Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је британски научник Халфорд Мекиндер објавио знаменити оглед Географска осовина историје (1904) вероватно није ни слутио да је овим чином разоткрио тајне планове атлантистичке геополитике на европском континенту. Подсетимо, Мекиндер је у поменутом есеју указао да је дуализам копно – море смисао садржаја светске историје, али и констатовао да је континентални положај стратешки повољнији за једну државу у односу на поморски положај. Мекиндер је Русију посматрао као Средишњу земљу или Срце света, а такође је био свестан и проблематике немачке централности. После Првог светског рата своје геополитичке погледе допунио је књигом Демократски идеали и стварност (1919) у којој је формулисао начело „да онај ко контролише Источну Европу контролише Срце света“ и последично евроазијски континент и целу планету. На практично-политичком плану ове идеје су се претходно манифестовале на Версајској мировној конференцији 1918. године. У том контексту треба посматрати и формирање југословенске државе чија се геополитичка улога двоструко испољавала: кроз спречавање немачког продора на исток, али и руског (совјетског) приступа топлим морима.
Мекиндерова формула о Источној Европи као зони екслузивних интереса атлантистичке геополитике изазвала је констернацију, пре свега у Немачкој. Тако настаје Хаусхоферова геополитичка школа која је разрадила особену „концепцију великог простора“ позивајући се на низ теорија које су публиковане двадесетих година прошлог века. Хаусхоферово основно полазиште је да су простори и ресурси националних држава веома ограничени, па су првенствено због индустријског развоја, народи принуђени да „развијају велики простор као нови облик политичке организације“. По Хаусхоферу то су: Евроафрика, у којој превлађује француско-немачка осовина, потом Совјетска Русија за коју је предвиђао да ће свој утицај проширити на Персију, Авганистан и Индијски потконтинент, затим Источна Азија у којој је Јапан водећа регионална сила, као и Северна и Јужна Америка које су под доминацијом САД. Уочи Другог светског рата овај немачки геополитичар имао је план о стварању великог континенталног евроазијског савеза у којем би се нашли: Франкова Шпанија, Француска из Вишија, Немачка, Русија и Јапан, а против британске империје. Хаусхофер је још у то време подржавао независност арапског света, Индије и Персијанаца, надајући се да ће тако збацити са себе окове британског империјализма. Напад Хитлера на Совјетски Савез 1941. године срушио је овај велики пројекат.
За време Другог светског рата на састанцима америчког СИО разрађиване су мапе послератног утицаја у Европи, које су у суштини биле модификована верзија Мекиндерове Источне Европе, а чији је циљ било спречавање могућег „територијалног повезивања Руса и Тевтонаца“. Тада је англоамеричка геополитика дефинисала контролу над долином Вардара и Мораве као свој прворазредни безбедносни интерес у Европи, па у том контексту треба тумачити и чудне одлуке Савезника о подршци Титовом покрету и одбацивању покрета генерала Михаиловића крајем рата (овде је очигледно реч о неповерењу према Србима – прим. аутора). После разлаза са Совјетима 1948. године било је јасно да су западне силе Броза подржале као личног гаранта атлантистичких интереса у овом делу света и тако је било све до краја његовог живота (погледати опширније у: Бжежински о Југославији, КЦНС – Агора, април 2021).
Завршетак Хладног рата изнова је актуелизовао тему „геополитичког идентитета Европе“ у новим околностима. На седницама организација светске закулисе поново се на дневном реду нашло питање реконфигурације простора Источне Европе и Југославије. Тада је донета и одлука о подели европског континента „на римски и византијски део“, а што се поклапало и са геополитиком тадашњег римског папе, Јована Павла II. Као што је познато ова политика је доследно спроведена на постјугословенском простору, а њен врхунац је било признање „лажне државе Косово“.
Начин на који САД као водећа сила атлантизма интерпретира своје стратешке интересе у Европи најјезгровитије је описао немачки дипломата В. Вимер у приватном писму канцелару Шредеру, а које је потекло поводом закључака усвојених на тајној НАТО конференцији у Братислави (мај 2000), дакле девет месеци после агресије на СРЈ 1999. године: „Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском“. Овоме додајмо и посебно важан став да „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја, а такође и да северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору“. Отуда и наслов овог излагања који алудира на дуготрајност геополитичких концепција, које очигледно не зависе од актуелних идеолошких трендова.
ЛИТЕРАТУРА: Робер Стојкерс, Теоријска панорама геополитике, у: Тајна Балкана, СКЦ, Београд 1994; Писмо Вилија Вимера канцелару Герхарду Шредеру, НИН, 8. фебруар 2007. године; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2011; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, Сајнос, Нови Сад 2021.
Остави коментар