Односи ЕУ и Русије

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Односи Русије и европског Запада имају дубоке историјске корене, имајући у виду да је Русија својим великим делом на европском континенту. Карактеристика тих односа је, с једне стране прожимање културних, научних и економских потенцијала, али и честих ратних сукоба и заоштрених односа. Као и у случају Америке, односи Европе са Русијом (СССР-ом), добијају један посебан облик завршетком Другог светског рата. Силе победнице деле Европу на зоне интереса, где Америка доминантно врши утицај на европском западу, док је већи део централне Европе и европског истока постао зона утицаја СССР-а.

Стварањем НАТО савеза 1949, под изговором заштите од комунистичке претње, настаје дубок јаз између две водеће силе победнице, САД и СССР-а. Отпочиње период познат као „хладни рат“. Све већа присутност и улога НАТО-а на тлу европског запада, а нарочито улазак Западне Немачке у Савез, изазвали су одговор на Истоку. На иницијативу Никите Хрушчова, 14. маја 1955. године у Варшави, долази до потписивања Споразума о пријатељству, сарадњи и међусобној помоћи, познатијег као Варшавски пакт.  У чланство улазе све европске земље које су у том тренутку под директним утицајем СССР-а: НР Албанија (иступила 1968), НР Бугарска, Чехословачка СР, Немачка ДР (до 1990), НР Мађарска, НР Пољска, СР Румунија и наравно СССР. Југославија није била чланица, јер је раније (1948) дошло до сукоба СФРЈ са СССР-ом. Јасно је, дакле, да је овај чин био само одговор Москве на акције коју су САД покретале на западу.

Током деценија „хладног рата“, сарадња Москве и европског запада се углавном сводила на куповину јефтиних руских енергената, руда и сировина. Падом Берлинског зида и економским колапсом СССР-а, настају радикалне промене на тлу Европе. Све државе чланице Варшавског пакта, окрећу се искључиво Западу, док републике чланице СССР-а постају самосталне државе. Чехословачка се дезинтегрише мирним путем, док Југославија нестаје као држава у серији грађанских ратова 90-их.

И сама Русија у том периоду прихвата либерално-капиталистички модел и то у најсуровијој верзији „шок терапије“ Светске банке и ММФ-а, чиме постаје лак плен западних банкара и локалног полусвета. Корупција и криминал су цветали, а Русија је преживљавала једну од најтежих деценија своје историје.

Паралелно са одржавањем привида партнерских односа са Русијом, Запад (Америка) крши обећање о неширењу НАТО-а на исток, дато Михаилу Горбачову током преговора о уједињењу Немачке. При томе, бивше чланице Варшавског пакта убрзано постају чланице НАТО-а и отпочињу процес интеграције у ЕУ.

Године 1999. године, паралелно са агресијом НАТО-а на СР Југославију, руске безбедносне структуре отпочињу једну тиху транзицију власти. Маргинализује се, а потом и уклања председник Борис Јељцин (принуђен на оставку), а на његово место инсталира кадар ФСБ-а Владимир Владимирович Путин. Прву деценију 21. века обележило је довођење државе у ред, економско стабилизовање, јачање привреде и војске.

Године 2007. на Минхенском безбедносном форуму, Путин први пут отворено критикује америчку експанзионистичку политику и непоштовање међународног права. У међувремену, као одговор на руском јачање, ЕУ у своје чланство 2004. године прима скоро све бивше чланице Варшавског пакта. Све отворенији ривалски однос Русије и Запада добија додатно убрзање. Дванаестодневна инвазија на Грузију, августа 2008. била је прва озбиљна демонстрација војне моћи Русије и њене одлучности да штити националне интересе и ван земље.

Током тог периода, економски односи ЕУ и Русије нису прекидани, тим пре што су европске привреде максимално користиле приступ јефтиним руским енергентима. Вешто балансирајући током своја четири канцеларска мандата, Ангела Меркел је (упркос притисцима САД-а), испословала изградњу Северног тока 2 за транспорт руског гаса у Немачку и друге земље Запада. Пројекти Јужни ток и (делимично) Турски, били су спречени притисцима САД-а. Године 2014. наступа прекретница и радикално удаљавање у односима Русије и Запада.

Службе САД-а организују државни удар у Украјини, инсталирајући режим заснован на екстремно антируским идејама. Русија потом муњевито ставља Крим под своју контролу, док Кијевски режим војно напада источне регионе земље, насељене већинским руским становништвом. Запад узвраћа економским санкцијама против Русије због анексије Крима.

Земље Запада све отвореније организују и опремају украјинску војску, стварајући од Украјине полигон за сукоб против Русије. Криза постаје непремостива. Године 2022, 24. 2. Русија отпочиње Специјалну војну операцију на територији Украјине, чиме креће отворени војни сукоб који још увек траје. Запад радикализује политичку санкцију, сврставајући се тиме отворено на украјинску страну. Стиче се утисак да је Русија већ одавно, а нарочито од 2014. изгубила сваку илузију о сарадњи и партнерству са Западом, што показује убрзани развој и улагања у стратешке гране привреде, производњу хране као и развој војног комплекса. Русија своје партнере и савезнике сада проналази у другим деловима света, те кроз интеграционе формате као што су БРИКС И ШОС умногоме утиче на изградњу нове геополитичке мапе света.

Нема сумње да ће односи Русије и Запада још дуго бити у прекиду, управо како је и на симболичкој равни то показао чин минирања Северног тока 2.