиче, да се омогући да Милан Обреновић, остане на власти што је дуже могуће, знајући да поузданију личност за спровођење својих интереса на Балкану у датом тренутку не могу имати. Овим је отворена и једна потпуно нова димензија српског политичког проблема – могућност Миланове абдикације и династичког преврата, што ће бити обележје србијанског, али и целокупног српског политичког миљеа у предстојећим годинама.