Аутор: Јованка Симић, новинарка
Истоветно као и 1920. године када се свештенство расцепкане Српске православне цркве окупило и возом из Београда допутовало у Сремске Карловце на свечаност поводом поновног сједињавања и васпостављања древне Пећке патријаршије, прижељкиваног у претходне 154 године, Његова светост Патријарх српски Порфирије са архијерејима 14. маја ове године, возом је приспео у сремскокарловачку станицу на дводневну саборну свечаност поводом 100 година од тог златним словима исписаног историјског датума.
О значају јубилеја сведочило је и присуство неколико хиљада људи на централном тргу у Сремским Карловцима којима се патријарх Порфирије обратио са балкона владичанског двора Епархије сремске са поруком да је „у свим невољама, недаћама и страдањима Српска православна црква делила и радости и туге васцелог српског народа а Патријаршија српска је била и остала симбол народног јединства и онда када је државно устројство и јединство било разбијено“.
Намера је била да стогодишњица обнове Патријаршије буде свечано прослављена када јој је било и време – 12. септембра 2020. у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима, управо у оном простору и на онај дан када се пре тачно једног века и догодила. Но,виша сила, пандемија, растегла је јубилеј на 102 године,као да је намерно чекала што драматичнији тренутак – да човечанство још једном зарати, а патријарх са Босфора, Вартоломеј, неочекивано благослови издвајање македонске цркве из окриља СПЦ.
Од незаконитог и насилног укидања Пећке Патријаршије 1766. године, Српска православна црква била је подељена у митрополије и епископије у границама различитих држава, али се и у тим условима свака црквена организациона јединица старала да очува духовни и национални идентитет своје пастве, непрестано разгоревајући пламен наде да ће се сви православни Срби поново сабрати пред троном српског просветитеља, светитеља Саве.
На почетку 20. века, до Балканских ратова, српски народ живео је у четири државе – у Краљевини Србији, Краљевини Црној Гори, Аустроугарској и под турском влашћу у Старој Србији и Македонији. Срби су имали шест одвојених, покрајинских цркава, од којих су три биле аутокефалне – у Србији (Београдска митрополија), Црној Гори (Црногорско-приморска митрополија) и у Аустроугарској (Карловачка митрополија).
Црква у Старој Србији и Македонији била је под управом Васељенске патријаршије и зависила је од цариградског патријарха, док је црква у БиХ била самоуправна и само је номинално зависила од његовог ауторитета. У Далмацији била је у саставу Буковинско-далматинске митрополије. Од укидања аутокефалности Српске патријаршије са седиштем у Пећи, континуитет српских аутокефалних традиција носиле су Карловачка и Цетињска митрополија.
Карловачка митрополија била је важан центар окупљања православних у земљама Хабзбурга, пошто је црквену аутономију добила од пећког патријарха Калиника, а свој положај према држави уредила на основу царских привилегија које је добио српски народ.
Победа у Великом рату и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године били су главна државно-политичка претпоставка да се расцепкане црквене области српског народа уједине у обновљену Српску патријаршију. Православно становништво чинило је релативну већину у новоствореној држави. Попис из 1921. године показао је да су они били најбројнија верска заједница. Представљали су чак 46,6 одсто укупног становништва.
Уједињење СПЦ и обнова Пећке патријаршије добро је разрађено на четири прелиминарне конференције, одржане у Сремским Карловцима и Београду од 1918. до 1920. године. У Сремским Карловцима је 18/31. децембра 1918. године одржана прва конференција свих српских епископа под председавањем архиепископа београдског и митрополита Димитрија. Тада је донета историјска одлука да се прогласи уједињење свих локалних цркава. Прочитана је одлука Светог Синода Карловачке митрополије у којој се саглашава са обједињавањем своје црквене области са осталим српским црквеним областима у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, зарад успостављања црквеног јединства.
Успостављен је привремени Одбор, коме је поверено да припреми све за привремену организацију уједињене Цркве, до њеног коначног уједињења. У чланство Одбора изабрани су : митрополит тузлански Иларион у својству председника а чланови су били: епископ темишварски Георгије, епископ нишки Доситеј, епископ далматинско-истријски Димитрије и епископ Иларион, архидијецезални викар и синодални канцелар.
Молбом саборској конференцији обратио се епископ из Будима др Георгије (Зубковић) апелујући да се умоли Влада Краљевине СХС да својим ауторитетом посредује те да се међународним уговорима зајемчи јерархијско јединство СПЦ, као и материјално осигурање црквено просветног живота и за делове Будимске епископије која се са епископским седиштем у Будиму нашла изван простора уједињене Цркве и државе.
Осим Будимске епархије, изван државних граница су остала још два важна центра Задар и Темишвар као и мањи део Вршачке епархије. Епископ темишварски добио је сагласност црквено-државних власти да своје седиште премести у Велику Кикинду. Изван граница остали су Скадар и његова околина, као и православне црквено-школске општине и установе у Бечу, Ријеци, Трсту, Пероју, Америци и Канади.
Митрополит Димитрије добио је пуномоћје да упути представку Васељенској патријаршији за васпостављање Српске патријаршије а одлучено је да митрополит и у име свих архијереја умоли Владу Краљевине СХС да дипломатским путем помогне црквено уједињење. Један од закључака гласио је да се више богословија окупи у Духовну академију за школовање нових теолошких кадрова. Црква је у Првом светском рату делила судбину народа те је умрло, убијено и нестало више од 1.000 свештеника што је представљало трећину од укупног броја свештенства.
Наредни корак ка уједињењу било је заснивање Светог архијерејског сабора Београдске митрополије, који је трајао од 25. фебруара (11. марта) до шестог (19. јуна) 1919. године. Сабор је 27. фебруара (13. марта) затражио од архиепископа Димитрија да што пре сазове у Београду нову конференцију свих српских епископа.
Под председавањем митрополита црногорско-приморског Митрофана, најстаријег по посвећењу, у Београду је од 11.(24) до 15.(28) маја 1919. одржана Друга конференција. Митрополит Митрофан је у поздравној беседи истакао да је српски народ током векова био политички разједињен у више држава, те је и Српска црква била подељена у више духовних области, па је „у удео пала велика срећа што смо доживели ове епохалне дане да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство“.
На овој конференцији проглашено је „духовно, морално и административно јединство свих српских православних црквених области“, које ће се јединствено дефинисати и уредити када се цео Сабор уједињене Српске цркве састане под председништвом свог патријарха. До тада се ово уједињење треба изражавати у привременом одбору епископа, изабраном од ове епископске конференције. Одбор је назван „Средишњи архијерејски сабор уједињене Српске православне цркве“, а седиште му је било у Београду.
Успостављањем овог тела престао је да постоји привремени Одбор који је формиран на Првој конференцији епископа. Средишњи архијерејски сабор уједињене Српске цркве чинила су пет лица: председник Митрофан, митрополит црногорскоприморски (касније митрополит Србије Димитрије), чланови: митрополит зворничко-тузлански др Иларион (Радоњић), епископ темишварски и администратор Карловачке митрополије др Георгије (Летић), епископ нишки Доситеј (Николић) и викарни архијереј Карловачке митрополије Иларион (Зеремски). Дужности и права Средишњег сабора била су да представља и заступа уједињену СПЦ из свих покрајина, да буде извршни орган свих одлука архијерејске конференције, да припрема сав потребни материјал за организацију уједињене Српске цркве и за први избор патријарха, да према потреби сазива конференцију епископата.
На Трећој епископској конференцији уједињене СПЦ, која је одржана у Сремским Карловцима од 20. новембра (3. децембра) до 2. (15) децембра 1919. под председништвом митрополита Митрофана, усвојен је Закон о проглашењу и успостави старе Српске патријаршије који је предвиђао да ће уз патријарха постојати и стални Свети архијерејски синод као највиша управно-судска црквена власт. Митрополит Митрофан поднео је оставку на место председника Средишњег архијерејског сабора, а на то место изабран је митрополит Димитрије.
Да би се дело уједињења српских црквених области коначно крунисало, преостало је да се поведу разговори са Буковинско-далматинском митрополијом и Цариградском патријаршијом. Посебна депутација послата је у Букурешт. Председник синода Буковинско-далматинске митрополије, буковински митрополит Владимир Репта, после дужег преговарања, 22. новембра 1919. дао је канонску отпусну грамату.
У исто време од Цариградске патријаршије затражен је томос о успостављању Српске патријаршије и присаједињењу њој свих српских црквених области које су дотле биле још под врховном црквеном управом Цариградске патријаршије. Преговори су потрајали, а резултирали су Споразумом између представника Краљевине СХС и Цариградске патријаршије 18. марта 1920. године.
Сутрадан је Архијерејски Синод Васељенске патријаршије благосиљао области у једну православну цркву под именом: Аутокефална уједињена православна српска црква Краљевине СХС. Њој су присаједињене све епархије које су, по уговорима у Букурешту 1913. године, Неју и Сен-Жермену 1919. године, територијално припале Краљевини СХС, а дотле су биле под врховном духовном влашћу Цариградске патријаршије: Скопска, Рашко-призренска, Велешко-дебарска, Пелагонијска (Битољска), Преспанско-охридска, Полеанска (Дојранска) и Струмичка, као и део Воденске у границама Јужне Србије, затим: Дабро-босанска, Зворничко-тузланска, Бањалучко-бихаћка и Захумско-херцеговачка.
Уследило је и државно признање црквеног уједињења те је престолонаследник Александар I у име краља Петра I, указом од 17. јуна 1920. године признао црквено уједињење и то у једну „Автокефалну Уједињену Српску Православну Цркву Краљевства СХС“.
Четврта конференција средишњег архијерејског сабора одржана је у Београду 27. августа (9. септембар) 1920. године на којој је проглашен Свети архијерејски сабор. Потом су сви епископи отпутовали у Сремске Карловце на прославу празника Сабора српских светитеља 30. августа/12. септембра 1920. године.
Свечано проглашење обнове Српске патријаршије проглашено је у пространој дворани Патријаршијског двора, украшеној сликама из новозаветне и националне историје које су израдили Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић. Такође, биле су изложене старине српске историје: Мирослављево јеванђеље, Јеванђеље из Дечана, Јефимијин покров за кивот Светог кнеза Лазара, крст цара Душана из Високих Дечана и пехар кнеза Лазара.
Овој свечаности присуствовали су регент Александар, председници Владе и Народне скупштине, министар вера др Тугомир Алауповић, избегли руски епископи администратори епархија, ректори богословија, представници царских лаври: Студенице, Пећи, Жиче, Дечана, чланови главних одбора свештеничког и монашког удружења и други.
Свети Архијерејски Сабор је најугледнијег архијереја тога доба, митрополита београдског Димитрија, изабрао за првог патријарха обновљене патријаршије. То је 20. новембра исте године потврдио и Изборни сабор. Убрзо, 19. фебруара 1922. године, Патријаршија у Константинопољу је одговарајућим црквеним актом, свеправославно прихваћеним Томосом, потврдила уједињење историјских српских црквених области као „канонско и оправдано“, а Српска православна црква је призната, „за сталнo и заувек”, као сестринска црква свих аутокефалних православних цркава.
Новоизабрани патријарх Димитрије пут Пећи запутио се 24. августа 1924. године. Патријархово путовање истовремено је представљало и канонску посету Нишу, Сурдулици, Скопљу, Урошевцу, Приштини и Косовској Митровици. Свети архијерејски сабор заседао је у Пећкој патријаршији 26–27. августа, а чин устоличења, у литургијском смислу, започео је празничним бденијем коме су присуствовали краљ Александар и краљица Марија Карађорђевић.
Тако је отпочело ново поглавље у животу Српске православне цркве и њеног верујућег народа.
ЛИТЕРАТУРА
Глигоријевић, Бранислав: Уједињење Српске православне цркве и успостављање српске патријаршије у Југославији, Историја 20. века (1997)
Један век од васпостављања Српске Патријаршије 1920–2020.
Грујић, Радослав:Проблеми историје карловачке митрополије, Гласник Историског друштва, Нови Сад (1929)
Вуковић, Сава: „Српски јерарси од 9. до 20. века, Београд, Евро (1996)
Остави коментар