Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Наћи се пред књигом Јелене Скерлић Ћоровић и читати цртице и белешке о људима које је описала, значи замишљати њихову физиономију и особине у редовима који се складно и сугестивно нижу. Осим тога, велику пажњу Јелена Скерлић Ћоровић придавала је присуству или одсуству осмеха у очима или на лицима оних које је портретисала. Овакав приступ људима може потицати од текста Тургењева који јој је Скерлић дао да преведе, а у којем су јој се, како сама на<води, отворили видици и посредством ког је почела да схвата како би требало прилазити мислима писаца. Текст, наиме, говори о Хамлету и Дон Кихоту, а писац свесно узима страну овог другог јер је „мрачно расположење бесплодно“ (Скерлић Ћоровић 2014: 183). Други руски писац, Толстој, тврдио је, како Јелена Скерлић Ћоровић наводи, да се права природа човекова познаје по његовом смеху. Потврђујући тезе оба писца, ауторка наводи:
„А кад смо се већ нашли на овом свету ʻбез свог знања и без своје вољеʼ, дужност је урадити ма шта за напредак и за опште добро. Чак и по цену неуспеха и опасности да испаднемо смешни. У недостатку илузија и самоуверености ја сам провела живот ʻна маргинамаʼ и баш та сама супротност моје природе учинила је да више ценим људе који имају оптимизма и полета. Они стварају. Активност чак и кад иде са краткоумношћу вреди више од паралишућих особина сумње и размишљања“ (Скерлић Ћоровић 2014: 183).
У белешкама о Дучићу[1] видимо да се он није умео смејати, док је на лицу Бранислава Петронијевића увек лебдео осмејак[2]. Ипак, редови о Дучићу много су оштрији од оних према Петронијевићу који је био „настран“ и који је у неколико наврата прогањао братаницу Јелене Скерлић Ћоровић, тврдећи како је њен брак фарса јер она ипак само њега воли. Пишући о овим занимљивим епизодама, ауторка наводи: „Ово није паланачко оговарање већ изношење занимљивог случаја човека код кога упоредо играју ум и безумље“ (Скерлић Ћоровић 2014: 128). Потврду ових речи ишчитавамо из једноставне чињенице да ауторка пише о члану своје породице.
Као што је признала да се огрешила о свог болесног оца, Јелена Скерлић Ћоровић дала је читаоцима увид у још неколико мисли које је касније и сама сматрала непримереним. Готово уз извињење, брутално оштра према себи, признала је како је погрешила у вези са мишљењем о Аници Савић Ребац, коју је сматрала извештаченом и нападном. Та бруталност и оштрина према себи највише се огледа у мисли која се јавила Јелени Скерлић Ћоровић када је чула да се Хасан Ребац упокојио: „Штета да је ружно време, иначе бих отишла на гробље да видим шта ће Аница сад да изведе“ (Скерлић Ћоровић 2014: 235). Као што је на неколико других места показала наличје неких од својих савременика, ауторка се није либила ни да прст упери у себе, и због тога је признавала и исповедала и своје погрешке и лоше процене, желећи да читаоцима покаже како смо сви ми само људи. Управо због тога, пред читаоцима се налази и ова мисао, никада раније изречена наглас.
Осим због проницљивих запажања и занимљивих прича из угла једне жене која је живела окружена најславнијим људима свог времена, Јелени Скерлић Ћоровић требало би одати признање за коначну могућност брисања прашине са неких неправедно скрајнутих личности. Она је њих васкрснула у својим сећањима и удахнула им живот на папиру, надајући се да ће их бар тако спасити од највеће од свих прашина, оне историјске, документујући њихове давно заборављене заслуге[3]. Читаоцима ће бити невероватно да је личност попут Смиље Ђаковић остала готово непозната у књижевности, када открију појединости из њеног живота које је као у каквој авантуристичкој причи описала Јелена Скерлић Ћоровић. Жена која се „у све мешала увек сматрајући да она то мора да ради“ (Скерлић Ћоровић 2014: 184), која је „предодређена да буде оригинална“ и која је „ту своју оригиналност волела и неговала и појачавала“ (Скерлић Ћоровић 2014: 184), није била само љубав и вереница прерано преминулог Дисовог брата. Она је била и власница часописа Мисао и која се на све начине борила да покрене и оживи сваку идеју која би јој блеснула пред очима. „Била је прави драгуљ тадашњег Београда“ (Хаџић 2014: 273). Предузимљива, увек је проналазила начине да се снађе и испуни своје науме. Смиља Ђаковић крала је мртвачке сандуке како би од натрулих дасака направила ватру за болесне и смрзнуте, пустошила је баште имућних како би што свечаније дочекала српске војнике, чинила је и услуге које јој нису биле затражене. Није је било срамота да гласно аплаудира доброј представи, да ошиша косу како би показала свој нихилистички став (трећа по реду од наших жена), да ради као шегрт код обућара… „Неки сталан немир живео је у њој“ (Скерлић Ћоровић 2014: 185). Њено прегалаштво била је светла тачка у тешким временима. Јелена Скерлић Ћоровић признаје како је захваљујући Смиљи Ђаковић обогатила свој речник. Ова необична дама имала је и књижевне амбиције, а своје радове потписивала је псеудонимом Јованка Кнежевић. Захваљујући њеној пријатељици која је годину дана пред своју смрт оставила писани траг у ком је открила овај податак, данас знамо под којим именом можемо тражити приповетке Смиље Ђаковић[4].
Захваљујући истој жени, у тексту који више подсећа на тужну љубавну причу, решено је питање мистериозног „Ивана“ из песама Данице Марковић. Можда најпотреснија љубавна епизода у овим мемоарима припада Јовану Јанковићу, коме је позната песникиња била далеко од епизоде – она му је обележила живот у тој мери да је платио гробарину како би био сахрањен у истом гробу са својом вољеном. Јелени Скерлић Ћоровић открио је: „Стотине жена које су прошле кроз мој живот заборавио сам; њу једину нисам“ (Скерлић Ћоровић 2014: 168). Ауторка се сећа да је и он писао мемоаре, али и да их је, нажалост, спалио. Међутим, она је њега сачувала од заборава у својим, упућујући још једном на снагу љубави која је већа од живота[5].
Сећајући се једне мисли Проспера Меримеа да би много боље и лакше било када би људи једне генерације (она додаје – људи које волимо) умирали истовремено, Јелена Скерлић Ћоровић наводи: „У данима осамљености, опадања и пропадања, утеха је сетити се да се некада живело међу таквим људима“ (Скерлић Ћоровић 2014: 120). Осим изузетних људи чији су животи надахнули ове приче, утеха за ауторку морала је бити и сећање на време које је прошло. То је време које је по много чему било тешко услед ратних превирања и свеопштег стања сиромаштва, али време које се драстично разликовало од времена које је, наставши, угасило и поништило квалитете прошлости. Богдана и Павла Поповића Јелена Скерлић Ћоровић назваће господом, али ће коментарисати и то да је тај појам изгубио пређашње значење. Сада се тај он меша са појмом богаташа, што су људи који су каткад прави репрезенти простаклука. У њено девојачко време одржавани су скромни састанци по кућама, где се распредало о свему и свачему: „Много разговора, мало музике, мирисан прави чај и укусни колачи два три пута већи од оних који се данас служе“ (Скерлић Ћоровић 2014: 162). Са будућом женом Милана Ракића, и својом и њеном сестром, Јелена Скерлић Ћоровић провела је школске дане. Нису скупљале фотографије филмских звезда, већ репродукције слика из великих галерија и уживљавале се у књижевне ликове који су им будили занос. Тадашње задиркивање било је прожето и стваралачком енергијом: песник Милорад Митровић шалио се да ће одштампати епиграме на рачун Павла Поповића, објавити их и посветити Јелени Скерлић Ћоровић. Ипак, неки су, попут потпоручника Бране Јовановића, били принуђени да упознају и лоше стране престонице, које су допринеле отпору против останка, а који је резултирао скорим нападом на њега.
„И од тог његовог младалачког заноса истинског витештва остала је само легенда, која се каткад само спомене, неколико речи у историји коју већ слабо ко чита, и име једне улице. Топло сећање ишчезнуће са нама који смо га знали“ (Скерлић Ћоровић 2014: 181).
Међутим, све док је људи попут Јелене Скерлић Ћоровић, истинских прегалаца и старалаца о свом роду и народу, топла сећања живеће и са нараштајима који долазе. У својим успоменама она је многе личности из свог времена оживела, некима додајући нове димензије посредством личног доживљаја који је стицала у сусрету са њима. Била је сведок многих преломних догађаја, туђих успона и падова, а опет је пажљиво и одмерено коментарисала те ситуације. „Битно је сачувати меру, а не неискусно парадирати емоцијама, што, коначно, није ни било својствено њеном карактеру“ (Хаџић 2014: 261). Себе је у белешкама сакрила колико је могла, али на друге који су о њој писали није могла да утиче. Осим тога, ту је и њен предани рад. Преводила је са француског (Шанфора, Додеа, Мопасана, Ренана, Фарера, Франса), са руског (Достојевског, Горког…), са енглеског (Хакслија, Хајама, Дикенс), а објављивала је у Политици, Српском књижевном гласнику, Народу, Мисли, Књижевном југу и Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор итд. Ненад Љубинковић истиче да је уживала у ситним стварима, попут кафе из филџана (из џезве од кованог бакра), цигаретама које није смела конзумирати због нарушеног здравља, а које је дисциплиновано узимала само уз кафу, стављајући у њих корен лековитог омана (в. Љубинковић 2014: 250). Он њене успомене дефинише као „нешто између надахнутог крокија, занимљиве скице и нацрта за озбиљну студију, документовано засновану на непознатој коресподенцији“ (Љубинковић 2014: 252).
Милан Јовановић-Стојимировић у књизи Силуете старог Београда неколико страница посвећује сестрама Скерлић, од којих је старија, Јованка, „прошла кроз живот као метеор и брзо сагорела у тешкој атмосфери, јер се осећала усамљеном и остављеном самој себи (Јовановић-Стојимировић 2008: 375). Млађа, Јелена Скерлић Ћоровић, завршила је вишу женску школу и ванредно похађала студије француског језика и књижевности, где је била ђак Богдана Поповића.
„Већ пре своје двадесете године јавила се као преводилац, што је чинила и зато да обезбеди себи средства за живот […] Живот, најзад, није био лак. Брат је био љути опозициионар. Звати се Скерлић, то је било као нека хипотека! Али је млада девојка била храбра“ (Јовановић-Стојимировић 2008: 376).
Након школовања, запослила се као наставница у смедеревској гимназији. „Имала је само речник Ларус, будилник, нешто стварчица и добру вољу. Али после месец дана о њој је цео свет већ говорио са симпатијом и респектом! Њу је пригрлило најбоље друштво и ʻгоспођица Скерлићʼ постала је име познато и поштовано“ (Јовановић-Стојимировић 2008: 377). Године 1910. удала се за Владимира Ћоровића и променила неколико места боравишта (Сарајево, Швајцарска, Јајце, Загреб, Београд), услед ратних неприлика које у својим белешкама није коментарисала када су у питању биле њена породица и тешка егзистенција. „Укратко, била је личност“ (Јовановић-Стојимировић 2008: 578), рећи ће Милан Јовановић-Стојимировић и напоменути да је у њој на махове било нечег херојског, мада је живела скромно, „увек у лепом интелектуалном замаху, мила у својој отменој женствености, импозантна по својој енергији и храбрости“ (Јовановић-Стојимировић 2008: 579).
Судбина Јелене Скерлић Ћоровић у читаоцу њених мемоара мора пробудити исту ону мисао коју је она имала пишући о култ(ур)ним величинама своје епохе – утеха је сазнање да су наши преци били људи таквог калибра. Реченица коју је Зорица Хаџић истакла као мото ових мемоара:
„Можда ће кроз неколико деценија све оно писано остати по страни као сасвим непривлачно, а може га и нестати – по оној речи великог једног научника да ће се следећи рат после атомског водити каменицама. Но човек је недоследан створ па ради некад за она два од сто изгледа“.
у великој мери показала се пророчком. Нажалост, оно писано све више постаје непривлачно. Али све док као читаоци, као ствараоци, као људи, дајемо првенство овим незнатним изгледима, мисије наших предака неће бити прекинуте нити заборављене. Узмимо за пример Јелену Скерлић Ћоровић.
Литература:
Јовановић-Стојимировић, Милан (2008). „Јелена Скерлић“ у: Силуете старог Београда (избор и предговор: Божидар Ковачевић). Београд: Просвета, Суботица: Ротографика, 575–579.
Љубинковић, Ненад (2014). „Сећање на Јелену Скерлић Ћоровић“ у: Живот међу људима (мемоарски записи) (приредила Зорица Хаџић). Нови Сад: Академска књига, 253–275.
Марићевић, Јелена (2017). У перивојима српске културе. www.novipolis.rs/sr/kultura/30895/u-perivojima-srpske-kulture.html
Раичевић, Горана (2015), „Јучерашњи свет“ у: Летопис Матице српске, год. 191. књ. 495, св. 1/2 (јануар/фебруар 2015). Нови Сад: Матица српска, 177–181.
Скерлић Ћоровић, Јелена (2014). Живот међу људима (мемоарски записи) (приредила Зорица Хаџић). Нови Сад: Академска књига.
Хаџић, Зорица (2014). „Кроз сећања Јелене Скерлић Ћоровић или „Празнине које остају“ у: Живот међу људима (мемоарски записи) (приредила Зорица Хаџић). Нови Сад: Академска књига, 253–275.
[1] Јелена Скерлић Ћоровић помиње Јована Дучића и у тексту о Милану Ракићу, сведочећи како га је слушала када о Ракићу говори са ниподаштавањем. „Велики, а ситан“ (Скерлић Ћоровић 2014: 231), рећи ће за њега, док ће о Ракићу написати неколико топлих редова јер је истинитији и обожавалац поезије, ма чија била.
[2] Из писаних сведочанстава Јелене Скерлић Ћоровић сазнајемо да је Урош Предић зрачио благошћу, а Десанка Максимовић била је углавном фокусирана на оно што се догађа у њој, а не око ње. Милован Глишић био је увек насмејан и са цвећем у рукама, „као неко доброћудно шумско биће заштитничко“ (Скерлић Ћоровић 2014: 237), док је Милан Ракић био „тачно личност из својих песама“ (Скерлић Ћоровић 2014: 229).
[3] Најлепши пример ове тврдње налази се у наводу песама које су биле „прелудиј ослобођења“ (Скерлић Ћоровић 2014: 212), а настале су у Књижевном југу (Назорова Мајка Маргарита, Крлежин Содомски баканал, Бродарина Дарка Анђелиновића).
[4] У тексту Кроз сећања Јелене Скерлић Ћоровић или „Празнине које остају“ који затвара књигу Живот међу људима, Зорица Хаџић навела је и неколико редова које је о Смиљи Ђаковић написала Исидора Секулић: „Исидора Секулић подсетила је на приповетке Смиље Ђаковић и заложила се да се сачувају од заборава. Случајно или не, Исидора Секулић у овом есеју није открила који је псеудоним користила власница часописа Мисао. Откривају га сећања Јелене Скерлић Ћоровић“ (Хаџић 2014: 274).
[5] Љубав ове силине видљива је и у белешкама о Стевану Стојановићу Мокрањцу, након чије је смрти његова жена Милица спокој налазила у читању писама свог мужа и бројању корака од стана до Мокрањчевог гроба.
Остави коментар