ОКЛЕВЕТАНИ ИВО АНДРИЋ

Маргиналије о студији Оклеветана књижевност Бориса Булатовића

Аутор: Борислав Вукашиновић, адвокат у пензији

Коаутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

„Ни с ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго и стали смо на пола пута забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке и више нема ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог рјешења…“

Меша Селимовић о муслиманима, из романа Дервиш и смрт

Осамнаестог септембра 1961. Комитет за Нобелову награду једногласном одлуком предложио је да Иво Андрић за 1961. добије награду за књижевност, а Шведска академија наука је прихватила предлог. Тиме је завршен један веома компликован поступак кандидовања, који је за Андрића почео 1958. када је Савез књижевника Југославије предложио да он и Мирослав Крлежа поделе ову награду. У говору који је приликом уручења Нобела одржао секретар Шведске академије наука Андреас Естерлинг између осталог је истакнуто да је Андрић одликован за епску снагу којом обликује мотиве и судбине из историје своје земље.

Док је трајао поступак за доделу награде, а и после тога, када је Андрић с правом стекао светску славу, његова дела превођена на светске језике, а југословенска књижевност ушла у светску књижевност, дакле испод тог преовлађајућег тока, неприметно се појавила негативна рецепција Андрићевог књижевног дела, заснована на двема политичким парадигмама: једна је била утемељења на теорији социјалистичког реализма у књижевности и уметности, а друга, која је веома доминантна и чији се представници регрутују из муслиманске средине, свој негативан однос према Андрићу заснивала је на уверењу о његовој мржњи према Муслиманима испољеној у његовим књижевним делима, докторској дисертацији и другим политичким списима.

По теорији соцреализма уметничка истина и објективна стварност треба да се подударају. Само под тим условима књижевност доприноси развоју и унапређењу социјалистичког друштва. Пошто по представницима ове теорије Андрићеви рани радови (приповетке) не испуњавају овај услов, и поред њихове уметичке и стилске вредности, не могу добити позитивну оцену. Пошто је ова теорија давно напуштена у књижевности, она се и није односила на укупан Андрићев стваралачки опус, те није оставила негативне последице на његову књижевну репутацију. Отуда је на овом месту помињемо само као историјску чињеницу.

Прву негативну критику Андрића у југословенско-муслиманској средини изнео је Шукрија Куртовић у свом делу ‘На Дрини ћуприја‘ и ‘Травничка хроника‘ од Иве Андрића у светлу братства и јединства. Реч је о расправи која је први пут објављена у часопису Босански погледи у периоду 1961–1963. у четрнаест наставака. Власник и издавач овог часописа био је Адил Зулфикарпашић. Као што наслов расправе и наговештава, негативна критика Андрићевог дела полази са позиције остваривања братства и јединства као највеће вредности вишенационалне југословенске заједнице, у чијем остварењу треба да учествују сви југословенски народи па и Муслимани, који су по Куртовићу у старту хендикепирани између осталог зато што их у својим делима Андрић као народ негативно осликава и то како у њиховој далекој, тако и у њиховој ближој прошлости. Куртовић конкретно замера што Андрић „наше Муслимане назива Турцима, што Србе и Хрвате реципрочно не назива хришћанима, што игнорише њихово словенско порекло, што даје преимућство верским разликама уместо оним елементима који учвршћују хомогеност народа у БиХ, већ воли да бира оне теме које постављају Муслимане у супротности са осталим сународницима, али врло упадно са православним Србима“. Куртовић конкретизује примедбе наводећи сцену из Травничке хронике где неколико босанских муслимана из врећа истреса одсечене носеве и уши убијених Срба, или и сцену из романа На Дрини ћуприја када набијају Радисава на колац.

Куртовићева критика Андрића ту се не завршава, већ се проширује и на догађаје о којима није писао, а чијом би уметничком обрадом допринео идеалу за који се он (Куртовић) залаже. Тако замера Андрићу што није актуелизовао примере усташког насиља над Србима у НДХ, што није писао о негативним последицама аустроугарске окупације Босне, потом му замера што као писац занемарује бројне примере национално свесних босанских Муслимана у револуционарном покрету ондашње омладине (пред Први светски рат), или већинско учешће домаћег муслиманског становништва у свим националноослободилачким борбама у првој половини 19. века, најпре против истоверног турског, а затим аустроугарског и на крају фашистичког противника. Читајући ове примедбе стиче се утисак да се Куртовић ставља у положај иследника партијске комисије која утврђује Андрићеву кривицу за неизвршене партијске задатке. По овој логици Андрић би био одговоран и за оно што није учинио, а што је по замисли партијског апарата требао да учини, чак и зато што није нпр. измислио пеницилин, а то је као члан партије требао да учини. Овим Куртовић показује не само да је недобронамеран, већ и колико је далеко од елементарних знања о законитостима стварања уметничког дела. Зато и не чуди што овај рад није објављен у научној југословенској публицистици јер нема никаку научну вредност и компетентност.

Много оштрији у својим оптужбама према Андрићу били су сарадици окупљени око часописа Босански погледи. Један од уредника овог часописа (кад је Куртовићева расправа почела да се објављује), Смаил Балић, између осталог је записао да је дужност Муслимана да бране право на живот: „То право постаје дужност онога часа кад се појаве силе које им поричу сваку моралну вриједност трудећи се да их ставе ван закона. Типичан примјер оваквих реакционарних настојања пружа Иво Андрић, вјешт умјетник на писаној ријечи и комбинаторству, али подла душа која читав стваралачки људски вијек подгријава поставке о погубности муслиманског мисаоног свијета и Муслимана као људи.“

Такође веома оштар у својим оптужбама према Андрићу био је Адил Зулфикарпашић који је тврдио да „романи На Дрини ћуприја и Травничка хроника представљају оправдање покоља Муслимана”.

Мустафа Мулалић остаће упамћен по оспоравању Андрићеве Нобелове награде са становишта вредности његовог књижевног дела. По њему, на њено додељивање су утицали ванкњижевни разлози: дуг према југословенској књижевности и залагање југословенске културне дипломатије за Андрића. Међутим, чињенице су сасвим другачије. Тачно је да је Нобелова жеља била да у такмичењу за награду све нације буду што заступљеније, тим пре што је преовладала пракса да чешће награду добијају писци из великих књижевности. То је у случају Андрића био небитан фактор. Познато је да је тада неприкосновени владар Јосип Броз Тито био против тога да Андрић добије Нобелову награду, јер је сматрао да ову награду пре њега заслужује Крлежа. Тито је Андрића поводом пријема награде, на инсистирање Добрице Ћосића, примио тек после годину дана од додељивања, јер није хтео да се замери личном пријатељу Крлежи. На тај начин урушава се фама о залагању југословенске дипломатије за Андрића.

Нова фаза у негативном критичком контексту сагледавања књижевног стваралаштва Ива Андрића представља есеј Мухамеда Филиповића Босански дух у књижевности – шта је то?! (а и друга дјела), објављен у сарајевском часопису Живот 1967. Та фаза се може назвати фазом оспоравања са гледашта бошњачко-муслиманске позиције. Овај есеј није значајан само по негативном ставу о Андрићу, већ и зато што је покренуо питања која се тичу заснивања културног и националног босанског идентитета. Тај идентитет се не може разумети без утврђивања његове генезе. Наиме, Филиповић полази од схватања (које са њим дели Зулфикарпашић) да јединствени босански дух почива на идеолошкој концепцији богумиластва као темељу босанско-муслиманске етногенезе. Он тврди да су пре доласка Турака највећи број становника у Босни чинили богумили, који су имали и званичну Босанску цркву. Доласком Турака сви богумили су прешли у ислам, који је у верском смислу био компатибилан с богумилском вероисповешћу (која је од стране католичке и православне цркве третирана као јерес).  Према томе, богумили су примивши ислам постали директни преци данашњих Бошњака. „Путем оваквих интерпретација босанско-муслиманске етногенезе и доказивања њиховог богумилског порекла Филиповић и Зулфикарпашић […] вишеструко апострофирају муслимански део етнички јединственог бошњачког корпуса као примарну стожерну политичку опцију у Босни. По Филиповићу овај специфичан и трајан босански дух, који Босну одржава као целину, угрожава сепаратни српски и хрватски национални дух који су увезени са стране, а најтипичнији представници српског сепаратног духа су књижевници Петар Кочић, Светозар Ћоровић и Иво Андрић.”

Други реметилачки фактор „босанског духа” јесте „негирање светске улоге и значаја ислама, за европску повијест и исламску светску мисију”. Османлијска владавина није имала освајачки, већ мисионарски карактер, јер је за време османлијске владавине под утицајем ислама створена једна висока култура у Босни.

Насупрот идиличној слици о османлијској владавини у Босни коју заступа Филиповић, Андрић је заузео другачији став. У својој докторској дисертацији констатује: „Од одлучујућег значаја је то да је Босну, у најкритичнијем тренутку њеног духовног развоја, у доба када је превирање духовних снага достигло врхунац, освојио један азијатски ратнички народ чије су друштвене институције и обичаји значили негацију сваке хришћанске културе и чија је вера настала под другим климатским и друштвеним условима и неподесна за свако прилагођавање – прекинула духовни живот земље, изобличила га и од тог живота начинила нешто сасвим особено.” За Андрића је утицај турске владавине у Босни био апсолутно негативан по целокупни духовни и материјални положај свих народа који су живели у Босни (Турци– муслимани, Срби- православци, Хрвати- католици и Јевреји- мојсијевци).

Филиповићу и његовим следбеницима ваља поставити једноставно питање: како се десило да поред тако вишевековног позитивног деловања османлијске владавине Босна кроз векове, па и данас, остане једна од најнеразвијенијих држава Европе и то у сваком погледу – економском, политичком, културном итд? Ови Филиповићеви ставови нису остали без критичких реакција у самој академској средини. Први се тим поводом огласио Новица Петковић у свом чланку О једној доследној недоследности у којем поред осталог истиче да у жељи да објасни јединствени босански дух Филиповић сматра да је он најбоље изражен у исламској књижевности и на тај начин одбацује све остале књижевне токове у Босни, што је једнострана и нетачна теза. Далеко оштрији у критици Филиповићевих ставова био је књижевник Војислав Лубарда. За њега је Филиповић заговорник духа омразе и раскола народа, заговорник исламског фундаментализма чији се носиоци налазе у врховима партије и власти, који настоје да очисте „Босну и Херцеговину од свега што квари такозвану босанску самобитност и право старинаца (аутохтоних староседелаца) Муслимана да сами управљају Босном и Херцеговином”.

Исцрпнију критику Филиповићевих ставова дао је Станиша Тутњевић. По њему Филиповић у име неког апстрактног босанског духа покушава да негира „целокупну новију књижевност БиХ стварану на начелима и у оквиру универзалних националних категорија”; погрешно сматра да је пре појаве ислама постојао заједнички босански идентитет, чије је постојање угрожено сепаратним националним идентитетима у БиХ. Он посебно скреће пажњу на Филиповићев став о аболирању османлијске власти као освајачке и насилничке и који истиче неко неидентификовано сродство у идентитету освајача и хришћанске раје; указује на посредно додељивање повлашћеног места муслиманској заједници и њеној традицији, која заступа босански дух и која своје утемељење везује за Босну.

Веома изричит став о Филиповићевом есеју заузео је познати исламолог Дарко Танасковић, који аргументовано брани Андрићево становиште изнесено у књижевним делима и дисертацији, да је османлијским освајањем био прекинут континуитет босанске државности, босанског духа и босанског јединства.

Значајан допринос негативним оптужбама на укупно дело и личност Ива Андрића дао је сарајевски књижевни историчар Мухидин Ризвић у својим делима Књижевни живот Босне и Херцеговине између два рата и обимној монографији Босански муслимани у Андрићевом свијету издатој 1995. године, после његове смрти.

Истраживачки приступ Ризвића Андрићевом делу не подразумева само апострофирање „бошњачких ликова” са негативним особинама, већ подвлачи у цитатима из Андрићевих приповедака и романа сва места која му изгледају као показатељ инкриминисаног пишчевог става, по коме је деловање ислама оставило трајно негативне последице. Овакво виђење Ризвић образлаже Андрићевом уметничком и интелектуалном визијом у којој не постоји разликовање и изузимање словенских муслимана из историјског комплекса Турака као поробљивача.

Негативан однос према Муслиманима, по њему, налази се у Андрићевој личности која има два аспекта: егзистенцијално-каријеристички и неуротично-психолошки. Тако је Андрић властиту кривицу због издаје коју је учинио амбасадорским потписом Тројног пакта приповедачки искупљивао заменом теза и истицањем кривице Бошњака у сврху оправдања савремених злочина над њима. Реч је о тешкој инсинуацији Ризвића о улози Андрића у потписивању Тројног пакта. Историјска је чињеница да Андрић није био укључен у преговоре о Тројном пакту, јер тадашење власти нису имале поверења у њега. Познато је да је у тим преговорима учествовао Данило Грегорић, новинар који је био у добрим односима са Хитлером. Због неслагања са Тројним пактом Андрић је 26. фебруара 1941. поднео оставку на место амбасадора, коју ондашњи министар спољних послова није прихватио. За ову чињеницу знале су нове комунистичке власти, па Андрић због формалног присуства потписивању Тројног пакта није имао никакве штетне последице. Даље Ризвић сматра да Андрићева исламофобија произилази из психолошке структуре његове личности коју описује као „интимно трауматичну, неуротично-психологичну, пуну комплекса, девијантних еротских нагона, која се стваралачки изразила у низу сексоманских ликова, патолошких сцена, хомосексуалног мазохизма и садизма”. Ове констатације о Андрићу показују да од свих људских особина једино глупост и мржња немају граница. Када би Ризвићеве „дијагнозе” биле тачне, Андрићу би било место у психијатријској установи и не би у људском и уметничком смислу могао достићи такве висине које се мере Нобеловом наградом. Ризвићев однос према писцу типичан је пример андрићофобије. Ту је и тврдња да Андрићева исламофобија произилази и из његових идеолошких погледа које је преточио у књижевна дела. Ризвић је због превиђања разлике између идеологије и уметности критикован од многих књижевних критичара, посебно због тврдње да је Андрић у докторској дисертацији наступао са српских позиција. Управо супротно – он је разматрао однос између турске владавине и ислама с једне стране и европске културе с друге стране.

Есад Дураковић, познати оријенталиста и арабиста, у чланку Андрићево дело у токовима идеологије исламизма утврдио је да оно (дело) припада идеологији европоцентризма коју карактерише колонијални однос према исламској цивилизацији. По њему следи да Нобелова награда Андрићу није додељена због вредности његовог уметничког дела, већ због његове европоцентристичке оријентације. Треба напоменути да овим ставом он не износи никакву нови идеју, већ понавља ставове многих „теоретичара“ да се о Андрићевој награди одлучивало ван уметничких критеријума. Дураковићева пристрасност се огледа и у скретању пажње босанској културној јавности да не буде заведена чињеницом да је Андрић добитник Нобелове награде и да га уведе у обавезну школску лектиру, јер би то негативно утицало на васпитање младих генерација, пошто због њихове наводне негативне историје писац намеће колективну кривицу Бошњацима.

Следећа етапа дискредитације Андрића као антимуслиманског писца настављена је издавањем зборника Андрић и Бошњаци. Овај зборник је објављен након научног скупа који је одржан 13. и 14. новембра 1990. у Тузли, а поводом иницијативе бошњачког Опћинског друштва „Препород” о преименовању улице која је у овом граду носила његово име. Повод за одржавање овог скупа је баналан. Главни разлог за одржавање овог саветовања био је да се Андрићу, поред већ постојећих, припише и оптужба да је био један од главних архитеката остваривања „Велике Србије”. Мухадин Пашић је тада изнео став о томе да Андрић „због својих литерарних дела сноси већу одговорност од самих реализатора овог пројекта, те да је жив вероватно бисмо покренули утврђивање његове одговорности у Босни и за све страхоте које су се догодиле овом народу”.

Салих Јелимам, професор истоје на неколико универзитета у БиХ, поставио је питање Андрићевог боравка у Зеници, сматрајући да су и тај период његови обожаваоци прогласили политичким прогонством „јер је наводно страдао за идеале будуће државе”. У вези ове Јелимамове тврдње, Андрићеви биографи утврдили су следеће: Андрић је због учешћа у покрету Млада Босна изведен пред Мариборски суд и након 8 месеци проведених у затвору и суђења пуштен је из затвора, али није добио слободу, већ је прогнан (конфиниран) у своје место рођења Травник (март 1915), где се смешта у дому фрањевачког свештеника Алојзија Перчинлића, којем је његова мајка водила домаћинство. У јулу 1915. фра-Алојзије је премештен у Зеницу па са њим иду Андрић и његова мајка. Андрић је нажалост читавог живота боловао од туберкулозе, због чега му је здраствено стање било лоше и због тога је у априлу 1915. ослобођен војне обавезе. Међутим, у јулу те године из формалних разлога су га мобилисали и сместили у војну болницу у Зеницу, где му се здравље погоршало. У јулу 1917. нови цар Аустроугарске Карло I прогласио је општу амнестију за политичке затворенике и Андрић је постао слободан. Из Зенице је прешао у Вишеград, где је његова тетка Ана покушавла да га окрепи, али у томе није успела па је у новембру 1917. у тешком здраственом стању примљен у загребачку болницу Милосрдних сестара. Ту се опоравио и као један од ретких чланова Младе Босне дочекао крај I светског рата и слободу.

Да је саветовање у Тузли имало искључиво политички карактер говори и предлог једног од учесника да се Волфгангу Петричу, представнику Високе канцеларије, упути предлог да се из наставног програма за школе у БиХ уклоне дела Ива Андрића, Његоша и Мажуранића јер подстичу верску мржњу и нетолеранцију. Изнесена је и тврдња да су на основу геноцидних порука из Горског вијенца Срби над Бошњацима извршили десет геноцида. На ову апсурдну тврдњу указао је Мухарем Баздуљ наводећи да „исти људи што су склони тези да Турска над Арменцима није починила геноцид јер, забога, у другој деценији 20. столећа није постојала реч геноцид, творци су тезе о десет српских геноцида над Бошњацима. Исти људи који тврде да у Босни пре краја 19. века није било ни Срба ни Хрвата […] творци су тезе о континуитету бошњачке нације уназад 800 година, периода у чијој су се другој половини српски геноциди над Бошњацима низали са скоро метрономском тачношћу”.

Оцењујући радове аутора у зборнику Андрић и Бошњаци, Борис Булатовић закључује да је „реч је о неутемељеном идеолошком приступу Андрићевој литератури, са унапред замишљеним циљем анализе да се оснажи слика о писцу као великосрпском идеологу и особи без моралног интегритета, а затим о његовом делу као неподобном, руковођеном искривљеном мржњом према исламу и прегнантним политичким значењима која су претећа и кобна по егзистенцију Бошњака”.

Све до појаве текста Andricizm: An Aeshetics for genocide Русмира Махмутћехајића, објављеног у референтном америчком часопису East European politics and societies (2013), антиандрићевска критика његовог дела пребивала је у локалној бошњачкој политичкој средини. Објављивањем овог чланка она је изашла у свет. Касније је Махмутћехајић објавио и књигу Андрићевство против етике сјећања, која је преведена на српски језик.

Научна критика је оценила да ни чланак ни књига немају научну вредност. У основи Махмутћехајић понавља оцене које су о Андрићу изрекли Мухамед Филиповић, Адил Зулфиркапашић и Мухидин Ризвић. Једино треба скренути пажњу на кованицу андрићевство која је у наслову његовог дела и као таква садржи две компоненте. Прва је некритичка глорификација и политичка употреба писца и његова заштита од било каквих критика, тј. „канонизирање приповедачког дела Ива Андрића у служби културног расизма као битног садржаја сваког национализма. Друга компонента овог појма указује на један тип књижевно-идеолошког дискурса сличног оријенталистичком, посредством којег се Муслимани претварају у фигуре расног, етичког и културног странца, при чему је до комплетног уобличавања овог дискурса дошло управо у Андрићевом књижевномм делу”.

По Махмутћехајићу негативну слику о Муслиманима Андрић је стекао читајући Његоша. „Слике муслимана у делима ових двојице аутора су такве да их имагинацијски искључују из сваке могућности босанства као телеологије и плуралности што значи из сваког судјеловања у расподели политичке моћи у заједници пријатељства. У мржњи према овој двојици великана он иде тако далеко да ван сваке памети тврди да имајући искуства из 20. века, статус Муслимана у књижевним делима Његоша и Андрића могао би се посматрати у контексту нацистичке праксе уништавања Јевреја у концетрационим логорима.” По логици апсурда коју заступа Махмутћехајић Његошева поема о ослободилачкој борби малог црногорског народа из 18. века и Андрићева дела, која у време настанка нацистичких концентрационих логора нису била ни написана, послужила су као инспирација нацистима за стварање тих логора.

Насупрот фантазмагоријама Махмутћехајића, нацистичка Немачка је Андрића третирала као дипломатског представника непријатељске земље која је после краткотрајног рата потписала капитулацију 17. априла 1941. Након потписивања капитулације Андрић и друго особље југословенске амбасаде били су интернирани и смештени у један хотел на језеру Бондезе. Иако су по Женевским конвенцијама сви имали право да пређу у Швајцарску, Немци су то право признали само Андрићу. Он је то енергично одбио и прихватио да дели судбину својих сарадника. Зато су све дипломате пребачене у Београд где их је дочекао Гестапо. Након предаје Гестапу њихова судбина је била различита. Андрићу је дозвољено да живи у Београду. Познато је да Андрић припада малој групи интелектуалаца који су одбили да потпишу апел лојалности окупаторској власти. Тиме је ризиковао да буде послат у немачки концентрациони логор, а у најгорем случају и да изгуби живот.

Према томе, на основу изнетих чињеница може се закључити да је Андрићево држање у току капитулације и за време окупације било патриотско и да се солидарисао са снагама које су пружале отпор окупатору.

Борис Булатовић се у својој студији осврће на ратну и послератну рецепцију Андрићевог дела у српској средини, с тим што истиче да „под српском ратном рецепцијом подразумевамо идеолошки вид актуелизације (знатно више него тумачења) Андрићевог дела и његовог ‘примењивања’ на ратну стварност (углавном заснованог на апострофирању пишчевог пророчког ратног визионарства у босанском тамном вилајету, његовој способности да открије узроке и наводно идентификује кривицу ‘потурица’ и српско страдалништво у Босни као универзално важеће категорије) које се у српском интелектуалном окружењу остваривало у првом реду на традиционалној културној манифестацији ‘Вишерадске стазе’.”

Неки аутори као показатеље ратне злоупотребе Ива Андрића наводе примере Радована Караџића и Николе Кољевића, ондашњих председника и потпредседника Републике Српске, који су енглески превод приповетке Писмо из 1920. године наводили као доказ о Босни као земљи националне мржње и као аргумент за етничку поделу Босне и Херцеговине.

Као пример објективног приступа Андрићевом делу Булатовић наводи Предрага Палавестру и његово дело Књига о Андрићу, а нарочито поглавље Андрићево обраћање Европи. Палавестра наводи да једна од основних Андрићевих порука Западу јесте да у поступцима према Босни и Балкану не буде нестрпљив, себичан, осоран и лакомислен, него да пажљиво мери сваку реч и сваку одлуку. Нажалост, Европа се оглушила о ова Андрићева упозорења и непромишљено признала Босну као независну државу 1992, што је највећи и најопаснији промашај модерне западне дипломатије који је угрозио сам основ и идеју њене мултикултуралности „будући да су чином признања сецесије Босне и Херцеговине (мимо воље једног од три конститутивна народа) фаворизовани муслимански интереси”.

Палавестра наглашава да Андрићева приповетка Писмо из 1920. године има изразито есејистички и програмски карактер, те представља носећи стуб у његовом виђењу босанског тамног вилајета. Зато треба указати на најзначајније поруке из ове приповетке у којој Андрић анализира босанску мржњу, њену специфичност, генезу и могућност њеног превазилажења. Он констатује да поред свих лепота које Босна као земља има, и по природи и по људима, никада не треба изгубити из вида да је „Босна земља мржње и страха чије порекло нико не жели да схвати, утврди и анализира. Фатална карактеристика те мржње јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и – мрзи свакога ко покуша да то учини. […] У Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима убијају и буду убијени, него у другим по људству или пространству много већим словенским и несловенским земљама.” То је по Андрићу једна од специфичних карактеристика босанске мржње.

Андрић запажа да мржња у одређеним историјским моментима може да одигра позитивну улогу и може да има такву снагу да само бујице мржње и гнева могу да ишчупају много застарелих и укорењених неправди и злоупотреба. Међутим, босанска мржња не може да постане део друштвеног развоја него „наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху”. То је друга специфичност босанске мржње.

Андрић констатује да Босна спада у мали број земаља „у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине, карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости”. Међутим, све ове људске врлине почивају на „непрозирним дубинама олује мржње”, која је управо због своје дубине за обичне људе недокучива. Отуда се Андрић обраћа Босанцима: „Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима.”

Андрић утврђује да се босанска ендемска мржња заснива на четири различите вере, између којих су „јазови тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе”. Он сматра да мржњу треба проучавати као сваку болест ради њеног искорењивања.

Главна Андрићева заслуга је што је на уметнички начин преко главног лика приповетке Макса Ефенфелда описао главне карактеристике босанске мржње и њене корене. И на томе се његова улога завршава.

Из Андрићевог књижевног опуса не могу се изводити политичка решења, која би да је жив подржао. Једино што се може сигурно тврдити на основу онога што је радио и писао је да је „југословенство било једина политичка идеја којој је доживотно остао доследан. Међу срећним околностима (његовог) живота је и та да није морао да дочека пропаст свог сна”. Писац као да је наслућивао да његово дело може бити злоупотребљено, па је записао: „Једном објављено уметничко дело препуштено је туђим, непознатим мозговима, туђим устима и туђим перима, као споменик без чувара на којем сваки приглупи пролазник може да нашкраба своје име и остави којекакве трагове.”

На крају истичемо да се значајно обележје критичког сагледавања укупног дела Ива Андрића од стране знатаног дела бошњачког академске јавности заснивало на уверењу да је он у својим књижевним делима изразио нетрпељивост, фобију и мржњу према исламу и босанским Муслиманима. Оваква критика има сва обележја исламског фундаментализма. Овај феномен се на почетку испољавао у прикривеној форми: као неслагање са Андрићевим схватањем о Турцима као освајачком народу који је прекинуо сваки развој словенских народа; истицању цивилизацијске улоге ислама и континуитет босанске државе, који се наставља и после турског освајања, уз напомену да је носилац тог континуитета муслимански и бошњачки народ, те да због такве улоге треба да има доминантно место у независној босанској држави. Заступници овог схватања тврде да су Срби и Хрвати, нарочито после Берлинског конгреса, угрожавали тај континуитет и појављивали се као сепаратистички елемент. Овим муслиманским схватањима кореспондирала је да би се одржала на власти званична политика СКЈ или конкретније СК БиХ. Она је полазила од става да победом социјалистичке револуције није у потпуности решено национално питање неких народа. Притом се у првом реду мислило на Муслимане. На компатибилност ставова СК БиХ и исламских фундаменталиста указао је Предраг Палавестра у Књизи о Андрићу где наводи: „Тек под комунистичком влашћу која је ради одржавања сопствене превласти, у једном тренутку, јаче потиснула и српско и хрватско национално осећање, Муслимани у Босни око 1970. године признати су као засебан народ са конститутивним правима. Тиме је између Срба и Хрвата убачен важан и моћан трећи чинилац као инструмент политичке манипулације. Пред крај титоистичке ере, тај муслимански чинилац у Босни био је партијски видно фаворизован. […] После пораза титоизма, стечена легитимност и самоувереност босанских муслимана као признате нације, олакшала је продор и појачала је јавно деловање досада суздржаваних, па чак и кажњивих борбених, исламистичких схватања тзв. Директне акције која је имала амбицију да од Босне створи исламску државу.”

Програм стварања исламске државе у Босни изложен је у Исламској декларацији чији је аутор Алија Изетбеговић. У њему је поред осталог изричито написано: „Муслимани знају да припадају и у свом срцу јасно осећају на којој страни стоје, па ће свуда гдје живе остварити исламски поредак који се дефинише као јединство вере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државне добровољности и присиле. Исламско друштво је заједница састављена од муслимана, сматрамо да је тиме речено све и готово све. […] Први и најважнији је свакако закључак о неспојивости ислама и неисламских система. Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених институција.” За стварање државе у Босни на начелима ислама Изетбеговић је био спреман да користи сва, па и ратна средства. Због тога је прво прихватио па затим одбио Кутиљеров мировни план за Босну и тиме је отпочео рат, у којем је поред сва три народа учествовао и НАТО, и то против Срба. Сукоб је завршен Дејтонским споразумом 1995. којим је Босна постала међународни протекторат. То је једина држава на свету коју не прихватају три њена конститутивна народа. Бошњаци, што немају превласт у њој, Хрвати јер нису добили ентитет, а Срби што су им одлукама високог представника међународне заједнице за Босну одузета многа овлашћења која су им дата Дејтоном.

Коначно, шта се десило са „Mуслиманима као рукавцем у који их је сместила историја”? (Мешa Селимовић) Разбили су се у више рукаваца. Један је пришао Ал каиди, чији су представници учествовали у терористичком нападу 11. 9. 2001. у Америци у којем је страдало више од три хиљаде људи. Други, војно организован, учествовао је у рату у Сирији на страни ИСИС-а, док се трећи као вехабијски покрет у појединим насељима Федерације организовао тако да живи по исламским прописима. Четврти рукавац, који се организовао као политичка Странка демократске акције, определио се да Босну остави у „аманет” Тајипу Ердогану, у нади да ће лично помоћи стварање прве исламске државе у Европи.

А шта је са делом Ива Андрића?

Завршавајући биографију о овом великом писцу немачки новинар Михаил Мартенс истиче: „Андрић је песник европског ранга […] равноправан са великим нобеловцима 20. века попут Томаса Мана, Хемингвеја, Габријела Гарсије, иако је он ипак у сенци ових великих писаца, што има везе и са општим ступњем познавања, с којим је он суочен као писац овог малог језика и прилично непознатог културног окружења.”

Андрићев случај потврђује и Његошеве стихове: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије”. Тако је и са генијалним Андрићем који је славу и величину свог дела делио са судбином свог малог народа.

ЛИТЕРАТУРА

Предраг Палавестра, Књига о Андрићу, БИГЗ 1992.

Борис Булатовић, Оклеветана књижевност, Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад 2017.

Иво Андрић, Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, Политика 10. 04. 2017.

Михаел Мартенс, Иво Андрић, Један европски живот, Лагуна 2020.