Од франкофоније до франкофилства: прилог утицају учења француског језика у Србији до 1914. године

Од франкофоније до франкофилства:

прилог утицају учења француског језика у Србији до 1914. године

Аутор: др Александра Колаковић

Месец март је познат и као месец франкофоније – моћног помоћног средства француске дипломатије још од краја 19. века. Франкофонија, пун назив: Међународна организација франкофонија (l’Organisation internationale de la Francophonie), јесте међународна организација која представља скуп држава, земаља и регија које користе француски језик као национални или службени језик, односно језик међународне комуникације и/или као радни језик. Данас, франкофона заједница окупља 88 земаља, односно 540 милиона становника. Србија је од 2018. Године придружени члан Франкофоније, али је утицај ове организације био присутан и раније. Франкофонија, чији је симбол застава на којој је представљено пет континената, спроводи мисију изражену у слогану Слобода, комплементарност и једнакост. Активности се спроводе кроз сарадњу држава на пољу културе, науке и економије.

Утицај саме идеје ширења француског језика и културе у свету, а у оквиру тога и на Балкану и Србији има дубље корене и посебно је био изражен крајем 19. и почетком 20. века. Француска држава, оптерећена националним поразом 1871. године, трагала је за путевима да се врати међу кључне земље у међународним односима. Идеја да утицај на међународном нивоу поред економског просперитета, демографске и војне снаге има и култура није била сасвим непозната. Било је потребно јасније организовати акцију. Франкофонија је била један од начина деловања “меке моћи”. Сам термин први је употребио 1880. године француски географ Онесим Реклу (Onésime Reclus), брат Елисија Реклуа (Elisée Reclus), којим је означио заједницу људи и држава које користе француски језик. Ширење учења француског језика и културе постао је значајан елемент културне дипломатије Француске. Године 1883, иницијативом географа Пјера Фонсена основана је Француска алијанса (L’Alliancefrançaise). Сама институција јесте била приватна, али и веома везана за француску државу и посвећена промовисању француског језика и културе у свету захваљујући раду локалних франкофоних и франкофилских огранака. Истицање универзализма француског језика и културе, слање књига и предавача били су начини на које су постављени темељи модерној француској културној дипломатији. Поменутим деловањем, поред неоспорне привлачности и вредности француске културе, остварен је и моћан културно-политички утицај Француске.

Настава француског започела је на Лицеју од 1839. године. Алексије Околски, Константин Ранос, Ђорђе Атанасијевић, Људевит Шпанић, Матија Бан до половине века били су предавачи француског језика. Први професор француског језика на Лицеју у Србији од 1839. године био је Алексије Околски (1793-1848), потомак једне од најстаријих племићких породица у Подолији. Мајка му је била кћи Саве Продановића, аустријског генерала. Школовао се у Подолској Каменици и на Великој школи у Варшави, коју је напустио после пропасти устанка 1830. године, да би живео у Галицији. Аутор је Француског буквара с Речником (1839, 1843) и Француске граматике (1840, 1842), које су највећим делом превод Nouvellegrammairefrançaise.

Исте године када је на Лицеју започела настава француског језика, почело је и планско слање српских студената у иностранство. Први српски стипендисти стигли су у Париз 1841. године, а њихов повратак у Србију, утицао је на даљи преображај српске културе. Имајући пред собом модел француске борбе за парламентарни режим и успостављање демократије, вођен од Револуције 1789. године до стабилизације Треће републике 1875. године, српска елита кренула је сличним путем у периоду од 1804. до 1903. године, што је водило преузимању француског модела у изградњи државе и друштва. Преузимање политичких идеја из Француске прерасло је у традицију након 1840. године, а Правни факултет у Паризу био је права школа министара за српску владу.

На даљи ток усвајања француског језика и утицаја француске културе на српску културу од посебног значаја је придруживање наставе француске књижевности настави језика од 1850. године. Продор француске културе од средине 19. века, поред првих генерација пристиглих из Париза у Србију, подстакао је од 1863. до 1887. године први Француз за катедром Велике школе у Београду Шарл Арен (Charles Arène, 1813–1890). Потомак угледне француске породице, дошао је у Србију 1849. године и од српског кнеза Александра Карађорђевића затражио одобрење да штампа лист на француском језику с циљем да Србе приближи Западу и потисне германско-угарски утицај. Одобрење није добио, али започео је држање приватних часова француског језика. Од стране министарства на предлог кнеза Александра Карађорђевића постављен је 1854. године за професора Лицеја и професора шестог и седмог разреда гимназије. Предавао је француски и у Артиљеријској школи (Војна академија), а око 1857. године подучавао је и кнежевића Петра Карађорђевића. Шарл Арен предлагао је 1857. године српском Министарству да се настава француског учи од првог разреда. Предлог начелно усвојен ипак није заживео због недостатка наставног кадра. Поред планова наставе, Арен је водио бригу о програмима наставе и унапређења исте. Аутор је Граматике француског језика (1864, 1870) за српске гимназије, у којима се француски учио од седамдесетих година 19. века и уџбеника на француском језику за Велику школу Француска књижевност (1869). Поменута Граматика француског језика била је и нека врста антологије француских текстова 18. и 19. века и погодовала је ширењу француског језика и књижевности.

Од 1887. до 1893. године француски језик на Великој школи у Београду предавао је Алфонс-Дезире Магру (Alphonse-Désiré Magrou). Некадашњи студент Ecolenormalesupérieure, касније професор у Нансију, писао је рецензије српских уџбеника за француски. Каније, у току Првог светског рата снажно је подржао Србију предавањем LesSerbesetlaSerbie, које је одржао поводом „Српског дана“ 1915. године. Током свог боравка у Србији, Магру је био професор француског језика будућем српском краљу Александру Обреновићу. Иако је краљ Милан Обреновић водио аустрофилску политику, веровао је да његов син Александар као будући српски владар мора одлично познавати француски, тада први језик дипломатије. Од Маргуовог боравка у Београду појачано је интересовање француске дипломатије за учење француског језика у Србији.

Француске дипломате у својим извештајима, с краја 19. и почетка 20. века уочавале су потребу да присуство француске културе у Србији потисне утицај германске културе. Француска алијанса је 1893. године од француских дипломатских представника у Београду добила податак да од 6.748. ђака гимназија и женских школа 1.889 учи француски. Забрињавајући податак био је да у Србији не постоји ниједна француска школа. Иако се уочавала тенденција да се француски језик учи у грађанским круговима и међу омладином која тежи слободним професијама, извештај из Београда за француске дипломате ипак није био задовољавајући. Како је неговање француског језика представљало основу за француска политичка, економска и културна зрачења, сачувана архивска грађа у Дипломатском архиву у Паризу сведоче да француске дипломате крајем 19. века већу пажњу посвећују јачању културног утицаја Француске у Србији.

Довођење Албера Малеа (Albert Malet, 1864–1915) 1892. године за професора историје дипломатије будућем српском краљу Александру Обреновићу, представља искорак у директном уплитању француске државе да оснажи присуство у Србији. Иако је довођење Малеа ишло дипломатским путем, приватне и радикалске везе српског министра просвете и франкофила Андре Николића са француским министром јавног образовања Леоном Буржоа, биле су од пресудне важности. Професор лицеја Станислас (Stanislas) у Паризу и ученик истакнутог професора Ернеста Лависа, Мале провео је у Београду две године, имајући на уму да су му поверене две мисије: „Српска влада поверава ми образовну мисију, француска влада поверава ми политичку мисију“. У Србији је поред своје мисије, помагао ширење француског језика и отварање француске књижаре у Београду. Извештавао је Париз како према Француској Срби гаје „велику наклоност, нарочито радикали“, како се француски језик шири чак и у унутрашњости и да се „непосредно испоручују књиге у Београд, а месечна продаја се утростручила за две године“. Успоставио је бројне везе и пријатељства са истакнутим личностима политичког и интелектуалног живота Србије: Андром Николићем, Милованом Миловановићем, Милутином Гарашанином, Стојаном Новаковићем, Миленком Веснићем и Груром Јакшићем. Ове везе биле су значајне за српске политичаре и дипломате како је Источно питање ушло у завршну фазу, а посебно када се од анексије Босне и Херцеговине 1908. године отворило српско питање.

Малеове белешке и писма надређенима, пријатељима и рођацима, сведочанство су српског односа према Француској. У једном од писама Мале наглашава да: „Срби школовани у Паризу врше активну пропаганду у корист Француске. Наjревноснији су професори Велике школе изашли из наше Сорбоне. Они се међусобно подржавају и на упражњене катедре допуштају приступ само француским ђацима“. Малеов закључак био је сасвим тачан, јер су Срби школовани у Француској 1894. године основали Семинар за француски језик, као део Семинара за општу књижевност на Великој школи. Када су 1896. године, донете нове уредбе о устројству Велике школе из историјско-филолошког одсека Филозофског факултета постали су лингвистичко-литерални и историјско-географски одсек, што је омогућило настанак Катедре за француски језик и књижевност.

Поменуте одредбе примењују се од 1897. године, а први наставник новог Семинара био је Богдан Поповић (1863–1944). Након завршетка Велике школе 1885. године, постаје приправник за општу књижевност, а од 1887. до 1892. године усавршава се као државни стипендиста у Паризу, где је положио „лисанс“ из француске књижевности. Разноврсна делатност Поповића имала је као резултат велики утицај на унапређење наставе, српску књижевност и критику. Као естетичар, књижевни и ликовни критичар допринео је продирању француског утицаја на српски језик, књижевност и културу уопште. Био је пионир стилистике у Србији, окренут васпитању укуса, развијању смисла за лепо, а посебно за лепоту израза. Преводио је Шекспира, Молијера и бројне друге савремене француске писце и песнике. Делима: О књижевности (1894), Из теорије књижевности (1910), Антологија новије српске лирике (1911), Огледи из књижевности и уметности (1914, 1927), Бомарше (1925) ударио је темеље тзв. „београдском стилу“, као израз култа лепог и бриге за форму. Покретач је Српског књижевног гласника, а касније и ПЕН-клуба, Друштва за живе језике и књижевности и Друштва пријатеља Француске. Јавним деловањем у оквиру кога је постављао француску културу као узор преобразио је српску културу.

У првим годинама 20. века наставу француског језика, фонетике и теорије књижевности преузели су Поповићеви ученици образовани на француским узорима: Јован Скерлић (1877-1914) и Урош Петровић (1880-1915). По завршетку студија (1899) на Лингвистичко-литерарном одсеку Филозофског факултета Велике школе, Скерлић је отишао на усавршавање у Лозану. Од 1901. године добија место доцента „у рангу учитеља средњих школа III класе“ Факултета, предаје историју и методе књижевне критике, француску књижевност 17. века и тумачи дела новијих француских писаца. Након краће паузе, због политичке ситуације и покушаја његовог премештаја у Зајечар, ипак се враћа настави на Факултету као предавач фонетике француског језика, историје француске књижевности 19. века и теорије књижевности. Са оснивањем Универзитета 1905. године, Скерлић добија звање ванредног професора за историју српске књижевности и тиме његов утицај постаје још већи. Ван наставе Скерлић је био активан у Српском књижевном гласнику, а покретао је и часописе у којима су провејавале идеје француског социјализма. Целокупним својим стваралаштвом заједно са Богданом Поповићем, изграђивао је нове системе вредности на пољу српске културе.

Франкофилима Богдану Поповићу и Јовану Скерлићу у уобличавању српске културе на француским узорима у првој деценији 20. века придружио се и Урош Петровић. Након што је у Паризу, након пет година усавршавања и припремања, 1907. године одбранио докторску дисертацију о Иполиту Тену и француској књижевности 17. века (H. Taine. Historienlittérairedu XVII–esiècle), Урош Петровић је 1908. године постављен за доцента. Петровић је био први Србин и доцент на Филозофском факултету коме је француска књижевност уз језик била главна струка. Био је ученик чувених историчара француске књижевности Гистава Лансона и Емила Фагеа. Под утицајем Лансона посебно се заинтересовао за књижевно-историјске и компаративистичке студије. Своја интересовања презентовао је у делима: О научном духу у проучавању књижевности (1907) и чланку „Еволуција Тенове доктрине“ објављеном у Српском књижевном гласнику (1908).

Богдан Поповић, Јован Скерлић и Урош Петровић уређујући и припремајући најзначајнији часопис епохе Српски књижевни гласник диктирали су идејне правце у Србији. Преображај српског друштва на основу културе, где је француска култура била модел који треба следити, наметани су од стране Поповића и Скерлића као ауторитет. Њихова владавина и неприкосновено уважавање међу српском елитом одређивали су правила у српској књижевности, уметности и науци. Поред поменутог, значајан утицај на развој српске науке оствариле су француске школе и научне установе, као и сарадња француских и српских интелектуалаца. Историчар и филолог Стојан Новаковић сарађивао је са француским историчарима и славистима Албером Малеом и Емилом Оманом. Михаило Петровић Алас, први Србин који је похађао чувену École normale supérieure, касније професор Филозофског факултета, био је ученик, а касније и сарадник угледних математичара Шарла Ермита, Емила Пикара и Пола Панлавеа. Самостално и у сарадњи са француским научницима објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих путовања. Сарадња са научницима из Париза, консултовање француске литературе и презентовање рада геолошке науке, покретали су активности Јована Жујовића, делом и као резултат личних и политичких афинитета према Француској. Жујовић је писао да се француски дух, који је био императив српског културног напретка, најбоље огледа у француском језику, који је „јасан, мелодичан, кратак и врло пригодан за течно изражавање сваке мисли и појмова, погодан за све науке и вештине, за све облике књижевности и беседништва“. Париз је одувек био славан као град уметности, а на прелазу векова у периоду labelleepoque, париски салони, атељеа и позоришта уносила су у уметнички живот Европе нове идеје. Отуда не чуди што су српски уметници Ђорђе Јовановић, Милан Миловановић и Надежда Петровић тежили усавршавању у Паризу, а потом дух француске уметности преносили у Србију.

            Доба успона „београдског стила“, како се назива период у развоју српске културе пре Великог рата, време је најјачег француског утицаја на књижевни језик код Срба. Опијеност француском културом, читање француских књига, као и њихови преводи на српски језик, школовање генерација српских интелектуалаца у Француској, допринело је да идеал српског језика постане јасност и елеганција француских фраза. Усвојене су и одлике најбољих француских текстова, као и мноштво француских речи. Француска лексика ширила се нарочито у области културе и у салонском речнику помодног друштва. Српска елита је читала француску штампу дневне листове и часописе: Revue blue, Journal des debats и Revue des deux mondes. Из часописа је најзначајније текстове преводила и публиковала у кључним часописима епохе: Делу и Српском књижевном гласнику. Француске позоришне тенденције захваљујући франкофилима Ристи Одавићу и Милану Гролу продирале су све снажније у српско друштво. Поред гостовања француских позоришних трупа на репертоару Народног позоришта у последњој деценији 19. и почетка 20. века доминирала су француски комади.

Значајан допринос француским културним зрачењима у Србији дало је  културно удружење Француско-српско књижевно друштво. Поменуто друштво основано је почетком маја 1904. године, али иницијатива је још из 1891. године. У писму француског посланства од 5. јула 1891. године упућеном у Париз, говори се о оснивању још једног друштва у Нишу, по узору на београдско. У сачуваним правилима Друштва пише да је циљ популарисање француског језика, што је постизано свакодневном комуникацијом на француском језику и доступношћу француских новина, часописа и књига. Луј Габријел Антоан Жозеф, виконт од Фонтена (Louis Gabriel Antoine Joseph, vicomte de Fontenay) у својим извештајима из 1905. године говори о удружењу Réunion française de Belgrade, које је окупљало неколико припадника француске колоније у Београду и око 40 Срба. Поменуто удружење је по Фонтену, радило на ширењу француског језика и културе и пружању отпора „растућем германском таласу“. Иако, француске дипломате у својим извештајима потенцирају растући германски утицај, неки показатељи пружају супротну слику. Од овог периода учење немачког и школовање српских студената у Немачкој и Аустроугарској постају изједначени са учењем француског и школовањем у Француској. Реч је дакле више о политичком и дипломатском страху и жељи за снажнијим утицајем у Србији, који је своје резултате показао у лето 1914. године, када је број Срба који се школују у Француској, на основу истраживања професорке Љубинке Трговчевић, постао већи од оних који се школују у Немачкој.

Добра традиција курсева француског језика, које је средином 19. века отпочео професор Шарл Арен, а потом и други лектори који су долазили из Француске, настављена је и у 20. веку. Велика школа је почетком 20. века настојала да у сарадњи са представницима француског посланства у Београду доведе сталног лектора за француски језик. Београдски Филозофски факултет предлагао је неког од истакнутих слависта Емила Омана и Луја Лежеа. У току 1909. године за лектора француског језика на Универзитету у Београду постављен је Гастон Гравије (Gaston Gravier, 1886–1915). Некадашњи студент Филозофског факултета у Лилу, познавалац руског и српског језика, показивао је велико интересовање за антрополошка, географска, политичка и економска питања Балкана. У оквиру часописа La Revuede Paris и Le Temps, Гравије је писао о јужнословенским народима, историји и народном животу. Од 1911. године објављивао је радове у оквиру научних публикација: BulletindelaSociété degéographie,  Annalesde Géographie и Гласник Српског Географског друштва. У време Првог балканског рата извештавао је за LeFigaro. Уз подршку француског посланика у Београду Леона Декоа (Léon-Eugène Coulard Descos), реорганизовао је Француско књижевно друштво у Београду. Гравије је организовао часове француског језика, као и предавања о француској цивилизацији, а пружао је подршку слању српских студената у Француску. За време Великог рата Гравије је као резервни официр, послат на северни француски фронт, где је и изгубио живот.

У периоду од 1911. до 1914. године постојало је у Београду друштво Société littéraire de Belgrade. Мисија постојања овог друштва била је иста као и код ранијих: пропагирање француског језика и културе. Предавања, оснивање библиотеке и читаонице, бесплатни течајеви француског језика, уметничке изложбе, стипендије за летње курсеве Француске алијансе, награде за најбоље преводе са француског, сарадња уметничких и научних институција биле су области у којима је удружење деловало. Донатори Друштва били су: Општинско веће Париза, француски посланик у Србији Деко и кнез Ролан Бонапарт (Roland Bonaoparte). Деко је био почасни члан, као и пуковник Фурније (Fournier) војни аташе француског посланства у Србији и неколико француских банкара. Французи активни у Друштву били су и припадници српске масонске ложе „Уједињење“, која је била под Великим Оријентом Француске. Масонске везе и утицаји, деловањем на више поља такође су утицали на ширење француског језика и културе у Србији. У току 1910. и наредне 1911. године, по моделу Француског литералног друштва у Београду, оснивана су француска литерална друштва у Шапцу, Нишу и Ваљеву. Ширење француског језика посебно су помагали  београдски лектор Гравије и Деко. Циљ је био да се окупе Срби франкофони из унутрашњости Србије, како би културни утицај Француске постао још снажнији.

Француска алијанса је до почетка Великог рата проширила број бесплатних курсева, а француска страна се залагала и за покретање једног славистичког часописа у Паризу, који би окупио научнике и политичаре с циљем да допринесу бољем познавању у Европи словенских народа и њихових тежњи. Немачке дипломате у Србији су посебно били забринути због све присутнијег учења француског језика, па су чак и закључивали да су „образовани Срби стално заведени француском културом“. На листи чланова Société littéraire de Belgrade из 1914. био је и краљ Петар I Карађорђевић, а од активнијих чланова били су присутни: митрополит Димитрије, Иван Ђаја, Миодраг Ибровац, Милан Грол и познати индустријалци Игњат Бајлони и Милан Вапа. Неки од наведених (Ђаја и Грол) уз Милована Миловановића, Богдана Поповића, Јована Скерлића и Уроша Петровића били су и у управном одбору друштва. Почасни председник био је политичар, правник, професор и министар Ђорђе Павловић, председник Јован Жујовић, док су секретари били: Гастон Гравије и Милета Новаковић, син Стојана Новаковића.

Франкофили су, на основу истраживања Душана Батаковића, били распоређени у свим политичким странкама и допринели су продору француских утицаја и прихватању француских узора у српском друштву. Либерали су указали на значај „националног генија“, по узору на Жила Мишлеа, верујући у потребу унутрашњег преуређења земље и борбе за национално ослобођење. Напредњаци, урбана интелигенција Србије, веровали су да постепену промену просвећених реформи, наметнутих одозго једној непросвећеној популацији, треба спровести по узору на сензитарни систем Јулске монархије. Интелектуално су били блиски Рене Колару и Франсоа Гизоу, напредњаци су били предвођени особама које су и Французи високо ценили: Милутином Гарашанином и Стојаном Новаковићем. Српски радикали су, како је о томе писао Милан Ст. Протић, настали између и на идеолошким поставкама француског радикализма, прихватајући и прилагођавајући српским потребама програме Гамбете и Клемансоа. Умерени радикали у Србији су уживали посебно поверење француских политичара и дипломата. Самостални радикали стављајући идеолошке принципе испред политичких компромиса, предвођени Јованом Жујовићем и Јованом Скерлићем, унели су препознатљиву социјалну нијансу у примени радикалских начела. У „Перикловој ери Србије“ међу странкама и кључним личностима, постојао је готово сагласан споразум да је Француска земља на коју се треба угледати.

Под снажним утицајем некадашњих благодејанаца који су изградили своје личности у Француској или на француским узорима, пробијала су се француска културна и идејна зрачења у српско друштво. Француска култура је захваљујући Богдану Поповићу и Јовану Скерлићу, постала постулат кога треба следити и на кога се треба угледати, али и специфичне везе које је краљ Петар Карађорђевић гајио са Француском, утицале су на опште уверење у Србији да са Француском треба успоставити присан однос. Посета краља Петра Француској 1911. године, која је поред економских и политичких разлога имала и сентименталне, стварала је посебну франкофилску атмосферу у Србији. Српска елита кроз учење француског језика и школовање у Француској гајила је духовну везу са француским кодексима понашања и веровања, покушавала је да оснажи српско друштвено уређење. Дуготрајним деловањем, преко истакнутих и уважених Срба франкофила, као и међусобним контактима и сарадњом српских и француских научника, Србија се економски, политички и културно везала за Француску, у тој мери да је Француска током Великог  рата постала кључна сила на коју се Србија ослањала.

Последица прожимања француских политичких, економских и културних утицаја у Србији била је комбинација читавог низа утицаја и процеса који су оставили дубоке трагове на српску културу. Довођење Албера Малеа за професора будућег српског краља, представљало је и покушај да се утиче на политичко удаљавање Србије од Аустроугарске и приближавање Русији и Француској. Политички утицаји, који су како се ближио крај 19. века били све интензивнији, били су праћени снажним економским продором Француске у Србију. Основу свега чинило је првобитно приближавање две државе на пољу културе, које је на почетку 20. века све изразитије попримало карактеристике преовлађујућег француског културног модела, који је утицао и на оргиналне карактеристике српске културе. Долазак Француза за лекторе београдског Лицеја, Велике школе и касније Универзитета, које је пред крај 19. и почетком 20. века имало све значајније дипломатско уплитање утицало је да француски језик потисне учење немачког језика и постане преовлађујући страни језик у предвечерје Великог рата. Шарл Арен, Алфонс Магру и Гастон Гравије успостављањем веза и пријатељстава са српским франкофилима, подржани од стране француске државе, пропагирали су француску културу и поставили основу за прихавтање француских утицаја у српском друштву. Срби школовани у Француској, поред знања по повратку у домовину донели су и француска схватања државе, друштва, нове идеје и праксу. На местима професора Велике школе, касније универзитета: Богдан Поповић, Јован Скерлић и Урош Петровић, пре свих утемељили су праксу угледања на француске узоре. Њихове активности и ван наставе, покретање и уређивање часописа, као што су Дело и Српски књижевни гласник, где су публиковали књижевне, научне и политичке текстове из француске штампе, допринеле су изграђивању образаца које су српски политичари, уметници, књижевници и научници користили у свом стваралаштву. Као представници генерације која је предводила државу, формирала институције, преображавали су српско друштво деловањем на културном плану. Преузимајући француске моделе остварили су утицај на уобличавање српске културе прихватањем француских културних норми и правила.

Пажња француске државе и дипломатије у сфери популарисања француског језика и културе у Србији ојачана је крајем 19. и почетком 20. века. Удружења књижевног карактера подржавана су од стране француских дипломата, лектора и франкофила, масона, па чак и од краља Петра I Карађорђевића, некадашњег француског ђака и борца у Француско-пруском рату 1871. године. Активности поменутих удружења утицала су на продор француског језика и културе у Србији и слање студената на усавршавање у Француску. Већ 1911. године, Пол Дешанел у експозеу о спољној политици Француске, констатује да уз пропогирање француског језика „расте наша трговина, као и непрекидне симпатије Србије према Француској“. Учење француског језика и усвајање француских културних модела доприносило је економском и политичком повезивању Француске и Србије. Поменуто је условило да генерације српских интелектуалаца прихвате духовни утицај Француске, што је утицало на стварање специфичних одлика српске културе. Колико је утицај Француске у српском друштву почетком 20. века био јак, сликовито је описао српски дипломата и песник Јован Дучић записавши да Србин „када у Паризу пада киша, он у Београду заврне панталоне“. Део француске културе учењем француског језика као основе постао је у измењеном и прилагођеном облику део српске културе у првим деценијама 20. века.

Како се ове године навршава 180 година од успостављања дипломатских односа Француске и Србије, једно од битних питања које се намеће јесте улога учења француског језика у Србији. На основу анализе развоја наставе француског језика у Србији до периода Великог рата, као и настојања француских дипломата и Француске алијансе да организују додатне курсеве не само француског језика, већ и француске културе, очигледна је повезаност ширења франкофоније и појаве франкофилства у Србији, као изградње темеља француским утицајима у Србији. Од посебног је значаја разумети значај и последице учења француског језика у култрном трансферу између две удаљене средине у периоду када су француско-српски односи били веома динамични. Поред преношења француског култрног модела и развоја франкофилства, створени су услови за стратешко везивање Србије за Француску у економском и политичком погледу. Познавање француског језика у предвечерје Великог рата било је преовлађујуће у образованим слојевима српског друштва. Језик је омогућио упознавање и прихватање француске културе у оригиналу, њено прилагођавање и уметање у српски културни образац, где је остало трајно присутно.