О облицима личне власти – стаљинизам

27/12/2019

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф

 

Од тренутка успостављања првих државних заједница, држава и власт, иду руку под руку. Они функционишу на принципу спојених судова. Нити држава може постојати и функционисати уколико њоме неко не управља, нити власт може себе препознати као такву, уколико не постоји државни оквир у склопу кога делује. И као што је свака држава, специфична и посебна, настала сплетом различитих фактора, од историјских, географских, религијских, културолошких, националних, тако су и облици владавине кроз историју себе обликовали у складу са потребама таквих држава. Тако је кроз историју настајао, нестајао и опстајао читав низ модела управљања државама. Ни практичкофилозофска традиција није остала имуна на ову област, тако да је кроз историју настајао читав низ теорија и гледишта на тему који је облик владавине најбољи?

Свака од тако насталих теорија и учења, у највећој мери су била продукт духа властитог времена, и углавном су садржала оне принципе који су компатибилни епохи у којој су створени. Међутим, било је кроз историју и оних учења која су успела себе да утемеље на универзалнијим и општијим принципима, дакле, на оној врсти учења која су била кадра да изнедре озбиљну политичкотеоријску традицију. Од античких великана, Платона и Аристотела, преко Полибија у Риму, Августина, Макијавелија, просветитељских ведета, Лока, Монтескјеа, Русоа, па све до савременог проучавања политике као засебне науке, увек је и проблем облика власти био неизоставни део целине политике.

Од класичних учења на пољу облика владавине, овом приликом ћемо поменути учења Платона и Аристотела, јер је напросто реч о две парадигме које су, свака на свој начин, обликовале у највећој мери каснију практичкофилозофску традицију.

Платон је био заговорник сталешког уређења државе, која, да би била функционална, мора на своме врху, дакле у сфери управљања, имати најмудрије и најумније људе. Они кроз озбиљан систем образовања морају бити најстроже селектовани, и њих мора красити врлина мудрости. Остала два сталежа, војници и они који стварају и прибављају материјална добра, такође су „наоружани“ врлинама храбрости и умерености. Складна заједница по Платону је могућа само ако свако ради онај посао за који је способан. Тај принцип Платон назива праведношћу, која прожима целу државу, и чини њен темељ. Дакле, Платонов принцип владавине најумнијих можемо назвати Софократијом.

Аристотел је пак, онај који поставља доста концизне и једноставне принципе у сфери облика владавине.

Наиме, упрошћено гледано, он владавину посматра спрам чињенице да ли је на власти појединац, група људи или мноштво. Ако су ови облици владавине утемељени у моралној врлини, онда сваки од ових облика може да изроди добре облике владавине, па имамо монархију, аристократију и демократију. Уколико дође до кварења начела на којима почивају, ови облици власти прелазе у властиту супротност.

За нашу тему значајна је монархија, која кварењем прелази у тиранију.

Дакле, још у античком периоду ми добијамо појмовник који је и данас мање-више у употреби, али ћемо током бављења овом облашћу упознавати и појмове као што су: деспотија, диктатура, емират, султанат…

За овај, први у низу приказа облика личне власти, одабрали смо један, историјски прилично свеж и савремен модел личне владавине, оличен у совјетском комунистичком диктатору из средине 20. века, Јосифу Висарионовичу Стаљину.

Стаљинизам као модел власти

Прва ствар коју морамо уочити као новину, када је реч о личној власти у 20. веку, је то да се принцип личне власти у свом најокрутнијем облику јавио у државама са немонархијским уређењем, дакле, републикама.

Епоха просвећености и серија грађанских револуција у 18. и 19. веку, девастирали су принципе старог поретка у Европи. Монархија и црква доведени су у стање озбиљне дефанзиве. Паралелно са тиме, а опет као новум епохе, зачињу се идеологије, као теоријске платформе различитих класа и сталежа. Историјска турбулентност 19. века, као и резултати Великог рата 1918. на тлу Европе, за производ имају нестанак два велика царства, германског и руског. Немачки и руски човек први пут се у својој историји сусрећу са републиком. И док је Немачка из I светског рата изашла као поражена, девастирана и Версајским уговором понижена држава, Русија је доживела унутрашњи сукоб и пуч којим је свргнута монархија и успостављена екстремно идеолошка социјалистичка, бољшевичка република.

Овим кратким приказом, покушаћемо да представимо совјетски принцип вође, док је наредни приказ резервисан за немачки модел.

Дакле, совјетски модел није могао да функционише без два култа, а реч је о култу партије и култу вође.

Имајући у виду да је бољшевичка власт у Русији успостављена крвавим терором, те да је у самом старту, не само имала велику опозицију у народу, већ је била оптерећена и унутарфракцијским борбама, појавила се потреба да се власт стабилизује. У ту сврху, морало се радити на учвршћивању јединства и монолитности бољшевичке партије, као носиоца власти у држави. Како би тај корак био успешан, следећи је био одабир вође, (генерални секретар партије), као симбола партијског јединства. С обзиром да је Лењинова смрт наступила убрзо по запоседању власти, отпочеле су унутарпартијске борбе за његовог наследника. Из тих борби, као победник излази Јосиф Висарионович Стаљин.

Од тог тренутка, партија и њен вођа корачају руку под руку, једно друго подупиру и потпомажу, чинећи тако нераскидиво јединство нове власти. Култ теорије се гради и ствара масовном пропагандом. Партија постаје најважнија институција у држави. У њену исправност се не сумња.

Иако се у држави симулира постојање институција, као што су Парламент и Влада, све одлуке се доносе у кружоцима партије.

Култ вође, као најмудријег, најморалнијег и свагдаприсутног појединца, такође се ствара масовном пропагандом. Вођа не греши, у вођу се не сумња, ако и постоји неки проблем стварају га „мангупи из наших редова“, никако вођа. Вођа је оличење националног јединства. Он је отац нације.

Створен на такав начин, овај систем и није могао да функционише на демократским принципима, већ је током времена огрезао у бруталностима и терору над неистомишљеницима.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања