ОПЕРАЦИЈА ОЛУЈА – СЕЋАЊА И ОПОМЕНЕ

ОПЕРАЦИЈА ОЛУЈА – СЕЋАЊА И ОПОМЕНЕ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Једном је наш велики писац Добрица Ћосић казао да је српски народ зарад очувања страшне идеолошке заблуде о фамозном „братству и јединству“ починио ужасан грех према несмиреним сенима неопојаних моштију страдалника уморених од стране усташких крволока у геноциду Другог светског рата, које су у монстроузним јамама, тим храмовима духова неправде, готово пола века „вапиле“ за достојним упокојењем у нади да ће их једном препознати несавршени разум људски. Тај грех одавно је био престигао величину димензија казамата „јасеновачке индустрије смрти“ у којој је свој последњи животни дах испустило неколико стотина хиљада новомученика мученичког XX столећа. Међутим, управо у поменутом забораву морамо потражити и клицу трагедије и злехудог удеса васколиког српства, које су га затекле готово на крају тог истог XX века и то на простору које се од давнина на Западу Балкана називало Крајином или Српском Крајином, а где ће у четири године последње деценије другог миленијума функционисати држава која ће у вечном памћењу колективитета понети име: Република Српска Крајина. Заборав је највећи злочин који човек може да почини над цивилизацијом, а цивилизација која посегне за тим античким изумом институције damnatio memoriae, заправо прекида сваку релацију између своје суштине и карактера човека и човечности и није забележен пример успешности неке цивилизације у историји човечанства, која би претходно починила наведену хулу над суштаством сопственога бића. Крајина… Колико поноса и гордости, колико бола и жалости се стуштило у тој великој Речи. Речи, из које је изнедрено Сећање, а коме је метаморфозним методама, тек потребно осветлити и освештати лица Опомене и Наде. Наде да човек може поново наћи свој дом и онда када истог одавно више не буде. Од раног средњег века, српски етнички и православни конфесионални колективитет био је „снажно“ концентрисан на геоисторијском простору данашње Лике и Горње Далмације, а од времена интензивних османских освајања у XVI и XVII веку, сличну, па и свеобухватнију популациону концентрацију бележимо и на територијама данашње Баније, Кордуна, посавских, подравских и подунавских регија Славоније, Западног Срема и Барање. У циљу организовања ефикасне одбране од даљих османлијских продора, хабзбуршке власти су поменуте територије, у административно-управном погледу, издвојиле из састава земаља Тројединице и организовале у засебан војно-управни апарат који је добио име Војна граница или Крајина. Све до почетка XIX века и потпуног неутралисања турске опасности, Бечки двор снажно је подстицао насељавање српског православног живља у поменутим земљама, чиме је формиран аутентичан и „аутокефалан“ српски етничко-етнолошки, духовно-конфесионални и културолошки амбијент и модалитет живота наведене популације у Троједној краљевини. Све до 1881. године и формалног укидања институције Војне крајине, поменута популација заправо и није имала неки упечатљив степен институционалних односа са хрватским саборским и банским „државним апаратом“. Крајина је као појам и идеја брижљиво негована у свести српског етноса на просторима Хрватске, а тај појам би у виду одређеног духовно-идентитетског еквивалента могли поставити у раван очувања идеје Српске Војводине у свести истоветног и јединоверног колективитета који је живео на просторима ондашње Јужне Угарске. Међутим, управо вековима очувана самосталност српског духовног, привредног и културног идентитета у Тројединици изазвала је вишевековну и крајњу нетрпељивост хрватских политичких елита према наведеном Колективитету, која се завршила у распламсавању међунационалне мржње и колективном лудилу погрома и геноцида над српским народом у време Првог светског и посебно Другог светског рата. Након Другог светског рата, владали су перманентно лоши међунационални односи у социјалистичкој Хрватској, која је била федерална јединица оне Титове, Друге Југославије.
Према речима Славка Голдштајна, угледног хрватског политичара и публицисте, нерешавањем узрока појаве међунационалних анимозитета и усташког геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској, као и одсуством сваке аргументоване расправе на дату тему, дошло је до афирамације фашистоидних, националистичких доктрина у реализацији вишевековне хрватске политике државног и историјског права или како је овај интелектуалац поједноставио „… 1991. година, била је година када се вратила 1941“ . Врхунац тог „повратка ’41“, односно континуа лоших међунационалних односа у ондашњој Социјалистичкој Републици Хрватској, догодио се у годинама насилне дивергенције Социјалистиче Федеративне Републике Југославије (која је ионако почивала на „осовини уједначавања“ различитих српско-хрватских националних односа у општи интерес и потребу постојања заједничке државе Јужних Словена) и Ратова за југословенско наслеђе. Победом Фрање Туђмана и његове Хрватске демократске заједнице на првим вишестраначким изборима у СР Хрватској после 1945. године, почео је процес раскидања државноправних веза нове, „демократске“ Хрватске и хрватског народа са СФРЈ. У наведеним процесима током 1991. године оживљена је проусташка и националистичка реторика и „иконографија“ из времена НДХ у политичком дискурсу нових хрватских власти, што је до крајњих граница „распалило“ страсти и снове хрватског живља о пожељном моделу постојања хрватске државе у будућности. У свим деловима Хрватске, српски народ нашао се под незапамћеним притиском. У току 1990. и 1991. године и то у срединама у Хрватској које су у националном погледу биле „мешовите“ или са доминантним присуством становништва хрватске националности, најпре представници привредне, политичке и интелектуалне елите, а потом и најшири слојеви српске православне популације, масовно су вербално, психолошки и посебно физички прогањани, остајали без запослења, права на рад и средстава за голу егзистенцију, а онда су уследили и напади на српске породице извођени у правцу вршења притиска на исте да се одлуче на исељавање. Породице које нису желеле да се повинују захтевима нових хрватских власти долазиле су у опасаност да изгубе живот у бруталним масовним тортурама, како у ad hoc формираним концентрационим логорима, тако и на кућним праговима. На тај начин живот је изгубило и неколико чланова познате српске породице Зец у Загребу. Нова демократска власт ХДЗ и Фрање Туђмана могла је да се похвали и „резултатом“ према коме је познати и прослављени југословенски кошаркаш и Србин из Лике, Никола Плећаш, већ 1990. године остао без запослења, а сви његови јавни наступи и спортски ангажмани били су брутално забрањени. Куриозитет представља и чињеница да се неких двадесетак година касније Никола Плећаш поверио једном политичару из Србије, када му је изнео намеру да се из Загреба, у коме је провео свој целокупан животни и професионални век, пресели у Београд, при том изразивши бојазан да неће још дуго бити у прилици да издржава бројне националистичке и политички мотивисане испаде насиља против његове животне и имовне безбедности. Иначе, према попису становништва у Републици Хрватској из 1991. године, од укупног броја од 4.784.265. пописаних грађана, припадника српске националности било је 581.663 или 12,15%.
На просторима Крајине тих година живело је око 290 хиљада грађана, углавном Срба, а прогоном и исељавањем српског становништва из других делова Хрватске, тај број биће повећан на готово 430 хиљада у 1994. години. Поменуто становништво у Крајини, иако без подршке из међународне заједнице и са недовољним, а често и конфузним ставовима и усмеравањима од стране најодговорнијих политичких личности из органа власти Републике Србије, СФРЈ, а касније и Савезне Републике Југославије, ипак је успешно организовало свој политички наступ према незајажљивим насртајима хрватских државних органа предузиманих у циљу успостављања „етнички чисте и хомогене, а независне Хрватске“. У свести српског народа, посебно у наведеним крајевима оживеле су никад зацељене ране из трагедије четрдесетих година прошлог века. Изнад свега, оправдани страх да би се сцене масовних покоља, прогона и тортура могле поново догодити навео је српски пук и његове представнике да у отпору према тим неизбежним и суморним процесима предузму одговарајуће активности ради организације сопственог живота у мери неприхватања погрома и злочина као дискурса нових хрватских демократских власти. У одговору на насилничку меру хрватске полиције и Министарства унутрашњих послова, који су бахато и без било каквог правног основа желели да припадницима милиције у Општини Книн наметну обавезу ношења униформи са ознакама хрватске државе (тј. грба или амблема са „шаховницом“), локална полицијска управа са начелником Миланом Мартићем на челу, пружила је одлучан отпор овим незаконитим акцијама у августу 1990. године. На поменути начин отпочео је легални и легитимни отпор српског становништва у Крајини, који су малициозни јавни медијски сервиси из Загреба поспрдно прозвали „балван револуцијом“, „побуном книнских Срба“ и „Милошевићевом великосрпском агресијом“, и другим. У почетку предвођени угледним психијатром из Шибеника др Јованом Рашковићем, а потом стоматологом Миланом Бабићем и Мартићем, српско становништво Крајине је у наредних неколико месеци на оним просторима Хрватске где је живело у апсолутној већини оформило засебну, аутономну организацију власти засновану на принципима удруживања више општина у српске аутономне области – САО. Удруживањем неколико поменутих аутономних области у једну територијалну заједницу створена је САО Крајине 28. фебруара 1991. године. Крајина је од настанка имала веома ефикасно устројену организацију власти са Владом и председником, као носиоцима извршне власти, али и са Српским националним вијећем, каснијом Скупштином Српске Крајине, која је била носилац законодавне власти. Сви наведени политички потези крајишких Срба били су изнуђени активностима хрватских власти које су усвајањем тзв. „Божићног устава“ 1990. године целокупан српски народ у Хрватској, једноставно прогласиле „непостојећим“. Наиме, до тада је уставом СР Хрватске, иста била дефинисана као држава хрватског и српског народа, а хрватско-српски или српско-хрватски језик, са латиничним и ћириличним писмом били су третирани равноправно. Дакле, српски народ је, поред хрватског био конститутивни или државотворни народ у Хрватској. Од 1990. године, исти се више није ни помињао у уставу, а сви материјални и духовни симболи, као и карактер његовог идентитета били су забрањени и стављени под паску репресије и прогона.
Своје сепаратистичке циљеве, усмерене у правцу насилне сецесије од Југославије, хрватске власти нису ни криле. Већ од краја 1990. године, Република Хрватска приступила је формирању добро обучених и до зуба наоружаних оружаних снага војске и полиције (Збора народне гарде-ЗЕНГ, касније Хрватске војске). Након првих упада и насилничких акција „хрватског редарства“ у српским варошицама и насељима широм Крајине у току 1991. године, по систему уставом СФРЈ загарантоване Територијалне одбране, формирају се и српске оружане снаге, које ће касније израсту у Српску војску Крајине. У одговору на захтеве хрватских власти и јавности о иступању Хрватске у „авнојевским границама“ из СФРЈ, српски народ и власти САО Крајине одлучно су одбацили ову званично прокламовану политику, са резолутним намерама да уколико Хрватска реализује своје интересе, српски народ са територијама на којима је живео у већини, дакле у Крајини, издвоји се из састава Хрватске и остане у Југославији. У датом циљу, маја 1991. године одржан је и референдум српског народа Крајине на коме је српски народ готово стопроцентно донео одлуку о останку Крајине у саставу СФРЈ. Наравно, хрватске власти нису признале поменуто изјашњавање српског колективитета, већ су у јуну исте године прогласиле независнот Републике Хрватске, која ће почетком 1992. године бити призната од стране међународне заједнице. Хрватска је у мају наведене година уведена у пуноправно чланство Уједињених нација. Одмах после проглашења независности, током лета уследили су „крвави походи“ и оружана непријатељства хрватских снага против српских села и градова у Крајини. По злу упамћени масакри недужних цивила српске националности у Госпићу, Петрињи, Топуском, „задарска кристална ноћ“… остаће вечни спомен на срамоту једног националног колективитета који је на принципима злочина и мржње одлучио да ствара легенду о „борби за независност“, коју није имао још од средњег века. Уједињењем САО Крајине и САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема, 19. децембра 1991. године формирана је Република Српска Крајина. Њен главни град постао је Книн, а ускоро је Скупштина ове државе усвојила и свој устав, државне симболе, правно-политичку и територијалну организацију њеног устројства, да би почетком наредне године прогласила и независност од Републике Хрватске. Крајина је поседовала уређен монетарни и фискални систем, своје правосуђе, организоване безбедносне структуре власти и локалну самоуправу у њеним насељима и општинама. Иако међународно непризната, Крајина је све до краја њеног постојања имала карактер правно и политички устројене државе. Стварање РСК пратио је бесомучни рат њених оружаних снага, у почетку потпомогнутих акцијама Југословенске народне армије, против бројних злочиначких офанзива хрватских трупа на српске земље. У циљу заустављања рата у Хрватској и доминантне иницијативе српских снага у истом, почетком 1992. године прихваћен је предлог међународног посредика у мировним преговорима о демилитаризацији Крајине и раздвајању зараћених страна, уз повлачење ЈНА из Хрватске. Поменути мировни план остаће упамћен као „Венсов план“, јер је исти, испред УН, конципирао некадашњи шеф Стејтдепартмента Сједињених Америчких Држава Сајрус Венс. Прихватањем плана успостављен је „привидни мир“, а територије РСК су стављене под заштиту УН, а на истима су успостављене чувене УНПА зоне. До 1995. године, хрватске војне и полицијске снаге предузеле су преко 100 офанзивних операција на територију Крајине, готово увек са индиферентним ставом снага УНПРФОР који је био дужан да спречава такве акције. По злу чувене операције на Миљевачком платоу, у пакленичкој операцији и у нападу на далматинске Равне котаре у 1992. и 1993. години на монструозне начине убијено је око 600 српских цивила, док су насеља и домови ових страдалника углавном опљачкани и спаљени. Био је то само увод у „коначно решење“ које су Туђман и његови генерали припремили за целокупан српски народ у Хрватској и Крајини, а који ће бити спроведен у 1995. години у хрватским злочиначким операцијама са „кодним називима“ Бљесак и Олуја.
Нерешени статус Крајине, уз непрестане политичке кризе унутар њеног руководства и у ситуацији међународног економског и војног ембарга, довеле су положај крајишких Срба у веома тешку позицију. Поменуто стање искористиле су хрватске власти које су се од Вашингтонског споразума из 1994. године и престанка бошњачко-хрватског рата у Босни и Херцеговини, а уз неограничену помоћ америчког војног и политичког естабилишмента, као и уз директно ангажовање америчке војне „приватне“ компаније MPRI која је имала уговоре са америчком војском, темељно војно и политички припремале да једном великом операцијом униште РСК и учине крај вишевековном присуству српског народа на просторима Далмације, Лике, Баније, Кордуна и Славоније. Непромишљеним одбијњем мировног плана САД, Европске уније и Руске федерације, (упамћеног као З-4, којег додуше није прихватила ни хрватска страна) од стране руководстава Републике Српске Крајине, Србије и Републике Српске, представницима Североатлантског војног савеза НАТО, али и Хрватске, послужило је као изговор и повод да у мају 1995. године, у оквиру операције Бљесак, изведу напад на УНПА зону Запад, односно Западну Славонију, када су хрватске снаге окупирале поменуту територију и том приликом протерале око 30 хиљада Срба, што је било праћено невиђеним разарањима, пљачком и масовним убијањем око стотињак цивила који нису успели или нису желели на време да напусте своје домове. Уз директно ангажовање ратне авијације НАТО, сличне сцене поновиће се само три месеца касније у западним деловима РСК. Без обзира што су српске власти Крајине у „предвечерје“ почетка операције „Олуја“ прихватиле мировни план З-4 о постојању територијалне самоуправе српског народа у сувереној Хрватској, Хрватска је одлучила да без одлагања крене у злочиначку „војно-редарствену“ акцију. Планове и још важније, циљеве операције изнео је сам председник Хрватске и врховни командант хрватских оружаних снага Фрањо Туђман на састанку војног, обавештајног и политичког врха државе на Брионима 31. јула 1995. године, када је рекао: „…Задајмо им такве ударце, да Срби са ових простора практично нестану…“, а уз ироничан тон и подсмех, хрватски „врховник“ је наставио да образлаже појединости предстојеће операције: „Лијепо је то рекао сада адмирал – затворити им преостала троја врата, али им не даш нигдје излаза, да се извуку, да побјегну, него их присиљаваш да се боре до краја, што изискује веће ангажирање наших снага и могућност већих губитака по нас. Према томе, дајте да узмемо у војном разматрању и ту могућност да им негдје оставимо пут да се могу дијелом извући… Преко медија јављајте, не да су им отворени путеви, већ да је опажено да се цивили извалаче тим и тим… Значи, један летак, овако, поручите Србима: опће расуло, побједа хрватске војске уз подршку свијета, итд. Срби, ви се већ повлачите преко, итд, а ми Вас позивамо да се не требате повлачити, ми Вам јамчимо… Значи, на тај начин им дати пут, а јамчити тобоже грађанска права, итд…“. Наравно, ни ова као ни изјава истог тог Туђмана „… да Хрватска то није жељела, рата не би ни било…“ нису били довољни ни Међународном кривичном трибуналу за ратне злочине у бившој Југославији, или Хашком трибуналу, да огласе кривим за почињене злочине НИЈЕДНОГ политичког или војног представника Хрватске, али и ниједног хрватског грађанина, у годинама које су уследиле после „Олује“, па ево, све до данас.
„Олуја“ је почела 4. августа 1995. године у 5 часова ујутро. Напад је изведен на западне делове Крајине и већ од раних јутарњих часова, сва личка, кордунашка, банијска и далматинска насеља и вароши биле су засуте ракетном и артиљеријском паљбом. Такође, дејствовала је и ратна авијација. На тридесетак места пробијен је фронт у дужини преко 1000 километара. Наведени податак и чињеница да су крајишке цивилне и војне власти у послеподневним часовима тога дана наредили општу евакуацију цивилног становништва, а потом и војске, навеле су око 200 хиљада људи да само са мањим деловима своје покретне имовине, а често и једино са ручним пртљагом у тракторима, аутомобилима и са одсуством готово сваке организације, крену закрченим путевима према Републици Српској и даље према Београду и то у потпуну животну неизвесност. У преподневним часовима, наредног дана, 5. августа, хрватске снаге предвођене генералима Антом Готовином, Антом Котромановићем, Петром Стипетићем и другима, ушле су у потпуно празан Книн. У часу када су се прве колоне избеглица кретале дуж Булевара Арсенија Чарнојевића у Београду, на древној книнској тврђави, Фрањо Туђман је подигао хрватски барјак, који се на том месту никада раније није завијорио. Отпор снага генерала Милета Мркшића, Милосава Секулића, и других старешина Српске војске Крајине трајао је до 6. августа, а онда су све борбе обустављене. У нападу на РСК учествовало је око 150 хиљада припадника хрватских снага, док је границе ове најзападније српске државе бранило свега двадесетак хиљада војника и старешина. Без помоћи Савезне Републике Југославије и Републике Српске, које су се обавезале да ће у случају напада на РСК и војно интервенисати (што се никада није догодило), српске снаге и народ Крајине били су осуђени на пропаст. Крајина је пала. Српски народ, који је на овим просторима живео и преко једног миленијума, протеран је у неколико дана 1995. године. Уследиле су пљачке, материјална разарања и тортура над оним Србима, углавном старије животне доби и у био-физичком стању немоћи, који су углавном на бруталне начине побијени. Веритас и друге хуманитарне организације, као и различите комисије УНПРОФОР, утврдиле су да су хрватске снаге у акцији Олуја убиле 2348 лица српске националности (1080 њих се води као нестало), док је до 1998. године убијено или нестало још 65 грађана (34 убијених и 31 нестали), односно крајишких Срба који Крајину нису напустили после агресије Републике Хрватске 1995. године. Влада Републике Хрватске у извештају Савету безбедности УН навела је да је хрватска војска у операцији Олуја убила 911 Срба (404 војника, 462, цивила и 45 неодређеног статуса). Према Веритасовим подацима један број тела убијених људи уништен је намерно (спаљивањем) или ненамерно (када су поменути посмртни остаци уништавани у подметнутим пожарима кућа и економских објеката на имањима затечених или протераних Срба), а један број је намерно скривен (бачени у јаме, бунаре или покопани у необележене гробове). Постамент срамоте хрватске државе заливен крвљу невиних, додатно је ојачан одлуком хрватских власти о одузимању станарских права над домовима који су били у „друштвеном власништву“ од прогнаних грађана српске националности. Такође, спаљена и уништена имовина, биће уклоњена уколико протерани грађани исту не користи у неком прописаном законском року. Хрватска је овај закон, нпр, усвојила када је већ била чланица Европске уније. Данас је Хрватска и чланица НАТО савеза и Европске уније и других светских тела и организација. Призната је и веома поштована држава у свету, посебно међу чланицама ЕУ. Протерано српско становништво углавном се није вратило у своје домове, нити је било када неки надлежни међународни орган вршио притисак на хрватске власти да на хуман и законит начин реше поменуто питање и у корист унесрећених стотина хиљада прогнаних Срба. Напротив, Олуја је постала део националног идентитета хрватског народа и онај потребни, а никада до тада досањани или остварени победоносни удеони камен државотворности на којој почива свака достојанствена држава. Једино, нико хрватском народу није објаснио да се достојанство не стиче злочином и прославом трагедије, која би евентуално задесила, чак и непријатеља. Све то посматра преостали српски живаљ у Хрватској, који је „мирнији од воде и тиши од траве“. Од времена када су „Олујом ослобођени и одбрањени храбрим хрватским оружјем“, њих је, према попису становништва из 2011. године у Хрватској остало да животари мање од 4% од укупног броја хрватских грађана. Крајишници, прогнаници, Крајину чувају у срцу и у тегобним сновима о изгубљеним животима и домовима. Животе не можемо вратити, али зато домове можемо пружити и понудити живим крајишким страдалницима да постану и остану онај најбољи део пламтеће снаге српства и у Србији и Републици Српској.