Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Чињеница је да је средњовековних књига са подручја данашње Војводине преостало сразмерно мало. Међутим, две веома значајне библиотеке које су постојале на крају средњег века на подручју Бачке и Срема оставиле су за собом по неколико примерака књижног фонда који је опстао до данас. Занимљиво, како је овај простор одувек био поприште и стециште мешања различитих културних и цивилизацијских утицаја, две преостале библиотеке на тлу средњовековног простора данашње Војводине припадају двема црквама – римокатоличкој и православној. У оба случаја ради се о два ванредно важна места за историју ових простора и за прошлост обе цркве. У питању су Бач и манастир Крушедол.
Када је реч о Бачу, он је био конкатедрала, односно једно од седишта друге најважније угарске црквене покрајине калочко-бачке надбискупије. По Бачу, његовој тврђави и околини, цела Бачка понела је име, као и бачка жупанија и коначно и сама надбискупија. Библиотека у Бачу, о којој је овде реч, везана је за свестрану ренесансну личност надбискупа Петра Варадија, рођеног највероватније 50-их година XV столећа. Он и његова браћа Павле и Матија остварили су значајне црквене и световне каријере. Петар се школовао у Италији, у Болоњи, на најстаријем универзитету, где је студирао канонско право, реторику и политику. По повратку са студија започела је његова политичка и црквена каријера и муњевит успон у хијерархији, највише захваљујући острогонском надбискупу Ивану Витезу, Петровом патрону. Прво је постао секретар краљевске канцеларије, вероватно око 1474. године, а затим све до 1480. године је од краља добио низ поседа у четири жупаније, на нашим просторима и у барањској, вуковској, а од папе низ црквених функција, поставши тиме врло угледан, али и богат.
Врхунац његове црквене каријере уследио је пре 5. септембра 1480. године, јер од тада је Петар Варади изабрани калочко-бачки надбискуп, а то је коначно потврдио и папа Сикст IV својом одлуком донетом 16. фебруара 1481. године, а непуних месец дана касније послао му је и палиј (омофор, знак надбискупског достојанства), а две године касније и кардиналски шешир. Успоном надбискупа Петра Варадија и Бач је постао значајно место, не само као конкатедрала његове надбискупије, већ је Бач био готово стална резиденција Петра Варадија. Обновљена је тврђава, тако да она чијим се остацима дивимо данас потиче управо из његовог доба. Иако се хуманизам и ренесанса везују пре свега за Европу, треба изнова напоменути да је Бач у време надбискупа Петра Варадија постао не само духовни, него и културни центар, као и једно од средишта ренесансе у Угарској. Након Будима, потом Печуја и Ваца, слободно можемо рећи да је Бач био следећи по значају центар ренесансе, и сигурно најјужнија тачка до које су хуманизам и ренесанса допрли на подручју Угарске.
Следећи своје хуманистичке узоре, Варади је основао и библиотеку. Хронолошки најстарија сачувана књига из библиотеке надбискупа Петра Варадија јесте Писма Светог Хијеронима, односно Јеронима. У питању је дело чији је први том штампан 1476. године од стране Арналда Панарца (последње дело које је штампао), а други три године доцније од стране Георгија Лауера. Иначе, оба штампара су деловала у Риму. На почетку првог тома налази се и предговор још једног класичог аутора – Руфина Аквилејског. Историја и место где се ова књига данас налази потпуно су непознати. Ову књиго открио је Елемир Варју 1910. године у ауцкијском каталогу куће Joseph Bayer &Co. у Франкфурту, где је и насловна страна ове књиге приказана.
Наредна књига јесте инкунабула Theophylactus [Pseudoathanasius]: Enarrationes in epistolas S. Pauli штампана као и претходна у Риму 1477. године код Хана. Данас се ово дело чува у Бодлеанској библиотеци у Оксфорду, и на њој се налази грб надбискупа Петра Варадија. У питању су коментари на посланице Светог апостола Павла византијског архиепископа Теофилакта Охридског (1050–1107), а које се приписују Светом Атанасију. Овде је у питању, дакако, латинско издање у преводу са грчког језика од стране приора цркве Светог Балбина у Риму и библиотекара Христофора де Персоне.
У библиотеци у Бачу налазила се и следећа књига штампана у Венецији код Јенсона 1479. године: Gregorius IX, Decretales cum glossa Bernardi Parmensis, једно од најбитнијих дела из области канонског права у средњем веку. Сама књига настала је у радионицама северноиталијанских мајстора у типично ренесансном стилу, али су илуминације изгледа рађене у Будиму, можда и при краљевској библиотеци. Иначе, ова књига је откривена тек 1980. године, а чува се у збирци старих и ретких књига Универзитетске библиотеке Лоранд Етвеш у Будимпешти.
Две књиге из Варадијеве бачке библиотеке откривене су у граду Клужу, у данашњој Румунији, од стране румунско-мађарског историчара Жигмунда Јакоа, такође релативно скоро, 1958. године. Једна представља коментаре на целу Библију и књига је штампана 1481. године у Нирнбергу од стране Антона Кобергера. Друга књига је позната Naturalis Historia великог римског учењака Плинија Старијег, штампана у Парми 1481. године. Две књиге, дакле, исте године штампане, исте су године откривене у Клужу. Затим, требало би споменути латински превод Мојсијевог живота чији је аутор један од највећих кападокијских светих отаца ране хришћанске цркве, Свети Григорије Ниски. Ово дело имало је посебно велики углед у монашком свету у целој хришћанској васељени, стога је било радо читано и међу римокатолицима. На њој је записано место и датум кад је донета у Бач, Bachie XII. october 1495.
Missale secundum chorum alme ecclesie Strigoniensis важна је римокатоличка литургијска књига која се данас налази у Државној Сечењијевој библиотеци у Будимпешти, на будимској тврђави. Ова књига састављена је за катедралу у Острогону, a у Венецији је штампана. У изради овог мисала учествовао је и будимски библиотекар онога времена Јован Пап. Ова вредна књига Петра Варадија позлаћена је и садржи укупно 250 страна пергамента писаних готицом.
Ово је, нажалост, вероватно тек мали проценат књига које је надбискуп Петар Варади приљежно сакупио у својој библиотеци у Бачу. И овако ограничен избор показује колико је то била угледна и богата библиотека.
Насељавање Срба у Угарску посебно се могло видети у Срему. Исто тако, управо на овом простору се у средњем веку и на почетку османског доба развио велики број манастира, од којих највећи број постоји и данас. То су фрушкогорски манастири. За развој српске културе и духовности у Срему најзаслужнији су српски деспоти из куће Бранковића. Као најзначајнија задужбина деспотице Ангелине и деспота Ђорђа, односно владике Максима Бранковића, истиче се без сумње манастир Крушедол. Као прави центар српске културе у Срему и целој Угарској, овај манастир одликовала је и велика библиотека. Уосталом, од Хиландара, Студенице, Жиче, Дечана, Грачанице, па све до Крушедола, преко Троноше, Раче, Свете Тројице код Пљеваља или Савина, готово сви српски средњовековни манастири имали су библиотеке и били центри преписивања књига.
Према древним описима манастирске библиотеке у Крушедолу, овде су се чували и преписи дела византијских историчара, примера ради Хронике Георгија Хамартола, затим Хронике Јована Зонаре, препис романа о Варлааму и Јоасафу, као и копија Палеје, те примерак преписа правног дела под називом Синтагма Матије Властара, које је било класично византијско правно дело које је утицало чак и на Душанов законик. Најстарија књига из библиотеке манастира Крушедола јесте рукопис из 1350–1360. године који садржи Тумачење заповести Господњих. Постоји запис који сведочи да је рукопис био власништво владике Максима Бранковића. Из 1375–1385. године потиче рукопис Проповеди Светог Григорија Богослова, Псалтир са последовањем је рукописна књига из 1440–1450. године, а Апостол са тумачењем из 1445–1455. године. Две потоње српске рукописне књиге писане су на папиру, и записи на њима сведоче да су биле у поседу владике Максима Бранковића. Из 1450-1460. године, пак, јесте рукописна књига Тумачење Светога Јеванђеља по Матеју Светог Јована Златоустога. Испрва је припадала манастиру Куртеа де Арђеш у Влашкој, а 1519. године ју је откупио и поклонио влашки војвода Њагоје Басараб. Потом је доспела у Крушедол, а прво је припадала деспоту Стефану Бранковићу, потом деспотици Ангелини и коначно деспоту Ђорђу, односно владики Максиму.
Један зборник у ком се налази Житије Светог Јована Златоустога, као и још неколико списа, потиче из 1458. године. Написао га је Стефан доместик у Смедереву за деспота Лазара Бранковића, сина деспота Ђурђа, као што се види, годину дана пре пада српске деспотовине. Сачувано је и једно Четворојеванђеље из 1490–1500. године, писано на папиру, и то у молдавској редакцији црквенословенског језика. За њега се, као и за све претходно наведене књиге, са сигурношћу зна да је припадао библиотеци манастира Крушедола. Вреди на овом месту подсетити да су сремски Бранковићи, а нарочито владика Максим, имали врло тесне везе са влашким војводама. Уопште, у овом периоду, влашки и молдавски господари били су веома везани за српске манастире, попут Хопова, самог Крушедола, али и Хиландара, за који су многи дали прилог, укључујући и његовог великог дародавца влашког војводу Влада Цепеша. Владика Максим је утемељио цркву у Влашкој, док је цетињски штампар јеромонах Макарије у Трговишту, у Влашкој, штампао прве књиге за тамошњу цркву. Тиме су Срби, крајем средњег века ударили темеље ономе што су у новом веку постале румунска црква и румунска књижевност.
Везе Крушедола и уопште породице Бранковић са Русијом биле су велике и такође свестране, а то се огледа и у једној књизи која се чувала у манастиру Крушедолу. Овај зборник датује се у 1495–1505. годину и садржи житија и службе руским светитељима. Иако су ти свеци углавном црквена лица, овде се налазе и житија неких световних владара Русије – Бориса и Гљеба, кнеза Владимира Кијевског и још неких.
Деспотица Ангелина Бранковић послала је руском великом кнезу Василију Ивановичу део коњичке опреме деспота Јована Бранковића након његове смрти. Овакав поклон имао је за феудални свет изузетно велики значај и представљао је на одређени начин и проглашење руског великог кнеза за покровитеља и заштитника. Управо се таква идеја назире и из писма које је Ангелина Бранковић упутила великом кнезу, као пропратном уз овај поклон, толико значајан у феудалном добу. Деспотица је 1509. године у писму молила и великог кнеза да буде ктитор и помогне јој да подигне цркву Светог Јована Златоустог, где би пренела мошти мужа и сина. Истовремено, замолила је рускога владара да буде ктитор и манастира Свети Пантелејмон на Светој Гори, који је и био у основи руски манастир, али је имао чврсте везе и са средњовековним српским владарима, од цара Душана па и касније. Поменути велики кнез московски доиста је послао одређену помоћ и деспотици, али и руском манастиру на Атосу, као и београдском митрополиту Теофану и Кучајском манастиру. Тако је на одређени начин интензивније повезивање Срба са Русијом ишло преко Угарске. Стога, у контексту тих односа, можда би требало сагледати и књигу у којој се налазе житија и службе управо руским свецима. Будући да је сама књига писана од стране више писара, без неког конкретног реда, тешко је утврдити тачно време и посебно место настанка овог рукописа. Могуће је да је у питању компилација која је повезана тек у Крушедолу, а можда је књига везана и за неке руске посланике који су долазили и слали помоћ, па је велики кнез Василије Иванович послао и неки контигент књига. Не заборавимо, књига је у средњем веку велико благо. Изузетно је била вредна, скупа и није је свако могао приуштити, посебно ако је била и богато украшена, илуминирана и слично.
Четворојеванђеље владике Максима из 1514. године, које је украсио Петар Смедеревац раскошним оковом од сребра са позлатом 1540. или 1543. године, јесте најраскошнија сачувана књига из ове библиотеке. Ово Четворојеванђеље оковано је по жељи игумана манастира Благовештења Пресвете Богородице Крушедола који се звао Силвестер. Петар Смедеревац, сазнаје се, у то време деловао је и живео у Бечкереку, где је и сачинио овај оков. Све сачуване књиге из средњовековне библиотеке владике Максима Бранковића данас се чувају у Музеју Српске православне цркве у Београду.
На крају, из свега напред реченог јасно се види да је тло данашње Војводине и током средњег века било живо културно и цивилизацијско раскршће. Библиотеке на њеном тлу, као и њихови сопственици, и током средњовековног раздобља уживали су велики углед, било да се радило о римокатоличким манастирима или пак о византијским, а касније и српским православним храмовима и њиховим, по правилу, врло угледним ктиторима. Личности великог европског формата, попут Петра Варадија или деспотске породице Бранковић, оставили су неизбрисив траг и у историји библиотекарства и старе књиге на подручју данашње Војводине.
Остави коментар