Oдјек анексије Босне и Херцеговине у Француској; поглед након 110 година

Oдјек анексије Босне и Херцеговине у Француској

– поглед након 110 година –

Аутор: др Александра Колаковић

Почетком 20. века потреба да Србија направи дистанцу од економских и политичких притисака Аустроугарске претворила се у потрагу за новим тржиштима за пласман српских производа, програм да се наоружа војска и прошири железничка мрежа. Солун је био један од могућих градова-лука преко којих би српски производи били пласирани на Запад, а планиран је излазак Србије на Јадранско море изградњом железничке пруге до Јадрана (Драч или Бар). Намера Аустроугарске да овлада пругом кроз територију Србије изградњом „Санџачке железнице“ била је израз отвореног непријатељства и указивала је на индиректне путеве колонијалне експанзије Немачке. Од коликог је значаја за Србију био железнички излазак на Јадранско море, најјасније је приликом једне скупштинске дебате истакао Лаза Пачу рекавши да је то не само питање „наше економске независности, него и нашег економског опстанка“.

Генерална проба немачко-аустроугарског продора на Балкан био је Царински рат (1906−1911), сукоб извозничко-увозничких интереса Србије са претензијама аустроугарског капитала за монополистички положај у њој и посредно контролу њене спољне политике. Затварање граница Аустроугарске за српску робу и постављање нове царинске тарифе која је спречила извоз жита биле су мере да се уништи привреда Србије. Главна трговинска агенција, основана у Београду, успела је да током 1906. и 1907. године склопи осам трговинских уговора, а извоз је усмерен на Црно море преко Бугарске и на Солун преко Турске. У јеку сукоба са Аустроугарском Србију је потресло и тзв. топовско питање, као и питање зајма који је Србија узела од Француске. Радикали су заступали гледиште да зајам треба закључити у Француској, полазећи од претпоставке да може доћи до сукоба са Аустроугарском, док су самосталци вођени финансијским условима зајма тражили слободан избор најповољније понуде и раздвајање извора за наоружавање од извора за железнице. Када су купљени скупљи топови у Крезоу (Француска) уместо оних Шкодиних (Аустрија), односи сa Аустроугарском су дефинитивно добили силазну линију.

Промене на Балкану отпочеле су избијањем Младотурске револуције јула 1908. године, што је учврстило аустроугарску владу да уз подршку Немачке прогласи анексију Босне и Херцеговине 7. октобра 1908. године. Србија је била заинтересована да се питање анексије остави отвореним и да буде предмет расправе на међународној конференцији европских сила. Протести, демонстрације у Београду, патриотски занос и борбено расположење, утицали су и на оснивање националне организације „Народна одбрана“ која је у току кризе отпочела организовање добровољачких чета. Српска елита, свесна покушаја „цивилизаторске мисије“ Аустроугарске, окупила се око заједничког циља − одбране српских интереса. Током „привремене“ окупације Босне и Херцеговине, у време тзв. Калајевог режима у Босни од 1882. до 1903. године Аустроугарска је започела увођење свог административног система, половичне аграрне мере и изградњу политичког система у коме су образовање, култура и национална политика вођени у смеру изградње јединствене босанске нације. Политика денационализације и стварања вештачке босанске нације била је у очима српске елите део „цивилизаторске мисије“ Аустроугарске.

 Јован Цвијић је у својој расправи Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем, изнео суштину протеста српске елите и државе против чина анексије, која се сажима у Цвијићевој мисли да чин анексије Босне и Херцеговине на „еклатантан начин вређа принцип националности“. Цвијић је посебно нагласио да је од Берлинског конгреса положај Србије, иако је постала самостална краљевина, такав да „Аустро-Угарска има могућности да спречи или да одузме Србији услове за прави економски и културни развитак“, те да је давањем  мандата Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину омогућено да једна велика сила постане „најпре привремено, сада, после анексије и стално, балканска држава“. Ипак, велике силе у циљу избегавања рата нису подржале српске интересе, тако да је Србија изашла из кризе признавши анексију. Влада Стојана Новаковића, тзв. влада „четворне“ коалиције, коју су оформиле Радикална, Самостална радикална, Либерална и Напредњачка странка, после признања анексије од стране Русије, суочена са опасношћу од аустроугарске инвазије 18/31. марта 1909. признаје анексију Босне и Херцеговине.

Анексија Босне и Херцеговине, указала је да се међународни односи мењају великом брзином и да би Француска, сада већ као чланица савеза са Русијом и Енглеском, морала одиграти значајнију улогу на Балкану. Тада је постало јасно да Немачка планира да прошири свој утицај, a Француска је заузела нови став према Балкану и Србији који је у прво време након анексионе кризе значио устоличење економског и културног присуства Француске у Србији. У време када су односи између Аустроугарске и Србије били неповратно нарушени, Француска је ипак била обазрива, а француски научници и публицисти су сматрали за своју патриотску дужност да јавности прикажу резултате својих истраживања међународних односа, односно да размотре положај Француске у тренутној расподели моћи и утицаја у Европи, у склопу новонасталих промена на Балкану.

Већ почетком 20. века, немири и нереди на европским територијама Османског царства указивали су на то да турска власт на Балкану неће још дуго потрајати. Све израженија немачка опасност додатно је утицала да се француски интелектуалци темељније посвете Балкану, Србији и Србима. У поменутом контексту посматрају се и аспирације Аустроугарске на Балкану. Виктор Берар, одличан познавалац „Европске Турске“, 1900. године објавио је текст „Science et force allemande“, а 1902. године и „La crise allemande“ у којима је поставио темеље даљем повезивању идеје да је политички савез између Немачке и Аустроугарске јачање германизма у Европи и потпомагање отварања пута на Исток. Албер Мале, француски интелектуалац који је провео пар година у Србији и сарађивао са српским интелектуалцима што му је уз посету Македонији 1902. године омогућило да добије информације из „прве руке“, 15. априла 1903. године у Bulletin de l’Alliance Française публиковао је Извештај о стању француских школа у косовском, солунском и битољском вилајету. У оквиру поменутог Извештаја Мале сведочи и о тешком положају српског становништва на поменутим територијама и „оптужује Аустрију да она тајно потпомаже анархију и истребљење Срба у Старој Србији у нади да ће лакше отворити себи пут за Солун“, што су и ставови Берара. Запажања двају поменутих француских интелектуалаца пружила су  подстицај осталима да обрате пажњу на аустроугарску политику на Балкану и повежу је са немачком политиком продора на Исток.

Након Шарла Лоазоа, Андре Шерадама, Виктора Берара и Албера Малеа који су својим радовима на прелазу векова указали на повезаност пангерманизма, немачко-аустроугарских односа и њиховог утицаја на питање Јужних Словена на Балкану са кризом османске власти у „Европској Турској“, новинар Андре Бар, аутор бројних текстова о Србији и Србима у периоду владавине краља Александра Обреновића у листу L’Européen, заинтересовао се за Србију Карађорђевића и њен однос с Аустроугарском. Бар је пре анексије Босне и Херцеговине написао књигу La Bosnie et Herzégovine (Босна и Херцеговина), у којој је историјским подацима придружио преглед актуелног стања и догађаја у Босни и Херцеговини, као и аустроугарске политике према Србима. Барова књига преведена је на српски језик 1906. године и публикована у штампарији Доситеј Обрадовић, док су 2003. године посебно публиковани преводи прва два поглавља под измењеним насловом. (А. Бар, Босна и Херцеговина аустријска управа од 1878. до 1903. године, Београд 1906; А. Бар, Свети Сава, Слава и гусле, Шабац, 2003).

У предговору Бар оптужује аустријског владара Фрању Јосифа за лоше стање на простору Босне и Херцеговине. Сматрао је да већина становништва Босне и Херцеговине припада „српском племену“, а цитирао је и Калаја који наводи исто у својој књизи Geschichte der Serben von den ältesten Zeiten bis 1815 (Историја Срба од најстаријих времена до 1815). Барова књига је још један прилог историји аустријске управе у Босни и Херцеговини у периоду Калајевог режима из пера француских интелектуалаца. Управу Аустроугарске Бар је окарактерисао речима: „права метода дивљаштва, глобљења и терора“, док је њену политику назвао „сталним пркошењем цивилизацији“ закључивши: „морална и материјална пропаст, уништавање српскога живља на овом крају Балканског полуострва, то је стварно дело, коме је Аустрија посветила сву своју енергију, то су благодети цивилизације, помоћу којих ће она Босну и Херцеговину германизовати, ако Европа не учини крај њеној кобној мисији“. У овом делу Бар је изнео тезу да је Босна и Херцеговина потребна Аустроугарској како би се утврдила на Балкану и да је овим „потпомагала тежњу Drang nach Osten-а да се што више приближи Солуну“, као и да ће Босна и Херцеговина бити „без сумње умирене, али истребљењем Словена из њих; они ће тиме постати аустријске земље на које Срби, њихови земљаци, неће више имати никаквог основа да полажу право“. На крају своје књиге о Босни и Херцеговини Бар је закључио: „Дело које је Аустрија извршила у Босни и Херцеговини само је необичан булф – обмана“, и наводи које би политичке, економске и верске реформе требало да изврши под притиском Европе, која „не може и даље остати равнодушна према овом убиству са предумишљајем“. Већ 1904. године Бар је поред тога што је писао о аустроугарским политичким плановима на Балкану, анализирајући положај Срба у Босни и Херцеговини био и међу првим интелектуалцима који су се у Француској заложили за интересе Србије.

Када је већ дошло до анексије Босне и Херцеговине, Бар је објавио књигу La Tragédie Serbe (Српска трагедија). Један од мотива за настанак овог дела била је Барова свест да се о Србији и Србима, према којима је гајио симпатије, не зна довољно у Европи. Бар је нагласио лажно и тенденциозно обавештавање у страној штампи о Србији, за шта је оптужио немачку агенцију Волф (Wolf) и енглеску Ројтер (Reuter).  У поменутом делу Бар се опет посветио анализи догађаја у Србији од доласка Александра Обреновића до Мајског преврата, као и проблемима унутрашње и спољашње политике Србије до Анексионе кризе, а отворио је и тему притиска великих сила, тј. Аустроугарске на Србију и о недовољној обавештености Европе о Србима.

У току исте, 1908. године, Пол Лабе, је у мисији Нормандисјког географског друштва прошао кроз Србију и у делу A travers la Serbie. Impressions d’un récent voyage описао анексију Босне и Херцеговине, као и реакцију у Србији на тај догађај. Истакао је узбуђење Срба, спремност за борбу и русофилска осећања присутна међу Србима који су одлучно устали против анексије. Када се петнаестак година касније у предговору једне књиге, а након Првог светског рата, осврнуо на протекле догађаје Лабе је опет истакао провокације, које је трпела Србија од стране Аустроугарске. Овај француски интелектуалац је одржао и предавања у Паризу и већим градовима Француске пред крај 1908. и почетком 1909. године на којима је заступао српски интерес и оправдавао захтеве Србије.

Лабе није био усамљен, већ је у Француској постојала група научника и публициста која је на јавним скуповима и предавањима на Сорбони, у Паризу и већим градовима Француске информисала шире слојеве француског друштва и афирмисала српске националне интересе. Виктор Берар, Албер Мале, Огист Говен, Емил Оман, Ернест Дени и Андре Шерадам били су најутицајнији међу онима који су се прихватили задатка да подрже Србе и Србију. Миленко Веснић, српски посланик у Паризу, и Гргур Јакшић, који је у ово време био незванични координатор српске пропаганде у Француској, сарађивали су са поменутим интелектуалцима и настојали да укажу не само на српске интересе, већ и на могући значај сукоба Аустроугарске и Србије за даљи развој међународних односа. Француски војни стручњаци, као што је већ помињани Леон Ламуш, били су опрезнији у пружању подршке Србији у време изражене напетости између Аустроугарске и Србије. У делу La Bosnie à la veille et au lendemain de l’annexion Ламуш детаљно описује живот становништва у Босни и Херцеговини од 1878. године до анексије 1908. године, при чему износи статистичке податке о броју школа, цркава, описује начин рада и структуру администрације, при чему је нагласио да је „један велики пропуст у резултатима окупације“ мали број школа јер Аустроугарска „интелектуалном развитку становништва није поклонила пажњу“. Ипак, Ламуш оправдава анексију Босне и Херцеговине и показује ограничено разумевање за српске интересе.

Односи између Аустроугарске и Србије од Анексионе кризе постали су важна тема публикација француских научника и публициста, од којих је већина показивала значајно разумевање за српске интересе. Француски интелектуалци су отишли и корак даље и заједно са српским интелектуалцима настојали да преко јавности остваре притисак на доносиоце одлука у француској држави да пруже конкретну подршку Србији. Иако је подршка званичне Француске српским захтевима у време анексије изостала, пре свега како би се избегао рат, створен је снажан утисак у француској јавности да су захтеви Србије праведни и да у будућности треба посветити већу пажњу догађајима на Балкану јер је немачки продор на Исток водио овим  путем.

Професор Сорбоне, Емил Оман, кроз своја два рада „En Bosnie“ и „La nationalité serbo–croate“  показује високи ниво разумевања за српске националне интересе. Својом расправом о Босни из 1906. године, Оман је скренуо пажњу француској јавности на незадовољство српског становништва према окупационим властима. Чланак се појавио исте 1906. године и као посебна брошура. (E. Haummant, „En Bosnie“, La Revue de Paris, 1906). Његов став против аустроугарске политике у Босни и на Балкану, био је у сагласности са ставовима српских интелектуалаца. Проучавајући актуелна питања међународних односа француски интелектуалци су посебну пажњу усмерили на Аустроугарску и Балкан, па је сусрет са Србима и српским питањем и код Ернеста Денија био неминован. Дени, који је долазио у Србију два пута до Првог светског рата и био члан Српске краљевске академије од 1912. године, истицао је да Аустроугарска представља оруђе немачког експанзионизма и упоредо са подржавањем идеје чешке државе подржао и идеју југословенства. Емил Оман и Ернест Дени су анализу односа Србије и Аустроугарске од периода Анексионе кризе и Балканских ратова дефинитивно усмерили ка подршци француских интелектуалаца уједињењу Јужних Словена као значајном интересу француске политике на Балкану.

Немири на Балкану почетком 20. века и избијање Младотурске револуције јула 1908. године додатно су утицали да Немачка, након неуспеха у Мароку, измени своју освајачку стратегију и започне реализацију „продора на Исток“ („Drang nach Osten“). Балкан је постао место борбе европског капитала за превласт на њему, а истовремено, био је захваћен националним врењем, с израженим aнтиаустријским расположењем Јужних Словена, нерешеним аграрним и националнним питањем у Босни и Херцеговини. Аустроугарска је уз немачку подршку, имала интерес да овлада Балканом и заустави јачање српског националног покрета и идеје уједињења Јужних Словена. Како би зауставила даљу изградњу економске самосталности Србије и супротстављање пропаганди о јужнословенском јединству, Аустроугарска је планирала изградњу железничке линије која би повезивала аустријску железничку мрежу са Солуном, преко Босне и Херцеговине и Новог Пазара. Овим је економско осамостаљивање Србије наишло на велике проблеме, као и француско ангажовање око пројекта Јадранске железнице. Никола Пашић изнео је 1908. године идеју пруге „Дунав – Јадран“ и уз подршку руске дипломатије, која је сматрала да питање железница на Балкану не прелази економски оквир, Србија је затражила и подршку Француске. Мирослав Спалајковић, начелник Министарства спољних послова Србије и Миленко Веснић, српски посланик у Паризу, водили су преговоре са бившим директором Отоманске банке и председником Источног финансијског друштва, Робером Навилом, како би оформили француско-српски конзорцијум за изградњу железнице. Међутим, изградњу железнице у други план потиснула је анексија Босне и Херцеговине 1908. године.

У периоду међународне кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине, Француска је била активна у њеном смиривању и настојала је да подржи продирање свог капитала у Србији. За Французе је посебни значај имала изградња пруге Морава – Тимок (Параћин–Зајечар) јер је повезивао Бор, односно руднике, које су још од 1904. године експлоатисала француска предузећа. У септембру 1908. године предузеће под управом Манжа, добило је концесију за изградњу пруге Морава – Тимок, али је затварање аустро-српске границе, забрана  коришћења аустроугарске железнице и отежано снадбевање спречило изградњу у предвиђеном року. Уз подршку руске дипломатије, у лето 1909. године, поново је покренуто питање железнице Дунав – Јадран. Српска влада је француском дипломатском представнику Декоу изнела став на основу кога је изградња железнице била легитимно задовољење због српског уважавања савета великих сила у време анексионе кризе, али до реализовања начелне подршке Пишона није дошло. Француски министар Пишон је утицао на Цариград да убрза доношење позитивне одлуке о изграђивању железнице. Из страха за своје интересе у Османском царству, Пишон је променио своје мишљење и одустао од инсистирања код Порте на изградњи пруге јер Француска „никада није имала никакав директан нити посебан интерес у том послу“.

Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске изазвала је  узнемирење код великих сила јер је указала на могућност избијања општег рата. Србију су захватили протести и ратоборно расположење, а српска влада предузела је дипломатску акцију у Берлину, Паризу, Лондону и Риму. Поменути догађаји на Балкану имали су широк одјек на међународној сцени, али велике силе нису биле спремне за рат. Француско држање према Србији у периоду непосредно пре Анексионе кризе остало је присутно и у току саме кризе. Српски посланик у Паризу Миленко Веснић покушао је без успеха да придобије подршку министра спољних послова Француске Стефана Пишона и председника владе Жоржа Клемансоа. Француска влада везала се за став Енглеске и сматрала је да повреда Берлинског уговора није довољан разлог да се крене у рат. Стога није упутила ни протест против чина анексије, који је био и чин кршења међународних уговора. Овим је Француска јасно истакла опредељење да усклади своје односе са Немачком, очува своје интересе у Османском царству и не заоштрава односе са Аустроугарском.

Веснић је писао да Француска није у прилици „затезати жице“ према Немачкој због „све већег јачања социјалистичких и интернационалистичких тежњи, а друго стога што би сад већ било тешко разуверити Французе да Мароканско питање није главни повод евентуалном сукобу, а опет ради њега је готово немогуће ратовати у овој земљи под данашњим приликама“. У фебруару 1909. године Француска и Немачка су потписале декларацију на основу које је Немачка признала политичку превласт Француске у Мароку, а Французи обећали да неће ометати немачке економске интересе. Крајем истог месеца, Француска је писала Русији да анексија Босне и Херцеговине „не обухвата виталне интересе Русије“, као и да „француско јавно мишљење не би могло схватити да би такво питање могло одвести у рат у којем би француске и руске армије морале да учествују“.

Ипак, група француских интелектуалаца, коју су чинили професори, новинари и публицисти: Албер Мале, Виктор Берар, Емил Оман, Шарл Лоазо и Огист Говен организовала је протесте против анексије и држала предавања у корист Срба. Француски министар Пишон је на иницијативу српске дипломатије покушао да ублажи незадовољство Србије анексијом Босне и Херцеговине. У складу са српским интересима Пишон је изразио решеност да Србија добије извесно задовољење. Ово обећање имало је за циљ смиривање страсти које су водиле у рат на Балкану. Посебно тежак ударац српској влади било је неодобравање француског зајма почетком 1909. године јер Француска није желела да финансира рат Србије против Аустроугарске.  Ипак, водеће француске дипломате у време кризе на Балкану су имале свести да је крај османске власти над европским поседима близу и да је потребно да Француска има став који неће бити само праћење руских потеза. Пол Камбон, дипломата са искуством и утицајем, познавао је одлично Балкан и означио је Беч „водећим генератором проблема на Балкану“. Познавање и разумевање балканских проблема код француских дипломата стварало је простор за нове дипломатске акције Србије у Француској. За политичку подршку Француске српским интересима се у овом периоду нису створили пуни услови и српска страна је настојала да искористи оно што јој је било понуђено – виши степен економске и културне сарадње.

Када је 1909. године опасност рата отклоњена, српска делегација предвођена министром спољних послова Србије Милованом Миловановићем покушала је да добије економске повластице за ублажавање кризе. Априла 1909. године Миловановић је повео опсежну кампању код француских дипломатских, политичких и банкарских кругова за пројекат новог зајма и јула 1909. године склопљен је прелиминарни уговор о зајму, а у новембру 1909. године потписан је и Уговор о зајму. Да би смирила тензије између Аустроугарске и Србије, француска влада је прихватила немачко финансијско учешће, уз намеру да онемогући српске војне поруџбине код немачке индустрије. Српски министар Миловановић, користећи аргумент могућег кашњења у испоруци, није желео да врши војне поруџбине код Немаца, иако су цене Крпуа биле ниже од Крезоа. Од 1885. до 1908. године у Француској су извршене три велике набавке топова (1885., 1899., 1908.) које су имале политичку тежину. Овим је у од периода након анексије Босне и Херцеговине учвршћено економско-политичко везивање Србије за Француску, што је уз генерацијску опијеност њене елите француском културом водило многоструким утицајима Француске у Србији и међу Србима на Балкану.

У овом периоду француска осигуравајућа друштва Que Patronal и Sièdge Socile искористила су повољну климу за француску привреду и отворили су филијале у Србији. Француска политика према Србији уз висок ниво економске заинтересованости за Србију и постепено појачано политичко интересовање показује осцилације, колебање и промишљеност. Неутралисање могућности да дође до рата за који Француска није била спремна карактеристика је француске балканске политике. Оснивање Banque Franco–Serbe (Француско-српска банка) 1910. године директно је потпомогнуто активностима француске владе с циљем да се оствари монополистички положај француског капитала. Државни врх Француске плашио се поремећаја на Балкану који би угрозили француски капитал уложен у Османско царство преко Царске отоманске банке..

Француски научници и публицисти, као и дипломате у Бечу и Београду, у периоду од 1894. до 1914. године посматрају односе Аустроугарске и Србије у склопу блоковске поделе, распада османске власти на европским поседим и немачког продора на Исток. Пажњу посвећену Балкану, Србији и Србима, од 1894. године и склапања споразума са Русијом, увећавале су међународне кризе и раст економске и политичке моћи Немачке. Француски интелектуалци Шарл Лоазо, Андре Шерадам, Ернест Дени и Емил Оман су својим текстовима указивали на могућност да словенски свет Балкана, односно будућа заједница Јужних Словена, буде одбрана од ширења германизма. Односе између Србије и Аустроугарске француски интелектуалци су посматрали у контексту немачког продора на Балкан и распада османске контроле и власти над европским поседима. У духу заштите интереса Француске, интелектуалци су опрезно, од Анексионе кризе, а од Балканских ратова и све отвореније, исказивали несимпатисање аустроугарске политике према Балкану и Србији.