Аутор: Горан Максимовић
„Толеранција је услов развоја личности, као што је кисеоник услов дисања“
Ђуро Шушњић
Реч толеранција потиче од латинске речи tolerare и значи подносити, бити попустљив. Да би могли да толеришемо некога, потребно је да постоји разлика између наших и његових уверења и понашања. Толерантност или нетолерантност се огледа у нашој реакцији у сусрету са неистомишљеником. Једноставно речено, могло би се рећи да је толерантан човек онај, који се у својим активностима које су условљене деловањем и убеђењем неистомишљеника, уздржава од насиља или залагања за насиље.
Када само споменемо реч насиље у смислу верске нетрпељивости, прва асоцијација читаоцу може бити средњoвековна инквизиција, лов на вештице, крсташки ратови, прогон првих хришћана и римске арене, бомбаши самоубице, верски погроми итд. Но, насиље као нетолерантност не треба строго свести на физичку димензију. Ту се мисли и на суптилно наметање вере и асимилацију под економским и политичким притисцима, дискредитовање и етикетирање, коришћење погрдних и оштрих речи према неистомишљеницима, дезинформисање и лаж, те ограничавање верских слобода и права, другу дискриминацију на темељу верске припадности итд.
Постоје неки приговори које припадници религијских група упућују заговорницима верске толеранције. Чести приговори су:
а) да се практиковањем толеранције пристаје на релативност истине. За истину се међутим, треба борити и не одустајати од ње.
б) да се толерисањем показује малодушност у односу на своја убеђења и веру, која у себи носи „спасење“ и коју верници треба несебично и ватрено да проповедају другима (како атеистима тако и припадницима других религија).
ц) да толеранција није врлина, јер је извесно да постоји и граница толеранције. Не треба увек толерисати, поготову када се ради о непријатељима толеранције и људима који у опхођењу са другачијима примењују насиље и крше њихова темељна људска права.
Овде би ваљало споменути неколико коментара. За могућност толерисања, како је већ речено, потребно је да имамо неистомишљеника поред себе. Некога са чијим се мишљењем не слажемо. Стога, нема места релативизацији. Тако, Џеј Њумен тврди да релативисти, нису бранитељи духа толеранције већ његови критичари. Они критикују толеранцију јер није достатна, они се залажу за поштовање (не толерисање) свих верских исказа подједнако, јер се не може рећи ни за један од њих да је истинит. Они за релативисте имају подједнаку вредност.[1]
С друге стране, толерисати подразумева имати укорењен став, одређену позицију до које држимо. Малодушност би могла прећи у агресивност и фанатизам, каже др Владета Јеротић. На питање о узроцима појаве фанатизма међу хришћанима различитих конфесија он одговара: „Моје је мишљење да је главни разлог преласка хришћана у фанатизам, гордост у слабости. Увек и у свакодневном животу када у нешто нисмо сасвим сигурни, а до чега нам је веома стало, ми фанатично бранимо наше уверење, како би можда и сами себе уверили у исправност свога става“.[2] И др Шушњић сматра да „трпељиви могу бити само они који имају дубока уверења“ и да толерантност радије представља чврстину но малодушност ставова.
Неки теоретичари сматрају да трпељивост не можемо сврстати у врлине јер она нема нормативни карактер. Не треба увек бити толерантан, поготово не треба у ситуацијама када с друге стране имате рушилачки фанатизам и физичко насиље. Толерисати тако нешто, радије можемо назвати маном него врлином. Џеј Њумен држи да ћемо, ако правилно разумемо толеранцију, људе који премало толеришу назвати нетолерантним, док ћемо људе који превише толеришу, назвати морално слабим.[3]
Добар осврт на принципе толеранције, дала је Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО). Подсећајући да Универзална декларација о људским правима потврђује да сваки човек има право на слободу мишљења, савести и верског опредељења (члан 18), као и на став и његово изношење (члан 19), УНЕСКО је 1995. године у Паризу усвојио Декларацију о принципима толеранције.
Том приликом дата је и дефиниција толеранције у покушају да се разбије традиционални поглед на толеранцију као на пуку трпељивост, где већина трпи мањину или мање моћни оне моћне.
Толеранција је поштовање, прихватање и уважавање богатства различитости у светским културама, пише у Декларацији. Она је заснована на знању, отворености, комуникацији и слободи мишљења, савести и уверења. Толеранција је хармонија у различитостима. То није само морална дужност, то је такође политички захтев. Толеранција, врлина која мир може учинити могућим, доприноси мењању културе рата у културу мира. Толеранција је одговорност која носи људска права, демократију и владавину закона. Бити трпељив, не значи толерисање социјалних неправди или одбацивање, слабљење туђих уверења. То значи бити слободан, чврсто се држати својих уверења и прихватати да се и други држе својих. То значи прихватање чињенице да људска бића, природно различита у својим наступима, ситуацијама, говору, понашању и вредностима имају право да живе у миру, такви какви јесу, без наметања својих ставови другима и другачијима.[4]
Декларација је усвојена, како се наводи у саопштењу, имајући у виду пораст поступака нетолеранције, насиља, ксенофобије и агресивног национализма као и дискриминације усмерене против националних, етничких, као и верских и других друштвених група у целом свету. Константно присуство насиља и ратова који су у самој основи нетрпељивост против оних који имају другачија политичка, али и верска уверења и припадности, дубоко је разочаравајућа чињеница за почетак 21. века.
На основу Енциклопедије ратова (Encyclopedia of Wars), од укупно 1763 регистрованих ратних конфликата у историји, 123 се сврстава у примарно верске конфликте. Другим речима, око 6.98% свих ратних конфликата је примарно проузроковано религијским разликама између завађених страна. О озбиљнијим последицама верских ратова говори податак да од сто ратова са највећом смртношћу, око 13% (готово дупло више у процентима), отпада на верске конфликте. Ваља такође споменути да у тзв. етничким конфликтима, религијска димензија може одиграти значајну улогу, с обзиром да је етнички идентитет прожет верском димензијом.
Наравно, код верски мотивисаних ратова, политичка, економска и верска димензија се међусобно преплићу и није увек лако одредити која је од њих и у којој мери доминантна. Узимајући у обзир новију историју, тачније период после II светског рата, утицај верског фактора у настајању ратних конфликата такође постоји. Тај утицај није велики, имајући у виду да је готово немогуће наћи конфликт који је изазван тзв. теолошким и метафизичким размимоилажењима. Међутим, и поред тога, у социолошким и политиколошким истраживањима и анализама, спомиње се немали број конфликата који се сматрају верски мотивисаним. О чему се онда ради? Ту је реч, како каже социолог Милан Вукомановић, о идентитетским сукобима, где религија може да послужи као погодна разлика са којом се лакше артикулишу сложенији разлози конфликта. То не чуди много, с обзиром да се религијска и национална припадност сматрају за највероватније два најснажнија облика социјалне идентификације, која итекако учествују у друштвеним процесима, а који могу довести до конфликта.
Претходни подаци намећу императив верске толеранције као претпоставку мира, самим тим и као претпоставку модерног друштва у коме ће квалитет живота сваког појединца бити приоритет, без обзира на његову верску, националну политичку и другу припадност.
Различитост је обележје 21. века и то толеранцију чини неопходном.
На основу доступних података, у свету у коме има око 7.5 милијарди људи, има близу 4200 различитих верских групација, међу којима је још увек највећи број хришћана (око 33%), затим следе муслимани (око 24%), хиндуси (око 15%), будисти (око 7%) итд. Атеиста или оних који се не изјашњавају као припадници неке верске групе, има укупно нешто више од 16%. Њихов проценат је несумњиво већи ако се узме у обзир чињеница, да многи припадници неких верских група нису и „практикујући верници“, већ је њихова верска идентификација одраз њихове националне идентификације. На Балкану је то врло видљиво, али није страно ни многим државама света, да су национални и верски идентитет великог дела становништва, готово „слепљени“. Зато није чудно да у монотеистичким верским групама, налазимо велики број верски опредељених чланова, који су у суштини атеисти.
Међутим, без обзира да ли сте припадник неке верске групе или не, знакови религијског плурализма, богатство верског живота и његов утицај у друштву, видљиви су на сваком кораку. Од црквених звона или позива на молитву са минарета, верског венчања пријатеља, опела на сахрани, до верских обичаја и фолклора током обележавања ускршњих или божићних празника, постова и трпеза, религија дише са нама. Итекако смо заинтересовани да тај свеприсутни утицај религије, буде позитивно изграђујућ; да поред духовног и онтолошког, објасни, донесе и научи нас толеранцији и дијалогу.
Са становишта мира и друштвеног просперитета, имајући у виду да је готово сваки део света, као никада раније, мултиетнички и мултирелигијски, толеранција је нужни предуслов друштвеног развоја и суживота. То је и зато што толеранција, поред трпељивости према другима и другачијима, намеће категорију дијалога у подручје међуверског и интеркултуралног, што обогаћује друштвени дискурс. Обогаћује, јер доноси нешто ново, нешто неоткривено и драгоцено отвореном уму који тражи и жели више и боље. Отвореном уму који тежи отвореном друштву.
Зато је у праву социолог Шушњић када каже да одбити дијалог са другом културом (додао бих и вером), значи одрећи се могућности да се нешто ново научи, да се обогати властита култура. Ко није спреман да упозна и разуме друге културе, већ се поистовећује само са предностима своје културе, он је слеп за напредак, осуђен да не напредује.[5] Та неспремност на дијалог и толеранцију у условима помешаности етничког и верског идентитета, као и некритичка дистанца према припадајућој култури, верницима често затвара очи за боље разумевање ставова, аргумената и потреба „других“. Мирослав Волф упозорава како нас претерана ревност за културу којој припадамо, води ка слепилу за нека њена зла, тако да верници уместо критике тог зла, нуде његове продуховљене верзије умотане у „Божију вољу“, умирујући своју, и савест друштва.[6] Због таквих појава али и фактора повезаности религијског и државног, много пута су верска осећања верника инструментализована у функцију ратног конфликта.
Одвојеност цркве и државе је принцип који је знатно пацификовао друштвене и међуверске односе. Показало се да што су одређене верске структуре имале снажнији утицај у законодавној и извршној власти (или су пак били носиоци те власти), то је њихов однос са другим верским групама постајао комплекснији и са мање обзира и разумевања. Осим тога, то је имало негативан утицај и на општу стабилност друштва због повећане нетолерантности и недостатка друштвеног дијалога међу друштвеним групама.
У већини држава са хришћанском већином процес одвајања цркве од државе је заживео, али ваља споменути да тај принцип одвојености цркве и државе, није истозначан у свакој од тих држава. По мишљењу словеначког социолога Флереа, у многим од њих тај принцип је више декоративан уставни елемент, због акција државе у којима она даје значајне привилегије некима од њих, давањем финансијске помоћи, више медијског простора, класификацијом верских група итд.[7] Флере принцип одвојености цркве и државе сматра најбољом гаранцијом верских слобода и слобода савести, али и неопходном институционалном основом за развој и неговање верске толеранције.[8]
У неким блискоисточним државама, које су насељене претежно муслиманским становништвом, тај феномен је посебно изражен. У њима је једна од главних друштвених дебата која поларизује друштво, идеја секуларизма, који се углавном разуме као процес одвајања политичког и религијског ауторитета у држави. Надер Хашеми, професор Исламске и блискоисточне политике на Универзитету у Денверу, један од утицајнијих аналитичара блискоисточних друштвених кретања, сматра да ће процес секуларизације који је започет у многим исламским земљама потрајати, те да ће многа пролећа морати да прођу док арапски свет не прихвати и имплементира основна људска права у свој политички систем. Иначе, већина исламских држава, које себе сматрају секуларним, има неку врсту дуалног система судства у коме и даље постоје шеријатски судови који одлучују о питањима развода, наследства, старатељства над децом и других питања углавном везаних за породично право.
Свакако да ће процес секуларизације, тј. одвајање политичког и верског ауторитета у исламским земљама, утицати у великој мери на међуверску толеранцију, поготову у једном од кључних подручја које припада муслиманско-хришћанским односима, с обзиром да се ради о две најдоминантније религије на планети (тренутно око 57% популације, док се очекује да средином века тај проценат буде око 60%).
„Без мира и правде између заједница ове две религије, не може бити истинског мира у читавом свету“.
Ово није само уводна реченица садржаја познатог писма које су муслиманске вође упутиле хришћанским вођама 2007. године у циљу отварања дијалога и бољег међусобног разумевања, већ нешто много више од тога (A Common Word between Us and You).[9] То је једна од најзначајнијих изјава која указује на подручје које у 21. веку треба посебну пажњу и напор за успостављање међуверске толеранције и дијалога од кога бенефите може да има читава међународна заједница. Хришћанско муслимански односи су вековима оптерећени, у новије време додатно закомпликовани, па је велики понор међу њима. Како каже професор Волф, директор Јејл центра за веру и културу, на чувеном Јејл универзитету, међу њима је понор мржње и неразумевања, понор неповерења који раздваја ове две религије.[10] Утисак је да су напори ка успостављању разумевања, дијалога и толеранције међу њима значајно већи што уноси извесну дозу оптимизма.
У сваком случају, друштво 21. века је и даље у потреби за успостављањем дијалога и толеранције између религијских група. То не значи да се у томе уопште није напредовало, већ да су процеси глобализације и масовне политичке и економске миграције, донели нове и интензивније изазове на које свет треба бржи и ефикаснији одговор. Одговор на потенцијалне конфликте и насиље, услед све веће верске и културолошке разноликости, које су последица миграција. Толеранција и дијалог су и даље најбољи одговор, које човек може да примени, јер нас они, из света насиља, уводе у свет слобода.[11]
[1] Džej Njumen, Ideja religijske tolerancije, O toleranciji, Filip Višnjić, Beograd, 1989.
[2] Vladeta Jerotić, Higijena duše, Hrišćanski pregled, Beograd, 7/1995.
[3] Džej Njumen, Ideja religijske tolerancije, O toleranciji, Filip Višnjić, Beograd, 1989.
[4] Исечак из Декларација о принципима толеранције, усвојеној од стране држава чланица УНЕСКА 16. 11. 1995.
[5] Djuro Šušnjić, Dijalog i tolerancija, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1994.
[6] Miroslav Volf, Exclusion & Embrace, Abingdon Press, Nashville, 1996.
[7] Sergej Flere, Princip odvojenosti crkve i države i verska toleranicja, Religija i tolerancija 3/2005.
[8] Isto.
[9] Видети више на: https://www.acommonword.com/
[10] Volf Miroslav, Allah:A Christian response, Harper Collins Publishers, New York.
[11] Šušnjić Djuro, Granice tolerancije, Pregledni članak. http://www.ceir.co.rs/images/stories/rit_01/rit1_granice_tolerancije.pdf
Остави коментар