Општи избори у Босни и Херцеговини, анализа процеса

Општи избори у Босни и Херцеговини, анализа процеса

Аутор: Немања Старовић

У недељу, 7. октобра 2018. одржани су Општи избори у Босни и Херцеговини, осми након потписивања Дејтонског мировног споразума и успостављања постојећег система државне власти. Иако су резултати избора на свим нивоима углавном постали познати већ наредног дана, начин на који ће бити формиране владајуће коалиције на различитим нивоима још увек представља непознаницу.

Босна и Херцеговина има један од најкомпликованијих политичких система на планети. Номинално унитарна држава, састављена је од две конституенте под називом ентитети (термин позајмљен из филозофије, непознат у упоредном праву) на којима лежи гро државних надлежности, а што се огледа и кроз буџетске капацитете, од којих се један зове републиком, а други федерацијом и састављен је од 10 кантона који представљају саставне делове федерације. Придодајмо томе још и конститутивност трију народа на свим нивоима, постојање колективног шефа државе, као и кантона Брчко који представља кондоминијум двају ентитета… Све то се нужно одражава и на комплексност система избора носилаца политичких функција, који је немогуће до детаља предочити у овом формату, али ћемо представити његове основне контуре, са акцентом на систем политичке власти у Републици Српској.

Систем политичке власти

Сви бирачи у Босни и Херцеговини имали су прилику да 7. октобра гласају на по четири гласачка листића. У Републици Српској, бирачи су гласали за српског члана Председништва Босне и Херцеговине, председника Републике Српске, посланике Народне скупштине Републике Српске и посланике Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. У Федерацији Босне и Херцеговине бирачу су гласали за бошњачког или хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине, посланике Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, посланике Представничког дома Парламентарне скупштине Федерације Босне и Херцеговине, као и посланике у кантоналним скупштинама. Бирачи у Дистрикту Брчко су имали могућност да се определе гласају ли као грађани Републике Српске или Федерације Босне и Херцеговине. Изборни цензус на свим нивоима избора у Босни и Херцеговини износи 3%, а избори се спроводе по једнокружном моделу.

Народна скупштина Републике Српске броји 83 посланика, од којих се 63 бирају у девет изборних јединица, унутар којих се спроводи избор од 4 до 12 посланика, а мандати се распоређују пропорционално, по моделу врло сличном Д’онтовом који се примењује у Србији. Међутим, бирачи имају и могућност преференцијалног гласања за кандидате унутар листа које партије подносе у изборним јединицама, па тако они кандидати са листе који добију највећи број директних гласова добијају посланичке мандате, у оквиру броја мандата који је партијска листа освојила у датој изборној јединици. Поред 63 посланичка мандата који се расподељују на описани начин, још 20 мандата се деле са тзв. компензационих листа. Наиме, велики број изборних јединица и релативно мали број посланичких мандата који се у њима дели доводи до значајне дисторзије пропорционалности на нивоу целе Републике Српске, те се стога преосталих 20 посланичких мандата деле на тај начин што се утврђује пропорционалност на нивоу целе Републике Српске. То се чини на тај начин што се обрачунски симулира ситуација у којој је цела Република Српска једна изборна јединица, сабирају се резултати политичких странака у свим изборним јединицама и обрачунава њихов предвиђени удео унутар укупног броја од 83 посланика, а затим се од добијеног броја одузима број мандата који су странке већ освојиле расподелом 63 мандата по изборним јединицама. Разлика у броју мандата који се тим поступком добија се надокнађује расподелом 20 компензацијских мандата. Но, да ствар буде још комплекснија, приликом расподеле компензацијских мандата се поред исправљања дисторзије пропорционалности уједно исправља и евентуална недовољна заступљеност припадника мање заступљеног пола, а обезбеђује се и уставом загарантована обавеза по којој међу посланицима Народне скупштине Републике Српске мора бити најмање по четири Бошњака и Хрвата. Идентичан систем расподеле директних и компензацијских мандата постоји и у осталим представничким телима на нивоу Босне и Херцеговине, односно Федерације Босне и Херцеговине.

Након конституисања изабраног сазива Народне скупштине Републике Српске, формира се и нови сазив другог представничког тела у овом ентитету, Вијећа народа Републике Српске, који сачињава по осам представника Срба, Бошњака и Хрвата, уз четворо представника осталих националних заједница (у претходном сазиву имали смо рецимо по једног представника Јевреја, Украјинаца, Италијана и Црногораца). Избор делегата у Вијећу народа спроводе посланици Народне скупштине, односно за ту намену посебно формираних клубова који окупљају све изабране представнике конститутивних народа у Народној скупштини Републике Српске. Имајући у виду то да се председник и потпредседници Републике Српске бирају на директним изборима (председник постаје кандидат који добије највише гласова, а потпредседници председнички кандидати из реда Бошњака и Хрвата са највећим бројем гласова), јасно је да постоје сви услови да се систем политичке власти унутар Републике Српске у новом сазиву релативно брзо заокружи.

На државном нивоу Босне и Херцеговине, односно нивоу заједничких институција, ствари су нешто комплексније. Наиме, чланови Председништва Босне и Херцеговине се бирају директно, тако што за српског члана Председништва гласају сви бирачи у Републици Српској, док бирачи у Федерацији Босне и Херцеговине имају могућност да се определе било за бошњачког или хрватског члана Председништва. Бирачи у Републици Српској спроводе избор 14 посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, и то по три посланика у три изборне јединице, док се пет мандата дели са компензационих листа, а бирачи у Федерацији Босне и Херцеговине бирају укупно 28 посланика, од којих се 21 бира директно у пет изборних јединица које носе између три и шест мандата, док се преосталих седам мандата бира са компензационих листа. Међутим, да би се систем политичке власти након спроведених избора заокружио, неопходно је формирање и Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, који сачињава по пет представника Срба, Бошњака и Хрвата. Избор српских представника у овом телу спроводи Народна скупштина Републике Српске, док представнике преостала два конститутивна народа спроводе клубови бошњачких и хрватских посланика у Дому народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине, што значи да нови сазив Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине након спроведених избора не може бити формиран пре него што се формирају представнички органи у ентитетима.

Ту долазимо и до система избора органа политичке власти у Федерацији Босне и Херцеговине. Наиме, Представнички дом Парламента Федерације Босне и Херцеговине чини 98 посланика, од којих се 73 бирају директно у 12 изборних јединица, унутар којих се распоређује између 3 и 9 посланичких мандата, док се преосталих 25 мандата распоређује са компензационих листа. Приликом расподеле мандата са компензационих листа се обезбеђује заступљеност најмање четири посланика из реда сваког од три конститутивна народа. Поред Представничког дома, Парламент Федерације Босне и Херцеговине чини још и Дом народа, који представља горњи дом и скупа са Представничким домом спроводи избор председника и два потпредседника Федерације Босне и Херцеговине (који морају припадати трима конститутивним народима). Дом народа чини 58 посланика, међу којима по 17 Бошњака, Хрвата и Срба, док су преосталих седам представници осталих националности. Посланике у Дому народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине бирају кантоналне скупштине, сразмерно броју становника у сваком од 10 кантона, с тим да међу делегираним представицима кантона мора бити најмање по један представник Бошњака, Хрвата и Срба, уколико у скупштини кантона постоји најмање један посланик те националности. Из овога се види да Дом народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине не може бити формиран док се на заврши процес конституисања скупштина (а врло вероватно и владајућих коалиција) у сваком од 10 кантона. Будући да Горњи дом Парламента Федерације Босне и Херцеговине спроводи избор делегата у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, јасно је и то да ће формирање институција политичке власти на нивоу заједничких институција у Сарајеву бити далеко теже, комплексније и дуготрајније него што је то случај у Републици Српској.

Проблем легитимности изборног процеса

Проблем легитимности изборног процеса се појавио и пре расписивања самих општих избора у Босни и Херцеговини, будући да нису примењене пресуде судских инстанци повезане са изборним процесом и системом политичке власти у целини.

Наиме, кључни проблем представља пресуда Европског суда за људска права у случају „Сејдић и Финци“. Укратко, двојица држављана Босне и Херцеговине, Дерво Сејдић и Јакоб Финци, су поднели Суду представке због немогућности да се као припадници Ромске, односно Јеврејске националне заједнице на изборима кандидују за места посланика у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине и члана Председништва Босне и Херцеговине. Суд је одлуком из децембра 2009. утврдио да су Сејдић и Финци дискриминисани на основу етничке припадности, али до измене Устава и изборних закона којима би се ова пресуда узела у обзир до сада није дошло због немогућности постизања нужног политичког консензуса.

Поред тога, Уставни суд Босне и Херцеговине је 2016. оценио одредбе Изборног закона Федерације Босне и Херцеговине којима се регулише избор посланика у Дому народа Федерације Босне и Херцеговине неуставним, да би наредне године и укинуо сам закон, међутим у времену до спровођења општих избора нови закон није усвојен.

Упитност легитимитета делегата у Дому народа Федерације Босне и Херцеговине за собом повлачи и питање легитимитета других органа у чијем именовања ти делегати учествују, међу којима и председника и потпредседника Федерације Босне и Херцеговине, као и (бошњачких и хрватских) посланика у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Но, важно је нагласити да ниједна од наведених пресуда за собом не повлачи питање легитимности изабраних органа у Републици Српској.

Што се самог спровођења изборног процеса тиче, поред оптужби за нерегуларности током самог изборног дана, куповину гласова исл, што већ представља део политичког фолклора, најоштрије реакције произвели су повици о наводном енормном броју неважећих листића. Већ током изборне вечери се појавио податак о преко пола милиона неважећих листића, а наредних дана су критику на рачун изборног процеса, позивајући се управо на број неважећих гласачких листића, изнели и високи представник Валентин Инцко и одлазећа америчка амбасадорка у Сарајеву Морин Кормак. Но, о чему се ту заправо ради. Број неважећих листића на општим изборима заиста прелази пола милиона, али то не значи да је од укупно 1.800.000 бирача који су изашли на изборе њих 30% поништило изборни листић. Пошто је, као што смо то већ навели, сваки бирач имао прилику да гласа на четири различита нивоа, то значи да је у оптицају било око 7.200.000 листића убачених у гласачке кутије, те да је заправо удео неважећих листића у кутијама, међу које се урачунавају и празни листићи, нешто преко 7%. Проценат неважећих листића варира између 6% у кутијама са листићима за избор српског члана Председништва Босне и Херцеговине, до 8,6% у кутијама са листићима за избор посланика Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Иако релативно висок, овакав удео неважећих листића у кутијама ипак није скандалозан као што деконтекстуализован податак о „пола милиона неважећих листића“ указује. Притом, специфичности изборног система у Босни и Херцеговини додатно указују на то због чега број неважећих листића на изборима у тој држави нужно мора бити већи него ли у државама у окружењу. Узмимо за пример Општину Дрвар, која припада Федерацији Босне и Херцеговине, у чијем становништву Срби имају удео од преко 90%. На нивоу те општине забележен је рекордан удео неважећих листића у кутијама за избор члана Председништва Босне и Херцеговине од преко 60% (26% празних и 35% неважећих у ужем смислу). Имајући у виду то да бирачи у тој општини нису имали могућност да гласају за српског, већ само за бошњачког или хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине, тако висок удео неважећих листића у кутијама добија логично објашњење.

Резултати избора

На изборима за српског члана Председништва Босне и Херцеговине, којег су бирали грађани у Републици Српској, победио је кандидат Савеза независних социјадемократа Милорад Додик, који је освојио преко 368.000 (54%) гласова, што је уједно и највећи број гласова који је освојио било који кандидат за члана Председништва. Иза себе је оставио кандидата Савеза за побједу Младена Иванића, који је освојио нешто преко 292.000 гласова (43%). Разлика од преко 76.000 гласова у корист Милорада Додика далеко надмашује разлику са којом је Младен Иванић на прошлим изборима 2014. поразио Жељку Цвијановић, а која је износила непуних 7.000 гласова.

На изборима за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговину победу је однео кандидат Демократске фронте Жељко Комшић, освојивши 225.000 гласова (53%), док је иза њега остао кандидат Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине Драган Човић са освојених око 155.000 гласова (36%). Овим је Жељко Комшић по трећи пут победио у трци за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине (претходно је односио победу на изборима 2006. и 2010. године).

Функцију бошњачког члана Председништва Босне и Херцеговине убудуће ће обављати кандидат Странке демократске акције Шефик Џаферовић, који је освојио преко 212.000 гласова (37%), иза којег су остали кандидат Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине Денис Бећировић са освојених близу 195.000 гласова (34%) и кандидат Савеза за бољу будућност Фахрудин Радончић са тек 75.000 освојених гласова (13%), што представља једно од малих изненађења ових избора, будући да се Радончићу и његовој партији уочи избора прогнозирао доста бољи резултат.

На изборима за посланике Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, од 14 мандата који се бирају из Републике Српске, 6 је освојио Додиков СНСД, оставивши иза себе опозиционе СДС и ПДП са 3, односно 2 мандата, док су традиционални коалициони партнери СНСД-а, ДНС и СП, освојили по 1 мандат, исто колико и бошњачка СДА.

У расподели 28 мандата који се бирају са подручја Федерације Босне и Херцеговине учествује чак девет политичких субјеката, међу којима је највећи број од 8 мандата освојила СДА, иза које су се пласирале СДП и ХДЗ са по 5 мандата, те ДФ са 3 мандата. Остале листе су освојиле између 1 и 2 мандата. Занимљиво је то да ће се у новом сазиву Представничког дома наћи само једна странка која репрезентује Хрвате из Федерације Босне и Херцеговине (ХДЗ), док су све остале мандате освојиле бошњачке странке. Делимични изузетак би могла представљати Наша странка која је освојила 2 посланичка мандата у Сарајевском кантону, одневши победу у три централне градске општине, будући да се ради о номинално мултиетничкој странци у чијем су руководству заступљени Срби и Хрвати, али имајући у виду њихова залагања за грађанско-унитаристичко уређење Босне и Херцеговину, те чињеницу да велику већину њихових гласача  чине припадници Бошњачког народа, исправно их је ипак сврстати у бошњачки политички корпус.

Победу у трци за председника Републике Српске је однела кандидаткиња СНСД Жељка Цвијановић са освојених преко 319.000 гласова (47%), док је кандидат Савеза за побједу и председник СДС Вукота Говедарица освојио преко 284.000 гласова (42%). Остварена разлика од преко 25.000 гласова већа је од оне којом је на претходним изборима 2014. године Милорад Додик победио Огњена Тадића (СДС), а која је износила око 7.500 гласова. За потпредседнике Републике Српске изабрани су Рамиз Салкић из СДА и Јосип Јерковић из ХДЗ, пошто су добили највећи број гласова међу кандидатима Бошњачке, односно Хрватске националности.

Највећи број од 28 мандата у Народној скупштини Републике Српске имаће СНСД, који ће са својим традиционалним савезницима из ДНС који су освојили чак 12 и СП који су освојили 7 мандата, бити у прилици да формира комотну владајућу већину са знатно више од неопходна 42 посланичка гласа. Опозиционе СДС, ПДП, НДП и УС освојиле су 16, 9, 4 и 3 посланичка мандата, док је блок бошњачких странака освојио 3 мандата.

У 98 посланичких клупа колико се налази у Парламенту Федерације Босне и Херцеговине сешће представници чак 12 кандидатских листа, међу којима ће најбројнији бити клуб од 27 посланика СДА, затим по 16 посланика СДП и коалиције око ХДЗ и 10 посланика Комшићеве ДФ.

Од 10 скупштина кантона у Федерацији Босне и Херцеговине, њих 5  ће бити под доминацијом СДА, 4 ХДЗ, док је у Скупштини Тузланског кантона највећи број мандата освојила СДП. Битно је напоменути то да ће у Скупштини Средњебосанског кантона СДА имати тек један мандат више од ХДЗ-а, као и то да су српске странке једино у Кантону 10 (незванично „Ливањском“) успеле да освоје посланичке мандате, и то укупно 4 од 25.

Упада у очи и то да је успеху СДА на кантоналном нивоу значајно допринела разједињеност програмски сродних СДП, ДФ и Наше странке, које су збирно гледано освојиле више гласова од СДА не само у најмногољуднијем Тузланском, већ и у по броју становника другом Сарајевском кантону, док су у трећем најмногољуднијем Зеничко-Добојском кантону готово изједначиле резултат странке Бакира Изетбеговића. Посматрано на нивоу Федерације Босне и Херцеговине, СДА је освојила 252.773 гласа, док су СДП, ДФ и Наша странка у збиру освојиле 290.094.

„Случај Комшић“

Иако су политички представници хрватског народа у Босни и Херцеговини годинама уназад упозоравали на опасност да по трећи пут након 2006. и 2010. за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине буде изабран кандидат који ће добити превасходно гласове Бошњака, њихов неуспех у анимирању бошњачких политичких структура за промену изборног законодавства је довео до управо таквог исхода. Не улазећи овом приликом у свакако занимљиву, али тематски веома опширну расправу о односима Бошњака и Хрвата, те политичког Сарајева и Загреба у светлу поретка успостављеног Вашингонским и Дејтонским споразумом, изнећемо само математичке показатеље са последњих општих избора који приказују механизам одузимања важног политичког права најмалобројнијег конститутивног народа у Босни и Херцеговини.

Наиме, прво што упада у очи је веома велики број важећих листића за избор хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине који су убачени у бирачке кутије на гласачким местима у Федерацији Босне и Хереговине (428.344), који је тек за четвртину мањи од броја листића за бошњачког члана Председништва (580.611). Изабрани хрватски члан Председништва Босне и Херцеговине Жељко Комшић је добио више гласова (225.500) од изабраног бошњачког члана Председништва Босне и Херцеговине Шефика Џаферовића (212.581). Ако имамо у виду то да је по последњем попису становништва у Босни и Херцеговни који је спроведен 2013. године[1] број Хрвата у Босни и Херцеговини (544.780) готово три и по пута мањи од броја Бошњака (1.769.592), виде се све размере ове нелогичности.

Надаље, ако основано претпоставимо да међу пописаним бројем Хрвата у Босни и Херцеговини нема више од 440.000 пунолетних са правом гласа, те да је излазност од 53% била мање-више равномерно распоређена међу Бошњацима и Хрватима, долазимо до закључка да је на општим изборима могло гласати око 230.000 Хрвата. Одузмемо ли тај број од укупног броја (само) важећих листића за избор хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине, долазимо до основане претпоставке по којој је око 200.000 Бошњака у Федерацији Босне и Херцеговине заправо гласало за хрватског члана Председништва, што у великој мери кореспондира са бројем гласова који је освојио Жељко Комшић (225.500).

На претходним општим изборима у Босни и Херцеговини, одржаним 2014. године, на којима Жељко Комшић није могао да се кандидује за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине, будући да је претходно одслужио два повезана мандата на тој функцији, укупан број важећих листића за место хрватског члана Председништва износио је 245.295, дакле преко 183.000 мање него на овим. Том приликом је за хрватског члана Председништва изабран Драган Човић са освојена 128.053 гласа, што је скоро 27.000 гласова мање него што је као другопласирани кандидат освојио на овим изборима (154.819).

Укупан број гласова које је Жељко Комшић добио у појединим општинама са изразитом хрватском већином је у рангу статистичке грешке, па је тако кандидат ДФ у Читлуку добио 36 гласова (0,5%), у Љубушком 136 гласова (1,2%),у Широком Бријегу 63 гласа (0,5%), Грудама 46 гласова (0,7%), у Посушју 44 гласа (0,7%), у Добретићима 5 гласова (1%). Са друге стране, Жељко Комшић је однео апсолутну победу у појединим општинама у којима постоји изразита већина Бошњака, освојивши више гласова од свих кандидата за бошњачког члана Председништва, као што су Бихаћ (88% Бошњака, 6% Хрвата), Илиџа (87% Бошњака, 5% Хрвата), Сарајево Центар (75% Бошњака, 6% Хрвата), Сарајево Стари Град (89% Бошњака, 2% Хрвата), Сарајево Нови Град (84% Бошњака, 4% Хрвата), Ново Сарајево (74% Бошњака, 7% Хрвата), Вогошћа (92% Бошњака, 1% Хрвата), Босанска Крупа (92% Бошњака, 0,3% Хрвата), Високо (92% Бошњака, 1% Хрвата), Бреза (93% Бошњака, 2% Хрвата).

Из свега наведеног, сасвим је јасно да Жељко Комшић не представља легитимног представника Хрвата у Председништву Босне и Херцеговине, иако је строго посматрајући изборна правила његов избор сасвим легалан.

Занимљиво је и поређење броја гласова које је Комшић освојио као кандидат за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине (225.500) са бројем гласова које је освојила његова странка Демократска фронта на изборима за посланике Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (96.180) и Парламент Федерације Босне и Херцеговине (93.696). Иако бирачко тело Демократске фронте чине превасходно Бошњаци, бројке говоре да је поред њих око 95.000, најмање још толико Бошњака који гласају за друге политичке партије на осталим нивоима, свој глас подарило Жељку Комшићу. Иако би због политичке сродности логична претпоставка била да су се Комшићу прелили неки гласови Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине, то је ипак веома мало вероватно, будући да је кандидат СДП за бошњачког члана председништва Денис Бећировић добио значајно више гласова (194.688) него ли листе СДП за Представнички дом Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (140.781) и Парламент Федерације Босне и Херцеговине (145.453). Осим тога, трка за бошњачког члана Председништва Босне и Херцеговине је била веома тесна и Бећировић ју је изгубио за свега 18.000 гласова, односно 3%, па је јасно да СДП у том контексту није имао „вишка гласова“, те да је све своје политичке капацитете усмерио ка остваривању што бољег резултата Дениса Бећировића.

Ако упоредимо пак резултат који је остварио Шефик Џаферовић као кандидат за бошњачког члана Председништва Босне и Херцеговине (212.581) са резултатима његове СДА на изборима за посланике Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (252.081) и Парламент Федерације Босне и Херцеговине (252.773), видимо готово идентични мањак од 40.000 гласова које је кандидат СДА за члана Председништва остварио у односу на листе своје странке. Ово нас наводи на могући закључак о циљаном усмеравању дела гласача СДА према Жељку Комшићу, што би уз релативно тесну победу Шефика Џаферовића за бошњачког члана Председништва представљало доказ организационе и техничке супериорности страначког апарата СДА. Ипак, за потврду ове претпоставке би била неопходна дубља квантитативна, али и квалитативна истраживања.

Трећи изгледни резервоар бошњачких гласова које је повукао Жељко Комшић, поред гласова саме Демократске фронте и СДА, по свему судећи се налази међу бирачима Наше странке. Иако је и Наша странка кандидовала свог представника за место хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине, Бориша Фалатар је остварио скромних 16.036 гласова (4%), што је значајно мање од укупног броја гласова које је Наша странка остварила на изборима за делегате Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (48.042) и посланике Парламента Федерације Босне и Херцеговине (50.945), те је логично претпоставити да се око 30.000 гласача ове странке природним путем прелило политички блиском Комшићу, чије су шансе за избор исправно сматране већим.

Постизборна динамика у Бањалуци

Као што смо видели, резултати општих избора у Републици Српској су прилично јасни и извесно ће омогућити релативно лако и брзо формирање политичке власти у мањем босанско-херцеговачком ентитету. Но, упркос томе, опозиционе странке инсистирају на нелегитимности изборног процеса, позивајући се на велики број наводних неправилности. Ипак, значајна разлика у броју гласова који су кандидати коалиције око СНСД остварили на свим нивоима у Републици Српској, а која је далеко већа него што је то била на прошлим изборима, не доприноси снази аргумената опозиције, а реакције јавности у Републици Српској не иду у прилог било каквој већој мобилизацији грађана у циљу оспоравања изборних резултата.

Прво питање које се отвара након избора у Републици Српској јесте то ко ће бити изабран за председника Владе Републике Српске. По коалиционом споразуму који су уочи избора закључили СНСД, ДНС и СП, две мање чланице коалиције су се обавезале да пруже подршку кандидатима СНСД за место српског члана Председништва Босне и Херцеговине, као и председника Републике Српске, док ће у случају победе која је остварена, ДНС имати право првог избора међу функцијама које се бирају индиректним путем. Сасвим је јасно да је би ДНС, сходно тим одредбама коалиционог споразума, али и добром резултату који је остварила избором 12 посланика у Народној скупштини Републике Српске, преферирала да преузме позицију председника Владе Републике Српске. Међутим, из првих изјава Милорада Додика датим након избора, види се да СНСД неће лако препустити ту важну функцију мањем коалиционом партнеру. У том контексту ваља тумачити и превирања унутар ДНС која се одвијају након избора. Наиме, Милорад Додик је упозорио председника ДНС-а Марка Павића да би морао да се одрекне појединаца у редовима своје странке које је назвао „мангупима“, а руководство ДНС-а је упркос исказаном незадовољством својеврсним ултиматумом који им је уручен, изашло у сусрет тим захтевима и отказало поверење одређеном броју својих чланова на високим позицијама у јавним предузећима. Медији спекулишу да је спровођењем овог захтева дошло до поделе унутар ДНС, у којем је превагу однела струја на чијем челу се налази актуелни председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, док је у мањини остала струја око Милана Радовића, директора бањалучке Нове банке. Но, чак и уколико овај сукоб ескалира до нивоа отворених подела, процена је да Радовић контролише свега 3 од укупно 12 посланика ДНС у Народној скупштини Републике Српске, па евентуалним цепањем посланичког клуба ДНС владајућа већина неће бити угрожена.

Свакако најкрупније питање које се након спроведених избора отвара у Републици Српској је судбина Српске демократске странке. Странка која је дала немерљив допринос стварању Републике Српске, већ дуже се налази у кризи и пуних 12 година не успева да се врати на власт. Томе свакако доприноси и чињеница да је владајући СНСД у великој мери преузео идеологију и политику коју је зацртала СДС, поставивши се као заштитник српског националног интереса у Босни и Херцеговини, остварујући притом далеко боље резултате него ли СДС у периоду пре 2006. године. Иако се руководство СДС на челу са председником Вукотом Говедарицом определило за стриктно опозиционо деловање учешћем у Савезу за победу, све су јачи гласови истакнутих појединаца у СДС који инсистирају на сарадњи са СНСД. Поједине спекулације иду толико далеко да тврде како су истакнути локални лидери СДС у одређеној мери саботирали кампању Савеза за победу, како би отворили простор за постизборну сарадњу са Милорадом Додиком и СНСД, те да је због тога у традиционалним упориштима СДС попут Бијељине, Добоја и Источног Сарајева опозициони блок остварио значајно мањи број гласова од оног који је очекиван. Било како било, из изјава које су дали након избора, види се да су неки истакнути функционери СДС исказали спремност на сарадњу са СНСД, а међу њима се истичу дугогодишњи градоначелник Добоја Обрен Петровић и начелник Општине Соколац Милован Бјелица, уједно и потпредседник СДС. У групу незадовољних се сврстава и дугогодишњи градоначелник Бијељине Мићо Мићић, међутим његов план би по наводима информисаних медија подразумевати захтев за ванредним конгресом СДС и преузимањем функција председника СДС од Вукоте Говедарице, чиме би се створили услови за отворену коалицију СДС са СНСД, у првом реду на нивоу заједничких институција Босне и Херцеговине. Но, чак и уколико тај план не уроди плодом, изгледно је да ће одређени функционери СДС који су освојили посланичке мандате у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, као и Народној скупштини Републике Српске, ступити у разговоре о сарадњи са СНСД. То може бити од пресудне важности за формирање тзв. Српског блока на нивоу заједничких институција, којим би се спречило да коалицију на том нивоу формирају владајуће странке из Федерације Босне и Херцеговине са опозицијом из Републике Српске, као што се десило након претходних избора. Да би спречио такав сценарио, Милораду Додику је неопходна подршка најмање 10 од укупно 14 српских посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Будући да је СНСД са мањим коалиционим партнерима освојила 8 мандата, те да се међу посланицима СДС налази градоначелник Добоја Обрен Петровић који је већ изразио спремност на сарадњу са СНСД, тај циљ се чини реално достижним.

Мада не могу бити задовољни поразом Младена Иванића у трци за српског члана Председништва Босне и Херцеговине, у ПДП имају разлога за умерени оптимизам, будући да ће због доброг изборног резултата повећати број својих представника како у Народној скупштини Републике Српске, тако и у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Руководство ПДП може посебно бити задовољно значајним порастом подршке у великим градовима Републике Српске попут Бањалуке у којој су освојили чак 22% гласова. Имајући у виду тежак период пред којим се очито налази СДС, партија Младена Иванића се налази у позицији да преузме улогу водеће опозиционе странке у Републици Српској.

Постизборна динамика у Сарајеву

Прве дане након спроведених избора у Федерацији Босне и Херцеговине је обележило опште незадовољство хрватског политичког корпуса избором Жељка Комшића за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине. Повишеним страстима је допринео и сам Комшић, најављујући као свој први потез на функцији члана Председништва покретање тужбе против Републике Хрватске због изградње Пељешког моста, а није пропустио ни прилику да изјави како тзв. Републику Косово сматра независном државом, чиме је бацио рукавицу у лице и Хрватима и Србима у Босни и Херцеговини, али и престоницама Србије и Хрватске.

Хрвати су непосредно након избора отпочели са организованим исказима незадовољства Комшићевим избором, како протестним шетњама у Мостару, тако и политичким изјавама председника општина са хрватском већином, у којима су Жељка Комшића прогласили непожељном особом у локалним срединама у којима спроводе локалну власт.

Иако веома уситњена партијска структура новог сазива Парламента Федерације Босне и Херцеговине отвара могућност различитим комбинацијама за формирање владајуће коалиције, није реално очекивати да ће у њима бити заобиђена ХДЗ, будући да се ради не само о странци која је са својом листом освојила убедљиво највећи број гласова Хрвата, већ је и једина хрватска странка која је освојила мандате у Парламенту Федерације Босне и Херцеговине. Међутим, лидер ХДЗ је упозорио на то да његова странка неће приступити формирању институција власти у Федерацији Босне и Херцеговине док се не постигне договор о изменама изборних закона, којим би се заштитили интереси Хрвата и онемогућио избор хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине гласовима Бошњака. Имајући у виду сву комплексност овог проблема и досадашњу неспремност Бошњака да изађу у сусрет овим захтевима, које сматрају великим кораком у правцу формирања хрватског ентитета и последично разградње Босне и Херцеговине, може се очекивати да ће процес формирања политичких институција Федерације Босне и Херцеговине бити веома дуг и мукотрпан. С обзиром на то да избор бошњачких и хрватских делегата у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине спроводи Дом народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине, парализа у формирању федералних институција ће се неумитно прелити и на ниво заједничких институција. За ефективно спровођење блокаде је довољно да ХДЗ заустави или успори формирање институција политичке власти у само једном од 10 кантона који сачињавају Федерацију Босне и Херцеговине, јер се чланови Дома народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине делегирају са кантоналног нивоа.

Међутим, имајући у виду ранија искуства, ни неки велики договор ХДЗ са водећим странкама Бошњака, пре свега са СДА, не би представљао велико изненађење, те би по том сценарију лидер ХДЗ Драган Човић могао преузети доста важну функцију председника Федерације Босне и Херцеговине или министра спољних послова у Савет министара Босне и Херцеговине. Но, снажна позиција коју је ХДЗ заузео унутар хрватског бирачког тела, те подршка званичног Загреба која му је недвосмислено исказана, како пре, тако и након избора, у комбинацији са улогом жртве манипулација супротних духу Уставом прописане конститутивности Хрвата у Босни и Херцеговини коју је Драган Човић у очима домаће, али и међународне јавности преузео, чине могућност брзог договора ХДЗ са водећим странкама Бошњака мало вероватном.

Веома важан развој ситуације представља споразум о формирању „програмске коалиције“ Додиковог СНСД и Човићеве ХДЗ који је закључен у Бањалуци две седмице након избора и којим се највеће политичке странке Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини опредељују за сарадњу на плану реформи нужних за напредак Босне и Херцеговине у процесу европских интеграција, али и на усаглашен приступ решавању проблема изборних закона. Овим је ојачана позиција обе политичке странке уочи преговора о формирању евентуалне коалиције на нивоу заједничких институција Босне и Херцеговине, јер ће бити практично немогуће да буду изостављене у било којој од коалиционих комбинација.

Чврста коалиција СНСД и ХДЗ готово извесно избацује Комшићеву Демократску фронту из учешћа у власти на нивоу заједничких институција, а у тежак положај доводи и СДА, јер отвара за сада још увек само математичку могућност да СНСД и ХДЗ владајућу већину формирају са СДП и другим мањим бошњачким странкама. Овакав исход би заправо највише погодовао Милораду Додику, јер би на тај начин оставио оба преостала члана Председништва Босне и Херцеговине, Шефика Џаферовића и Жељка Комшића без политичке залеђине у виду заступљености њихових странки у Савету министара Босне и Херцеговине, чиме би пак његова улога као члана Председништва Босне и Херцеговине и уједно председника политичке партије која чини окосницу власти на свим нивоима, била изузетно ојачана. Иако би свакако било исувише рано разрађивати све детаље оваквог сценарија, занимљиве су иницијалне реакције најутицајнијих медија у Републици Хрватској, иначе веома ненаклоњених Милораду Додику, који су га листом почели представљати у врло повољном светлу, а неки чак и као политичара који ће једини бити у стању да у новом политичком миљеу Босне и Херцеговине ефективно заштити интересе Хрвата.

Не би требало занемарити ни то да Шефик Џаферовић негује изузетно блиске односе са владајућим структурама у Турској, са којима је чак и лидер СДА Бакир Изетбеговић дошао у раскорак по одређеним питањима. Имајући у виду све израженију сарадњу Анкаре и Москве, као и неспорни утицај Кремља на Милорада Додика, није немогуће да се у перспективи успостави сагласје Додика и Џаферовића по многим питањима.

Уместо закључка

Укупно гледано, општи избори у Босни и Херцеговини одржани 7. октобра 2018. нису донели пуно тога новог у квалитативном смислу, али су одређени политички трендови добили на замаху.

• Владајућа политичка структура у Републици Српској предвођена Милорадом Додиком је повећала број својих представника како у Бањалуци, тако и у Сарајеву и по свему судећи ће бити у прилици да учествује у власти на нивоу заједничких институција Босне и Херцеговине, када се за њихово формирање створе услови.
• Може се очекивати прегруписавање опозиције унутар Републике Српске, у којој ће доминантну улогу преузети Иванићев ПДП, док СДС-у следи или промена руководства и политичког курса на којем се налази, или пак расцеп.
• У Федерацији Босне и Херцеговине су доминантну улогу међу Бошњацима и Хрватима сачувале СДА и ХДЗ, а ни нелегитимни избор Жељка Комшића за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине не представља посебну новину, пошто је на исто место већ био биран 2006. и 2010. године.
• Странке лево-либералне, али уједно и грађанско-унитаристичке оријентације које окупљају Бошњаке попут СДП, Демократске фронте и Наше странке су још једном показале неспособност за обједињавање, које би им извесно донело победу над СДА на свим нивоима у Федерацији Босне и Херцеговине, а релативно изненађење представља слаб резултат Фахрудина Радончића и његовог СББ.
• Формирање политичких институција Републике Српске у Бањалуци се може очекивати у релативно кратком року, док ће се формирање органа власти Федерације Босне и Херцеговине и последично заједничких институција Босне и Херцеговине извесно прелити дубоко у наредну годину.

[1] Република Српска не признаје резултате пописа из 2013. пошто је Агенција за статистику Босне и Херцеговина одлучила да супротно стандардима које примењује Eurostat у сталне становнике уброји и 196.000 грађана који живе у иностранству, међу којима је највећи број Бошњака, чиме је добијена бошњачка већина од 50,11% становништва.