ОБРЕНОВИЋИ – историја и династија

Аутор: проф. др Горан Васин, историчар

Трагична смрт вожда Карађорђа у Радовањском лугу 1817, почетак је рата српских династија који ће трајати скоро читав век. На тај начин почео је низ преврата, побуна, политичких убистава владара, који ће успоравати напредак Србије. Рат две српске династије, обележио је на тај начин историју модерне српске државе, а подле које су остале биле су често дубоке и непремостиве. Обрачуни са присталицама Карађорђевићеваца или Обреновићеваца, међусобно рушење наслеђа једних и других, затирање трагова постојања супарничке династије (Катанска буна 1844, Тополска буна 1877, Мајски преврат 1903), било је трагично наслеђе Србије тога времена.

Кнез Милош Обреновић (1780–1860), мудрији, стрпљивији, опрезнији него Карађорђе, знао је да компромисима са Портом и Русијом може да оствари свој циљ аутономну Кнежевину Србију (што је била отворена опција после Букурешта 1812). Његов начин владавине, такође је окарактерисан као апсолутизам. Многи су Милошев начин управе поредили са владавином каквог турског паше, што је био чест узрок буна против њега. Неколико великих и неколико малих побуна, уз немали број убијених политичких противника, такође су део приче о кнезу Милошу. Са друге стране, захвалност што је његов двор остао после слома Србије 1813, увек отворен за сељаке који су долазили у Београд и Крагујевац да му се жале или траже решења свакодневних проблема, чинили су га легендарном личношћу. Велике силе су и у његовом паду имале значајну улогу. После Хатишерифа (1830–1833), Сретењског устава 1835, губио је подршку Русије, а почео се ослањати на Енглеску. Кнез Милош који је био умешан са Портом и добро познавао Турке, није био довољно искусан да победи у Британско-руској борби за превласт у Османској царевини. Под притиском Великих сила и Савета (фактички свемоћног после Турског устава 1838), абдицира године 1839.

После смрти старијег брата Милана 1839, на власт први пут долази кнез Михаило (1823–1868). Још млад и неискусан, са свега 16 година, окружен саветницима који су допринели протеривању кнеза Милоша, такође бива протеран из Србије 1842. На власт долази кнез Александар Карађорђевић (1806–1885). Кнежеви Милош и Михаило вратиће се у Србију на Светоандрејској скупштини 1858, а стари Коџа Милош владаће Србијом до јесени 1860. године. Једини је српски владар до 1945, који је умро природном смрћу на српском престолу. Кнез Александар Карађорђевић је протеран из Србије, а важио је за слабог и поводљивог владара, по много чему различитог од славног оца Карађорђа. Његов син Петар постаће 45 година касније краљ Србије.

Кнежевину Србију тек су чекали преврати и велики број политичких успона и падова, а унутрашња политика обиловала је заверама и трагичним страдањима владара обе династије.

Кнез Михаило Обреновић, по много чему био је један од најважнијих владара модерне Србије. За осам година друге владавине (1860–1868), покренуо је значајан број процеса који су Србију померили ка независности. Његови велики планови за потпуно ослобођење од Османлија, амбициозни и далековиди, нису били оствариви у кратком року. Велике силе, на првом  месту Русија и Хабзбуршка монархија, нису желеле такав сценарио, свака из својих разлога. Показало се да ће та константа политике Великих сила, бити важан фактор смена на династичком престолу.

Кнез Михаило је низом Закона (1861–1862), потпуно дезавуисао Османску власт у Србији, а после инцидента на Чукур чесми (1862), успешно покренуо питање исељавања Турака из градова у Србији (1867). То је био велики успех владавине кнеза Михаила. Покренуте су озбиљне реформе са циљем да се формира војска која би могла да порази Османско царство. Кнежевина Србија није била близу циља почетком 1860-их. Политички савез са Црном Гором (1866), Румунијом, Бугарским одбором и Грчком, допринео је престижу кнеза и Србије. Сарадња са бискупом Штросмајером, била је проба зближавања са хрватским политичким елитама. Резултати су били скромни у том погледу, међутим много важније показало се да један политички далековиди владар може да осмисли акцију балканских народа, што ће бити кључ успеха из 1912. године.

Стари начин управљања Србијом, његовог оца кнеза Милоша се мењао. Уведен је строжи приступ Двору и нека врста церемонијала, до чега је кнез посебно држао. Педантан, радан, са пуно идеја служио је као пример (подстрек) и својим министрима, што није ублажило чињеницу да се његов начин владавине сматрао апсолутистичким. Српски либерали са обе стране Дунава и Саве, критиковали су оштро кнеза због начина управе и мањка квалитетних државних институција. Посебно на удару нашао се његов приватни живот, брак са Јулијом Хуњади, који ће се завршити сломом и после чега ће се кнез окренути Катарини Константиновић. Кнежева наклоност према својој блиској рођаки, прилично је узнемиравала београдску јавност.

Кнежевина Србија навикнута на кнеза Милоша, Тому Вучића Перишића, Илију Гарашанина, није до краја добро схватила ни прихватила кнеза чији су манири више одговарали по форми мађарском барону, него српском кнезу. Политички нестабилна, са честим трзавицама и турбуленцијама, са три (насилне) промене владара за 30 година, притисцима Великих сила, Кнежевина Србија није до краја могла да испрати велике планове и хтења свог кнеза. Његово убиство у Кошутњаку, 29. маја 1868, на свиреп начин, само је посведочило да династички рат није завршен и да институције Кнежевине још морају да се надограђују. Са 45 година живота, укупно 11 година владавине, кнез Михаило завршио је живот, а његово амбиоциозно и замашно дело остало је недовршено.

После убиства кнеза Михаила (1868), долазак малолетног Милана (14), значио је наставак владавине династије Обреновић. Иако су завереници присталице Карађорђевића имале другачији план, јавност и политичке елите су одлучиле другачије. У мају 1903, тридесет пет година касније десиће се супротно. Континуитет (дисконтинуитет) се наставио, а кнез Милан ће у дугој и тешкој владавини доживети и крупне победе, али и велике поразе. Српски престо напустиће 1889. године са свега 35 година живота, растразан унутрашњим борбама, политичким превирањима и разочарањима. Иако ће се више пута враћати у Србију, бити командант Војске/ министар војни (1897–1900), његова прерана смрт (1901),  са свега 47 година живота сведочила је о озбиљним тешкоћама које су Обреновићи имали на владарском престолу. Победе и порази у Великој источној кризи (1875–1878), добијање државне независности на Берлинском конгресу (1878), доношење либералних закона (1881), Тимочка буна (1883), Српско-бугарски рат (1885–1886), Устави (1869,1888), део су мозаика његове владавине.

Велике силе посебно су кумовале лошем положају кнеза Милана. Русофил на почетку владавине, касније разочаран у политику Санкт Петербурга (од 1878), постаје аустрофил и противник Царске Русије. Он је покушао да новом политичком визијом (од 1882) окрене пут Србије ка Западу. Тајна конвенција (1881) сведочила је о покушају везивања српске политике за Беч. Тимочка буна (1883) о покушајима радикала и Русије да се то не догоди. У споровима и сукобима са радикалима, без подршке напредњака и либерала на крају, остао је у народној успомени непопуларан и омражен владар. Династија Обреновић, имала је у њему контроверзног владара кога су противници описивали као авантуристу, расипника и пустолова, историографија му није била благонаклона, а веома често се заборављало да је био први српски краљ у модерној историји.

Краљ Александар Обреновић (1875/1889–1903), био је трагична личност српске историје. Баш као и отац краљ Милан, дошао је на престо са 14 година, а у његово име је такође владало Намесништво (до 1893). Са радикалском већином, гарантованом Уставом 1888, није могао да наметне лични режим иако је више пута покушавао. Промене Устава (1901), низ Закона којима је покушавао да ограничи радикалску агитацију, такође су га чинили непопуларним и врло омраженим. Његов нестални карактер, условљен малим бројем година и неискуством у животу и политици, није наилазио на разумевање и подршку елита. Иако интелигентан и са лепим политичким плановима, растрзан између оца краља Милана и мајке краљице Наталије, који су личну мржњу и спорове решавали преко његових леђа, није успевао да нађе стабилан курс своје владавине. Покушаји да лавира између Русије и Аустроугарске нису били успешни. Политички таленат који је имао остао је занемарен или скрајнут, под притиском радикалске јавности која није мировала.

Кључна тачка његовог пада и касније завере била је женидба Драгом Машин (1900). Пуно текстова, материјала, архивских докумената сведоче о овом трагичном браку. Лажна трудноћа краљице Драге срушила је углед владарског дома Обреновића, који је већ био начет владавином краља Милана. Војска коју је уздизао краљ Милан, нашла се изиритирана поступцима краља Александра, уздизањем краљичине браће и смањивањем материјалних бенефита. На тај начин стварано је језгро будуће завере. Група младих официра коју је симболисао Драгутин Димитројевић Апис, подржана бившим министром Ђорђем Генчићем и имућнијим београдским породицама, сковала је план о збацивању династије Обреновић.

Мајски преврат (1903) трагична је страница српске модерне историје. Краља Александра и краљицу Драгу, завереници су убили и бацили са терасе Двора. Европска јавност је реаговала врло лоше. Велика Британија, водећа глобална сила тог времена, прекида у једном моменту односе са Краљевином Србијом што се показало као велики проблем.