Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Феномен приче и причања је стар колико и само човечанство, јер прича је била начин помоћу које су људи имали могућност да пренесу другима своје спознаје о себи и свету којих их окружује, а њихова спознаја наставила је да живи и да се надограђује кроз време у причањима дугих људи. У прилог томе говори и део беседе О причи и причању, коју је Иво Андрић одржао у Стокхолму приликом примања Нобелове награде за књижевност 1961. године: На хиљаду разних језика, у најразличитијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама поред ватре, па све до дела модерних приповедача (…) испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тог причања мењају се временом и приликама, али потреба за причом остаје, а прича тече и причању краја нема. Дакле, из наведеног цитата може се закључити да је Андрић добро знао да је прича, и потреба за причом општељудски феномен и да прича има улогу:
а) да помогне човеку да се нађе и снађе – прагматични смисао;
б) да нам осветли тамне путеве на које нас често живот баца и каже нешто више, него што ми сами можемо да схватимо и сазнамо – сазнајни смисао;
в) да причањем помогне да сачувамо свој идентитет и да нам укаже шта би требало чинити, а шта не – васпитно-морални смисао.
Такође, у причама је права историја човечанства и смисао историје – универзални и свељудски смисао, због чега и није важно да ли се прича о садашњости, прошлости или будућности, јер свуда и увек у питању је судбина човекова. Предочавање судбине човека као предмета приче је сложен процес и од оног који прича причу изискује много: он мора добро да уочи животну истину, да је разуме, да се с њом поистовети, да она у њему постане жива и да је на прави начин саопшти (уочавање, разумевање, поистовећивање, оживљавање и саопштавање).
Причањем се ствара илузија живота и трајања – заборавља се на пролазност и тиме као да се одлаже смрт, баш као што је то чинила Шехерезада из најпознатијег источњачког зборника приповедне прозе Хиљаду и једна ноћ. У светској књижевности Шехерезада је постала симбол приповедања, нарочито због непрекидног свакодневног причања прича које је према зборнику трајало годинама. Тако се њеним именом означава вечита људска потреба за причањем и слушањем прича. У оквирној причи унутар зборника присутан је један важан мотив, а то је однос приче и живота. Може ли се причањем утицати на људе и друштво, може ли се причом мењати стварност? Ако је судити по зборнику, она је успела у своме науму да друге девојке „спасe царске руке”, а постигла је то лепотом свога причања, особеном композицијом свог излагања и оркестрацијом звуковног слоја речи. Значај звучања није на нижем месту од мисли у реченици, јер реченица не делује на нас само својим садржајем већ и ритмом, а то се постиже слагањем речи према њиховом сазвучју (речи са истим кореном или завршецима који се римују) и синтаксичким поступцима (дуже и краће реченице, распоред делова, промена интонације, инверзија, кумулација). Као пример за боље разумевање може послужити следећи цитат из поменутог зборника, где Симбад Морепловац прича другом Симбаду: Знај, носачу, да и ја имам своју причу, и да је она чудна и зачудна, и спреми се да ти је испричам. Казаћу ти по реду своје догађаје и пустоловине, незгоде и згоде, и чудозгоде, и тешка искушења кроз која прођох док не дођох до ове среће и ових двора и живота у овим дворима. Функција тих поступака није само пружање задовољства у слушању приче, већ они служе и за карактеризацију лика, као и за постизање уверљивости садржаја.
Станислав Винавер као преводилац изнео је интересантно виђење зборника Хиљаду и једна ноћ где каже да је ово дело „нека врста судбоносног шаха, али са сталном непредвидљивошћу потеза од којих зависи колебљива и вазда опасна игра. Да би трајао, приповедач мора себе стално да надмашава. Зато је приповедач чак и важнији но сама приповетка: гледамо га једнако како експериментише са изненађењима”.
Колико је феномен приче и причања значајан за човеков живот може се сагледати и у Бокачевом делу Декамерон. Приповедачева реакција на страшан догађај, појаву куге, није, као што би се у оно доба могло очекивати, мистична скрушеност у страху од земаљских недаћа и казне Божје на другом свету, није песимистично негирање вредности и лепоте живота већ, напротив, то је похвала виталној младости и неуништивој свежини пријатељске природе. Истинит догађај о куги у Фиренци и одлука десеторо младих људи (седам девојака и три младића) да оду на једно имање ван града у идиличну атмосферу представља оквирну причу Декамерона. Нашавши се у природи, далеко од смрти и страдања, да би што више испунили и осмислили своје слободно време договорили су се да свако од њих исприча по једну причу на задату тему за сваки дан изузев суботе и недеље. Свако прича своју причу која је различита од осталих. Да то не би деловало расуто, оквирна прича је спона која приче повезује у целину. Овде се може направити паралела са Шехерезадом која причајући приче одлаже своју смрт. У Декамерону је исти мотив – причање прича има функцију да улепша и осмисли живот и на тај начин се супротстави пролазности и смрти.
Понекад свет у којем човек живи може бити збуњујући, мрачан и неизвестан, али кроз приче увек постоји могућност да се унесе мало светлости и учини живот подношљивијим, што је ово десеторо младих људи својим примером доказало. Високи су циљеви приче и причања и велика је вредност речи у тим причањима, јер често тек из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили, а шта смо пропустили, шта би требало чинити, а шта не, као што каже Иво Андрић у поменутој беседи, а ове његове речи се свакако односе и на савршеног приповедача какав је био Бокачо и његово дело Декамерон.
Причајући, слушајући или читајући приче, свакоме се пружа могућност да открије своју стварност, а да при томе не бежи од ње, јер приче су ту да помогну у бољем разумевању стварног живота – да „помогну човеку да се нађе и снађе ”, а свакако једна од таквих прича је и Прича о причању Горана Петровића. Његова прича тематизује сам чин причања, казивања, а не приповедни жанр. Већ у првој, почетној реченици у којој се приповедач отвара према свету, евоцира се усмена приповедна техника нагомилавањем формула типа „верује се”, „прича се”, „ некада давно”, а које су у усменом народном приповедању коришћене као сигнали фикционализације, да прича која следи није уређена и односи у њој приказани по правилима која важе у стварности. Њена функција у овоме тексту је превасходно да евоцира древност самог казивања, које постоји колико и човек.
Сиже је грађен на контрастном постављању два лика, Кнеза и скитнице, од којих је један дат у развијеној форми, док је други тек рудиментарно означен, али у довољној мери да се разлика између њих може приказати низањем негација. Један је владар, а други „скитница или ходочасник” (у даљем тексту скитница). Један је богат, а други сиромах. Док се први „никуда није мицао из своје палате”, за другог приповедач каже да је живео „ходајући по свету тамо и овамо, како му се кад прохте”. Заједничке особине, исто име и телесна тежина, служе као мотивација за повезивање два опречна лика у развоју сижеа. То није само сусрет два битно различита, управо опречна лика, већ превасходно два различита типа односа према причању, односно смислу живота. За Кнеза приповедач каже да је охол, самољубив и докон. Смисао свога живота налази у евидентирању свога богатства, а та страст пописивања свега што има развија се градационо од већих и мерљивих материјалних вредности, ка немерљивим и нематеријалним, као што је то количина паучине у подруму, број уздаха, или клетви, све до коначног настојања да измери тежину приче о свему што има.
За Кнеза прича је предмет, материјална вредност која се може измерити и тако додати другим материјалним предметима, док је скитница схвата више у духовном смислу, као чин који помаже човеку да се осећа боље. Док један покушава утврдити колико се причом постаје тежи, за другог су и онај који је слуша и онај који говори постају лакши. Прича није предмет који се може измерити, она припада процесу комуникације. За њу је као и у сваком дијалогу потребно осим онога који је прича и онај који је слуша, заправо она припада свима који су у комуникацију укључени. Завршетак је симболичан и као свака симболична сцена садржи више идеја, односно могућности њеног тумачења: У исто време сишавши са справе, кнез и онај скитница се лагано, ногу пред ногу, упутише ка палати. Сада је други, онај што није поседовао силна имања, нешто потанко казивао првоме, ваљда шта је све видео ходећи светом. И обојици је опет било подједнако лакше, како то и бива кад неко некоме приповеда причу овакве или онакве садржине.
(1) Приче могу бити „овакве или онакве садржине”, каже приповедач, а сам чин причања је изнад онога што се прича, то је човекова исконска потреба, прафеномен који се не може рационално објаснити, већ само доживети. (2) Ефекат приповедања такав је да делује једнако на све учеснике комуникације, и на онога који приповеда, и на онога који слуша, тако да им је, како се каже у причи, „подједнако лакше”. (3) Причање прича зближава људе, и хармонизује разлике, како оне материјалне тако и духовне природе. Као да се у имагинативном простору приповедања, уклања разлика између два контрасно постављена лика. У првој реченици завршетка каже се: „У исто време сишавши са справе, кнез и онај скитница се лагано, ногу пред ногу, упутише ка палати”. Они не журе, немају циљ на који треба што пре стићи, већ иду полако како би што дуже разговарали и размењивали своје приче.
Како каже Андрић свакоме треба допустити да прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности, али важно је знати да свако сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Међутим, Андрић наглашава да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. Данас је ово Андрићево схватање значаја приче и причања од изузетне важности за сваког од нас, јер приче које данас стварамо обликоваће будуће генерације и наставиће да живе и после нас. Причање нам пружа слику света која има своје законе и тајне, у коме човек причањем продужава своје трајање. Прича спасава од бесмисла, она ће надживети и оног о коме се прича и оног ко причу прича. Од свих људских творевина једино приче носе превагу над временом и претачу се у вечност.
Литература:
- Андрић, И. (1981). О причи и причању, у „Историја и легенда (есеји, огледи и чланци)”, Удружени издавачи, Београд, стр. 68–72 .
- Петровић, Г. (2018). Прича о причању, у „Унутрашње двориште”, Лагуна, Београд, стр. 5–9.
- Зборник радова Књижевни портрет Горана Петровића, Народна библиотека Јефимија, Трстеник, 2005. година
- Хиљаду и једна ноћ, превод са француског Станислав Винавер, Мандала, Београд, 2017.
- Бокачо, Ђ. (1990). Декамерон, Свјетлост, Сарајево
Остави коментар