Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Узроци устанка 1875. године несумњиво су национални и социјални, повезани су с променама у турском феудализму које иду сто година уназад. Устанак је плод једног ланца где страни дугови изазивају повећање пореза, а пореско оптерећење повећава државни притисак на пореске обавезнике, што изазива сељачко незадовољство које онда прераста у револуцију. Пред устанак у Босни Срби су решили да се прво обрате вишим инстанцама, којима се група српских трговаца годинама обраћала. Без могућности да реши најосновније проблеме и обезбеди сопствену сигурност, група српских трговаца из Градишке и Бањалуке је јуна 1873. године избегла у суседну Аустроугарску.
Трговци су били на челу устанка и у југозападној Босни и на Тромеђи као и у србачком, дервентском и бродском крају. Неки од њих били су упоредо и војни и политички вођи устанка, док су се други само бавили снабдевањем устаника и збрињавањем избеглица. Међу политичким вођама устанка посебно ће се истаћи Васо Видовић, који је први пут на чело босанских Срба стао управо у време овог избеглиштва. У највећој кризи кроз коју је пролазио српски народ у Босни у XIX веку успео је Видовић да се наметне за својеврсног устаничког вођу новога типа. За разлику од вођа из претходних устанака и буна, он није устанике предводио у боју, већ се само старао да их снабде оружјем и муницијом, да збрине њихове породице, које су биле приморане да напусте Босну, и што је било посебно важно, да их политички заступа пред спољним светом.
У јавности Видовић је постао познат тек после наведеног сукоба с турским властима у градишком кајмакамлуку (срезу) и бањалучком округу. До тада је његов рад био прикривен колективним акцијама босанских Срба, којима су они од вилајетских власти у Сарајеву и од турске владе у Цариграду упорно покушавали, на законит начин, да извојују дубље друштвене промене, посебно у вези земљишних односа, личне сигурности, пореза и црквено-школске аутономије. Ни у једном извештају о првом бекству тридесетак хришћана из Градишке и Бањалуке Видовићево име није истицано испред других. Чак је и добро упућена новосадска „Застава” писала како се међу избеглим Градишчанцима налази и „неки” Видовић. Иначе, Видовићи су старином потицали са Мањаче, из села Леденице, код Крупе на Врбасу. Када је као дете остао без родитеља отхранила га је сестра (удата за Ј. Чубриловића), која га је одвела у Градишку.
После преласка у Славонију избегли трговци из Градишке потрудили су се прво да о стању у Босни и свом личном положају обавесте подручне и средишње хрватске власти. Брзо су нашли пут и до средишњих граничарских и највиших аустроугарских државних власти, затим и до заступника великих европских сила у Бечу. Успели су да успоставе све ове везе захваљујући изузетној заинтересованости аустроугарске дипломатије за сва збивања у Босни и Херцеговини, која су превазилазила уобичајени интерес за положај хришћана у Турској. Потрудили су се и да оснују неко политичко тело које ће стално да води бригу и да ради на побољшању положаја хришћана у Турској. Тако је настао Одбор за заштиту потлаченог хришћанског становништва у Босни и Херцеговини. Основан је јула 1873. године у Старој Градишци, пограничном аустроугарском војном утврђењу у Славонији, насупрот Босанске Градишке. На његово чело избеглице су поставиле Васу Видовића.
Током јуна и јула издали су избегли трговци два пуномоћја, којима су Видовића и још тројицу, односно четворицу бегунаца овластили да их заступају у свим пословима везаним за наведене циљеве. Прво пуномоћје односило се на заступање код земаљске владе у Загребу, а друго, с преводом на немачки језик, код аустроугарских власти и заступника великих сила у Бечу. У првом пуномоћју поред Васе Видовића били су овлашћени Стојан Вученовић, Ђорђије Брезанчић и Илија Билбија. Заступање босанско–херцеговачких хришћана захтевало је стална путовања, од Старе Градишке и Пакраца, до Загреба, Новог Сада, Беча, Београда и Трста, што је изискивало одређена новчана средства. Срби из овог дела Босне нису у то време имали неки народни фонд из којег би намиривали такве потребе, па је, поред несумњивих организаторских способности које је Васо Видовић показивао већ у то време, и чињеница да је он међу градишким бегунцима био међу најбогатијима, и да је сам могао да финансира та путовања, исто тако утицала на његов избор.
Наведени одбор за заштиту хришћана конституисан је у ванредним околностима. Он је у себи од почетка носио дух побуне, иако су сви његови чланови, укључујући и Видовића, стално истицали да желе мирним путем да мењају економске и политичке односе у Босни и Херцеговини. Правно гледано одбор није представљао цео народ ни у самој Босни, а поготово не у Херцеговини, али су околности биле такве да је сваки рад на побољшању положаја српског становништва у Турској могао да се прогласи за општенародни посао. Легитимност овог одбора произилазила је из чињенице да меџлиси (веће, савет, одбор; административним реформама били су уведени меџлиси од сеоских, до средишњег, Вилајетског меџлиса), као једине установе представничког типа, у којима су биле заступљене све верске заједнице у Босни и Херцеговини, годинама пре устанка нису имали услова да нормално функционишу, односно да обављају улогу која им је била одређена законом. На њих је стално вршен притисак од стране турских управних, судских и полицијских власти. Меџлиси нису могли да расправљају и одлучују о питањима битним за свакодневни живот српског становништва. Поготово нису могли да расправљају о насилним поступцима власти и да утичу на одређивање висине пореских давања, која су редовно била већа од обавеза утврђених законом.
Током јула 1873. године састављен је меморандум великим европским силама, потписницима Париског мировног уговора, које су биле гарант за спровођење реформи у Турској. У њему је тражено да се хришћанском становништву обезбеди лична и имовинска сигурност и правна једнакост пред законом. Исти меморандум, који је у српском преводу назван Споменицом, и 31. јула 1873. године предат канцеларији цара Франца Јозефа I. Наредног дана иста споменица предата је и дипломатским представницима гарантних сила у аустроугарској престоници. Потписало ју је пет српских заступника из Босне: Илија Билбија, Божо Љубојевић, Joван Кукавичић, Васо Савић и Васо Видовић. Босански валија Мустафа Асим паша покушао је да приволи бегунце да се врате у Босну, гарантујући им личну сигурност. Упутио им је и писмени позив, али су они приметили да се обећања дата у том позиву разликују од истог акта који је валија уручио аустроугарском генералном конзулу у Сарајеву, Светозару Теодоровићу. Валијино писмо било је насловљено: Васи Видовићу, Илији Билбији, и друговима њиховијем у Нову Градишку. Валија је желео да спор реши непосредно са избеглим трговцима, да аустроугарској дипломатији не би дао повода да се меша у унутрашње ствари Турског царства. Обраћајући им се непосредно, дао је њиховом протесту висок политички значај. Од почетка избеглиштва Видовић почиње да успоставља везе са Србима из Хабзбуршке Монархије и хрватским првацима у Загребу. Посебно тесно сарађивао је с политичарима окупљеним око Светозара Милетића, прваком војвођанских Срба, који је на основу њихових података саставио меморандум великим силама, и мајором аустријске војске Јованом Стефановићем Виловским, који је исти меморандум превео на немачки језик.
Посредством пречанских Срба, затим и преко повереника српске владе Николе Јовановића Окана, изразио је Видовић жељу да ступи непосредно у везу са српском владом, па је Јован Ристић, тадашњи председник српске владе и министар иностраних дела, септембра 1873. године, послао Окана у Стару Градишку да о целој ситуацији чује његово мишљење. И сам политички емигрант, родом из Сарајева, Окан је од свих српских емиграната у Београду најбоље познавао политичке прилике у Босни. Познавао је од раније и Видовића, за кога је брзо утврдио да једини од избеглица има потпун увид у ситуацију на граници средње и југоисточне Европе, и да је безрезервно опредељен да ослонац у тадашњој политичкој и економској кризи Турског царства тражи првенствено у Кнежевини Србији. Не нашавши га у Старој Градишци, кренуо је за њим у Осијек, па у Беч, где га је нашао почетком октобра.
Видовић је током септембра четири пута разговарао са аустроугарским министром спољних послова, грофом Ђулом Андрашијем, који га је убеђивао да се врати у Босну, с гаранцијама да неће бити ухапшен. Неки од избеглица пристали су на ту понуду, али је Видовић у складу с представком, која је тражила гаранције гарантних сила, одбио да се врати. Цар је наредио Андрашију да све наводе из српске Споменице провери преко аустроугарских конзула у Сарајеву и Бањалуци. Приметио је да је Споменица добро састављена, с позивом на све међународне акте који су се односили на заштиту права хришћанског становништва у Турској. Помислио је да се такав акт могао саставити само у Београду, па је, затим, упитао Видовића, да ли је представка тамо заиста и написана. Видовић је то негирао, додајући да у Босни има старих, мудрих људи, који „добро памте сваки царски ферман,” а дотерали су је „у штилу и правопису, чему ми нијесмо вјешти” неки царски службеници у Градишкој и у Загребу. Видовић није рекао Андрашију да је у састављању Споменице учествовао Светозар Милетић, највећи заговорник ослобођења Срба у Турској међу војвођанским Србима, али су то аустроугарске власти по свему судећи успеле да дознају.
Видовић је преко Окана известио Ристића о разговорима које је водио с грофом Андрашијем и заступницима великих сила у Бечу, изражавајући жељу да дође у Београд, да га о свему лично извести. Ристић је на то пристао, па је Видовић преко Базјаша и Смедерева, почетком новембра тајно дошао у Београд. Међутим, није га примио Ристић, чија је влада у међувремену пала, већ нови председник владе и министар иностраних дела Јован Мариновић. Видовић је Мариновићу скренуо пажњу на аустроугарске сплетке у Босни и Херцеговини. Приликом разговора са Андрашијем приметио је да Аустроугарска настоји да се наметне као једини заштитник хришћана у Босни и Херцеговини. Генерал Николај Игњатијев, руски посланик у Цариграду, записао је у свом дневнику поводом афере с градишким трговцима, да Турци сумњају на стране агитације у Босанској Градишци, додајући да се то први пут не односи на Русију, већ првенствено на Аустроугарску. Када је све наводе из српске представке проверио и утврдио да су тачни, Андраши се вајкао пред Видовићем да не може да помогне, јер не сме да се меша у унутрашње ствари Турске. А затим га је упитао, да ли би босански Срби желели да Аустроугарска због њих зарати са Турском. Изненађен тако отвореним питањем, Видовић је одговорио: „Ми то не тражимо и то ми нећемо. Ми тражимо само оно, што нам је Султан свечано Хатумајумом обећо и што су нам све Европске силе ујемчиле”. У Београду разговарао је Видовић и са Мићом Љубибратићем, који је испред српске владе био задужен за припреме устанка у Херцеговини. После предаје Споменице посланицима великих сила у Бечу, Видовић је пажљиво пратио писање српске и стране штампе у вези с том дипломатском акцијом.
Средином октобра демантовао је преко новосадске „Заставе” вест објављену у „Аугсбуршким општим новинама” да енглески посланик у Бечу није примио жалбу босанских Срба. У име избеглица изјавио је, да је енглески посланик чланове босанске делегације лично примио и Споменицу преузео с примедбом, да ће је доставити својој високој влади. У поруци упућеној српској влади преко Нике Окана допунио је Видовић ову изјаву. Навео је како га је енглески посланик, који је приликом првог пријема сумњао у податке изнете у Споменици, касније позвао, извинио му се и врло љубазно саопштио, како су и влада у Лондону и он лично, после провере, утврдили да су сви наводи из жалбе босанских Срба истинити.
Наредних месеци, уместо смиривања напетости, неспоразуми између поданика и турских власти у Босни постали су још дубљи. Повећавао се број политичких затвореника и избеглица, не само у градишком и бањалучком крају, већ у свим деловима Босне. Када је сукоб избеглица са валијом, како њиховим сопственим залагањем, тако још више осмишљеним наступом аустроугарске дипломатије, доспео пред велике силе, Порта је била изолована, па је почетком новембра 1873. године била принуђена да смени Мустафа Асим пашу, заједно с бањалучким мутесарифом и градишким кајмакамом. Била је принуђена и да изјави жаљење што је босански валија својом изјавом, коју је као одговор на српску представку назвао такође споменицом (Босанска споменица), покушао да негира наводе изнете у српској жалби, Споменици. Тиме је валија посредно негирао и извештаје аустроугарских конзула, који су те наводе потврђивали. Срби из Босне добили су формално задовољење, али су осећали да је смењивање валије била победа у првом реду аустроугарске дипломатије, која се од тада све више наметала као главни чинилац у сређивању нередовних прилика у Босанском вилајету.
Фебруара 1874. године потписао је султан указ о амнестији бегунаца, па је Видовић ишао у Беч да код турског посланика овери документа о њиховом безбедном повратку. Марта исте године вратио се у Градишку, одржавајући и даље везе са Костом Угринићем из Старе Градишке, а преко њега и са Васом Пелагићем, који је у току 1874. године организовао чете за устанак у Босни. Преко Пелагића, који је жестоком опозицијом режиму кнеза Милана прикривао своје везе са либералном опозицијом и родољубивим круговима у Србији, сазнавао је Видовић становиште званичне Србије о босанско‒херцеговачким стварима. Када је почео устанак у Херцеговини Видовић је поново прешао у Славонију. Са Костом Угринићем и групом избеглих трговаца образовао је Одбор за припрему устанка у Босни. Поред Угринића и Видовића у одбор су изабрани Илија Билбија, из Градишке, и Спасоје Бабић и Јово Билбија из Бањалуке. За председника одбора постављен је Угринић. У прво време називан је овај одбор Централним револуционарним одбором.
Вођство српског устанка није могло да зна да је у највишим политичким и војним круговима у Бечу, јануара 1875. године, направљен план да се у Босни и Херцеговини подстакне и распири устанак, како би Аустроугарска дошла у могућност да заузме ове земље. О јачању аустроугарске пропаганде у Босни и Херцеговини писале су српске новине годинама пре устанка. Да се аустроугарски двоглави црно‒жути орао надвиo над Босанским вилајетом знали су, исто тако, званични фактори у Београду и на Цетињу. Једни су због тога убрзавали припреме за устанак и инсистирали на обнављању, односно закључењу новог балканског савеза, док су се други уљуљкивали званичним изјавама великих сила, да Европа иде путем мирног развоја. Закључење војног савеза са Црном Гором упорно су тражили намесници кнежевског достојанства (М. Петровић Блазнавац, Ј. Ристић и Ј. Гавриловић), током 1870‒1871. године, за време малолетства кнеза Милана. Они су пре тога испробали могућности савеза са Аустроугарском, која је Србији нудила поделу Босне и Херцеговине. После свих разговора с Бењамином Калајом, аустроугарским генералним конзулом у Београду, дошли до закључка да их аустроугарска дипломатија само заварава и задржава на путу ослобођења и уједињења српског народа.
Избијање устанка у Херцеговини прекинуло је дотадашњу стратегију српских првака окупљених око Видовића, да мирним, законитим путем раде на побољшању економског и политичког положаја босанских Срба. Васо Видовић није се налазио на челу Одбора за припрему устанка, који је 1874. године основан у Старој Градишци, али је био његов члан. Пишући о устанку 1875. године Васа Чубриловић изразио је сумњу да би те године уопште дошло до устанка у Босни да пре тога није избио устанак у Херцеговини. Имао је првенствено у виду држање политичких вођа босанских Срба окупљених око његовог ујака Васе Видовића, да чекају док се Србија војно не припреми. Они су се придржавали савета из Београда и Новог Сада, чекајући да се Велике силе заваде и зарате око Источног питања. Мајор Јован Стефановић Виловски рекао је кнезу Петру Карађорђевићу приликом сусрета у Бечу, августа 1875. године, да устанак у Херцеговини није народни, већ да је „аустријско масло.” Слично је о свим тим догађајима мислио и генерал Игњатијев. Таквих изјава може се наћи безброј у ондашњој српској штампи и политичкој публицистици.
Када је устанак почео, босански Срби нашли су се пред избором: да крену за херцеговачким Србима, или да остану пасивни, што је у тадашњим околностима изгледало скоро немогуће. Недоумице, да ли да се „пође путем Ерцеговаца” изражавао је, јула 1875. године, и Васо Пелагић у писму Стојану Угринићу. Не само у српској штампи, већ и у штампи свих других словенских народа, стварано је уверење да је положај Срба у Турској цивилизацијска срамота за све њих, и за целу Европу. Устанак у Херцеговини, који је на почетку личио на једну од многобројних херцеговачких буна које су се завршавале преговорима с турским властима уз посредовање Великих сила, све више се, „као одваљена стена од планине,” захуктавао, да би убрзо затим дошао у стање, када се више није могао зауставити.
У прво време устанак је подстицало и католичко становништво Херцеговине, па је код Срба стварано уверење да би Аустроугарска, чијег су владара католици помињали као свог будућег цара и краља, ако би они остали пасивни, задобила првенство у Босни и Херцеговини. Васо Видовић брзо је схватио да ће до устанка у Босни доћи, без обзира да ли ће се новообразована политичка елита босанских Срба ставити на његово чело, или ће по саветима великих сила пристати да умирује народ. Да се нешто крупно спрема осећао је Видовић већ у јесен 1873. године, после разговора, које је водио са Андрашијем и заповедником Војне границе, генералом Антоном Молинаријем. Осетио је и значај Тројецарског савеза, војне силе која је постала нова важна чињеница у европској историји, а самим тим и у историји српског народа. Осећање дужности упућивало га је да личне и политичке везе употреби како би српски народ у Босни у предстојећим догађајима остварио бар неке од својих историјских циљева, водећи рачуна да становништво што мање страда.
Видовић је средином августа кренуо у Београд, да о устанку разговара са највишим политичким чиниоцима у Србији. Док је био на путу за Београд упутио је са пароброда, 13. августа 1875. године, поруку Виду Билановићу, трговцу из босанског Свињара (Српца), да народ диже на оружје. Слична упутства дао је пре тога српским првацима из градишког и дубичког краја, које је у првим бојевима предводио Остоја Јањетовић Корманош, хајдучки вођа, с којим је Видовић од раније био у вези. По доласку у Београд потражио је Видовић прво српске емигранте из Босне и Херцеговине, које је од раније већином познавао. На дан његовог доласка у Београд 16. августа, поднела је влада Данила Стефановића оставку, пошто је на ванредним изборима, одржаним претходног дана, либерална опозицја добила већину гласова. Услед тога влада није могла да обећа никакву дуготрајну помоћ делегацији босанских Срба. Посредством Милана Богићевића, кнежевог рођака и министра иностраних дела у оставци, примљен је Видовић у аудијенцију код кнеза Милана. У то време је Милан показивао велику спремност да зарати са Турском, иако је у јавности о њему владало сасвим другачије мишљење. У разговору с руским генералним конзулом у Београду, Андрејом Карцовим, средином августа 1875. године, говорио је кнез да поштује вољу народа и нове владе, чијем се формирању тек приступало, и да би радо ступио у рат. Обавештавајући Петроград да ће на Преображење у Босни почети устанак, запитао је кнез Милан руску владу, да ли би Русија бранила Србију, ако би је Аустроугарска напала због уласка у рат са Турском.
На Велику Госпојну, која је те године падала 27. августа, састала се у Крагујевцу Народна скупштина. На тајној седници скупштинског одбора за адресу кнезу, који су сачињавала лица од највећег поверења, донета је средином септембра, на основу испитивања народа у свим крајевима Србије већином гласова одлука да се устанак у Босни и Херцеговини помаже по цену рата са Турском. Сви посланици изјавили су да је народ за помагање устаника, с тим што су неки од њих стекли уверење да то помагање не би било и по цену рата са Турском. Челници Народне скупштине били су уверени да ће кнез ту одлуку потврдити, па су у круговима новоформиране либералне владе Прво акционо министарство, почели да стварају расположење за рат. На Видовића оставио је кнез Милан врло повољан утисак. Описао га је као човека достојног претходних владара из династије Обреновића. Свестан да у том устанку српски народ вероватно неће успети да оствари све своје историјске циљеве, говорио је кнез да је ,,битно да Срби из Босне, без обзира каква ће политичка решења бити донета, сачувају народну свест.“ Кнез је дозволио да се из војног магацина на Калемегдану устаницима пошаље 1.500 пушака белгинки, новијег типа, које су се пуниле отпозади, 130 сандука барута и олова и неколико топова.
Лађом је пошиљка допремљена до Јабланца, на аустроугарској обали Саве, између Старе Градишке и Јасеновца. У међувремену и Видовић се вратио у Стару Градишку, па је надзирао искрцавање наоружања у шумама код Јабланца. Турске власти сазнале су за допремање пошиљке, па су од аустроугарског Министарства спољних послова затражиле да оружје заплени. Зато је Главни одбор босанских устаника пожурио да га пренесе у Босну. Устаници предвођени Петром Поповићем (Петровићем) Пецијом, који је заједно са Видовићем дошао из Београда, и хајдучким вођом Остојом Јањетовићем Корманошом, успели су, од 8. до 10. септембра 1875. године, да направе мостобран код Гашнице, на босанској страни Саве, и да већи део оружја и муниције пренесу на планину Просару. Према вестима које су дописници из Сарајева послали руским листовима, турска војска запленила је 6 топова и око 500 пушака острагуша. Српском заступнику у Цариграду, Кости Магазиновићу, на Порти је речено да је управо толико пушака и топова српска влада послала устаницима, на шта је нови министар иностраних дела, Јован Ристић, заступнику дао упутство да то демантује. Највећи проблем за устанички покрет представљала је чињеница што су при крају ове војне операције, 10. септембра, погинула обојица прекаљених устаничких вођа, па је тако пропао Видовићев план да Пецију постави за главног војног команданта свих устаника у Босни. 38 У време преношења оружја на Просару и Козару, турске власти већ су поуздано знале да је Видовић главни организатор устанка у том делу Босне, па су за њим и Пелагићем расписале потерницу.
Легитимно изабрано политичко вођство у то време није постојало, нити јединствена војна команда за сва побуњена подручја Босне. То питање постављено је први пут на скупштини устаничких вођа у Јамници, одржаној средином децембра 1875. године. Скупштини је присуствовало 85 првака из побуњених делова Босне и представици Срба из Хрватске, који су се истицали у помагању устанка. Главни говорници на скупштини били су Васо Видовић, Илија Гутеша и Симо Билбија. По броју учесника и заступљености побуњених крајева Јамничка скупштина може се сматрати првом општеустаничком скупштином у Босни. У првим месецима устанка по политичким стварима Срби нису имали јединствен приступ. Осим јединства у погледу тежњи да се ослободе турске власти, ни једно политичко питање од стратешког значаја није до тада било до краја размотрено. Иако је било узајамних сумњичења и у погледу основних опредељења, да ли да судбину Босне вежу за Србију, или неку другу суседну државу, огромна већина устаничких вођа била је за српско решење.
Будући да се и Црна Гора у то време сматрала српском државом, а кнез Никола није признавао првенство кнезу Милану, династички проблем, пре узајамног договора, могао је постати стварна препрека за јасно сагледавање положаја Босне. Док Србија и Црна Гора нису узајамним споразумом решиле да Босна буде уједињена са Србијом, а Херцеговина са Црном Гором, код једног дела устаничких вођа постојале су недоумице: која би од ових држава требало да буде стожер устаничког покрета. Ситуација је била тим сложенија, што је међу устаничким вођама било подоста оних који су династију Карађорђевића претпостављали Обреновићима. Врло утицајни били су и истомишљеници Васе Пелагића, који су републиканско уређење државе претпостављали монархији. Јединствена устаничка стратегија ослањања на Србију изграђивана је постепено. Васо Видовић објашњавао је касније Јовану Ристићу, да му је Јово Ерцег Скобла од почетка устанка предлагао да оде са њим на Цетиње и да кнезу Николи поднесе представку о приликама у Босни. Скобла је, како се може закључити из Видовићевог писма, желео да се и устаници у Босни ослоне на Црну Гору, али је Видовић одбацио више пута поновљене такве његове предлоге, које је овај давао чак и после српско‒црногорског споразума и прогласа уједињења.
Предлози за сазивање скупштине долазили су са разних страна већ од октобра, када се устанак, после првих пораза, поново развио и усталио у неколико планинских подручја од Тромеђе до реке Босне. Биографи кнеза (краља) Петра Карађорђевића истицали су да је он био иницијатор за сазивање скупштине у Јамници. Кнез Петар није крио своје намере да буде изабран за главног вођу устанка. Његове присталице биле су врло речите и упорне, али нису могли да се наметну скупштинској већини и да утичу на доношење главних одлука. Пре скупштине он није успео да задобије ни једног члана Главног одбора, иако је међу њима било симпатизера династије Карађорђевић. Није успео да успостави добре односе ни са трговцем Илијом Гутешом, председником загребачког одбора за помоћ устаницима, који је председавао скупштином у Јамници и у првој етапи устанка увелико утицао на цео покрет. У првом устаничком одбору, образованом у Старој Градишци, једино је Коста (Стојан) Угринић по убеђењу био карађорђевићевац, али он приликом првог сусрета са кнезом Петром није смео да му открије устаничку организацију. Он га је само упозорио да се чува, пошто су кружили гласови да из обреновићевских кругова у Београду шаљу лица која би требало да га убију. Сам кнез Петар био је убеђен да је и Петар Пеција имао тај задатак. После Јамничке скупштине сумњао је да већина чланова Главног одбора, укључујући и Видовића, ради о његовој глави. Видовић је, пак, од њега само тражио да се изјасни, да није у устанак дошао ради својих личних потреба, односно ради оснаживања својих претензија на српски престо.
На Јамничкој скупштини поставило се питање избора војног команданта босанских устаника, из обреновићевских кругова у Београду затражили су од устаничке већине да подржи Мирослава Хубмајера, да не би био изабран Петар Карађорђевић. Председник скупштине Илија Гутеша затражио је са најстрожим претњама од кнеза Петра да напусти Босну, али све до прогласа уједињења са Србијом, нису на њега више вршили притисак. После погибије Петра Поповића Пеције, а пре коначне одлуке о уласку Србије у рат, у Београду нису међу четовођама имали неког свог изразитог кандидата за то место. Сва пажња била је усмерена према политичком вођству српских устаника у Босни, окупљеном око Васе Видовића. На првој скупштини у Јамници дошли су до изражаја различити утицаји споља и испољиле се различите тежње унутар устаничког покрета. Код већине је превладала општесрпска тежња за уједињењем, као и тежња устаничких првака окупљених око Васе Видовића, да се устанак развија у пуној сагласности са ослободилачком стратегијом Кнежевине Србије. Та стратегија уобличавана је постепено, иако ни спољњи, ни унутрашњи, у првом реду финансијски услови нису били најповољнији. Почетком седамдесетих година Србија се опоравила од убиства кнеза Михаила, стабилизовала је унутрашње прилике и почела поново да прави планове о ослобођењу српског народа у Турској. Народна скупштина Србије у адреси владаоцу 1870. године, поменула је тежњу свих Срба, да би Босна требало да крене путем напретка, како би се напокон довршило уједињење српског народа.
Септембра исте године започета је у Цариграду иницијатива да се од Порте затражи мирно уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. По упутствима Намесништва српски заступник у Цариграду објашњавао је енглеском посланику да Србија неће оставити Босну и Херцеговину никаквом страном утицају, кад већ Турска није у стању да задобије поштовање тамошњег српског становништва. Босна и Херцеговина, говорио је Христић, исто су „што и Србија, један језик, један закон, једна прошлост, једна будућност, истоветне аспирације.” Тражење ослонца у званичној Србији било је зацртано већ у првој етапи устанка, августа 1875. године, када је Видовић отишао у Београд да тражи помоћ од српске владе и кнеза Милана. Он је упорно одбијао предлоге неких устаничких вођа да оде на Цетиње и да цео покрет у Босни веже за Црну Гору. Као политичко тело устанка на скупштини у Јамници конституисан је Народни одбор за ослобођење у Босни, а за председника овог одбора изабран је Васо Видовић. Била је то нека врста привремене народне владе, која је до прогласа уједињења отправљала све војне и цивилне послове на простору докле је допирао њен итицај. Ипак, и после Јамничке скупштине за ово новоизабрано тело скоро редовно употребљаван је стари назив: Главни одбор за ослобођење. Међу изасланицима на скупштини, у штампи и међу устаницима ова политичка групација називана је одборничком, или обреновићевском. Насупрот њима стајала је на скупштини Карађорђевићева странка, о којој су новине писале да финансијски слабо стоји и да је „незнатна”.
Пре устанка хришћани из Босне излаз из тешког политичког и привредног положаја тражили су најчешће преко руских конзула у Сарајеву. За време устанка сав политички живот босанских Срба пренесен је у Србију и у пограничне крајеве Аустроугарске према Босни и Херцеговини. Током 1876. године Главни устанички одбор налазио се у Новој Градишци. Овај део Славоније налазио се у Војној граници, која је била подређена аустроугарским војним властима, односно непосредно цару. Одатле су упућивани прогласи устаницима, ратним противницима, великим силама и европској јавности. Обраћање непосредно Русији у време устанка било је врло ретко, а ишло је преко руског посланика у Бечу, Јевгенија Новикова, или преко руских конзула у Београду и у Дубровнику. Крајем јануара одредио је Главни одбор Илију Билбију и Тодора Дабовића да оду у Русију и затраже помоћ од словенских комитета, како би део трошкова потребних за устанак и издржавање избеглица покрили с те стране. Циљ овог изасланства био је, уствари, да се испита руски став у вези уједињења Босне са Србијом. Новиков је Билбију и Дабовића примио два пута у аудијенцију, задржавајући их у Бечу 14 дана, али им није оверио пасош за Русију. Илија Билбија писао је кнезу Милану, како им је Новиков рекао да Босна у тадашњим околностима ни на који начин не може да припадне Србији, што су изасланици Главног одбора примили с негодовањем.
После ових разговора с Новиковим обратио се Главни одбор својом познатом представком Русији и другим двема силама Тројецарског савеза, у којој је истицано да устаници без спољње гаранције не могу да прихвате турско обећање да ће спровести реформе. Представка је упућена из Нове Градишке, 10. марта 1876. године. Као образложење тог свог става навели су најновија насиља турских власти према босанским Србима, који су принуђени да и даље беже у Аустроугарску и Србију. Истицали су да гаранције за благостање хришћана у Босни може да дâ једино „наша народна влада и управа.” Поред Видовића ову представку потписало је још девет истакнутих устаничких првака из Босне. Под народном владом и управом подразумевали су по свему судећи српску владу и српску управу, односно уједињење са Србијом, што ће бити јасно истакнуто у прогласу, објављеном почетком јула исте године.
Главни одбор почиње у ово време да увиђа да ће устанак у Босни без уласка Србије и Црне Горе у рат неизбежно већ те године доћи у кризу. Верујући да се са објавом рата Турској оклева због кнеза Милана, почињу и сами да га охрабрују. У наведном писму кнезу Милану истицао је Илија Билбија да је у разговорима са пријатељима, приликом боравка у Бечу, сазнао да кнез Никола ужива много већи углед међу Србима од њега. „Зато ме мука и туга попала ‒ писао је Билбија ‒ и не мого себе задержати, да ово вашој Свијетлости не ставим до знања.” Налазио је да би кнез Милан јавно мнење, како у Србији, тако и код заграничних Срба, најлакше могао да окрене у своју корист, ако би свом снагом устао за Босну, и без даљих оклевања ушао у рат. Писао је како Главни одбор наставља да ради у духу политике уједињења и како сви остају увек њему одани. „А и свему Босанском народу усадили смо ту наду у дну срца ‒ поручивао је Билбија на крају писма ‒ и сав народ жељно очекује ваше Свијетлости корак.”
У пролеће 1876. године Видовић са сарадницима настојао је да устаници код европских сила буду признати за ратујућу страну, што би им омогућило да воде непосредне преговоре с турским властима и представницима великих сила, односно да имају легитимно неки вид сопствене дипло матије. То је била једна од одлука прве Јамничке скупштине, али је с тим тешко ишло, пошто је на истој скупштини донета и одлука да се одбаци турски предлог реформи. Одбијање турског предлога реформи у периоду после Јамничке скупштине односило се посредно и на Андрашијеву дипломатску ноту од 30. децембра 1875. године, која је нудила посредништво између турских власти и устаника. Захтев да се устаници признају за ратујућу страну израђен је у сагласности са српском владом и Србима из Угарске. И поред противљења Тројецарског савеза, јасно исказаног и од стране руске дипломатије, устаничко вођство у ово време још је веровало у могућност уједињења Босне са Србијом. По мишљењу родољубивих српских кругова све је зависило од успеха Србије и Црне Горе у рату са Турском, за који су се сви меродавни чиниоци у Србији тајно били определили већ у септембру 1875. године. Иста одлука о рату потврђена је и у време владе Љубомира Каљевића, 25. октобра исте године. У име војвођанских Срба Светозар Милетић поднео је у Угарском сабору предлог, да се устаницима призна право ратујуће стране, „са међународним последицама тога са извесним дужностима скопчаног права.” Милетић је у исто време тражио да аустроугарска дипломатија заузме неутралан став према тадашњим збивањима на Балкану, пошто је по мишљењу, не само његовом, већ и већине пречанских Срба била више наклоњена Турској.
Убрзо затим Видовић је почео да увиђа да без пристанка на преговоре са турским властима на основу Андрашијевог посредништва, босански Срби губе могућност да добију било какву подршку великих сила. Турска је деценијама уназад проглашавала реформе, а мало шта од обећаног спроводила, па су велике силе, ипак, стајале на начелу немешања у њене унутрашње ствари. Пристајање на преговоре уз Андрашијево посредовање, закључио је Видовић, не би српско устаничко вођство могло да обавеже на нешто, што дугорочно гледано не би одговарало српском народу у Босни. Аустроугарска је претила да ће у случају српског одбијања понуђеног предлога реформи престати да даје помоћ за избеглице на њеној територији, или, што би за цели покрет било још теже, да ће их све вратити у Босну. О тим претњама обавестило је устаничко вођство руску владу у напред наведеном допису од 10. марта 1876. године. Под сличним притиском и устаници у Херцеговини прихватили су нешто раније Гаврила Божидаровића Веселицког за посредника у преговорима за мир, па му је, убрзо затим, и устаничко вођство из Босне дало пуномоћје. Он је у мају исте године у име устаника ишао у Берлин, где су представници сила Тројецарског савеза требало да заузму став у вези са најновијом ситуацијом у побуњеним областима Турске.
Упоредо с припремама Србије за рат почео је Главни одбор да припрема проглас о уједињењу. Као политичар који је одржавао најтешње везе са владом у Београду, Видовић се највише залагао за доношење тог историјског акта. У његовом окружењу и по његовим упутствима проглас је састављен, из седишта Главног одбора у Новој Градишци проглас је послат на потписивање у више устаничких логора, да би одатле, затим, био званично прослеђен у Србију. Он је овим политичким актом, уствари, само дао израза општем народном осећању тог времена. О уједињењу Босне са Србијом говорило се од Првог српског устанка. Стално су га имали на уму сви српски политички делатници који су радили на ослобођењу Босне и Херцеговине од турске власти. У време припреме прогласа Видовић је тражиo да се појачају дејства устаника у свим крајевима Босне, где је допирао утицај Главног одбора, како би објављивање прогласа оставило што јачи утисак. Устанак у планинским, западним и средишњим деловима Босанске Крајине био је у то време добро организован и добро вођен од прекаљених четовођа, чије чете ни у зимским условима нису потпуно прекидале дејства, али је зато већ био посустао у источним крајевима под контролом Главног одбора, од Дервенте према реци Босни.
Припреме за обнову устанка у овом делу Босне почео је Главни одбор у мају 1876. године. Када је Србија ступила у рат, Видовић је од трговаца из Дервенте, Босанског Брода и Прњавора, на које је имао највећи утицај, затражио да оснују посебан устанички одбор који би се старао о проширењу и јачању устанка у тим крајевима. Тражио је да се устаничка дејства прошире на што већу територију, укључујући и области у дубини Босне, где до тада устаничко вођство није ни покушавало да побуни српско становништво. Срби из тих крајева опремали су до тада и слали из Славоније у Босну, онолико избеглица, колико су им дозвољавала средства која су имали на располагању. Будући да средства нису била велика, ни устаничка дејства у првој половини 1876. године нису била распрострањена, нити су знатније ометала функционисање турских власти у дервентском, бродском, добојском и прњаворском крају. На захтев Видовића, новообразовани устанички одбор за ову област обећао је крајем јула 1876. године, да ће подизати народ на устанак и тамо где не могу да га наоружају, додајући у свом писму, „те ћемо видити каквога ће успјеха донети”.
Турске власти су приметиле да устанички одбори тајно врше притисак на становништво да се побуни, па су хитно тражиле нове резервисте из унутрашњости Босне, како би спречиле развој и ширење устанка у том крају. Будући да је редовна, „царска”, турска војска из Бањалучког округа била послата у Бијељину, према Србији, одбрамбени турски систем на овом подручју био је јако ослабљен. У извештајима упућеним у Сарајево бањалучки мутесариф стално је тражио да се пошаљу резервисти из Травника и других делова средишње Босне. Он није могао да прикупи довољно товарних коња и кола за преношење оружја и муниције од Клека на мору до Босанске Крајине, које је послало Министарство војно из Цариграда, нити да попуни резервистима посаде у већим градовима на подручју Бањалучког округа, пошто је локално муслиманско становништво једва успевало да одбрани свој крај. Прва потреба убрзо је отпала, пошто је Црна Гора, ступивши у рат са Турском пресекла пут до Клека, а Аустроугарска убрзо затим, у складу с Рајхштатским споразумом, прогласила неутралност према зараћеним странама и забранила Турској превоз војника и наоружања преко те луке.
Непосредно по ступању Србије и Црне Горе у рат, када се цео српски народ јужно од Саве и Дунава налазио у рату са Турском, изгледало је да ослобођење Срба у Босни и Херцеговини зависи искључиво од сопствених снага. Виђена с те тачке гледишта стратегија Главног одбора, да што више рашири и ојача устанак, била је сасвим исправна. Видовић је настојао да турске снаге развуче на ширем простору северне Босне, чиме их је истовремено спречавао да резервну војску шаљу против Србије и Црне Горе. Опуномоћени устанички преговарач о миру Гаврило Божидаровић Веселицки саветовао је из Берлина, да се никако не престаје са јачањем војних потенцијала устанка, јер ће се дипломатски постићи само онолико колико устаници буду имали успеха на бојном пољу.
Поред настојања да се устанак што више прошири, да би српски народ на тај начин дошао у могућност да сам реши свој будући статус, Видовић је упорно, као другу најважнију ствар у том тренутку, пожуривао све послове око прогласа уједињења са Србијом. Чланове ужег устаничког вођства који су из било којих разлога били против доношења прогласа о уједињењу, Видовић је једноставно заобишао, не обавештавајући их о припреми акта. Поуздано је знао да има подршку у свим устаничким четама и код Срба избеглих у Аустроугарску. Знао је да има подршку и код већине српског народа на слободној устаничкој територији, а претпостављао и осећао, да би уједињење подржало и српско становништво из делова Босне који нису били захваћени устанком. Из околине Сарајева стизале су маја 1876. године, преко Београда вести да је у том крају „све листом спремно да се бије,” само чекају војску да им донесе оружје, пошто немају никаквог наоружања. Одушевљење код српског народа било је такво, да је кнез Петар Карађорђевић мудро закључио да би најбоље било да се одмах повуче из свог логора, што је убрзо затим и учинио, придруживши се својом изјавом општим српским тежњама за уједињењем.
Јединствен проглас српског народа у Босни о уједињењу усвојен је и објављен 20. јуна по старом, односно 2. јула 1876. године по новом календару. Овај проглас потписао је 81 четовођа и виђенији народни првак из Босне. Јединствена скупштина свих устаника у Босни није ни сазивана, нити је у тадашњим условима могла да се одржи. Јединствен проглас састављен је на основу више појединачних прогласа прочитаних и усвојених у више одвојених устаничких логора од Тромеђе до Вучјака. Када би се проглас објављен у новинама посматрао сам по себи, без улажења у процес припреме, могао би се стећи утисак да је општа устаничка скупштина, ипак, негде заседала. На прогласу послатом влади у Београду нису се налазила имена устаничких првака који су га усвојили. У прогласу објављеном у новинама имена потписника унета су на основу појединачних записника, сачињених у појединим устаничким логорима.
Проглас је имао дуг увод у којем су на полемичан начин навођени разлози због којих су устаници одлучили да прекину мировне преговоре с турским властима, вођене под окриљем Великих сила, и да наставе оружану борбу. Помињане су многобројне представке упућиване Великим силама, с молбама да се обузда самовоља Турака и посредује за склапање правичног мира. Пошто на тој страни нису нашли подршку и савезништво, истицано је у јединственом устаничком прогласу, остао им је као савезник још једино „Господ Бог.” У име тог свог „великог савезника,” истицао је писац прогласа,
„ …ми васколики вођи устаничкијех чета босанскијех, данас једини законити представници србске земље Босне, после толико чекања и без наде на икакву помоћ, рјешавамо: да од данас па за навијек кидамо са нехришћанском владом цариградском, и желећи с браћом нашом Србима дијелити судбину, па ма каква она била, проглашавамо: да се домовина наша Босна присајужава (присаједињује, М. Ј.) Кнежевини Србији, законитом и правом прејамнику (наследник, М. Ј.) државе старих наших краљева и царева, и проглашавамо нашим нашљеднијем господаром Књаза српског Милана М. Обреновића IV.
Да живи наш народ српски кнез Милан и наша државна влада у нашој пријестолници Београду!”
По објави прогласа усвојен је у свим устаничким логорима Војнички закон и положена заклетва верности кнезу Милану. У заклетви је истицано да ће „за слободу, отачество и народност српску у случају нужде у воду и у ватру скочити” и да ће наредбе кнеза „односеће се на корист отаџбине, као и њему потчињних власти тачно слушати и извршавати.” Главни одбор одредио је Спасоја Бабића да проглас о уједињењу званично уручи кнезу Милану и српској влади. Оригинал прогласа о уједињењу и избору кнеза Милана Обреновића за владаоца Босне донесен је у Београд почетком друге половине јула 1876. године. На седници владе од 19. јула кратко је забележено да је министар иностраних дела примио „орђинал прогласа устаника босанских и њихових вођа” и да влада проглас узима к знању. У записима Јеврема Грујића са исте седнице забележено је, да је примљен знању извештај Васе Видовића у име Главног одбора из Нове Градишке, да је у три скупштине устаника босанских проглашен српски Књаз Милан за владаоца Босне.” Будући да се српска војска, у тренутку када је од Главног одбора у Новој Градишци стигло званично обавештење о уједињењу Босне са Србијом, услед пораза код Великог Извора (18. јула), нашла у тешком положају на целом моравско‒тимочком ратишту, проглас о уједињењу није ни објављен у званичним „Српским новинама.”
Полузванични „Исток” објавио је проглас усвојен на Тромеђи, у логору Голуба Бабића. Ради организовања потписивања прогласа од стране чета Голуба Бабића ишао је члан Главног одбора Илија Билбија преко Книна у југозападну Босну. Он је у Книн стигао 29. јуна, три дана пре времена када је проглас требало да буде усвојен и објављен. Видовић је 2. јула обавестио српску владу да због великог простора на којем су деловали устаници није било могуће држати скупштину на једном месту, па је проглас потписан у три устаничка логора, где су одржане посебне скупштине. Видовић је пожуривао своје сараднике да до договореног времена све буде припремљено, тако да у првом обавештењу послатом српској влади није могао да наведе све чињенице које су се односиле на овај историјски чин. У писму од истог датума стајало је да је проглас усвојен у три устаничка логора, док је у наредном, службеном писму Главног одбора, са званичним печатом и потписом свих чланова одбора (привремене народне владе) стајало да је усвојен у четири логора. Вероватно према првом Видовићевом писму, Јеврем Грујић је навео да је проглас усвојен у три устаничке скупштине. У јединственом прогласу који је састављен на основу извештаја из свих устаничких логора наведена су имена устаника и народних првака из свих побуњених делова Босне.
Српски народ у Босни примио је проглас о уједињењу и избору кнеза Милана Обреновића IV за свог владаоца с огромним одушевљењем. Неки су сматрали да је доношењем прогласа уједињење већ остварено, и да би кнез Милан и српска влада требало да преузму све политичке, правне, војне и економске надлежности над босанским Србима. У том смислу писало је Васи Видовићу из Сиска, крајем јула 1876. године, неколико чланова устаничких одбора задужених за снабдевање устаника у западним деловима Босанске Крајине. Већ крајем јула устанички покрет у западном делу Босне, због недостатка средстава за издржавање чета дошао је у кризу, па су одборници из наведених места затражили помоћ од Главног одбора у Новој Градишци. Видовић им је одговорио да новаца нема, и питао их, шта су урадили са 500 до 1.000 грла стоке коју су у претходним акцијама запленили од Турака. Објаснио је да из Србије не притичу средства као раније, пошто кнез Милан издржава 150.000 народне војске, и због тога не може да се стара и о њима.
Устанички одбор из Сиска одговорио је Видовићу да су све утрошили за исхрану две до три хиљаде устаника и за куповину одеће и обуће за њих и њихове породице у избеглиштву, пошто у време мобилизације нових чета ничега нису имали. Питали су Видовића зашто кнез Милан, кад су га прогласили за господара Босне, и њих не третира као своју војску и не преузме и њихово издржавање. Устанички одбор са Баније схватао је и политичку и војну важност деловања устаничких чета у време рата, па је Видовићу писао „да и ова у Крајини није ничија друга већ српска народна војска и да ју треба као и ту тамо за своју сматрати и потпомагати, јербо није од мале асне за нашу ствар.” Писали су, даље, да у Босанској Крајини има до 30 градова у којима само турски хајдуци станују, „од којих ниједан није се смијо макнути на Дрину, зато што су ове чете у овим крајевима постојале.” Ово писмо написано је пре доласка пуковника Милете Деспотовића у Босну. По преузимању команде над четама настојао је Деспотовић да их организовано снабдева из средстава која је добијао из Србије и Русије. За снабдевање устанка потрошио је сва своја лична средства, која је уштедео као официр руске војске.
У овако замршеној ситуацији Васо Видовић разумевао је обе стране. У два маха, током маја и јуна 1876. године, у време кад су се у Србији доносиле најважније одлуке о предстојећем рату он је, ради подношења извештаја о стању у побуњеним деловима Босне и потребама устаника, извесно време боравио у Београду. Видовић је знао да је финансијска ситуација у Србији врло тешка, да српска влада код западних банкара током прве половине године није нигде успела да добије кредит, па је, на крају, била принуђена, на основу тајних скупштинских одлука из октобра 1875, и јануара исте године, да распише добровољни и принудни зајам за финансирање предстојећег рата. У државној каси у то време, према извештају министра финансија, није било више од 70.000 дуката, па је влада, у исто време, била принуђена за три месеца да обустави сва домаћа и страна плаћања. У мирнодопским условима то би значило исто што и државни банкрот.
Чланови Главног одбора из Нове Градишке сматрали су да је тим чином престало њихово вођство у устанку и да су све надлежности над босанским Србима биле пренесене на кнеза Милана и српску владу. Главни одбор, као привремена народна влада, одрицао се овим актом, и на државне власти Србије преносио све надлежности које је до тада имао. Подразумевало се да би пуноважно уједињење Босне са Србијом требало да се оствари касније, у мирнодопским условима, на начин који је већ био заживео у просвећеним европским државама, то јест општим гласањем становништва. Уверење да би се уједињење могло спровести и на тај начин проистицало је из чињенице да су Срби чинили у то време велику већину, према неким подацима и апсолутну већину становништва у Босни. Из садржаја свих појединачних, као и из заједничког прогласа може се закључити да су њихови творци полазили у првом реду од начела природног права на самоопредељење народа, које је у Европи почело да превлађује почев од Француске буржоаске револуције (1789). Тај основни приступ није нарушавало позивање на старе српске цареве и краљеве, чије помињање је само требало да потврди да је српски народ у средњем веку имао своју моћну државу.
Потписници прогласа истицали су да су представници целог усталог народа, они су „васколике” вође усталих чета, па и више од тога: они су ,,једини законити представници Србске земље Босне.” Проглас се није доносио у име целокупног становништва Босне, већ само у име српског народа, који је, по њиховом суду, јединствен у побуни против турске власти. У борби коју су повели за ослобођење, потписници прогласа осећали су да имају сагласност и оних који из разних разлога нису могли да им се придруже на бојном пољу. Из духа прогласа могло би се закључити да они осећају да чине већину становништва Босне, да је земља њихова. Турци су је заузели силом и дали право власништва онима који су хтели да им служе. Своју земљу називају они „домовином.” Тај израз, домовина, за сопствену земљу (отаџбину, постојбину, завичај) уобичајен је код Лужичких Срба, који су некад живели као већинско становништво на подручју данашње источне Немачке, делова Пољске и Чешке.
Уједињење је било основни политички програм босанских Срба, који је постепено уобличаван од почетка устанка. Темељи за тај програм постављени су далеко раније. Из свих устаничких прогласа провејавало је осећање јединства са српским народом у Кнежевини Србији. Стално је истицано јединство по пореклу, језику и вери, али и дубље, у обичним времена тешко докучиво осећање, понекад се чинило прастарих представа о животу. Народна митологија изграђивана у време ропства под Турцима имала је све те елементе. У народној представи Турци су представљали по свему супротно начело, уз помен њиховог имена обично је стављан придев „проклети.” Они су били носиоци силе без правде, друштвених односа без правила, и морала без части, и зато су морали бити побеђени и протерани. То осећање сопствене истине било је тако дубоко, да се народ одрицао свих сaплеменика своје крви који су ту туђинску силу у прошлости, или том тренутку, подржавали, примајући, на другој страни, у своје редове припаднике свих других народних и етничких скупина, који су сачували назоре сличне њиховим. У прогласу Одбора босанских усташа (устаника; термин усташа, нашироко коришћен у Босанско-херцеговачком устанку, избегавам јер је дубоко компромитован у Другом св. рату од стране хрватских клерофашиста, М. Ј.) испод Козаре и Мотајице, из септембра 1875. године, говорило се о ослобођењу народа „испод јарма стамболских крвопија и одрођених потурчењака.”
Међу устаницима и код народа из побуњених делова Босне није било противљења прогласу о уједињењу. Уједињење је подржао и кнез Петар Карађорђевић, изјављујући да ће и сам признати кнеза Милана Обреновића за српског владаоца, ако српска војска пређе у Босну. Међу устаничким вођама било је оних који су сматрали да није погодно време за доношење оваквог прогласа, или да није изабрана права форма при његовом усвајању. Њихово мишљење најпотпуније је изразио Васо Пелагић, који је од почетка седамдесетих година еволуирао ка републиканским схватањима. Он је био незадовољан што се српски народ, уместо у једној, уједињује у две државе, и што се уједињује у монархистичкој, а не републиканској држави, која једино може да има дубљу демократску суштину. У својој историји босанско‒херцеговачког устанка Пелагић је истакао да је проглашење уједињења било преурањено, и да је у том тренутку представљало велику политичку грешку:
„Истина, устанички прваци учинише погрешку, која им се не да опростити, кад јавно изјавише жељу за српским уједињењем и у исто доба, прије времена, прогласише двије династије српске себи за владајуће, канда се уједињење српства под два власника може остварити”.
Пелагић није био против уједињења, само је сматрао да је требало сачекати да се ствар са Турском прво разреши на бојном пољу, па да се онда изађе с изјавом о уједињењу. Он је припадао мањем делу српских политичких вођа из Босне који су сматрали да је за српски народ као целину боље да остане под турском влашћу, док не сазру услови за пуно ослобођење, него да дође под неку још моћнију, уз то и просвећенију државу од Турске, која би га од његових правих народних тежњи удаљавала на много префињенији начин. Већина српских политичких вођа сматрала је да је боље ослободити се турске власти, која народ држи у сиромаштву и непросвећености, удаљавајући га од токова савременог привредног и културног развоја. Крајем 1877. године Пелагић је са попом Ђоком Караном и Симом Поповићем упутио писмо српској влади, изражавајући незадовољство против могућег потпадања Босне „под Аустро‒угарско‒хрватску” управу. „То су кобни гласови за сваког православног Босанца, јер сваки тежи за правим ослобођењем и уједињењем са Србијом”, писали су. Потписници су истицали да би било боље да Босна остане под турском влашћу, него да буде окупирана од стране Аустроугарске.
Народна скупштина Србије није заседала у време доношења прогласа босанских Срба о уједињењу. На овај проглас, и све друге изјаве Срба из окружења, да би желели да се области у којима живе прикључе Србији осврнуо се, почетком јула 1878. године, Димитрије Матић, новоизабрани председник Народне скупштине. Народни посланици у то време већ су били упознати с одлукама Берлинског конгреса, које су се тицале Србије. Захваљујући се на избору за председника, Матић је, између осталог, рекао да ће се учинити све да „скупом српском крвљу” препорођена, независна и увећана српска држава „достигне и већи ступањ развитка благостања, те тако угледна остане предметом жеља и оне браће наше,” која нису имала среће да се сад прикључе заједничкој држави. Проглашење уједињења представљало је велики подстицај за даљи развој устанка, али сав српски народни покрет у Босни у наредном периоду зависио је искључиво од успеха Србије у рату са Турском. Прогласом уједињења Срби из Босне добили су први пут јединствену војну команду, што сами до тада нису успели да постигну. За команданта свих устаника, у име кнеза Милана, постављен је пуковник Милета Деспотовић. Он је команду над свим четама преузео од Голуба Бабића, 4. августа 1876. године. Кретао се углавном по југозападној Босни, вршећи нападе у правцу Гламоча, Ливна, Бос. Петровца, Кључа и Бос. Крупе.
Васо Видовић сматрао је да је Деспотовићева политичка улога у устанку тиме завршена. Влада у Београду није прекидала везе с Видовићем, рачунајући на њега за случај да збивања у целини узму повољнији ток за политику, коју су заједнички зацртали и водили пре, и на почетку Првог српско‒турског рата. Положај Босне после пораза устаничких чета предвођених Деспотовићем августа 1877. године, показаће да је његово присуство у врховима устаничког покрета, и даље било веома потребно. После пораза српске војске код Ђуниса, октобра 1876. године, поставило се питање могу ли Србија и Црна Гора да наставе рат, или ће бити принуђене да са Турском закључе мир. Члан Петроградског словенског комитета П. П. Голенишчев-Кутузов записао је за време боравка у Београду, почетком новембра, на основу казивања министра правде Јеврема Грујића, да би Србији, да би могла да продужи рат, било неопходно упутити помоћ у добровољцима и новцу. Навео је да би требало послати најмање 40 до 50 хиљада добровољаца и 4 милиона дуката, односно 12 милиона сребрних рубаља. Од тога један милион дуката тебало би послати Србима у Босни, како би устанак могао да се одржи и ојача, и да се помогне избеглицама. До тада се у Србији борило око 3.000 руских добровољаца са Михаилом Черњајевим.
После пораза код Ђуниса примирје закључено руским ултиматумом Турској, није се могло стално продужавати. На седници српске владе, 22. децембра, констатовано је да у војним магацинима има залиха хране за 54 дана, с чиме се рат није могао наставити. Српска војска се смрзавала, јер зимска одећа није била на време набављена, а изненада је почела јака зима. Будући да је Турска стално повећавала број својих војника на правцима сукоба са српском војском, кнез и влада одлучили су се за закључење мира, па су од тада сва настојања владе била усмерена у том правцу. 83 Поразом у првом рату српска влада није више могла непосредно да помаже устанике у Босни, па је почела да их упућује на Русију и словенофиле. Децембра 1876. године јавио је српски заступник у Бечу да Јован Скобла чека на 1.500 шињела и на новчану помоћ, коју је влада обећала, јер се устаници налазе у врло тешком положају и у крајњој нужди. Ристић је одговорио да се влада још увек налази „у апсолутној немогућности” да им помогне. Саветовао је Цукића да га упути на словенске комитете у Москви и у Петрограду. Уз сагласност Главног одбора послао је Ристић, јануара 1877. године, у Петроград као босанске изасланике Јована Шкорића и Станка Скулића.
Савлађујући уз помоћ српских дипломатских заступника у Бечу и Петрограду многе тешкоће, изасланици су успели да молбу босанских Срба предају руском цару. Он им је преко помоћника министра спољних послова поручио да ће се, мирним путем или ратом, побринути за њих, али није обећавао пуно ослобођење, а поготово не и уједињење са Србијом, што су они у име Срба из Босне и овом приликом тражили. Када је Русија априла 1877. године заратила са Турском, у Србији је поново оживело расположење за рат. Оживело је и расположење босанских Срба да наставе борбу. Српска влада била је, међутим, против распиривања устанка. У Главном одбору дошло је у вези с тим до поделе. Васо Видовић приклонио се мишљењу Јована Ристића, који је сматрао да се ширењем сукоба у Босни у тадашњим околностима не би могло ништа постићи, без обзира какве би размере устанак могао да добије. Устаници у западном делу Босанске Крајине и на Тромеђи наставили су сукобе са Турцима, иако је њихов положај бивао све тежи. Деспотовић је покушао да повећа слободну територију и на њој да организује и цивилну власт, али, ипак, ни он није успео да повеже све устаничке центре и да оствари контролу на већем делу простора, на којем је слободна устаничка воља била изражена у прогласу о уједињењу.
Видовић се наредних месеци посветио збрињавању избеглица и прикупљању и слању добровољаца у српску војску, пратећи будно сва збивања међу устаницима. Чланови Главног одбора нису приметили пропусте у организацији устаничког центра у Црним Потоцима, све док у лето 1877. године неки од њих нису посетили Деспотовићев устанички логор. Видовић је преко Трста, Сплита и Книна дошао у Црне Потоке средином јула, непосредно пре пораза главних устаничких снага, 4. августа исте године. Деспотовић се заваравао добрим односима са заповедником Војне границе, генералом А. Молинаријем и аустријским официрима на далматинском делу границе. Спасоје Бабић и Видовић приметили су да је изгубио везу са народом, а ни четовође га нису више беспоговорно слушале. Видовић и Бабић нису хтели да се мешају у послове које је обављао, мислећи да на његово држање утичу из Београда. Схватили су своју заблуду тек у тренутку, када су Турци уз помоћ аустроугарских пограничних власти разбили Давидовићеве чете.
Видовић и Бабић тражили су од српске владе да уместо Деспотовића пошаљу из Србије другог команданта, који би могао поново да окупи чете. Предлагали су да се у главном устаничком логору одржи скупштина и да се изабере „један главни босански одбор,” чије би седиште било поред главнокомандујућег, који би истовремено био и председник истог одбора. Почетак нове етапе устанка у Босни, после Деспотовићевог пораза, везан је у много већој мери него раније за деловање руских словенофила. Долазак словенофила Владимира Јонина у југозападну Босну може се, с једне стране, везати за стање на руско‒турском ратишту у Бугарској, а с друге, за настојања руске дипломатије да устанички покрет на овом простору одржи под контролом, како би после рата могла да утиче на тамошња збивања. После трећег неуспешног напада на Плевну, средином септембра 1877. године, руска војска застала је у даљем напредовању у Бугарској. У то време почели су руски војни кругови и од Србије да траже одлучно да уђе у рат са Турском, или да барем извођењем војске на своју источну границу, привуче део турских снага.
На скупштини устаничких вођа и народних првака, одржаној 9. и 10. октобра у Тишковцу, образована је Привремена босанска влада под председништвом В. Јонина. Придржавајући се савета из Београда, Видовић није присуствовао скупштини у Тишковцу, нити је био члан новообразоване владе. Он није имао поверења у Јову Ерцега Скоблу, који је убрзо по формирању Привремене босанске владе збацио Владимира Јонина и сам стао на њено чело. У некој врсти своје политичке исповести, Видовић је, децембра 1877. године, у опширном писму објашњавао Ристићу, да нема поверења у Скоблину „тајновиту и шеврдаву политику.” Дволичност (шеврдање) неких лица окупљених у привременој влади видео је у томе, што су прво направили печат са босанским грбом, а затим га заменили печатом са српским грбом. Неки устанички прваци са Тромеђе сумњали су да је Скобла у дослуху са Миховилом Павлиновићем, хрватским прваком из Далмације, који је организовао босанске фрањевце да јавно изразе противљење уједињењу Босне са Србијом.
Питање Босне српска влада није напуштала, иако је, не само од стране аустроугарске дипломатије, већ и од стране пријатељских сила, стално упозоравана да Аустроугарска Босну и Херцеговину сматра подручјем својих посебних интереса. Када је осетила да би ускоро између Русије и Турске могло да буде закључено примирјe, српска влада почела је да разматра питање територијалног проширења. На седници одржаној 15. јануара 1877. године територијални захтеви који су се тицали Старе Србије, која је тада обухватала све земље са српском већином на југу и југоистоку, изван тадашњих граница Кнежевине Србије, били су тачн формулисани. У погледу Босне само назначени предлози за расправу, присаједињење, аутономија, или да се ћути, на шта на тој седници није дат никакав одговор, већ је само кратко записано: „Оста нерешено”. Иако је о Босни и Херцеговини с руском дипломатијом у то време било тешко расправљати, двадесетак дана касније послато је Милосаву Протићу, специјалном српском изасланику у Петрограду, упутство да покуша и о томе да разговара. Ако увиди да Русија из „каквих несавладљивих обзира” према Аустроугарској не може да дозволи уједињење Босне са Србијом, тражила је српска влада да је никако не предају дотичној великој сили.
Јован Ристић је покушао да оживи своју стару политичку тактику сарадње са муслиманима, како би онемогућио аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине. Он је после Сан-Стефанског мира посебно разматрао ову тактику у време када је рачунао да би Србија могла мирним путем да добије на управу ове земље. Наравно, све је било у оквиру турске државе. У том смислу радило је после пораза Турске у рату са Русијом, Србијом и Румунијом више српских првака из Босне и Херцеговине, међу њима посебно Васо Видовић. Почетком априла 1878. године, после друге скупштине у Тишковцу, објављено српски прваци из Босне и опуномоћеници за конгрес великих сила позивали муслимане на помирење. У прогласу се наглашавало, као и у раније, да се Срби не боре против њих, већ против Османлија. Истицано је јединство по језику, пореклу и обичајима са муслиманима домаћег порекла, и подвлачило да разлика у вери не представља сметњу „савезу и заједници.” Васо Видовић је покушавао на све могуће начине да успостави добре односе с босанским беговима, који су једини међу муслиманима имали у рукама политичку моћ и војну силу и могли да буду гарант за спровођење евентуалног споразума. На основу те иницијативе потписали су српски и муслимански прваци неколико молби Великим силама, да Босна дође под управу Србије, или да добије аутономију, али у целини бегови су се, ипак, држали резервисано према овој српској иницијативи. Већина тих изјава није ни послата владама Великих сила, већ је завршила у архивама команданата пограничних српских јединица према Босни.
Из Војне границе убацивало је устаничко вођство у Босну прогласе, у којима је муслиманско становништво позивано на сарадњу. Аустроугарске власти спречавала су ширење тих прогласа, настојећи да омету приближавање православног и муслиманског становништва. Видовић је више пута молио бегове да му потпишу пуномоћје, у којем би заједно тражили уједињење Босне са Србијом. Главни одбор очекивао је у Броду неког муслимана из Сарајева, који је обећао да ће доћи на договор, ради заједничког наступа пред великим силама, али он није дошао. У Новој Градишци сазнали су да муслимани, који су свуда у Босни и Херцеговини преузимали власт, врше попис становника свих вероисповести за регрутацију и отпор аустроугарској окупацији, без договора са српским устаничким вођством. У Бањалучком санџаку пописали су 90.000 војних обвезника, али су отезали да хришћанима дадну пушке.
Када је изабран за заступника Срба из Босне и Херцеговине на конгресу, Видовић је са најистакнутијим српским првацима и устаничким вођама упутио писмо српској влади у којем је изражавана захвалност Кнежевини Србији, како за материјалну помоћ, тако и за оружану заштиту, коју је Србија са таким огромним пожртвовањем чинила и чини. По одлуци скупштине у Тишковцу требало је да са њим у Берлин пође и Голуб Бабић, затим Вид Милановић, али су обојица одустали од пута. У време заседања конгреса појавио се у Берлину, поред Видовића, и пуковник Милета Деспотовић, који је себе и после пораза видео као војног команданта босанских устаника. Пре пута у Берлин заступници су отишли у Београд, да са српском владом усагласе наступ на конгресу. Меморандум (споменицу) за Велике силе, које су на Берлинском конгресу одлучивале о свим земљама Балкана, саставио је Васо Пелагић. Потписи на овом писму били су својеручни. На првом месту био је потпис Васе Видовића, па Спасоја Бабића и Васе Пелагића, који је поред свог имена ставио архимандрит, иако се пре устанка био одрекао тог црквеног звања. Следила су још 42 имена истакнутих српских првака из Босне.
Меморандум босанских Срба Великим силама, који је Видовић однео у Берлин, био је срочен управо у том смислу. У њему се, и поред сазнања какви су ставови превладавали међу силама у погледу Босне и Херцеговине, тражило њихово уједињење са Србијом и Црном Гором, односно, ако буде донета одлука о окупацији, да српска и црногорска војска, уместо аустроугарске, спроведу окупацију ових земаља. Као алтернативо решење, прихватана је могућност стварања аутономне босанске државе, која би за десет година била потпуно ослобођена од турског утицаја. Министар правде Јеврем Грујић, обавештавајући Ј. Ристића, који је на путу за Берлин већ стигао у Беч, о наведеном писму босанских Срба, навео је да Видовић тражи српски пасош и трошка за пут. О захтевима босанских Срба, које је требало да предочи Берлинском конгресу, морао је Видовић да води полемику и са Ристићем, који је после сусрета с грофом Андрашијем у Бечу схватио изузетно јаке позиције аустроугарске дипломатије. Андраши је обећавао Ристићу да ће помоћи проширење српских граница на југу, али о Босни и Херцеговини са српске стране није смело да буде ни помена. Полазећи од таквог положаја Србије, Ристић је од Видовића тражио да из меморандума избаци захтев о уједињењу са Кнежевином Србијом. Разумевајући да тај захтев босанских Срба нико неће узети озбиљно, српски посланик у Бечу, Коста Цукић подржао је Видовића, па је он тако остао у меморандуму. Видовић је и сам био свестан положаја босанских Срба, али је упорно понављао, нека остане забележено „коме је хтела” српска Босна, додајући, да то касније може затребати. Меморандум босанских Срба није прочитан на конгресу, али је сачуван међу конгресним документима.
Литература:
- Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918 2, Просвета, Београд;
- Ненад Урић, Васо Војводић, политички вођа Босанског устанка 1875-1878, Електронска књига;
- Новица Шкеровић, Записници седница Министарског савета Србије, електронска књига;
- Васо Пелагић, Историја босанско-херцеговачке буне, Изабрана дјела III Сарајево 1971.
Остави коментар