Аутор: проф. др Борис Стојковски
Библија (званичним пуним називом Свето писмо Старог и Новог завета) представља књигу која је имала највише утицаја на целокупно човечанство, његов развој, формирање милиона генерација људи и њихових светоназора. Представља основ веровања за више од две милијарде људи на свету данас, у разним хришћанским црквама и деноминацијама, као и другим религијским и философским уверењима. Сама реч библија потиче од грчке речи τὰ βιβλία у значењу књиге – граматички, у питању је множина именице βιβλιον. Са процењеном укупном продајом од преко пет милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена у историји штампане књиге до данас. Када је Јохан Гутенберг штампао своју прву књигу јула 1456. године, то је била управо Библија.
Кроз векове, од настанка хришћанства до данас, многи народи су добијали Библију на свом језику, чиме се реч божја ширила међу њима.
Превод Библије на (старо)словенски језик и глагољицу дело је свете браће Константина (у монаштву Ћирила) и Методија. Они су 863. године на позив великоморавског кнеза Растислава отишли у област око данашње Њитре у модерној Словачкој, те тамо почели да шире хришћанство. Током свог боравка у Великој Моравској, све до 869. године, превели су делове Светог писма на словенски језик и потом се запутили у Рим, где су добили папску подршку. У Риму је Константин умро, замонашивши се пред смрт и добивши име Ћирило. Методије се вратио у Велику Моравску на неко време, а превод Светог писма је окончао, како сведочи његово житије, на дан Светог Димитрија. Глагољичких превода на словенски језик и његових редакција било је и након делатности Ћирила и Методија и њихових ученика, попут списа данас познатих као Маријино или Зографско јеванђеље. Што се Србије и српскословенских текстова тиче, велики број српских средњовековних рукописа чине библијски текстови, најчешће јеванђеља, односно четворојеванђеља, као и псалтири, апостоли и многи други.
Међу целокупним српским културним рукописним наслеђем, али и као бисер целе српске културе, духовности, па и библистике, ван сваке сумње издваја се Мирослављево јеванђеље. Настало је у последњој четвртини XII века, највероватније у периоду између 1180. и 1187. године у манастиру, односно цркви Светог Петра и Павла, код данашњег Бијелог Поља. Реч је о задужбини и гробној цркви хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, по коме је јеванђеље и познато у науци. Према кнежевој заповести исписао га је и илуминирао писар по имену дијак Григорије, са неколико својих помоћника. Мирослављево јеванђеље један је од најстаријих српских ћириличних рукописа и споменика српскословенског књижевног језика. По форми је богослужбена књига која се назива јеванђелистар, а назив му је дао велики српски научник и политичар великог формата Стојан Новаковић. Што се самог садржаја тиче, у питању је превод јеванђелистара цариградске катедралне цркве Свете Софије који садржи делове из Светог писма и користи се као богослужбена књига у којој су библијски (јеванђељски) текстови распоређени према читањима у току црквене године. Према свом изгледу и садржини Мирослављево јеванђеље представља јединствен писани споменик у историји српске, али и светске културе.
Ово ремек-дело српске књиге и речи писано је на танком белом пергаменту, димензија 415 x 285 милиметара, уставном ћирилицом у два ступца. Садржи укупно 181 лист, односно 362 стране, а украшено је са чак 296 иницијала и минијатура. Григорије дијак је извесно био аутор свих минијатура и иницијала, а исписао је и алилујаре, натписе и текст на странама од 358–360. Мирослављево јеванђеље се по много чему разликује од других источних (православних) јеванђелистара средњег века. И сам његов формат је четири пута већи од уобичајеног за овакав тип литургијских књига у Византији и другим земљама њеног комонвелта. Сви иницијали су међусобно различити, богато украшени и великих димензија, слични оном типу илуминације који се среће на западу, а садржи и највише позлате од свих познатих јеванђелистара. Људски ликови приказани у иницијалима су природни, готово као животни, и нису идеализовани у маниру који краси већину писаца тога доба. Мирослављево јеванђеље, сходно простору са којег је и потекло и где је настало, писани је споменик у ком се укрштају и преплићу међусобни литерарни утицаји западног и источног књижевног стила тог доба. То се можда и најјасније огледа у једном од најпознатијих иницијала који приказује Светог Јована Крститеља потписаног ћирилицом као Жван Батиста. Са друге стране, Мирослављево јеванђеље је, судећи по језику и писму, несумњиво аутентична српска књига – ортографија је у потпуности рашка, а овај јеванђелистар је писан ћириличним писмом и српском редакцијом словенског језика карактеристичном за Захумље.
Мирослављево јеванђеље је UNESCO 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“, чиме је постало једно од 120 највреднијих културних добара које је створила људска цивилизација икада.
Као што је већ речено, уистину велики број средњовековних манускрипата српскословенске редакције односи се на делове Библије. И када је започето штампање књига на српскословенском језику концем средњег века, библијске су књиге заузимале почасно место међу њима. То се свакако односи и на цетињску штампарију јеромонаха Макарија, који је након Цетиња штампао књиге у Влашкој и тиме постао отац не само српске штампане књиге, већ и модерне румунске. У Влашкој је штампао неколико књига, од којих су најпознатија два његова јеванђеља – библијски текстови на српскословенском језику. Један потиче из 1510. године, а на почетку се налазе представе црквених мелода који седе пред храмом у влашкој престоници Трговиште. Друго Макаријево јеванђеље је 1512. године штампано управо у том граду, али са доста скромнијим украсима.
Штампарија Божидара Вуковића Подгоричанина у Венецији, милешевска и горажданска штампарија, као најрепрезентативније српске штампарије XVI столећа, међу србуљама (српскословенским штампаним књигама) имале су доста библијских текстова, јеванђеља, псалтира и других делова Светог писма. И касније, најзначајније књиге похрањене по манастирским библиотекама диљем српских земаља или другим крајевима где је било Срба, биле су управо делови Библије. Манастир Свете Тројице код Пљеваља и његова пребогата ризница књига – само је један пример.
Међутим, оно што је свакако значајно питање јесте оно о преводу који се користио, односно који преводи су се употребљавали од средњег века до почетка раног модерног доба? За то нема децидног и директног одговора, те је тек концем средњовековне епохе започело детаљније превођење, а намере да се и на српски језик коначно и потпуно преведе Библија постале су све присутније. Истовремено, Мартин Лутер превео је Свето писмо на немачки језик, Микаел Агрикола је фински језик учинио књижевним управо својим преводом Светог писма, док је истовремено међу хрватским и словеначким реформаторима започело настојање да и ови јужнословенски народи добију Библију на свом језику. Још током средњег века Џон Виклиф и Јан Хус у својим реформаторским настојањима да цркву и хришћанство приближе сваком обичном човеку, превели су Библију на енглески, односно чешки језик. И у Угарској је било покушаја да се целовито Свето писмо преведе на мађарски и у том контексту је управо најзанимљивија Хуситска Библија коју су превеле присталице Јана Хуса из Сремске Каменице. На тај начин и наши најближи крајеви имали су улогу у овом великом подухвату.
Но, вратимо се на српске преводе. Крај средњег и почетак новог века донео је и систематичнији приступ превођењу Библије код Срба, па и веће учешће српских стваралаца. Занимљиво је да су двојица српских монаха – Јован Малешевац, родом вероватно из Херцеговине, иначе преписивач књига и у Зети, као и још један монах родом из Босне по имену Матија Поповић, лекторисали и контролисали превод Новог завета на српски језик, који су сачинили рани јужнословенски реформатори под надзором Приможа Трубара, првог преводиоца Библије на словеначки језик. Овај превод, наравно, није заживео, будући да су га надзирале присталице Лутеровог учења, али је вредно сведочанство првих подухвата у преводу Библије или неких њених делова на српски језик, како би се она учинила доступном што ширем слоју људи.
Током новог века постојао је још један интересантан превод Библије, везан за тло данашње Војводине. Док су први мађарски превод сачинили хусити у средњем веку, овде се ради о једном, такође сремском подухвату превода, али на српски језик. Атанасије Стојковић, писац првог српског модерног романа, руски академик, угледни научник, један од носилаца просветитељства, живео је од 1773. до 1832. године. Био је родом из Руме. Његов енциклопедистички рад и полихисторска делатност обухвата и превод Новог завета на славеносрпски језик. За његов превод било је заинтересовано и Библијско друштво из Лондона, али без одобрења српских црквених великодостојника, аустријске власти и цензура нису допуштали да се овај превод публикује.
Сматра се да је још један савремених епохе просветитељства угледни епископ бачки Платон Атанацковић (1788–1867) био први преводилац појединих делова Старог завета. Најпознатији превод Библије на српски језик јесте целовити превод Старог завета са немачког језика Ђуре Даничића и Вука Стефановића Караџића, преводиоца Новог завета. Вук је превео Нови завет 1819. године, коначно га публиковао након 27 година борбе за подршку и препоруке 1847. године, а ревидирао је свој превод деценију доцније, док је Даничић 1865. године окончао превођење Старог завета на српски језик.
Треба истаћи да се ради о, како је речено, преводима са немачког језика, а не са грчког или хебрејског изворника. Дакако, упитно је и Вуково теолошко образовање и разумевање Светог писма. Борба коју је Вук Караџић водио да објави свој превод Новог завета била је дуга и упорна. Упркос одбијању Библијског друштва из Лондона неколико пута (које је било намерено штампати превод Атанасија Стојковића), Вук је коначно 1847. године приватно публиковао свој превод. После одобрења бечке цензуре, Вук рукопис предаје штампарији у Јерменском манастиру (мхтариста) у Бечу, са којима је и раније сарађивао. Требало би истаћи да су ови мхтаристи Јермени који су признавали папски примат, због чега је Вук жестоко критикован да је његов превод удар на православну веру. О овом Вуковом подухвату негативно се изразио и сам кнез Милош Обреновић. Први тираж овог превода Библије био је у две хиљаде примерака, а Вук је написао предговор и приложио лист са новом српском азбуком. Превод је жестоко критикован, у чему је предњачио Никанор Грујић, владика пакрачки, члан Матице српске и Српског ученог друштва. Он је 1852. године у Земуну објавио књигу Примјетве Никанора Грујића, архимандрита кувеждинског, на превод Новога Завјета, који је господин Вук С. Караџић писао, у којој је набројао око три стотине примедби на Вуков превод. Вук је делимично и прихватио ове критике, иако се о њима у писму Платону Атанацковићу врло негативно изјаснио, а у издање из 1857. године унео је свега осам исправки. Од 1868. године у школски систем Србије је уведен правопис по реформама Вука Стефановића Караџића и тад је штампано и целовито Свето писмо. То је била потпуна победа Вукових реформских подухвата крунисана преводом Библије на српски језик у целини, уз Стари завет који је превео Ђура Даничић, још један великан српске модерне културе.
Будући да ови преводи ипак имају озбиљних мањкавости, више пута је у ХХ столећу приступано другим преводима Библије на српски језик. Епископ Иларион Зеремски је почетком ХХ века за ђаке Карловачке богословије превео поједине делове новозаветних списа. Део његових превода публикован је у Богословском гласнику, са тумачењима самог епископа Илариона. Војислав М. Петровић превео је 1927. године Нови завет на српски, али се тај превод од појединих богослова сматра чак и горим од Вуковог. Угледни далматински Србин правник Лујо Бакотић је 1933. године превео Свето писмо на српски језик, штампајући га латиничним писмом, али није исправио све Вукове грешке. Др Димитрије Стефановић био је професор Новог завета на Православном богословском факултету у Београду, а за нас је занимљиво то што је био рођен у данашњем Змајеву, у Бачкој. Његов превод комплетног Новог завета објављен је 1934. године и изазвао је веома позитивне реакције у научним круговима. Овај превод је савременији, али и научно и методолошки бољи, пре свега јер је са грчког изворника. И један од најзначајнијих епископа епархије бачке Иринеј Ћирић окушао се у превођењу делова Старог завета на српски језик. Стефановићев наследник на катедри Новог завета био је Емилијан Чарнић. Он је 1973. године публиковао свој превод Новог завета, оцењен од званичних црквених кругова као приватан, те ниједан од поменутих превода никада није добио званичан благослов Српске православне цркве.
Свети архијерејски синод Српске православне цркве издао је званичан превод целовитог Светог писма на српски језик у сарадњи са Библијским друштвом, као званични превод на српски језик 1984. године. У питању је ревидирани Вуков/Даничићев превод, са одређеним изменама, допунама и исправкама, посебно у односу на Вукова и Даничићева одступања од грчког, односно хебрејског изворника. Девтероканонске књиге, попут Књига Макавејских, али и још неке делове, преводио је и блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, те блажене успомене епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић. Проф. др Драган Милин је 2020. године најавио превод Старог завета који би био штампан заједно са ранијим Новим заветом у преводу др Емилијана Чарнића.
Осим ових превода, постоје и преводи на српски језик проистекли из пера протестантских теолога, појединих њихових деноминација, као и неких секти. Александар Бирвиш превео је неке библијске књиге, Јеховини сведоци су у издању „Нови свет“ превели такође комплетну Библију, Евангелистичка црква је 2016. године издала Савремени српски превод, док је две године доцније Протестантско друштво издало Нови српски превод. Сем Бирвиша, сви остали имају комплетна издања.
Превод Светог писма на српски језик представља озбиљан и тежак подухват како би се реч божја што више приближила свим људима модерним језиком, али тако да се ипак сачува пуноћа смисла коју овај текст носи већ вековима.
Остави коментар