ОЛИМПИЈСКО ЉЕТО

Аутор: Ђорђо Сладоје

У августу су одржане Олимпијске игре у Токију са једногодишњим закашњењем због ковид-пандемије. Били смо свједоци готово невјероватних спортских подвига и рекордних резултата у различитим дисциплинама, који су до јуче изгледали недостижно. Поставља се озбиљно питање докле иду физичке и менталне могућности и гдје су границе људске издржљивости. Да ли се спортисти приморавају, односно, на разне начине стимулишу да у напорима и жељи за побједом озбиљно угрозе сопствено здравље и уз то обесмисле спортско такмичење и племенито олимпијско начело?

Било како било, Олимпијске игре су одржане и, како кажу надлежни, све је протекло регуларно док се другачије не докаже. Највише медаља, очекивано, освојили су амерички такмичари, потом кинески, енглески, руски…

Српски спортисти освојили су девет медаља, што је изванредан успјех. Начин на који су представљали своју земљу на највећој спортској смотри достојан је сваке пажње и хвале. Чудесни ватерполисти,  Милица Мандић, Јована Прековић и остали учинили су још тачнијом тврдњу да су спорт и култура оно најбоље што имамо. Прве звијезде наше екипе Новак Ђоковић и Ивана Шпановић остали су, нажалост, без олимпијских одличја, али, знајући њихов карактер, сигурно је да неће одустати. У сваком случају, ово је било једно лијепо издање наших спортиста и једна сасвим другачија слика о Србији од оне која на Западу о нама преовладава. Не могу, ипак, да не поменем наше кошаркаше, доносиоце многих медаља са разних такмичења, који нису успјели ни да се квалификују за ОИ. Највећи проблем представља изостанак наших најбољих кошаркаша који играју у највећим европским и америчким клубовима, па им је игра за национални тим постала сувишна и оптерећујућа обавеза. A ваљало је видјети како Лука Дончић, пиротски Словенац,  „гине“ за своју екипу. А притом је један од најбољих и најскупљих кошаркаша свијета у овом тренутку. И спортиста за примјер нашим размаженим звијездама које све више личе на оне фудбалске.

*

Непосредно пред ОИ одржано је Европско првенство у фудбалу са такође једногодишњим закашњењем из већ познатих и невеселих разлога. Не треба ни напомињати да наших фудбалера на овој врхунској смотри поново није било, јер нису успјели да у дуелу са просјечним Шкотима дају гол више, чак ни из пенала. Али то није никакво чудо – већ четврти пут не успијевамо да се домогнемо неког великог такмичења, што Европско првенство без сумње јесте. Али ту су били Руси који су нас на готово невјероватан начин „замијенили“ показујући да смо заиста словенска браћа. Кад бисмо уклонили имена играча и државне симболе, човјек би помислио да то играју наши – онако тромо, безвољно и безидејно; недовољно жустро у дуелима, неинвентивно и трапаво у организацији игре и неефикасно у нападу.

 Занимљива је чињеница да је овогодишње првенство, умјесто у једној, организовано у четрнаест земаља, што је био лијеп дар љубитељима фудбала, након једногодишњег изнуђеног поста. Само такмичење донијело је мноштво изненађења због којих се српски навијачи нису морали секирати. Био је то, како каже спортска штампа, дебакл фаворита као што су свјетски шампион Француска, затим Белгија, Њемачка… Вишак ароганције и увјерења да ће лопта сама ући у гол чим се они појаве, коштала је Французе ране елиминације. Белгијанци, којима већ дуго предвиђају највише домете, не успијевају ништа значајно да ураде, без обзира на то што имају низ одличних играча. У њемачкој репрезентацији одвија се смјена генерација, па су и они остали на пола пута, мада не треба сумњати да ће се Нијемци брзо вратити на старе стазе. Лијеп утисак оставиле су Швајцарска и Украјина, као и Аустрија у чијој репрезентацији игра неколико фудбалера српског поријекла – Драговић, Арнаутовић, Калајџић… Више се очекивало од Холанђана и Хрвата, али они у овом тренутку нису спремни за врхунске домете. Шансу су искористили Енглези, који ипак нису успјели да се домогну трона поред препорођених Италијана. Они су, без сумње, показали највише. На већ чувену одбрамбену тактику, чији је творац Хеленио Херера, вјешто је накалемљена брза, разноврсна и инвентивна игра у нападу, тако да резултати, упркос оштрој конкуренцији, нису могли изостати. Тако је Италија сасвим заслужено постала нови првак Европе.

*

У савременом фудбалу и спорту уопште сусрећу се и преплићу двије наизглед противрјечне страсти – страст за славом и стицањем и страст за игром као елементарном, исконском људском потребом. А без страсти се ништа вриједно не може урадити, говорио је чувени њемачки филозоф.

Фудбал је заправо реплика древних витешких турнира и жива спона са архетипом, на једној страни и на другој са стварним животом схваћеним као борбом у арени чији је исход побједа или пораз. Неко је лијепо и тачно примјетио да су некада сиромашни гладијатори забављали богаташе, а данас пребогати гладијатори диљем свијета забављају сиротињу.