Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Из бракова Грка и Цинцара са Српкињама рађала су се деца васпитавана у новосадском окружењу српске већине и образована у духу српског језика, породичне славе, ћириличког писма и косовске традиције. Ова деца стасавала су у породицама где је доминирала мајка Српкиња и у кућама у којима се држала икона њезине девојачке крсне славе која ће убрзо заменити очев имендан и дати грчкој кући српску душу. За разлику од српске славе, имендан (јорти) је код Грка и грцизованих Цинцара лични, не породични празник. Одређује се именом свеца чије се име носи, који је уједно и заштитник онога ко носи то име, а слави се на дан светитеља заштитника. По обичају слављеник пости три дана пред имендан и на јутарњој празничној Литургији, на сам дан се причешћује. Гости се на имендан не позивају, већ сами долазе да честитају слављенику, уз скромне дарове. Цинцари и Грци, који су преузимали српске крсне славе понекад су своје имендане преводили у славе, тако што би паљењем свећа и прављењем кољива (жита) предавали свој лични празник породици. Они који су женили Српкиње углавном су преузимали женину славу, а свој имендан су по српском обичају преслављали, или га временом напуштали.
Многа од те деце одрастањем постајали су ватрени Срби и као такви активно учествовали у друштвеном животу града. Грчки и цинцарски језици полако су ишчилели из њихових кућа. Грчки је остао само као престижна ствар у класичном образовању деце, скоро једнако колико и латински језик. Децу из тих фамилија родитељи су по правилу давали на високе школе и оне ће све до Буне 1848. године представљати знатан део језгра српског школованог света у Новом Саду. Уз помоћ чврстих грчко-цинцарско-српских веза, преплетених попут
мицелијума, формираће се први слој грађанства код Срба. Није било много Новосађана, борбених српских интелектуалца из Милетићевог Омладинског покрета који у себи нису имали барем коју кап цинцарске или грчке крви. Када су Јелини ишчезли, у добрим грађанским кућама Новог Сада остало је нечег смирујућег источњачког као што су тишина, ред, штедљивост и чистоћа. Цинцарске куће су опојно мирисале на слатко од ружа, зреле јабуке и оријенталне зачине, толико заводљиво да ће својом лепотом и уредношћу послужити као узор свакодневног живота богатим српским домаћинима.
Хабзбуршка монархија је подстицајним и рестриктивним мерама настојала да за себе веже корисне трговце и занатлије из Турске, чиме је нехотично потакла претапање ове егзотичне и напредне трговачке колоније у већинске Србе. Процес асимилације помогао је да се према европском узору образује први слој српског грађанског сталежа. У каквим комбина-
цијама су се новосадски Јелини породично мешали са Србима сазнајемо из Стајићевог чланка објављеном у Гласнику историјског друштва, књига IX и у многим прилозима из његових Новосадских биографија. У тим текстовима реконструисане су и објашњене многе новосадске везе и мешовити бракови између Цинцара, Грка и Срба.
Новосадски сенатор и адвокат Јован Камбер оженио се девојком из угледне српске породице Богдановић. Браћа Јован и Андрија Камбер били су деца Грка Ђорђа из Руме и Цинцарке Евдоксије, рођене Карамата, пореклом из Земуна.
Девојком Анастасијом, кћерком Мардарија из имућне породице Вујић, био је ожењен Константин Манојловић, брат од стрица Марка Сервијског од Турске Кањиже.
Мишко Саранда оженио је Круну из Черевића, да би њихов син Стефан посрбио презиме у Сарандић.
Српкињама су ожењена и двојица знаменитих новосадских Грка, трговаца у ортаклуку од 1760. године, Димитрије Јанковић и Коста Јовановић. У оба ова случаја очигледан је пример посрбљивања, јер њихови синови, сенатор Григорије Јанковић и деловођа Јован Јовановић Киш, не само да се нису солидарисали са борбом градских Цинцара и Грка за издвајање из заједнице са Србима, већ су били њени отворени противници. Јован Јовано-
вић Киш оженио се Српкињом из Будима, а његов унук, песник Змај, грчки језик учио је само у школи и био један од најватренијих Срба свога времена.
Деда писца Димитрија Мите Калића, новосадски кројач Димитрије Калић, вероватно Грк из Ирига, био је ожењен полутанком Мартом, од оца Алексе Чарнојевића, стражмештера новосадске полиције и мајке Параскеве, пореклом Цинцарке. То није сметало песнику Мити да као изразити патриота пише српске патриотске песме.
Српкињом Аном, братаницом епископа Јосифа Шакабенте оженио се Дамјан, оснивач издавачке куће и штампарије Каулици. Његов син Константин живео је у браку са полутанком Јелисаветом из Земуна, рођеном Карајанко. Јован, син Константина и Јелисавете био је ожењен Српкињом Драгицом.
Грк Дима Кирјаковић Сентиванац вероватно је био ожењен Српкињом, док му је син Георгије, рођен 1784. године, писао Вуку да је он прави Србин који се родио Србин и умире Србин и да има десет живота за отечество и род свој сви би десет жертвовао…
Деда познатог новосадског адвоката и градоначелника Георгија Константиновића, који је организовао интелектуалне кружоке и уз вино се дружио са гимназијским професорима Шафариком и Магарашевићем, звао се Константин Јефтич и био је чизмар. Када је Константин делио своје имање међу децом, нагодбу оверава грчким, а његова деца српским потписом. Очигледно су млади Константиновићи били под великим утицајем своје мајке
Саре, Српкиње из Карловаца. Сам Георгије био је ожењен унуком Мардарија Вујића, Алојзијом, Лојдом, Српкињом несрпског имена.
Супруга Јована Полита и мајка Михаила Полит-Десанчића, Јулијана, била је кћи Србина Николе Десанчића, пореклом из Костајнице. Она је била полутанка, јер мати јој беше Катарина Петру из Баје, чистокрвна Цинцарка.
Марко Поповић (старији) свој тестамент је 1805. године потписао грчким алфабетом. Био је ожењен Јелисаветом Тајчевић из Осијека, можда полу Цинцарком. Њихов син Кирил два пута се женио и не знамо да ли је Српкиња или Јелинка била његова прва супруга, мајка Марка Поповића (млађег). Друга жена Марка млађег, Српкиња Марија рођена Лубурић, родила је чувену Браћу Поповић, Ћиру, Кирила и Ђоку, Ђорђа или Георгија, који су се јавно декларисали као добри Срби.
Поред бриге за очување грчког језика и имена, Марко Сервијски свакако је био свестан великог утицаја српске средине, која је вршила снажне утицаје на њега и на све чланове његове породице. Никада Марко није порекао да је део српског друштва, посебно то није урадио у свом тестаменту у коме оставља фонд надареним младићима свога народа и своје вере. Ни остали припадници ове моћне породице нису били имуни на бракове са Србима и Српкињама. Марков брат од стрица, Константин Ђурковић је у свом првом браку био жењен Анастасијом Вујић. Друга жена му је била Гркиња Катарина, рођена Саранда. Маркова сестра Катарина била је снаха новосадског сенатора Пантелије Миланковића, удата за његовог сина Ђорђа.
За највећег парничара Новог Сада онога времена важио је Јован Стајо, родом из Селца у Турској. Он је 1790. године постао грађанин Новог Сада под посрбљеним презименом Стајић. Био је ожењен Српкињом Еуфемијом, сестром Максима Атанацковића, оснивача једне мање стипендијске задужбине остављене на управљање српском општеству. Њихов син Ђорђе Стајић био је познати новосадски лакрдијаш, о којем је писао Ђорђе Рајковић. Јованова сестра Параскева, или Маламати, како ју је он посрбљено звао, парничила се са братом око наследства и у стању душевне болести живела је у врбацима на обали Дунава.
Брак великих добротвора Јована и Марије Трандафил био је у потпуности грчко-цинцарски, али се њихова родбина мешала са Србима и посрбљеним Цинцарима. Јованова сестра Јела, Хелена, удала се у српску кућу Мариновића, док је Марија била тетка добрим Србима, браћи Поповићима, Ћири и Ђоки.
Јован Форовић старији, потомак Диамандија Форо из Панчева и оснивач породице Форовић у Новом Саду, оженио се пре 1778. године Јелисаветом, сестром трговаца Срба, Георгија и Симеона Стојковића. Њихов син Ђорђе био је ожењен Мартом, кћерком Грко-Цинцара Јована Поповића Пеција. Јелисавета, најстарија кћерка Ђорђа и Марте, удала се у кућу Милутиновића и родила Анку, жену Светозара Милетића.
Мајка Јована Хаџића, Софија, рођена Ћирковић вероватно је, али непотврђено, била полу-Гркиња. И сам Јован оженио се другом кћерком Николе Десанчића и Цинцарке Петре, сестром Политове Катарине, тетке Михаила Полит-Десанчића.
Георгије, Ђорђе Чакра, прадеда контроверзног и недоказаног поете Емила, који се сматрао српским песником, био је поборник грчког одвајања у Новом Саду и налазио се међу оним Грцима који су 1793. године захтевали свештеника Грка у Николајевској цркви. Био је ожењен Маријом, чије се девојачко презиме, ни порекло не знају. Син им Петар, Емилов отац оженио се Софијом, кћерком Јована Макијевића, званог Фрајкорац, који је трговао
житом и његове жене евангелисткиње, Алзашанке из Стразбура.
Да су се и поједини Срби женили Грко-Цинцаркама показује породични пример Саве Николића, првог градског капетана полиције Новог Сада. Савин брат Јован био је ожењен Цинцарком Аном, родом из спахијске породице Моско. После Јованове смрти, Ана је са сином Павлом Николићем прешла да живи у ванбрачној заједници са капетаном Теодором Манастирли, такође Цинцарем, са којим се касније и венчала. Њен следећи муж био је Марко Димитријевић, опет капетан. Знатно старији, и он је оставио Ану
по трећи пут удовицом 1767. године, да би се она, још увек млада и телесно захтевна и по четврти пут удала за капетана, опет Србина Јована Савића. Ана је у вароши била запамћена као капетаница са пет презимена. Анина млађа сестра Јелисавета била је удата за једног од агилнијих бораца за грчку ствар у Новом Саду, Богдана Хаџи Вулка.
Нема података где су сестре Моско биле рођене, јер им је отац често мењао места пребивања због војне службе, али се зна да су младост провеле у Пешти. Тамо им је отац Јован племенити Моско живео као пензионисани потпуковник, где је 1762. године и умро. Јован Моско служио је у Илирској хусарској регименти (Српском коњичком пуку) и био дубоко уплетен у новчане шпекулације. Неколико година по Јовановој смрти кћери Ана и Јели-
савета су преко Илирске дворске депутације (ИДД) потраживале новац у висини 12.778 форинти од припадника регименте, који је њихов отац давао под интерес. ИДД је 1770. године од сестара Моско тражио да свој захтев поткрепе чврстим доказима, али како сестре то нису учиниле, њихов захтев био је одбијен. Јован је имао и сина Наума (Наум племенити Моско од Иванде), угледног члана православне заједнице и учесника Темишварског сабора.
Наведени примери у претходном чланку само су део брачних мешања Срба, Грка и Цинцара.
Параскева Хаџи-Јањин
Нису сви новосадски Грци помирљиво и спокојно гледали на ишчезавање свога народног имена и језика у Новом Саду. За све време живота грчко-цинцарске заједнице, имали су Јелини у свим раздобљима импозантне личности које су као стожери водили рачуна о опстанку своје заједнице, бринули за своје сународнике, водили их кроз изазове асимилације, трошили новац на своју заједницу, а богами и зарађивали на њој. Од половине
XVIII века, међу највиђенијима Грко-Цинцарима Новог Сада биле су породице Саранде, Сервијски-Ђурковићи, Вулко и један усамљени, али стамени лик са интересантном животном причом, Параскева Хаџи-Јањин. Ова живописна појава из грчке колоније Новог Сада био је један од најзапаженијих активиста за грчку ствар у другој половини XVIII века. Докумената сведоче да овом човеку ништа што је имало везе са новцем није било страно: парнице, дуговања, истраге, вероломства и преваре. Уз умешност живљења и личне способности у трговини, све то га одваја од већине и чини посебно занимљивим.
Новосадски трговац женског светачког имена, што код Грко-Цинцара није била реткост, јавља се у документима новосадског Магистрата под различитим варијантама презименима Хаџи-Јања (по оцу, од имена Јанис), Хаџи-Јањин, Хаџи Јованов (посрбљени облик имена Јанис), Хаџи и Хаџић. Рођен је у Кожанима (Козанију) 1716. године, исте године када је његов старији брат Манојло стигао код оца Јање, Јаниса у Петроварадински Ша-
нац. Јања је у Петроварадински Шанац дошао 1737. године и у ортаклуку са
земљаком Георгијем Русом или Русосом, отворио дућан мешовите и турске робе. Трговали су ортаци са војском у Петроварадину и на вашарима ван Шанца, у Футогу и по Срему. Тако су и њих двојица били део живописне слике футошког вашара и других панађура по Срему. Већ после првог десетлећа трговине ортаци су зарадили свој први капитал за даља улагања.
У својој двадесетој години Параскева напушта родни Козани и прелази код оца Јање и брата Манојла у Аустрију, у Шанац, да им помаже у дућану и да они њега науче вештини трговања. Конкуренција је тада у трговини била слаба, па је посао цветао, све до јесени 1739. године и доласка избеглица из Београда. После смиривања стања између две царевине, тада већ зрео трговац Параскева, налази нову развојну шансу и тргује са Турцима из Београда и Шапца. Без јаснијих детаља зна се да је он 1749. године био умешан, ве-
роватно као елегантни и невидљиви посредник, у трговинској трансакцији између Хасан-паше, Турчина из Београда и двојице Грка, турских трговаца из Новог Сада без сталног пребивалишта у граду. Ови Грци, Ставро Танаско и Христо Ламбо остали су паши дужни 1.075 турских талира и једно време су игнорисали своју дужничку обавезу. Паша је потегао сва познанства и везе у Аустрији, а вероватно је по добром и ефикасном турском обичају потплатио где треба, па је командант Петроварадинске тврђаве 1750. године захтевао од новосадског Магистрата да са пандурима приведе дужнике и наплати дуговање. Знамо само да се Ламбо обавезао да ће за два дана да исплати дуг, док се Параскева у овом случају више не помиње.
Када се Аустро-турски рат 1739. године завршио, Параскева се оженио Перистелом, девојком из jeдног села код Кожана. Младенци су се кратко време упознавали и забављали, па је младожења морао натраг у Шанац, јер посао није знао за опуштање и задовољства. Виђали су се једном годишње, када би Параскева на неколико дана одлазио у Кожане, а онда су се сусрети проредили. Сва је прилика да је овај начин живота одговарао Параскеви,
јер је без породичних обавеза могао сав да се посвети трговини и разним марифетлуцима. Онда је наишло време притисака власти на Цинцаре и Грке да доведу своје жене у Аустрију и скрасе се у местима у којима живе. У време када је Параскева требао да ужива у неповратним лепотама младеначког живота, имамо вест да је нешто кратко робијао. Његови марифетлуци су каткада знали завршити и тучом. Неки Јован Теологић и Михаило Никозара 1741. године јамчили су до свршетка процеса за Хаџи-Јањина, Захарија и Теодора, који сy били затворени због туче. Како су зараћене стране биле организоване у овом трианглу, не знамо.
На све начине су Параскева Хаџи-Јањин и његов ортак Константин Русос покушали да избегну довођење жена из Турске, али пошто су своје раније повластице у трговини намеравали да задрже, тражили су да им Магистрат изда потврду о дужини боравка у Новом Саду. Магистрат је осамнаестог априла 1753. године издао уверење да су се још њихови очеви, Георгије Русос и Хаџи Јања, доселили у Шанац 1707. године. Георгије је у међувремену умро 1745. године. Наведена потврда није их решила мука, жене су морале да пређу у Нови Сад. Параскева се још једно време опирао да доведе Перистелу у Нови
Сад, па је седмог фебруара 1752. године послао допис Магистрату, у којем се тужи
на Турску, проклињући је као највећег злотвора хришћанства, јер је он, Параскева, пошто је у Новом Саду подигао прелепу кућу од тврде грађе, чинио све како би извео своју жену из Турске, коју је тамо оставио без деце. Две године раније протраћио је четрнаест месеци у родном Козанију припремајући прелазак жене, али му је пошло за руком да изведе само њена два брата. Стога моли Магистрат да има стрпљења са њиме, јер он, Параскева, чини велике напоре да удовољи закону што му баш не полази за руком. Још је лукави Параскева молио градску власт да га не присиљава да напусти Нови Сад, јер он не може у року од петнаест дана да распрода сву немачку робу. Допис завршава патетично, правдајући се како се зидањем куће, која га је стајала преко седам хиљада форинти, јако везао за Нови Сад, његове честите грађане и Богом благословену власт. Поред тога што је био веома благоглагољив, богати Хаџи-Јањин био је упоран, а можда и дарежљив, да му је Магистрат дуго времена гледао кроз прсте.
Када је Намесничко веће 1760. године вратило копију статута Грчке новосадске компаније Магистрату Новог Сада као нерегистроване, поставило се питање на званичном нивоу да ли су браћа Параскева и Манојло Хаџи довели своје породице из Козанија. Из атмосфере која одише око Параскевиног покушаја оснивања грчке компаније, чиме би се нарушила трговачка моћ православног трговачког цеха Новог Сада, види се да се окретни Грк замерио некоме из градске власти. И поред све пажње коју је на себе привукао, наредних година видимо Параскеву са својим братом Манојлом и компањоном Русосом како и даље успешно послује тргујући не само турском, већ и недозвољеном немачком и мађарском робом. Како им је то полазило за руком, можемо само да нагађамо. Из једног дописа који је 22. децембра
1768. године Магистрат упутио царици, сазнајемо да је Параскеви те године пошло за руком да доведе своју жену Перистелу у Нови Сад. Убрзо потом је и он положио заклетву на верност Монархији и постао грађанин Новог Сада. Манојло (Емануило) је истим поводом известио Магистрат како није имао среће да из Турске доведе жену, и пред Магистратом се правдао речима јер турске власти сада пазе на моју породицу, а сваки несмотрен покушај
могао би животе да им угрози.
Параскева је био изузетно добар трговац и шпекулант. Трговао је свакавим еспапом, увозио турску робу у Аустрију, у Турску извозио житарице, сапун, огледала и јефтину одећу новосадских сабова. Изнад свега волео је новац и у том погледу се не одликује посебном оригиналношћу, али то што је волео да превари свакога са киме је пословао, то га сврстава међу изузетне преваранте. Потврду о Параскевиној високој пословној свестраности
добијамо 1762. године, у којој видимо да му нису стране преваре и неплаћени дугови. Опет је у питању био неисплаћен посао са Турчином из Србије, али овога пута је Параскева био главни актер. Војни заповедник Земуна, племенити Шулце, налаже новосадском Магистрату да позове Параскеву Хаџи-Јањиног ради изравнања дуга од петсто форинти према шабачком Турчину Али Баши. Уколико се дужник не појави пред Магистратом у наредних четрнаест дана, Шулце наређује локалним властима да га уз пандуре приведу и под претњом затвора натерају да плати дуг. То је било најтеже време за Хаџи Јањино пословање јер су браћа била под сталним притиском Магистрата због грчке компаније и избегавања да доведу жене. Претило им је протеривање и послови су опали толико да им се капитал прилично истопио, па су браћа била приморана да се задужују код Турчина како би могли да улажу у своју трговину.
Некако у исто време када су зајмили од Али Баше, узели су Хаџи Јањини исту своту на зајам и од новосадског сенатора Пантелије Миланковића, али су њему дуг вратили на уговорено време, јер са сенатором се није било шалити. Из документације Магистрата не види се јасно како је Параскева испливао из ових недаћа, али се наслућује да му је пошло на боље када је довео своју већ зрелу Перистелу у Нови Сад. Крајем шездесетих већ је добро пословао и богатио се, што видимо из списка Грка и Цинцара из Новог Сада који су 1774. године купили земљу у новосадском атару. Параскева Хаџи-Јањин је са сто двадесет шест купљених ланаца био у самом врху списка. Због своје пословне виталности и спретности Параскева Хаџи-Јањин представља парадигму грчке трговачке умешности.
Параскева је био у пријатељским односима са богатим Цинцарем Стамулом Димом или Димовићем. Када је остарели Стамул 1768. године писао тестамент, за тутора свога малолетног сина Ђорђа одредио је Параскеву, што је тутору давало овлашћење да управља Ђорђевим наследством до његовог пунолетства. Параскева је после Стамулове смрти 1770. године врло кратко управљао Ђорђевим виноградом, јер му је Магистрат пре наследниковог пунолетства одузео старатељство и превео виноград на наследника. Овај податак сазнајемо из обраћања градског фискала Магистрату, где га обавештава да је тутор направио низ финансијских неправилности и тиме прекршио свету вољу покојника. Изгледа да ова погрешка није била случајна, јер је Магистрат поступио исто и у случају заоставштине Параскевиног ортака Константина Русоса, којом је такође управљао Параскева Хаџи-Јањин. Русосову пописану имовину преузео је град у своје власништво као кадуцитет (оронула непокретна имовина, склона паду) и 1770. године продао је кућу Еуфемији Чарнојевић, рођеној Рашковић.
Када су Грци и Цинцари Новог Сада повели кампању за издвајање свога општества и школско и црквено осамостаљење од Срба, Параскева Хаџи-Јањин био је један од истакнутих бораца и финансијера ове кампање. У то време он је већ био веома угледан грађанин у зрелом добу и увек се истицао у акцијама грчко-цинцарског круга као један од њихових првака. Спретан с људима, виспрен и брз у решавању пословних проблема, окретан и слаткоречив, а уствари увек срачунат и притворан, знао је да дође до циља не бирајући средства. Рођењем је највероватније био Цинцар, али се страствено истицао као Грк и у свим приликама се трудио да говори грчки. Предводио је Јелине у формирању посебног грчког општества, које је можда баш његовом заслугом названо Commиnitas Helleniсa или Communitas Graeсa. Можда се баш његовом заслугом у грунтовници грчког општества нашла сва заједничка имовина новосадских Грка. Параскева се ипак није истакао неком значајнијом донацијом за изградњу зграде за грчку школу, већ је био један од петорице угледних Грка који су ради тога подигли зајам у висини од две хиљаде форинти код Народних фондова Карловачке митрополије. Зајам Параскеву није коштао ни једне једине форинте, иако је био један од гаранта, јер је сав позајмљени новац, после дугог кашњења и великих правних компликација 1788. године вратио Марко Сервијски. Окончањем овог случаја престају друштвене активности и све пословне преваре већ остарелог Параскеве Хаџи-Јањина.
Некада борбеног духа и тела пуног енергије и снаге Параскева је крајем осамдесетих онемоћао и окопнео, да би крајем зиме 1789. године издахнуо у сну, лагано као највећи праведник. Сахрањен је шеснаестог марта, на Светојованском гробљу. Испратила га је удовица Перистела, саборци и пријатељи Грци, а опојао га је свештеник Николајевске цркве, протопрезвитер Аврам Петровић. Параскева није оставио биолошког потомства, али је усвојио женско сироче Марију у време када је Перистела дошла у Нови Сад. Тестаментом
од седамнаестог марта 1787. године, своје имање оставио је супрузи, док грчком црквеном општеству у завештању није оставио ништа. О Марији у тестаменту нема ни речи. Ни према православној (српској) заједници Новог Сада Параскева Хаџи-Јањин није био широке руке. Грчкој школи оставио је двадесет пет, српској дванаест форинти, исто толико и српској болници. Широј грчкој заједници ако је нешто и оставио онда је то учинио мимо тестамента, јер те ставке у овом документу нема. Неколико месеци после Параскевине смрти удова Перистела моли Магистрат да јој изради код управе Бачке жупаније повећање закупа за салаш Златни венац, са сто осамдесет на двеста форинти годишње. Жупанијска управа закупила је салаш и претворила га у затвор. Чуди да удовица једног од богатијих трговца Новог Сада моли за екстра добит од двадесет форинти на годину дана. Да ли је разлог томе цинцарски ирационални дух или оскудица? Где ли се само дело велико Параскевино богатство?
Марију, усвојеницу Перистеле и Параскеве, 1792. године налазим под презименом Параскева. У препоруци Илирске дворске канцеларије новосадском Магистрату, дозвољава се поћерки Параскеве Хаџи-Јањина, Марији Параскева, повратак из унијатске у православну веру. Она је претходно прошла шестонедељну верску обуку код грко-католичког свештеника Луке Страшинског у Куцури, али до самог чина преласка у унију није дошло. Хипотетички закључујем да је Марија хтела да се уда за неког Русина гркокатолика у Куцури, али пошто у тој вери није могла да претендује на наследство свога поочима, одлучила је да жртвује мужевљеву веру, а можда и његову наклоност, па је пожурила да се врати у православље.
Изгледа да Марија Параскева није имала користи од преверавања, она се више нигде не спомиње. Последњи податак о овој грчко-цинцарској породици налазим у документу у коме се налази податак да је Намесничко веће 1793. године наложило Магистрату Новог Сада да се кућа покојног Параскеве не сме продавати јер је одређена за потребе војске. Ова информација открива нам тужни крај саге о грчком трговцу и преваранту Параскеви, да је његову имовину наследила држава, јер је у међувремену умрла и Перистела, иза које није остало правног наследника. Шта се десило са његовим братом Манојлом, нема података. Видели смо да Манојло није успео да доведе породицу у Нови Сад, тако да пред смрт Параскева није имао никога од родбине у Новом Саду. Можемо наслутити да се Манојло вратио породици, или, што је вероватније, да је умро у Новом Саду пре брата Параскеве и
снахе Перистеле.
Сервијски, Сервицки, de Szerviszky
Међу најстаријим и најпознатијим грчко-цинцарским породицама у Новом Саду били су Сервијски. Богати чланови ове фамилије основали су најранији стипендијски фонд у граду, помоћу кога се школовала надарена српска омладина. Брзоплете би презиме Сервијски вероватно упутило на српску припадност, али је оно у ствари преображени српски придев Серфишки, по месту Серфиш, Серфиџ, у турском изговору, или на грчком језику Сервија. Сервија, или Серфиџа, место је подно Олимпа у северној Грчкој. Према историјским списима Константина VII Порфирогенита De administrando imperio, из поглавља De nationes, ово место је у другој половини VII века било насељено Србима. Део ових Срба су цареви Констанс и његов унук Јустинијан II преселили у Битинију, у тек оформљену војну базу Гордосервон. Порфирогенит говори о броју од 10.000 Срба царских најамника. Топоним Гордосервон сматра се првим поменом српског имена у византијским изворима. Српско име овог насеља је Србица код Козанија, одакле су у Аустрију дошли преци Сервијских. За Сервијске Д. Ј. Поповић каже да су пореклом Цинцари који су се сматрали Грцима, женили се Гркињама и кћери удавали у грчке и хеленизоване цинцарске куће. Увек су били окружени Грцима, са њима су радо пословали и дружили се.
Када су дошли међу Србе у Јужну Угарску, први представници ове породице узели су српско презиме Ђурковић, али су се потписивали и са Ђорђевић (Георгијевич). То презиме може да наведе на претпоставку да се ова породица изворно презивала Георгиу, Георгијадес или слично томе, као изведеница из грчког личног имена Георгиос. Зна се за два рођена брата Ђурковића, Аксентија (Ауксентије) и Манојла, који су се пре елибертације у Шанцу бавили трговином сукна и тиме се обогатили. Живели су у Карловцима, да би Аксентије јануара 1751. године мењао кућу и прешао у Нови Сад, у којем су пословне прилике биле боље. На грунтовном листу о трансакцији некретнина приложио је превод уговора са грчког на рацки, што значи да је замену куће извршио са неким од својих сународника Грка. Аксентије је 1759. године постао изабрани грађанин (избрани гражданин) Новог Сада и први поглавар новосадске Православне купеческе компаније (удружења православних трговаца) и на том положају остао је до краја живота. Због ове почасне функције Новосађани су га звали форштетер. Породици Ђурковић највероватније је припадао и извесни Михаило, који се у списима појављује два пута: први пут као богати новосадски трговац и други, када је његова супруга Дионисија Успенској цркви донирала звона. На основу тих података није стечена јасна слика о његовој евентуалној породичној вези и блискости са стожерима фамилије, Аксентијем или Марком.
Аксентије Ђурковић-Ђорђевић умро je у Новом Саду 1770. године као веома богат грађанин, што знамо из његовог тестамента написаног знатно пре смрти, још 1759. године. Из крњег документа не види се колико је имања и готовог новца оставио својој тројици синова, Георгију, Марку и Симеону, али се види да је за трошкове своје сахране оставио четиристо форинти, што је било у рангу пристојне годишње плате високог градског чиновника. Такође, не знамо како је тестаментом третирана Аксентијева кћи Катарина, иначе снаха угледног Пантелије Миланковића. Видимо како Аксентије, између осталог прилаже фрушкогорским манастирима, Бођани, Ковиљ и Грабовац по дукат сарандар (дванаест форинти), затим четири сарандара прилаже црквама у Сервији и Верији, а Христовом гробу у Јерусалиму оставио је вредан прилог од хиљаду форинти. Очигледно је Аксентије Ђурковић био врло побожан човек.
Налазим да је и Манојлов син Константин такође био имућан трговац. Он се 1759. године уортачио са стрицем Аксентијем, па га у тим документима срећемо као Константина Манојловића-Ђорђевића. Његова прва жена Анастасја била је Српкиња, једна од кћери новосадског џелебџије, потоњег сенатора Мардарија Вујића. Поред великог мираза у земљи и кући које је удајом донела мужу, Анастасја је од оца наследила и две и по хиљаде форинти приде. Друга Константинова жена, Катарина рођена Саранда, по оцу Гркиња, донела му је као мираз троје деце из првог брака и право богатство, преко тридесет четири хиљаде форинти, у готовини и непокретној имовини које је наследила од свог првог мужа. Ко се тако добро ожени, мора да је и сам веома имућан, коментарисала је чаршија. Катарина је 1771. године Константину родила сина Димитрија, и налазимо га на списку грчке деце која су 1783. године похађала Грчку школу.
Аксентијев син Марко први пут се у расположивим списима Магистрата јавља после очеве смрти, тек 1774. године. Марко Ђурковић, касније Сервијски, био је не само најугледнији новосадски Грк за све време постојања старе грчко-цинцарске заједнице, већ и један од највиђенијих становника Новог Сада свога времена. Њега је током живота красила елегантна лакоћа опхођења са људима, на задовољство свих. Треба истаћи да је Марко постао историјска величина свога града и народа захваљујући управо овој особини. У зрелим годинама он је већ био веома богат и утицајан, али имао је потребу да своју величину издигне изнад богатства. Да би своје богатство крунисао друштвеним угледом, Марко је међу првим православним грађанима Новог Сада купио угарско племство. Основао је фонд за школовање православне деце. Био је представник српског племства на Темишварском сабору и као запажен депутат сабора добио је највише поверење да рукује
црквеним фондовима у Карловцима. Са својих високих позиција у друштву имао је могућност вођења кореспонденције са самим владарима и Намесничким већем, што се може пратити кроз документа која чувају Архив САНУ у Сремским Карловцима, Архив Војводине и Историјски архив Града Новог Сада. Својим изузетним утицајем Марко племенити Сервијски допринео је да се епископ Стратимировић изабере за карловачког митрополита.
Марко се у младости са братом Константином бавио трговином сукна карашије, тако што су га у Трнави куповали, а у Бечу продавали. У овим трансакцијама Марко је стекао леп иметак и додао га наслеђеном богатству. О новосадском пословању Марка Ђурковића између осталог знамо да је у једном прилично компликованом послу уступио новосадску трговину брату од стрица, с тим да је води његов шурак Теодор Дука, у то време још увек
турски поданик. Марко се код Магистрата залагао да Дука буде примљен за грађанина и у честну купеческу компанију (трговачко удружење), што би му донело право на слободну трговину, могућност сувласништва над трговином, и још неке повластице. Марко је 1774. године од очевог наслеђа купио велику и лепу кућу у центру града од Адама Чупора, потомка Јозефа Чупора, начелника Бачке жупаније у доба елибертације Новог Сада. Када
је исте године зарадио велики новац на турском сукну, почео је да се јавно представља и у документима потписује као племић, са два презимена и предикатом: Марко Ђурковић племенити от Сервијски, на српском, и Marco Gyurkovics nobilis de Szerviszky на латинском језику. Исти манир преузели су и остали пунолетни мушки чланови породице. У допису Магистрату дванаестог октобра следеће године, у коме се одриче пуномоћи да заступа своју снаху Катарину, потписује се de Szerviszky.
Новосадске власти нису знале на основу чега се Ђурковићи тако пишу, jeр властима нису доставили спахијско писмо са армалијама, чиме би представили свој новостечени статус са правом племићког представљања и потписа. Градски фискал Ковач Јожеф је двадесет четвртог јануара 1778. године пријавио Марка да бесправно и незаконито присваја себи племићке прерогативе, називајући се де Сервијски, када је познато да су Маркови преци, одрекавши се турског поданства примљени у аустријско као обични грађани, неплемићи (sine nobilitatem). Племство се или добијало од цара за заслуге, за верну војну службу током ратова, за успешну дипломатску, конфидентску и другу службу, или се са спахилуком за велики новац куповало. У оба случаја, да би се племство јавно приказивало непосредним представљањем и у потписивању докумената, морало се претходно стечено племство објавити службено у жупанији, што Марко Ђурковић до тада није учинио. У Новом Саду ће тек петог фебруара 1784. године објавом Магистрата јавност бити упозната да је
Марко Сервијски стекао титулу племића. Он је шеснаестог фебруар позвао сенаторе Магистрата и друге угледне суграђане да присуством на церемонији увеличају његов свечани улазак у посед спахилука Турске Кањиже (данас Нови Кнежевац, у даљем тексту, старо име). Тако је Марко Сервијски ступио у ред друштвене елите, у први ред Грка наших, па и Срба, како су га доживели савременици.
Своје прво ангажовање за општенародно добро Марко Сервијски имао је још под презименом Ђурковић. Први званичан предлог за оснивање српске високе школе, у оквиру које би се у Новом Саду организовале студије богословије, филозофије и права, Илирској дворској депутацији 1774. године поднели су први Србин адвокат, Јован Мушкатировић, реформатор српског школства Теодор Јанковић Миријевски и трговац новосадски Марко Ђурковић, будући Сервијски. Депутација је првобитно предлог прихватила, али је бечки двор на инсистирање Угарске краљевске канцеларије (Сancellaria regia Hungarica aulica) убрзо повукао сагласност. Комисија у истом саставу, према налогу комесара за реформу школства, генерала Матезена, а на захтев владара, установила је правила за реформисање српских школа у Банату, тј. Инштрукције за шул, директоре всакаго професора, сени-
оре и алумном житија. „Инштрукције” су давале упутства како да се изаберу аутори уџбеника прописаних наставних предмета на српском језику. Будући да је имао потребне квалификације и да је поседовао властелинство у Турској Кањижи на територији Баната, Сервијски је био добар избор комесара Матезена. „Инструкција” је затим поднета Синоду СПЦ на одобрење.
Испред грађанства слободног града Новог Сада Марко је 1782. године са новосадским грађанином грчко-цинцарског порекла Јованом Дуком послао своје прво писмо цару у Беч. У писму се владар моли да својим поданицима Србима омогући слободну куповину земље у слободном краљевском граду Марија Терезијанополису (Суботица) и да им се тако допусти прокламовано право да постану пуноправни грађани овог већински католичког
града. Обраћање је било усмерено против праксе суботичких градских власти да православнима отворено бране улазак у посед земљишта на својој територији.
Временом је углед Марка Сервијског међу православнима у Угарској растао, па је као спахија учествовао на црквено-народном Темишварском сабору 1790. године. Прво његово саборско иступање било је поводом образложења жалбе коју је са племићем Стефаном Дамаскином, такође Грком, поднео на понашање Мађара у Торонталској жупанији. Жалили су се Сервијски и Дамаскин на шовинистичко понашање великог жупана Јаноша Баћањија, који је приликом последње рестаурације (поновног избора на ту функцију М.Ј) чиновништва јавно вређао Србе и исказао велику мржњу ка њиховој вери и нацији. Колико је Марков ауторитет био јавно респектован и његова реч јака, види се из наставка овог случаја. Баћањи је врло брзо био приморан да поднесе оставку на положај жупана и повуче понижавајуће консеквенце. Поред неколико неприхваћених сугестија у вези са финансијским обавезама епископа, Марко Сервијски је на Сабору одиграо пресудну улогу при избору будимског епископа Стефана Стратимировића за карловачког митрополита, о чему ће касније бити изнето више детаља. У Диаријуму (званичном дневном протоколу Сабора), остало је и записано да је остарели Сервијски почео да губи своју оштру проницљивост и рационалност, тако је какове будаласте пројекте представљао, да конгресу гнусно било слушати и тако од всјех исмејан остао… Ту се мисли на његов предлог да се при богословском Семинару у Карловцима образује секција за младе Јелине који би се спремали за свештенике грчкога језика. Овај предлог наишао је на неразумевање и подсмех српске већине, која је јавно омаловажавала предлагача. Исти предлог ће, међутим постати инспирација и идејна платформа у предстојећој кулминацији грчког покрета за независном црквом.
Једна од споредних одлука Сабора била је наименовање Марка Сервијског на угледну и одговорну функцију: постављен је за првог митрополитовог асистента при управи народним фондовима, што је било потврда његовог угледа. Ова функција ће племенитог Сервијског увући у једну шпекулантску аферу, о чему сведочи преписка митрополита са Илирском дворском канцеларијом. Као асистент руковаоца фонда (руковалац је био митрополит који је због својих великих обавеза препустио руковање фондом Сервијском уз неограничено поверење), Сервијски је неовлашћено 1791. године средио капетану Јакову Чокићу из Потиског крунског дистрикта и благајнику фонда Гаванском да подигну зајам од четрдесет хиљада форинти без камате, да би ови орочили новац у две банке, пештанску и бечку, уз три и по и четири одсто интереса. Из три доступна списа у којима митрополит тражи од Илирске дворске канцеларије да примора наведену двојицу да врате новац са добијеном каматом, не види се јасно да ли је Сервијски желео да извуче било какву корист за себе, или је само несмотрено чинио услугу Чокићу и Гаванском. Несмотреност није била особина Марка пл. Сервијског, али је била неспорна његова потреба да чини другима. Како год, његово име се у митрополитовим писмима помиње врло дискретно, само једном у најстаријем спису, као име некога ко је својим везама омогућио улагачима услугу. Гавански је на посредовање Илирске дворске канцеларије вратио Народном фонду менице у вредности од 49.310 форинти и ствар је без правних последица по актере стављена ad akta. При крају живота Марко је основао своју, уједно и прву српску (православну) стипендијску задужбину. Све појединости око правних и имовинских аспеката стипендијске задужбине Марка Сервијског, Stipendarius Szerviczkianus, дознајемо из новосадске копије његовог тестамента. Копија је писана на латинском језику, као и оригинал који је Марко депоновао осмог октобра 1792. године код каптолских власти у Ђуру. Тестамент се састоји од уводног текста и осам тачака. Други пасус уводног текста на српском језику гласи:
„Друго, да бих допринео, колико могу срећи мог народа, а та срећа може настати само из правилног образовања омладине, одлучио сам да завештам своту од тридесет хиљада рајнских форината у ту сврху; да се из годишњих прихода од завештања исплаћују стипендије младићима мога народа и моје вероисповести који уче школе, што после зрелог размишљања и свестан озбиљности дела, овим завештавам и оснивам…”
Фондатор у даљем тексту тестамента износи концепт рада задужбине:
њоме ће руководити његов син наследник, који ће имати обавезу да осамнаест година после Маркове смрти плаћа пет одсто интереса на завештану своту, од
чега ће имати да исплаћује стипендије. Установио је три класе стипендиста:
„За прву класу одређујем да се тројици младића који се буду одликовали
способношћу, честитошћу и беспрекорним животом, исплаћује сваког семестра унапред стипендија од двеста рајнскох форинти; за другу класу исто тројици
младића, са горе наведеним особинама, да се исплаћује по сто педесет рајнских форинти, сваког семестра унапред, а за трећу класу наредио сам да се под истим условима и на исти начин исплаћује по сто рајнских форинти четворици младића који су већ напунили двадесет година; Искључиво право да именује стипендије имаће мој син наследник и његово потомство, руководећи се искључиво критеријумима које сам ја овде установио. Мој наследник и потоњи наследници ће истовремено имати и обавезу да контролишу како се стипендије троше. Цео фонд имао је да остане при спахилуку Турска Кањижа.”
Тестатор је предвидео три могућности за престанак рада своје фонда-
ције, а то су:
(В. Стајић, Новосадске биографије, том III, свеска пета, 27)
„[…] ако би земље господар, или државне власти хтели ову своту да узму,
без пристанка мога сина и његових наследника, затим ако Турци овладају Банатом и наследници изгубе Турску Кањижу, или у случају да непријатељи огњем и
мачем опусте Турску Кањижу, па од спахилука не остане ништа…”
Марко Сервијски умро је шестог јануара 1794. године у Новом Саду. Његови
посмртни остаци су по великој хладноћи запрегом пренети у капелу на његовом спахилуку у Турској Кањижи, где је сахрањен. Марко је остао упамћен по већ наведеним врлинама и добрим делима. Поштовао је своје претке и осећао се Грком, али је такође поштовао Србе, народ са којим је живео и у политичком смислу Марко се сматрао Илиром, Србином. Ни једну од ових двеју оријентација није крио, већ их је својим јавним активностима истицао
и потхрањивао. Као представник српског племства борио се за побољшање положаја српског народа у повремено непријатељском окружењу. Био је поверљиви руковалац црквеног фонда и обављао многе, по народну ствар запажене и одговорне функције. Богату стипендијску фондацију оставио је надареним синовима народа свога… Немам сазнање о томе да је Лукијан Мушицки био стипендиста фонда Сервијског, али је једини са искреним одушевљењем 1820. године испевао оду Марку Сервијском, у којој му обећава вечну славу, јер ће га срећни питомци славити и величати, о њему љупко певати на српској лири. Грк у души, Марко се највише дружио са новосадским Грцима и хеленизованим Цинцарима, помажући им на разне начине. Теодору Дуки дао је да води све трговачке послове, тестаментом му је оставио велику своту новца и цео горњи спрат своје куће у Новом Саду; сенатору и градоначелнику Грку, Манојлу (Емануилу) Николићу оставио је на коришћење у трајању од шест година бесплатан стан у кући Милорадовића. За стараоце свога сина Ђорђа одредио је неизбежног Дуку и бечејског Цинцара Јована Хаџи-Михајла, што је стараоцима доносило лепе годишње принадлежности. Марко се пријатељски држао са трговцем Димом Пуљо, коме је оставио велику залиху турске робе. По хиљаду форинти оставио је православним школама у Новом Саду, Српској да се од интереса на ту своту дели стипендија сиромашној и даровитој српској деци, и Грчкој школи, тачније њеним ђацима
онима што грчки језик говоре (qui graeca lingua utuntur) оставља фонд са такође хиљаду форинти, с тиме да се троши само интерес, док се главница није
смела крњити. Када је Марко Сервијски умро његову Задужбину водили су законити тутори његовог малолетног сина јединца Ђорђа, о чијем се животу зна веома мало. Отац га је добио у позним годинама. Ђорђе се родио двадесет првог септембра 1780. године у Новом Саду, где је углавном и боравио. На крштењу је понео стричево име Георгије, али се као одрастао прилагодио српској средини представљајући се српским обликом свога имена, Ђорђе. Да ли по породичној грчко-цинцарској, или пријатељској линији, Ђорђе је 1833. године
био кум на крштењу малом Јовану Јовановићу, потоњем Змају. Ђорђе је као
руковалац фонда Сервијских био и члан Патроната Велике српске право-
славне гимназије новосадске. Ђорђева мајка Екатерина, старија кћи Николе
Дуке, била је рођењем Грко-Цинцарка, највероватније рођена у Осијеку, док
је Теодор Дука, човек који је цео живот свугде као сенка пратио Ђорђевог
оца Марка и његово богатство, био њен блиски рођак. Раније смо установили да се Теодор не налази међу Николиним синовима, и евидентно је да је тај човек заузимао веома важно место у породичној хијерархији, али услед недовољне грађе то се не да категорично утврдити.
Ђорђе није поседовао очеву енергију нити харизму да у друштву буде
цењен као први и најбољи, али је наследио Маркову потребу да помаже људима и уздиже друштво око себе, што је дискретно и веома суптилно чинио. У Арнотовом магазину из 1839. године, објављен је чланак у коме се извештава како се у Новом Саду формирало друштво од угледних Срба, Немаца, Мађара и Јевреја, које се залагало за изградњу првог новосадског театра. Напис се позива на документ Магистрата од првог марта претходне 1838. године, по коме је градски мерник (данас градски архитект, прим. М. Ј.) Лазар Урошевић изашао пред градску власт са извештајем да су га представници новосадског племства, поименце, грофица Јозефа Сечењија де Темерин, Хелена (Јелена) Стратимировић од Кулпина и Ђорђе Сервијски од Турске Кањиже, позвали да изради неки план и начин како би град дошао до позоришта и уличног осветљења. Ова замисао била је део једног већег пројекта у оквирима кога је требало основати акционарско друштво за изградњу насипа од Брукшанца до границе са каћким атаром. Друштво богатих племића
показало се спремним да део пројекта који се односи на изградњу позоришне зграде и уличног осветљења само финансира, а средства за насип, због замашности пројекта намакли би његови чланови својим угледом путем донаторских акција. Друштво је у својој намери деловало врло озбиљно, али како од војне дирекције Петроварадинске тврђаве није добијена неопходна дозвола за изградњу насипа, ова корисна иницијатива није дала резултата.
У градским актима Георгије, или Ђорђе Сервијски, последњи пут се спомиње у време када је Јован Хаџић-Светић „сређивао” куму Павлу Јовановићу, да постане директор новосадске Српске гимназије. Стајић у Новосадским биографијама не наводи тачан датум ове кампање, али каже да у то време: „[…] Ђорђе Сервијски је већ био дао оставку [на чланство у Патронату], а владика Платон се бавио у Бечу, штампајући онде своју Аналитику.”
(В. Стајић, Привреда Новог Сада)
Аналитика је била одговор владике Платона Атанацковића на нападе патријарха Рајачића на њега из новембра 1849. године. Како је владика свој одговор и одбрану штампао наредне године можемо да констатујемо како се последњи глас о деловању Ђорђа Сервијског у јавности Новог Сада чуо те исте, 1850. године. Од тада, па до своје смрти Ђорђе је живео повучено, највероватније на породичном имању у Турској Кањижи. Није се женио, умро је без потомства на покушају лечења у Бечу 30. маја 1855. године. Данас га се Нови Сад сећа по невеликој улици са његовим именом, која са Грбавице излази на Булевар цара Лазара.
Племенити Ђорђе Сервијски је за свога живота био поштован као добротвор, у вишим круговима Новог Сада зван Србски муза меценат. Смрћу Ђорђа стипендијски фонд је повећан на педесет хиљада рајнских форинти. По његовој тестаментарној жељи фонд је предат Великој српској православној гимназији новосадској, на ползу и добробит отечества. Знамо за неколико стипендиста овога фонда: у писму Константина, Косте Пејчића директору карловачке гимназије Герчићу, спомиње се Новосађанин Петар Јовановић, правник, који је уживао стипендију Сервијских; Јован Филиповић из Карловаца је као стипендиста фонда Сервијских дипломирао права у Пожуну (Братислава), био је преседник апелационог и члан касационог суда у Кнежевини Србији; у Србским народним новинама Александар Стојачковић се 1844. године Сервијским захвалио за стипендију помоћу које се у Бечу школовао и ишколовао; 1862. године ова задужбина издржавала је двадесет стипендиста, међу којима су Стеван Тодоровић, правник који је дипломирао у Пешти, Лазар Станојевић, лекар, завршио студије у Бечу, Васа Пушибрк, потоњи директор Новосадске српске гимназије, филозофске студије је уз помоћ стипендија Сервијских, такође свршио у Бечу.
У Застави од 10. јануара 1867. године Паја Димић, правник и богослов и уживалац стипендије, уздиже Ђорђа следећим речима:
„[…] Међу многим успомене достојним родољубима, чија ће имена вечито у срцу србски синова забележена остати, одликује се Ђорђе Сервицки Т. Кањишки, који је такођер знатан стипендијски фонд учећој се србској омладини оставио…”
Аутор текста у наставку не пише панегирик Сервијскима, већ износи ружан пример корумпираности чиновника који рукује стипендијским фондом, па наставља: „Не може ми се на ино, већ да читајућем свету не обзнаним, како се данас неправедно и нечовечно с раздавањем Сервицкове стипендије поступа. Ове су године била три места у заклади Сервицкој отворена; ја поднесем моја сведочанства и на основу колоквија добијем треће место [100 фор. годишње]. […]
Пошаљем признаницу у сврху годишње стипендије, кад наједаред будем ја извештен да је мени стипендија одузета. Запита ће когод зашто ми одузеше стипендију, ево зашто: г. Ђура Магарашевић није се стидио неистинито известити администрацију да сам је од Св. патријарха добио благодјејаније, и тако по постојећим правилима, да један два благодјејанија уживати не може, буде мени стипендија одузета […] Г. Магарашевић се показивао да ми је пријатељ, па одкуд наједаред тако велико непријатељство? Али није ми се чудити, добро се сећам да ми је г. Магарашевић говорио: овај ми оволико, онај онолико обећава, ал ја ћу настојати да ви добијете стипендију, ја сам је и добио био, ал почем нисам бар с половином добивене стипендије г. Магарашевићу благодарио, то сам је морао изгубити. Ово зато молим поштовани господине да у вашем цењеном листу ставите, да види наш читајући свет како се данас раздаје Сервицкова стипендија.
У Карловцима Паја Димић, правник и богослов.”
Племићка породица Сервијских је поред спахилука у Турској Кањижи поседовала у Новом Саду више плацева, кућа и локала од којих је најрепрезентативнија, раскошна спратна грађевина на углу Златне греде и Ћурчијског сокака, данас улице Николе Пашића. Палата је подигнута првих година XIX века у класицистичком стилу, са елементима романтизма. У овој згради Сервијски изгледа нису дуго живели, јер је већ у октобру 1809. године у њој било смештено три разреда Српске основне школе и нижи разреди Католичке гимназије. Када је због Наполеонових освајања Војна економска комисија из Марибора пребегла у Нови Сад, морало се пронаћи место за смештај службеника, инвентара и материјала ове војне службе. Комисија је затражила од градских власти да јој се у ту сврху уступе две или три цркве како би добила одговарајући простор, али да се грађанство при том не би деранжирало. Пошто скрнављење једине католичке цркве у граду није долазило у обзир, запретила је опасност православним црквама да постану магацини. Како би спасао своје цркве, епископ Гедеон је за Комисију испразнио гимназијску зграду, а ђаке и наставнике преселио у палату Сервијског, где су били трпљени до последњег дана априла 1810. године. За време бомбардовања Новог Сада кров зграде је пропао, да би помоћу ераријалног зајма зграда била реновирана. У Србском дневнику у четвртак 2. марта 1861. године изашао је оглас под насловом „Продаја куће у краљ. слоб. вароши Новом Саду“, у коме се оглашава продаја куће Ђорђа пл. Сервицког. Оглас је дао Емил пл. Шулпе, царско-краљевски ритмајстер у Турској Кањижи у Банату.
Почетком шездесетих година XIX века владика Платон Атанацковић намеравао је да оснује Српску правну академију у Новом Саду, србског заведенија виших наук, како новосадски студенти не би трошили новац и време по далеким европским универзитетима. Намеру је требало финансијски оснажити и подржати, па је владика покренуо стварање велике задужбине.
На седници Патроната гимназије, одржане шеснаестог новембра 1861. године, објавио је владика Платон да је својим новцем, за четрдесет хиљада форинти купио кућу на углу Ћурчијске и Грчкошколске улице од наследника покојног Ђорђа Сервијског и да је поклања Гимназијском фонду, из кога је требало да се развије фондаторска задужбина, која ће возљубљеном народу србском свагда дa на ползу буде. Из владичанске објаве не дознајемо наследниково име и евентуалну родбинску везу са Сервијскима. Одмах по куповини здања владика је финансирао доградњу другог спрата, а за успомену на Сервијске чувао је њихов породични грб од печене глине, постављен изнад врата која на првом спрату воде на балкон. Вест о стварању фонда за Академију први је објавио Србски дневник, и та вест је у граду изазвала буру одушевљења. Јавност је стекла утисак да је оснивање прве универзитетске установе код Срба само питање времена, али до тога ипак није дошло. Зграда Сервијских је ипак добила улогу каква јој припада, јер је у априлу 1864. године у њу смештена тек пресељена Матица српска, која је ту остала наредне четири године. Од тога времена зграда носи популаран назив Платонеум и у њеним одајама је од 1868. године било седиште владике бачког. Када је Владимир Николић 1901. године завршио нову зграду Владичанског двора, Платонеум је био на период од око две деценије претварен у стамбену зграду, станови су рентирани, а приходе је убирала Гимназија. Данас је у Платонеуму седиште САНУ – Огранак у Новом Саду.
У документима о продаји куће Ђорђа Сервијског последњи пут се званично у Новом Саду помиње име породице племенитих Сервијских. И поред угледа и богатства ове породице грчког или цинцарског порекла, седамдесетих година XIX века Сервијски су у вароши били скоро заборављени. Иметак племенитих Сервијских са спахилука у Новом Кнежевцу, са импозантним дворцем преко последњих женских изданака ове фамилије прешао је у руке мађарске племићке породице италијанског порекла, Шулпе.
Тада је и фонд Марка Сервијског, којим се служила Велика српска православна гимназија новосадска, престао да постоји. Дворац на своме спахилуку изградио је Марко Сервијски када је после добијене племићке титуле и право на предикат од Турске Кањиже на првој лицитацији коморских добара, одржаној 1781/82. године, купио имање Турску Кањижу. Деценију након куповине спахилука, на једном његовом плацу подигао је 1793. године дворац. Његов син Ђорђе је доста времена проводио на имању, да би тестаментом цело имање оставио својој сестричини Катарини, која је удајом за Емила Шулпеа спахилук и дворац донела у мираз породици Шулпе. (Овај податак наводи Д. Ј. Поповић; преузео га је од мађарског историчара Лендваиа, Temes vàrmegye nemes csalàdjai, I 1896, II 1899, III 1905)
У згради је, док су у њој боравили првобитни власници, била велика библиотека са око три хиљаде књига. У дворцу су се поред библиотеке налазили ретки примерци старог мајсенског порцелана, предмети од сребра, бронзе, стари и скупоцени намештај и богата збирка портрета и старог ловачког и трофејног оружја. Сав покретни материјал је након Другог светског рата похаран и развучен. Наследници Катарине Шулпе били су из породице Талијан, који су на спахилуку саградили још два објекта. Једну зграду подигао је Андрија Талијан, а другу барон Федор Феилић годину дана после смрти Ђорђа Сервијског 1856. године. Обе зграде су касније припале Бели Талијану.
Манојлов син и Марков брат од стрица, Константин, имао је сина Димитрија који је наставио да води очеву трговину. Димитрије се уортачио са новосадским трговцем, Грко-Цинцарем Јованом, Јоцом Стерио, који га је на превару избацио из посла, оставши му при томе дужан велики новац.
Димитрије је од Магистрата затражио да се изврши интабулација дугова на иметак Стерија и навео да је у овом неславном ортаклуку имао огроман губитак од скоро педесет хиљада форинти. Димитрије је радо користио племићко име Сервијски, док је породично презиме Ђурковић потпуно занемарио. Димитрије Сервијски умро је 1837. године од последица великог стреса услед наведеног пословног фијаска и сахрањен на старом Светојованском гробљу.
Из епитафа на споменику његовог гроба дознајемо да је покојни Димитрије по звању био правник и да је обављао функцију председника суда Сремске жупаније. За литерарни стил његовог епитафа, Д. Ј. Поповић каже да није карактеристичан за Грке и Цинцаре, јер се у њему не осећа скрушеност и снисходљивост према Богу, већ доминира похвала покојника:
„Молим смертни, погледај благоволенијем на монумент сад овај, на гроб
с украшенијем у ком тихо почива благодушни раб божји, покоја се наслаждава
Димитрије Сервиски, муж благородни от Кањиже Турске, присједатељ бивше
столице судејске сремске. Престави се тихо 65 љета 13. марта 1837. года. Кому
син благородни Александар хладном сузом орошен крст овај мраморни воздиже за спомен.”
Када је Светојованско гробље 1921. године било расељено, град је о своме трошку из порте срушене Јовановске цркве преселио посмртне остатке неких заслужних грађана, између осталог и остатке Димитрија Сервиског. У заједничку гробницу са монументалним неоготичким спомеником поред њега су пренети посмртни остаци следећих знаменитих личности Новог Сада: Геврасија Петровића, архимандрита манастира Беочин, Павла Стаматовића, проте новосадског, Аце Костића, члана Народног одбора у Буни 1848/49, Ђорђа Пасковића, професора Новосадске гимназије, Станислава Шумарског, мајора, Косте Богдановића, књижевног критичара, Илије Захаријевића, професора Београдске гимназије и члана главног Народног одбора у Буни 1848/49. и Димитрија Аврамовића, сликара и писца.
После Димитријеве смрти двојица његових синова, Александар и Георгије разделили су наследство почетком четрдесетих година. Александар се крајем 1854. године одселио у Вуковар, где је добио грађанство. Георгије је као последњи потомак патрицијске породице Сервијски уживао висок друштвени углед у Новом Саду.
Остави коментар