Ауторка: мср Светлана Савић
Апстракт: За предмет рада узимамо две драме Слободана Шнајдера – Невјеста од вјетра и Камов, смртопис. Служећи се компаративном методом истражујемо присуство мотива странца/странкиње, успостављајући компаративну корелацију са Шнајдеровим последњим романом Доба мједи и есејом Умријети у Хрватској. Мотив странца, односно странкиње фигурира и у Шнајдеровој драми Думанске тишине са којом ћемо такође успоставити компаративни однос, наглашавајући да предметна драма има друкчији епилог. Мотив странца/странкиње типски је за драмски и романескни опус Слободана Шнајдера.
Кључне речи: странац, губитник, побуна, антијунак, драма
Две драме Слободана Шнајдера – Камов, смртопис[1] (1977) и Невјеста од вјетра[2] (2003) стоје једна наспрам друге и имплицирају да их читамо компаративно по везивном мотиву странца/странкиње који је у текстовима доминантно заступљен. Пре саме непосредне анализе датих текстова, нужно је поћи од дефиниције самог феномена странца, који је врло учестао у савременој књижевности, а у драмском и романескном опусу Слободана Шнајдера типски. „Оно што одређене људе чини ‘странцима’, па самим тим и неугодним, иритантним, одбојним и свакако ‘проблематичним’, јесте њихов капацитет да замагле и замраче граничне линије које треба да се виде јасно“ (Бауман 2017: 72) истиче Зигмунт Бауман, док Душан Ристић и Душан Маринковић у есеју „Геоепистемологија другог“ уводе појам другости који је у чврстој спрези с феноменом странца: „Можемо рећи да је питање и проблем другог увек било питање повезано са разумевањем границе – у смислу да су други увек они који се налазе са друге стране границе – без обзира да ли говоримо о спољашњим, физичким границама или менталним, невидљивим, имагинираним границама којима су премрежене различите друштвене интеракције“ (Ристић, Маринковић: 357). Јунаци Шнајдеровог театра фигурирају и делују као својеврсни странци, Други и налазе се са друге стране физичке границе. Међутим, од кључне је важности за разумевање њихових поступака и трагичних судбина то што се они налазе и са друге стране менталне, имагиниране границе. То их чини онтолошким странцима и наводи да драме читамо паралелно са Шнајдеровим романом Доба мједи о чијем јунаку, или пак антијунаку, ће сам аутор дати један врло важан аутопоетички исказ:
Meni je skoro oduvijek bilo jasno da se ontološki stranac može biti samo u zavičaju. Ta riječ koja sada plaši eventualne čitatelje ovog intervjua spada u tehnički jezik filozofije, i pojednostavljeno, ukazuje na ono da netko jest (da uopće postoji) a ne što netko jest. (…) Glavni lik toga epa, Georg Kempf, jest apsolutni stranac (Krtinić 2016: 4).
Анализи главне јунакиње драме Невјеста од вјетра Геме Боић и Јанка Полића Камова, главног јунака драме Камов, смртопис приступићемо са два аспекта, као странцима у дословном смислу и као онтолошким странцима.
Већ на самом почетку драме Камов, смртопис, главни јунак маркиран је као странац – он лежи у болници за непознате странце у Барселони. Одредница странац овде се конотира дословно, што ће се кроз развој драмске радње пренети и на друштвено-политички ниво. Гема Боић, сапатница Јанка Полића Камова и главна јунакиња Шнајдерове драме Невјеста од вјетра такође је странкиња. Иако пореклом из Аграма (Загреба) њену ће глумачку каријеру одредити аустријски и немачки театри. О свом двоструком странствовању експлицитно ће се изјаснити и сама Гема:
Tamo u Zagrebu smetala je moja njemačka gluma, kao što ovde smetaju slavenski tonovi. (Šnajder 2007: 228),
али и њена пријатељица Ванда:
Ti hoćeš opstati u Beču? Ako te ja dobro razumijem, tamo u Agramu te neće, jer da si njemačka škola. Ovdje si tuđa, jer te drže južnjakinjom, štogod da se pod tim pojmom mućka u glavama utjecajne gospode. (Isto, 257).
Да бисмо антијунаке Шнајдерове две драме одредили као апсолутне, онтолошке странце, нужно је поћи од саме карактеризације, њихових друштвених улога и светоназора.
О Геми Боић, трагичној глумици која је играла у чувеним аустријским и немачким позориштима почетком двадесетога века, глумици која је одиграла све улоге свога доба, „jedino nije mogla odigrati Gemmu Boić“ (Isto, 178) речено је следеће:
BILA NAM JE TUĐA, DOK JE JOŠ BILA NAŠA! (Isto, 184).
Управо тај исказ трајно ће одредити Гемин неконвенционални, побуњенички идентитет. Идентитет онтолошке странкиње, трајно неприпадајуће у било каквом друштву и окружењу. Да је Гемин идентитет био неконвенционалан ишчитавамо и из драгоценог есеја Слободана Шнајдера који носи наслов „Нека госпођица Б.“ и који је објављен као увод у драму Невјеста од вјетра. Поменути есеј врло је важан за разумевање драмског текста, али исто тако важан је прилог биографији глумице Геме Боић. О идентитету глумице пише следеће:
No mi ipak mislimo da za Gemmu, u kojoj ima suviše spontane anarhičnosti, pobune protiv autoriteta, a za ljubav neke organske čistoće, i gotovo djetinje vjere u potrebu njezina zastupanja, ne dolazi u obzir neki konvencionalni, podanički identitet, u političkom smislu… (Isto, 176).
О Полићевом идентитету у драмском тексту нема експлицитних навода, али се јасно да закључити следеће: да су и Камов и Гема анархисти, побуњеници и онтолошки странци.
У дијалогу са Ђованијем, Гема истиче да је по природи odveć anarhična (Isto, 248). На питање да ли је она лош човек, свештеник Геми одговара: Ti si pobunjeni čovjek. (Isto, 238). Гема се као странкиња испољава у дијалогу са љубавником Ђованијем, који јој поручује: Ovdje su drugi zakoni; bježi, strankinjo, k svome Sjeveru (Isto, 250). Ни Феликс неће је много друкчије дефинисати. Он поставља питање ко је Гема Боић, наглашава да о њој не зна много и да му се чини bićem u čvrsto zatvorenoj školjki (Isto, 230). Пријатељица Ванда потврђује Гемин статус странкиње, глумице између две културе и реторским питањем кобно прориче њену судбину: Pa onda, draga moja, ne želiš valjda propasti između tu i tamo? (Isto, 257). Неће Ванда бити усамљена у прорицању Гемине будућности. Феликс јој предвиђа слично, наводећи да је она сама себи највећи непријатељ, да је тврдо одлучила и да је депресивно меланхолична. То је уистину била дијагноза Геме Боић, која се лечила у санаторијуму. Међутим, криво се покушавао пронаћи узрок самоубиства у депресивној меланхолији. Занемарено је притом начело да је лично увек политичко:
’Depresivna melankolija’, ‘slabost živčanog sustava’ (neurastenija) i slična objašnjenja za njezino samoubojstvo žele, kao i uvijek, njezin čin prognati u ono pojedinačno i prema tome u oblast slučajnog. (Isto, 182).
Камов је такође анархиста, побуњеник против сваке врсте догматизма, што илуструје његов боравак у католичком заводу, где ће имати лоше владање, праћено неретким карикирањем верских и школских строгих законитости. Из завода ће бити избачен због bogumrske kletve i protuvjerskog ispada (Šnajder 2005: 45). Томе ће уследити политички револуционарни немири чији ће учесник бити управо Камов. Због тога ће бити осуђен на затворску казну.
Његов надимак има библијску референцу која се значењски апсолутно поклапа са трагичним усудом онога који надимак носи:
Kad se je sedi Noe bio napio i razotkrio golotinju, došao je njegov sin Kam i gledao u pijanoga i gologa oca – onda su došli drugi sinovi, Sem i Jafet i – pokrili golotinju. Pa kad se je Noe otrijeznio i doznao za ponašanje djece, rekao je: Blagosloven bio Sem i Jafet – i da je proklet Kam! (Isto, 63).
Кад га упитају које је вере, Камов се анархистички и хумористички поиграва са сопственим идентитетом и одговара: Rimokatolički pravoslavac, otac subotar, majka vjere Jehovine (Isto, 67).
Процес иницијације у друштво као да је за Камова посве немогућ. О томе сведочи најпре његово лоше владање у гимназији и у католичком заводу, затим побуна против бана, покушај глуме и неуспевање да се оствари у тој грани уметности јер је глумио до краја, изједначавајући живот и уметност и напослетку трговина сингерицама остаје само покушај, јер се Камов није могао остварити у улози трговца практичног духа.
И његови стихови, као и сам песник, остају на маргини, до данашњег дана недовољно прочитани. Матош га негативно критикује, књиге се слабо продају – и све то доприноси још већем обесмишљавању и појачавању улоге странца у друштву. О својој књижевној заоставштини, Камов ће рећи следеће:
Miha, kad ja umrem, ostavljam svoje tijelo na raspolaganju liječnicima, da ga upotrebe za svoje pokuse. Budući da moja djela ne dopriješe izvan moje ladice, budući moj život ne posluži ničemu. (Isto,79).
Колико је Камов отуђен, колико је странац у домовини, више него у свету, говори његов исказ саопштен утвари пријатеља Михе: Bolje ovdje gladan, nego u Zagrebu sit. (Isto, 83).
Поред његових поступака, о анархичности сведочи и мисао о домовини: Naša je domovina kao močvara koju tek valja isušiti (Isto, 35). Из тога произилази страшно разочарање, које је заступљено и код Геме, која каже: Ja mrzim naš teatar kao kugu. (Šnajder 2007: 231).
О позицији странца саопштава нам експлицитно и сам Камов:
Ja ne općim u pravom smislu riječi ni s kime; ja sam sȃm! I nije mi žao. Zaokupljen radom i svojim mislima, bez obzira, bez znanaca, bez brljarija, bez trica – osjećam svoj intelekt sve stalnijim, razboritijim i jačim. (Šnajder 2005: 85).
Прва реченица из Камовљевог писма брату има функцију рефрена, двапут се јављајући у драми. Самим тим, писац додатно, директно истиче позицију Камова као онтолошког странца.
Везивна спона између Геме и Камова јесте и њихово поимање слободе. Док Гема говори: Ja ću uvijek biti slobodna (Šnajder 2007: 194), уистину властитим животом плаћајући цену слободе, Камов анархистички и протоавангардно слободу дефинише као крваву:
Vi pojite o slobodi, o slatkoj i zlatnoj slobodi, na svojim tajnim sastancima, a ja vam kažem da ona nije ni slatka ni zlatna, već krvava (Šnajder 2005: 26).
Мерсоовски је Гемин исказ да над очевом раком није била у стању чак ни да заплаче. И врло је важно запазити у драми да се она увек јавља са ковчегом који вуче, у похабаној одори, најчешће црној која сигнализира њен социјални статус – живот у глумачком прекаријату. Аналогно Геми, ни Камов не ужива материјалне благодети. Током целог драмског текста, а то се највише интензивира у болници за непознате странце „Санта Круз“, Камов је гладан. Његова породица, аристократска, и некад богата, доживела је крах. Исто тако, крах је доживео и отац Геме Боић.
Идеја која чврсто везује антијунаке Шнајдеровог театра јесте самоубиство. Скупивши кобне дозе веронала, Гема Боић успева у својој суицидалној намери. О самоубиству као идеји која га опседа, Камов говори:
Ja se borim protiv ideje samoubojstva. Ali to je borba neodlučna. Do nje se dolazi analizom. Na grobu nek mi piše: ‘Ubi ga analiza’ I suvišak! Izgorio je. (Isto, 84).
И Гема и Камов сагорели су у свом стваралачком еросу, побуњеништву и анархизму, остајући трајни, апсолутни странци у својим домовинама и остављајући своје кости у земљама у којима су били и дословни странци. И управо тај трагизам их чини друкчијим од главног јунака Шнајдеровог романа Доба мједи Георга Кемпфа, о чијој позицији странца у аутопоетичком есеју пише аутор у својој књизи есеја Умријети у Хрватској:
‘Sam sam’, piše u pismu. ‘Nema čovjeka. Nema prijatelja. Nema očiju koje bi te razumele…’ (Šnajder 2019: 53).
Кемпфова позиција странца није условљена само према директним идеолошким структурама израженим кроз друштвено-политичко. Drugostepena, indirektna relacija sa ideološkim jeste ona koja se manifestuje kroz Kempfov odnos sa junakinjama romana. (…) Šnajder je u romanu oblikovao snažne amazonke – junakinje epskog doba i kao suprotnost im postavio jednog potpunog antijunaka i bernhardovskog gubitnika. (Savić 2021: 96). Међутим, а то ваља нагласити, Кемпф не дели трагичну судбину са главним јунацима две Шнајдерове драме које су предмет овог рада.
Попут Геме и Камова и Агнеза Бенеша, јунакиња Шнајдерове драме Думанске тишине[3] странкиња је у својој средини. Судбина Агнезе Бенеше у кратким цртама гласила би овако: У Дубровнику је почетком XVII века био на снази неписан закон који је прописивао да се девојке, којима очеви нису могли спремити адекватан мираз, склоне, односно закопају у манастир. Легенда каже да је Агнеза Бенеша, једна од девојака силом затворених, манастир Свете Кларе у ком се обрела запалила. Вратимо ли се драми Думанске тишине која за сиже узима Агнезину причу и обратимо ли пажњу на њено питање упућено оцу које гласи: Zar ne bih mogla ostati u svijetu, ni tamo, ni tu, kao stvor nikome na putu, al opet slobodan? (Šnajder 2005: 120), препознаћемо својеврсну тежњу за слободом својствену и другим јунацима Шнајдеровог театра. На то је отац Бенеша пита: A gdje je to: Ni tamo ni tu? Gdje je, kćeri, to mjesto? (Isto, 121). Агнеза одговара: To nikakvo mjesto nije (Isto, 121). Процес иницијације у конзервативном и патријархалном друштву строгих закона за јунакињу свиклу слободи немогућ је, што се да применити и на Камова и Гему, који су такође странци, како у својој домовини, тако и у земљама у којима трагично скончавају. Маргинализовани на друштвеној лествици, због својих високих хтења, они су нужно губитници, али и антијунаци Шнајдеровог театра. Агнезу Бенешу, међутим, не можемо означити као антијунакињу јер ће она своју слободу освајати супротстављајући се крутим обичајима. Стога се у лику Агнезе Бенеше у далекој 1620. години (!) ишчитава огромна храброст, пркос и непокорност. Али у бити и она је странкиња, несхваћена и сувишна, што је и омогућило да њене поступке и судбину и доведемо у корелацију са Шнајдеровим драмама које су предмет овог рада.
Онтолошки странци, губитници и каткад трагични јунаци типски су за поетику Слободана Шнајдера. У трагању за слободом и са хтењем да буду потпуни људи, Гема Боић и Јанко Полић Камов не успевају да процесом иницијације задобију одговарајући друштвени статус. Њихов је дух побуњенички, анархистички, па је стога и њихова позиција трајно маргинализована. Али, не чини ли их управо то херојима доба у коме су живели и стварали?
Литература:
Zigmunt Bauman, Stvaranje i prevazilaženje stranaca, Stranac u humanističkom nasleđu (priredili Dušan Marinković i Dušan Ristić), Mediteran, Novi Sad, 2017.
Dušan Marinković. Dušan Ristić, Geoepistemologija drugog, Stranac u humanističkom nasleđu (priredili Dušan Marinković i Dušan Ristić), Mediteran, Novi Sad, 2017.
Marija Krtinić. Slobodan Šnajder (2016). Srbija i Hrvatska su još uvek u situaciji nemačke nulte godine, Danas. https://tim–press.hr/site/assets/files/2384/doba–mjedi–dnevni–list–danas–marija–krtinic–14–1–2016. 20. 02. 2022.
Slobodan Šnajder, Neka gospođica B., Prometej, Zagreb, 2007.
Slobodan Šnajder, Smrtopis, Prometej, Zagreb, 2005.
Slobodan Šnajder, Umrijeti u Hrvatskoj, Fraktura, Zagreb, 2019.
Svetlana Savić, Odnos ideologije i pojedinca u romanu Doba mjedi Slobodana Šnajdera, Književna republika, 1–6, siječanj–lipanj 2021, Hrvatsko društvo pisaca, Zagreb, 2021.
[1] Камов, смртопис је праизведен у Хрватском народном казалишту у Загребу у режији Љубише Ристића 1978. Потом је 1981. изведен у Хрватском народном казалишту у Сплиту у режији Желимира Месарића, те у Загребачком казалишту младих, 2003. године у режији Бранка Брезовца.
[2] Невјеста од вјетра праизведена је на немачком, у Stadttheateru, Bochum, 1998. године у режији Wernera Schrötera. Прва верзија, као радио драма с насловом Gemma Boić ili Strah rijeke od ušća изведена је 1991. на III Програму Хрватскога радија у режији Дарка Тралића. У Београду Невјеста од вјетра играна је 2000. у Народном позоришту (режисер Борис Миљковић) и у Загребу у Хрватском народном казалишту 2001, под режијом Ивице Бобан.
[3] Думанске тишине праизведене су у Народном казалишту “Аугуст Цесарец“ у Вараждину 1987. године у режији Петра Вечека. Потом су игране у Витоли (Владимир Милчин, 1987), ДК Гавела (1987, Желимир Месарић), ХНК Иван пл. Зајц у Ријеци (1987, Златко Свибен), те у Српском народном позоришту у Новом Саду (Мира Ерцег, 1987).
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар