Образовање и културно уздизање у току и након присаједињења Војводине са Србијом
Аутор: Стеван Бабић
Дан присаједињења Војводине Краљевини Србији је данас за нас симбол великог заједништва и споне за јако и јединствено функционисање државе, локалне и покрајинске политике. И примарни циљ је да будемо окупљени око заједничких циљева и интереса. Најбољи начин за реализацију свих циљева – унапређења функционисања државе, доминација демократије. Такође, и развој образовања и културног уздизања је било управо захваљујући присаједињења Војводине Србији.
Веома занимљива је чињеница да ће 25. новембра 2018. године у Новом Саду бити отворен музеј присаједињења Војводине Краљевини Србији за његову стогодишњицу. На једном месту биће систематизована читава борба Срба за права, писмо, културу, аутономију и уједињење још од 17. века, па до крунисања присаједињењем.
С обзиром да је Војводина била два пута присаједињена Србији – први пут је то био производ савезничке борбе у Првом светском рату, а други пут 1945. године, што је био резултат антифашистичке борбе и тада се присајединила као аутономна покрајина. Дакле, ни овај дођај из 1945. године не би требао да буде довођен у питање. Сви ови елементи би требали да буду заступљени у том музеју како би се 1918-та година ставила у одређени временски оквир и како би се што боље схватила историја Војводине.
Интересантно је поменути и посебно вредан део библиотеке Музеја Војводине које представљају две научне библиотеке. То су библиотеке наша два позната археолога – Милоја Васића и Богдана Брукнера.
Библиотека Милоја Васића, археолога „који је свету подарио откриће“ Винче, откупљена је 1957. године. Фонд Васићеве библиотеке чине 2.153 публикације, које се односе на различите научне области, пре свега на праисторијску археологију, антику и историју уметности. Веома важан део овог фонда чине часописи: Starinar, Dolgozatok, Dacia, The museums journal, The British Museum Quaterly, Jahresbericht des Archaeologischen Instituts des deutschen Reiches,.. У библиотеци се налази и велики број сепарата из стручне литературе Мађарске, Румуније и Бугарске који се више не могу набавити. Дела светски познатих археолога и историчара уметности су у њој, такође, нашла своје место. То су дела Нилса Аберга, Томпа Ференца, М. Ростовцева, Ј. Овербека, Ј. Стриговског и др. Бројни су и сепарати, тј. чланци самог др Васића.
По жељи породице покојног академика Богдана Брукнера, у мају 2008. године Библиотека музеја Војводине је добила на поклон библиотеку овог нашег знаменитог археолога. Велики део фонда Брукнерове библиотеке односи се на праисторијску археологију, односно област којом се академик највише бавио. Поред тога, фонд чини антрополошка и историјска литература, али и литература везана за различите научне области.
У Библиотеци музеја Војводине, публикације су од самог почетка набављане куповином, разменом и поклонима, а најзаступљенији вид набавке је размена. На обради фонда интензивно се ради од доласка првог библиотекара. Поред алфабетског и топографског каталога, који су завршени, у Библиотеци се почело радити и на формирању стручног и предметног каталога. Електронска обрада библиотечке грађе започета је 1996. године.
-Идеја стварања Војводине
Током 19. и 20. века, име Војводина се на различите начине јављало. Њу је осмислила културна и политичка елита Срба у јужној Угарској у 19. веку. Своје име данашња Војводина води од Мајске скупштине одржане у Сремским Карловцима од 1. до 3. маја (по грегоријанском календару 13-15. маја), када су посланици прогласили Српску Војводину.
Идеја да се створи Војводина као аутономна, српске области у оквиру Хабзбуршког царства води још од досељења Срба под вођством Арсенија III Чарнојевића, а изнета је први пут на народно-црквеном сабору у Баји 1694. године.
На сабору у Темишвару, 1790. године, формулисан је главни захтев да се Србима на основу њихових привилегија одреди посебна територија, до чега је дошло у периоду између 1849. и 1860. године. Тада формирано Војводство Србија и Тамишки Банат је само именом било српско, јер је у њему живело највише Румуна, званични језик је био немачки, а седиште у Темишвару. Након пада Баховог апсолутизма започет је процес децентрализације власти у Аустрији и у Угарској, који се после краћег застоја наставио после закључења Аустро-Угарске нагодбе. У то време су обновљене жупаније у целој земљи, а током 70-их година су укинуте и неке територијалне јединице створене из разних потреба на основу одређених привилегија још у феудалном добу .
У време дуалистичког уређења је и изграђена модерна државна управа у Угарској, а тиме и на нашим просторима. И за време дуализма се у разним програмима и саборима помињала аутономна српска област, понегде на нивоу жупанија, а понегде у широј области. То је изнето и на Благовештенском сабору и у Бечкеречком програму Милетићеве странке. Ти захтеви су остали темељна тачка српског националног програма све до завршетка Првог светског рата и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.
У састав нове државе ушли су наши крајеви који су касније названи Југославија. После формирања прве југословенске државе, противници унитаризма и централизма су се залагали за већу економску самосталност и управне надлежности ове регије, тј. Војводине.
На челу војвођанског покрета између два рата се налазио адвокат, самостални демократа, Душан Дуда Бошковић. Аутономна Покрајина Војводина је формирана тек после Другог светског рата због својих специфичности (у националном, конфесионалном, економском, и у сваком смислу).
Као део Републике Србије, Војводина је формирана са јасним циљем очувања националне и културне шароликости Бачке, Баната и Срема. Тако функционише и данас.
–Образовање пре и након присаједињења Војводине
Српски закон о школству из 1912. године је у Војводини ступио на снагу 13. јула 1920. године. Према овом закону, држава је била у обавези да издржава средње школе чије је похађање било бесплатно, као и прва четири разреда приватних школа.
Закон је познавао три типа школа:
- гимназију
- реалну гимназију и
- реалну школу.
Процес уједначавања југословенског школског система био је дуг. Зато није случајно дошло до усвајања првих југословенских закона о настави у основним и средњим школама до 1929. године, односно тек за време диктатуре. Насупрот југословенско-румунском школском споразуму, који је потписан 1927. године, споразум између Мађарске и Југославије никад није склопљен. Од лета 1919. године могли су се писати „ратни извештаји“ о школству.
Циљ „фронталног напада“ је био сузбијање мађарског духа. У октобру 1919. године школе су постале државне, чак и оне у власништву Српске православне цркве.
Власници црквених и општинских школа морали су се изјаснити о томе да ли ће држави предати своје школе у целости (са целом њеном имовином). Ако то нису урадили, школе су губиле право на издавање сведочанстава о завршеном разреду.
Држава није хтела да финансира њихове наставнике и наставнички збор, а укинуто је и право наставника на огрев. Ова уредба је водила ка трагедијама у тешким поратним економским условима. Пре склапања мировног уговора са Мађарском, 1919. и 1920. године, мађарска влада је подстицала наставнике,
Нове власти су тражиле полагање заклетве позивајући се на 27. члан Апоњијевог закона. Само постепено различити мађарски закони и правне норме су могли бити заменути новим. Наставници државних школа су своје приходе до закључења мировног уговора добијали из Будимпеште, што је стварало још веће тешкоће.
Године 1919/1920., месецима нису добијали плате и остале принадлежности. Доведено је до тога да су многи оснивачи школа били приморани да своје школе „понуде “ држави. У почетку је Одељење за школство Народне управе за Банат, Бачку и Барању у мађарским школама, учитељима и наставницима тражило оне који су одговорни за неполагање заклетве на верност и извођење наставе по мађарском наставном плану, који је био у супротности са „националним духом“ нове државе.
Многи наставници су јасно исказивали своју одбојност према новом систему и уређају државе, нарочито у школском систему. Један од њих је и наставник Ференц Битенбиндер. Против Ференца Битенбиндера, наставника у Белој Цркви, покренут је дисциплински поступак у мају 1919. године, јер је изјавио да га је именовала мађарска влада, да је положио заклетву на верност мађарској држави, да никакву другу заклетву није полагао, а принадлежности добија од мађарске државе и сматра да служење другој држави, која има интересе различите његовим, није у складу са његовим веровањем и заклетвом све док се питање територија не разреши.
Из таквих разлога је отпуштен и директор Више трговачке школе у Великом Бечкереку, Шандор Шимон, као и још двојица наставника, Михаљ Перл и Аристид Гаутир. У записнику са дисциплинског поступка спроведеног 19. фебруара 1920. године можемо прочитати да директор није признавао Народну управу, односно није је сматрао надлежним органом, јер он, као чиновник мађарске државе, не може признати туђу власт док се Мађарска не одрекне те своје функције“.
Шандор Шимон није хтео да преда школу новом директору Србину. Међутим, у току дисциплинског поступка је изјавио да ће, ако се питање територија реши у корист Југославије и он буде ангажован, на своју иницијативу приступити југословенској служби и бити јој покоран.
Директор вршачке српске гимназије је из сличних разлога пријавио директора тамошње мађарске гимназије – Алајоса Понграца.
У писму Одељења за школство Народне управе можемо прочитати да зграду мађарске гимназије, која је била у власништву града, Понграц није хтео дати српској гимназији, јер је у власништву мађарске државе било све што се у њој тада налазило, само уз употребу силе је био спреман да се покори новој власти. Један од начина преузимања власти било је увођење двојног управљања: на челу завршних разреда, у којима је настава вођена на мађарском језику, био је стари управник, а на чело нових разреда, у којима се учило на државном језику, постављен је директор словенског порекла. Ова одлука се није показала баш најбољом, јер је била извор бројних инцидената.
На пример, директор мађарске Грађанске школе у Ковину, Одељењу за школство Народне управе, је уложио жалбу на то што је новоименовани српски директор. Када би оснивачи школе дали изјаву у корист државе, плате учитеља и наставника преузимала би југословенска држава из разлога што им упућује „увредљиве“ изразе на рачун националности.
Школски надзорници су настојали да „мађарски дух“ (антидржавни), искорене из школа са мађарским наставним језиком. Наставника суботичке Велике гимназије, Золтана Ревфија је суботички буњевачки лист Невен, јавно напао, јер је 15. марта на часу мађарске књижевности, читао дела Бајрона и Ференца Ракоција.
У сомборској католичкој основној и самостанској школи је био извршен инспекцијски надзор, пошто се у њој још увек учило о мађарским краљевима, а не о краљу Петру. Инспекција је тада као замерку навела да су у старим уџбеницима само прецртани „пасуси написани у мађарском духу“, те су они и даље били читљиви.
Наставник Грађанске школе у Ади је смењен због тога што је држао предавања о песништву Михаља Верешмартија, у чијим песмама по мишљењу надзорника има антидржавног режима.
Размишљајући о наставном језику у основним школама, оснивач Српске радикалне странке у Угарској, Јаша Томић, је био разочаран новом државом и писао је о томе да држава мора да више цени све што краси народ. Сматрао је да се знање може пренети најбоље на матерњем језику.
Др Милан Петровић, руководилац Одељења за школство Народне управе, строго је забранио наставницима да ученике гимназија, чији је матерњи језик мађарски, примају на индивидуалну наставу. Он је 26. новембра 1918. године дозволио да се настава и даље изводи на језицима мањина. Тако су ученици завршних одељења гимназије у Великој Кикинди били принуђени да у лето 1919. године пређу у Сегедин, где су завршили матуру, јер су им српске власти забраниле да завршни испит полажу у својој школи.
Месне власти и Министарство унутрашњих послова су посебну пажњу посветили оним ученицима из Делвидека који су се легално школовали у Мађарској. Тако је командант сенћанске полиције ученицима који су дошли на зимски распуст увео обавезу јављања 4 пута дневно.
Циљ овог рада је био указивање на тада постојеће проблеме у школству као и промене током школовања у историји Војводине. Свакако можемо донети закључак да је присаједињење Војводине Србији много донело добробити и данас тај дан славимо као велики дан и велики успех за Србију и српски национ.
Остави коментар