Однос Српске либералне странке према политичким догађајима у Хрватској крајем XIX века
Аутор: Мср Љиљана Драгосављевић Савин
Однос политике Српске либералне странке према политичким догађајима у Хрватској је био изузетно комлексан, аналогно сложености политичких догађаја. Још у револуционарним данима 1848. године, Срби су захтевали да у оквире аутономне српске Војводине, у оквиру Хабсбуршке монархије уђе и Срем, истичући своје етничко и историјско право. Одлукама Мајске скупштине и Хрватског сабора из 1848. године, усаглашено је да Срем припадне Војводини, а да Војводина уђе у равноправни политички савез са Хрватском. Након завршетка револуционарних догађаја, Патентом Хабсбуршког цара Франца Јозефа о оснивању Војводине (Војводства Србије и Тамишког Баната), Срем је делом припао Војводини. Након укидања Војводине царским декретом 27. децембра 1860. године она је поцепана, тако што је до тада војвођански део Срема инкорпориран у Хрватску, а Банат и Бачка у Угарску.[1] Увидевши нову политичку ситуацију Срби су на ванредном Благовештанском сабору формулисали свој захтев да „Област она у којој Срби по већини живе, има се признати као област србска у краљевини Угарској, односително у троједној краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији „Војводовина Србска“захтевајући за такву Војводину најширу аутономију, али признајући претходна царска права највише инстанце за подручје Баната и Бачке краљевини Угарској, а за подручје Срема Хрватској. Овакви захтеви су додатно антагонизовали до тада већ нарушене Српско-хрватске односе и изазвали лавину жучи у јавном дискурсу Хрватске.
Након Аустро-Угарске, односно годину дана касније, 1868. године, Угарско-Хрватске нагодбе, Хрватска је добила сопствени Сабор и извесна политичка права, али Угарска је задржала облик политичке контроле у унутрашњим односима Хрватске путем права да номинује Бана, који је имао својства угарског краљевског регента за Хрватску. Оваква Хрватска, односно краљевина Хрватске и Славоније је позната још и као Банска или „Банална“ Хрватска, а у свом саставу није имала Далмацију и Истру које су биле под директном управом Аустрије, као ни Међумурје и поморски град Ријеку којима је директно управљала Угарска.[2] Најмање осамдесет процената становника Хрватске су чинили сељаци који су живели од разних видова пољопривредних активности, а индустрија је била изузетно неразвијена, до те мере да се уопште не може статистички исказати.[3] Овај период се посебно лоше одражавао на српску популацију у Хрватској и Славонији. За педесет година, од 1840. до 1890 године, број Срба се увећао за свега 11.49%, док се број Хрвата повећао чак за 26.73%. Укупно учешће Срба у популацији Хрватске и Славоније је наставило да опада, о чему сведоче подаци да је 1880. године било 26.30% Срба, 1890. године 25.95%, 1900. године 25.52% и 1910 године 24.95% Срба. Изузев Вараждинске жупаније где је било мање од 1% Срба, у свим осталим жупанијама Срби су сачињавали значајан корпус од 15.63% до 51.13%.[4]
Српско-хрватски односи су делимично третирани и у фундаменту Српске либералне странке у Угарској – Великобечкеречком програму из 1869. године, чији је прави назив који је лично Светозар Милетић дао „Основа програма за српску либерално-опозициону странку“. Програм Српске либерално-опозиционе странке је предвиђао више одредби које су се залагале за велика аутономна права Срба, али и за јачање права Хрватске према Угарској. Програм Српске либерално-опозиционе странке између осталог прецизира: „Што се Тројне Краљевине тиче, ту Срби треба да заступају на угарском сабору начела, која воде правој федерализацији тих земаља са Угарском, и да потом иду на промену закона који су Тројну Краљевину провинцијом Угарске начинили… На пољу међуземаљске политике сваком датом приликом потпомагати тежње хрватско-српског народа за потпуном аутономијом у Троједној Краљевини… У интересу српско-хрватског народа у Тројној Краљевини (главна карактеристика Српске либералне странке треба да буде – М.С.): опозиција против незаконито спроведеног поравнања и заступања автономних и материјалних права нашег народа с оне стране Дунава, на основу земаљске равноправности и федералне самосталности.“[5] Међутим, Великобечкеречки програм српских либерала наводи као примарни императив: „Захтевати од престола, владе и сабора, да се закључења српског конгреса од године 1861., било иницијативом сабора или српских заступника, у претрес узму.“[6]
За разумевање односа Српске либералне странке према српско-хрватским односима у учешћу у политичком животу Хрватске и Славоније, неопходно је укратко се осврнути на период владавине бана Мажуранића Хрватском. Хрватска народна странка је 1867. године, уплашена од могућих последица дуализма и могућности наметања неповољне коалиције са Угарском променила свој дотадашњи став према Србима и издејствовала, свечану изјаву Хрватског сабора „да троједна краљевина признаје народ српски, који у њој станује, као народ са хрватским народом истоветан и равноправан“[7], а нешто пре тога је донета одлука да се службени језик у Хрватској назове хрватски или српски. Дошло је до утапања Мажуранићеве самосталне странке са Народном странком, а због страха од притисака Беча и Пеште савез са Србима је постао веома пожељан. Срби из Хрватске, а нарочито Срема који су до тада били значајним делом уз Милетићеве народњачке односно либерале, здушно су пружили подршку Народној странци у Хрватској. Организација Народне странке се ослонила на организацију Српске народне слободоумне странке у Срему коју је предводио Јован Суботић, и управо је на овом подручју остварила најбољи резултат од укупно 14 посланика колико је Народна странка добила, 5 је било из Срема.
Након што су употребљени као средство за долазак на власт Народне странке, Срби су од 1873. до 1880. године у периоду Мажуранићеве владе, као политички фактор у Хрватској потпуно одбачени. Бан Мажуранић и Народна странка су заборавили на свечану изјаву о равноправности и вратили се својој политици из шездесетих година, проповедајући да у Хрватској постоји само један „дипломатички“, односно политички народ – хрватски. Овај спецификум је била мађарска и хрватска обрада немачког феудалног принципа Cuius regio – eius religio. Ово је један анахронизам који је у периоду нестанка феудализма и рађања грађанских слобода, у чему је аустроугарска монархија прилично каснила, покушавао да докаже како у некадашњим мађарским феудима, односно угарској држави може да постоји само један политички мађарски народ, а хрватски политичари су аналогно томе проповедали могућност постојања само хрватског политичког народа у Хрватској, Славонији и Далмацији. Мажуранићева влада је почела активно да спроводи похрваћивање, укидање српских вероисповедних школа и искорењивање ћирилице. Додатни антагонизам између Народне странке и српског политичког фактора је изазвало одушевљење хрватских владајућих кругова аустријском окупацијом Босне и Херцеговине, у чему су видели прилику да се у једној од будућих фаза Хрватска прошири на ове, тада доминантно српске области. [8]
Срби су у периоду Мажуранићеве владе изгубили првобитни елан борбе за општа права Хрватске и Славоније према Угарској и почели да се окрећу својим, угроженим националним интересима, обзиром да су јачањем Хрватске више изгубили него добили. Погажена су им аутономна права која су имали у периоду пре нагодбе, попут признате народности, вероисповедних школа, употребе ћириличног писма.
Мажуранића је наследио гроф Ладислав Пејачевић (1880-1883). У години његовог доласка на власт, дошло је и до отцепљења дела Народне странке у Неодвисну народну странку на челу са Матијом Мразовићем, који су по страначком гласилу Обзор постали познати као обзораши. Чињеница да су антисрпски декларисани Праваши и Мразовићеви обзораши, који су се тек испилили из Мажуранићевог гнезда, имали 32 посланика, а народњаци бана Пејачевића 38, натерала је бана да поново обрати пажњу на српски политички фактор и у том циљу покуша да буде за нијансу толерантнији према Србима него његов претходник Мажуранић и конкурент Мразовић, односно Oбзор. Већу толеранцију према Србима морао је и да покаже због предстојеће интеграције Војне границе у цивилну Хрватску, којом ће се број Срба у Хрватској попети на преко пола милиона односно 25%.[9]
Ускоро је дошло и до раздора до тада јединственог српског политичког покрета у Хрватској и Славонији. Док је један део српког грађанског политичког корпуса остао веран Милетићевом Великобечкеречком српском Либерално-опозиционом програму, други део је приступио тзв. реалној политици прилагођавања постојећим условима. Овај расцеп је био иницијална каписла и модел великог расцепа који ће наступити 1884. године поводом Великокикиндског програма у српском грађанском друштву у Угарској (пре свега у Банату и Бачкој). Како у целој Угарској, тако и у Хрватској, српски опозициони покрет, предвођен Милетићевим народним либералима доживљавао је својеврстан „замор материјала“, а и Милетић као неоспорни вођа почео је полако да губи контролу над ситуацијом и тоне у болест, коју су прогони и тамнице убрзале. Група истакнутих српских првака из Хрватске, међу којима и знатан број саборских посланика, склоних опортунијој политици организовла је 1878. године тајни састанак у Черевићу. Тада је усвојен програм којим се дефинитивно одустало од опозиционо-либералног Бечкеречког програма, а чији ће најзначајнији елементи бити суштински пренети у Великокикиндски програм српских нотабилитета у Угарској 1884. године. Есенција овог програма је садржана у прихватању реалног стања, одустајања од опозиције, прихватању дуализма, угарско-хрватске нагодбе, залагањем за општа грађанска права и аутономију српске цркве и школе. Српски нотабилитети су убрзо успоставили извесну координацију са патријархом Германом Анђелићем и прорежимски оријентисаним привилегованим клером, који су нашли заједнички интерес у деструкцији и слабљењу Милетићеве Српске либералне странке. Већ у септембру 1880. године сви српски посланици, сем једног, су приступили саборском клубу Народне странке хрватског бана. [10]
Након раскола међу српским либералима у Хрватској, српским либералима Угарске, од хрватских странака као најприхватљивија чинила се Неодвисна странка, односно обзораши, а Михајло Полит Десанчић је из Угарског сабора чак поручио да ће Срби Троједнице на следећим изборима подржати ову странку. Српски посланик у Хрватском сабору, који је остао веран Милетићевом либералном програму, др Милан Ђорђевић је приступио клубу Неодвисне странке, рачунајући на то да ће ова странка одржати право Срба на своје име, школе, употребу ћирилице у заједничкој политичкој борби равноправних Срба и Хрвата. Убрзо је постало јасно да ни обзораши нису спремни на прихватање српских предлога, па је под утицајем српских либерала из Угарске, сазрела мисао да се Срби у Хрватској и Славонији окупе у једну посебну, самосталну, српску странку. Под руководством српских политичара из Срема, др Стевана Димитријевића и др Милана Ђорђевића, уз присуство Светозара Милетића, 1881. године на конференцији у Руми је основана Самостална српска странка и усвојен српски програм. Даљи рад ове странке ће увек бити ослоњен на политику и публицистику Српских слободоумаца са центром у Новом Саду.
Након избора 1883. године и доласка Бана Куена Хедерварија на чело Хрватске, уз помоћ патријарха Анђелића и читавог сплета околности, Срби су у Хрватски сабор ушли разједињени. Упркос наведеном, једна од најзначајнијих тековина овог периода је и формирање Самосталног српског клуба у хрватском сабору на челу са Јованом Суботићем и Богданом Медаковићем, а на основи румског програма. Како би обезбедили подршку, бан Куен и Народна странка почели да ласкају Србима и обећавају да ће се максимално трудити око српског програма, док је хрватска опозиција, српско груписање подвргла жестокој критици. У комплиментима који су стизали од Народне странке и бана, српски нотабилитети су посебно пронашли покриће својој политици. Сам самостални српски клуб је био дубоко подељен, а у себи је садржао и знатну компоненту конзервативних нотабилитета и владиноваца, чији је идејни мецена био патријарх Герман Анђелић, а стубови у сабору Хрватске и Славоније, Светозар Кушевић и Ђуро Ђурковић.[11]
Када су већ нови избори за хрватски сабор били извесни у новој жељи да придобију Србе, хрватски бан и сабор су прихватили предлог Српског самосталног клуба и усвојили 28. августа 1884. године Српски закон. За закон су поред Српског клуба, гласали и посланици Народне странке (који ће касније формирати странку Средишта или Центрума), и део неодвишњака. Праваши и део посланика неодвисне странке који су се ултимативно противили било каквим па макар и минималним уступцима према Србима, напустили су седницу сабора. Српски закон је допустио Србима из Хрватске и Славоније који припадају Карловачкој митрополији да регулишу своје црквене, школске и закладне послове на црквено-народним саборима, али у складу са осталим важећим законима и под надзором владара. Сабори су могли бити сазивани само на предлог патријарха, а уз дозволу владара. Србима је признато право на „грчко-источну“ веру и извесна државна помоћ за црквену организацију, као и употреба ћирилице на најнижим инстанцама у општинама у којима су Срби чинили неспорну већину. Хрватском бану је поверено искључиво право контроле и оцене спровођења овог закона. Поред српских либерала из Угарске, овај закон су оштро критиковали и радикали, а и сам клер на челу са патријархом Германом Анђелићем. Чињеница да је овај закон изразито одбацио и Анђелићева минималистичка очекивања, довољно говори о свему. Поред свега наведеног убедљиво највећа техничка мана Српског закона је чињеница да он није ни могао да почне да се примењује док за њега не стигне потврда, тј. „санкција“ владара, а санкција ће стићи тек кроз три године, али за законски предлог са драстично редукованим правима Срба. Прави однос према српском вероисповедном питању Хрватска влада је показала већ следеће године када је за потребе православне цркве издвојила скоро 32 пута мањи износ него за потребе католичке цркве, иако су православни Срби чинили више од четвртине популације.[12]
Издвајањем нотабилитета у Хрватској, преостали део српског, грађанског, опозиционог корпуса, формиравши Самосталну српску странку, остао је наслоњен на Српску народну слободоумну странку из Угарске и наставио да функционише као њен саставни део са одређеним специфичностима. Великокикиндским програмом из 1884. године и иступањем нотабилитета из јединствене Српске народне слободоумне странке, дошло је одмах до фактичке, а 1887. године и до формалне поделе преосталог дела овога, некада јединственог, српског, народног, либерално-опозиционог покрета на две фракције, односно политичке странке – радикалну окупљену око Јаше Томића, Заставе као страначког гласила, односно либералну окупљену око Мише Димитријевића и Браника. „Расцеп Српске народне слободоумне странке до којег је коначно дошло 1887. године није остао без последица ни по страначко-политички живот Срба у Хрватској. Захваљујући Павлу Јовановићу и његовом Србобрану, већи део самосталаца се определио за радикале. Међутим, у најужем руководећем делу Самосталне странке, било је и оних који су по схватањима били ближи либералима и њиховом Бранику него радикалима и њиховој Застави. То је, међу осталима, био случај са Богданом Медаковићем и Николом Гавелом, којима се у многим акцијама национално-политичког, економског и културног значаја придруживао и барон Јован Живковић. Услед различитих опредељења унутар Самосталне странке, годинама је у њеним редовима владало двојство. Основна страначка линија била је радикалска, али је упоредо са њом била присутна и политика либерала. Стога је у странци долазило до унутрашњих трзавица и несугласица за које је понекад сазнавала и јавност.“[13] Самосталци по главној линији и персонално и по политичком методу са радикалима од 1887. до 1896. Године, сачињавали једну политичку странку са два назива. До њиховог потпуног разилажења је дошло како због сталног постојања снажне пролибералне струје у оквиру самосталаца, као и због сукоба интереса са радикалима везано за изборне активности у Срему.
Можемо да закључимо да је Српска либерална странка из Угарске вишеструко била инволвирана у политичка дешавања у Хрватској и Славонији – директно деловањем пролибералних елемената у оквиру Самосталне српске странке и одјека Браниковог писања и парламентарних активности либерала, као и индиректно заузимајући активан политички став везан како за национална питања Срба у Хрватској, тако и за односе према Хрватској као државно-правном спецификуму, хрватским политичким партијама и Хрватском народу генерално.
[1]Василије Крестић, Српско-хрватски односи и југословенска идеја у другој половини XIX века, Београд1988, 83-86. (даље: Српско-хрватски односи)
[2]Barbara Jelavich, History of the Balkans – Twentieh Century II, Cambridge 1994, 65.
[3]Игор Караман, Основна обиљежја друштвено-економске и националне структуре градског становништва у сјеверној Хрватској поткрај XIX и на почетку XX стољећа, Југословенски историјски часопис бр.4, Београд 1969, 129-136.
[4]Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914, Београд, 2010, 362-363. (даље: нав.дело)
[5]В. Крестић, Р. Љушић, нав.дело, 36.
[6]Исто, 34.
[7]В. Крестић, Српско-хрватски односи, 161.
[8]В. Крестић, нав.дело, 265-266.
[9]Исто,267-269.
[10]Исто, 271-273.
[11]Исто, 308-321.
[12]Исто, 302.
[13]В. Крестић, нав.дело,311.
Остави коментар