Аутор: др Милош Савин, историчар
До почетка новог века Банат није питома равница, какву памтимо у последња два века, већ мочварно подручје пуно језера, бара, река, рукаваца, мртваја… Морамо одлучно да одбацимо тезу бројних домаћих историчара по којој су Срби у Банату били недовољно развијени као друштво, па су због тога готово инфантилно дигли први устанак у Срба против Османске власти 1594. године, несвесни могућих последица. Напротив, српско друштво у Банату је имало дуг и континуиран развој. Још у 12, 13. и 14. веку, у Банату се граде српске цркве и манастири, који сведоче о културном развоју Срба овог поднебља. За разлику од Срема са већинском српском популацијом, или Бачке, где су тек османски освајачи почели озбиљније да насељавају Србе из неразвијенијих планинских крајева након 1542. године, како би од њих могли да убирају већи данак, Банат је озбиљније србизован за време угарског краља Матије Корвина (1443–1490), који је населио око 120.000 до 150.000 Срба.
Након овог, због пропасти Српске деспотовине током наредног века, у Банат се преселило још око 200.000 Срба. Након Мохачке битке 1526. године, дошло је до династичких борби за угарски престо између хабзбуршке династије и ердељског војводе Јована Запоље. Позната је и улога утицајног српског војсковође Јована Ненада у овим дешавањима, која нам сведоче о потенцијалима српског фактора. Банат је гравитирао Ердељу, а Срби су махом стали на Запољину страну, због чега су били награђени бројним привилегијама и поседима. Циљ Запоље, али и другог угарског племства био је да насељавањем што већег броја Срба у Банат створе одређену врсту баријере евентуалним османским нападима. Чак и у тренуцима доминације Фердинанда Хабзбуршког, банатски Срби су флексибилно прихватали његову власт, не желећи да се конфронтирају ниједном хришћанском претенденту.
Бројни српски племићи и војне војводе су добијали повлашћени статус како би се досељавали у Банат и водили народ са собом. За разлику од угарских магната који су били заступљени на сталешком сабору, ситни племићи су управљали жупанијама, па су банатске жупаније биле стециште српског племства. Као појединачно најбројнија етничка група у Банату, Срби су складно живели са Мађарима и Румунима. Значајан споменик међуетничкој синергији представљају имена битних првака приликом устанка Ђерђа Доже 1514. године. Срби заједно са Мађарима и Власима учествовали су на обе стране и као властелини и као Дожини побуњеници. Инкорпорираност Срба у жупанијске и локалне органе у Банату значајно је утицала на формирање посебног и специфичног српског друштва. Највише жеље за успостављањем хришћанске државе и отпора османизму и исламу најчешће су испољавали Срби који су неговали сећање на то како је живот функционисао пре османских освајања. Банат, на првом месту његови јужнији и средњи делови, био је војно устројен. Постојали су тзв. влашки диштрикти, који су временом највећим делом били попуњени Србима. Ови диштрикти су имали посебну организацију и институције, нешто налик каснијој војној граници. У њима је у пракси постојала нека врста српске народне аутономије, а сама територија границе била је прилично флексибилна.
Граница између Османског и Хабзбуршког царства била је веома пропусна. Са обе стране су постојали гранични појасеви, изузети од званичног административног система, у којима је лако долазило до различитих договора, нагодби и комуникације, без икаквог обавештавања централних власти са једне или друге стране границе. Поред позитивних ефеката ове флуидности, постојали си и они лоши, попут хајдучије која је оперисала са обе стране и турских упада у Банат ради отимања робља. Османлије почињу да навиру у Банат после 1550. године, што значи да 1594. још увек живе људи који се сећају слободе, те постоји јасан осећај о неминовности борбе за ослобођење. До доласка османских освајача, у Банату готово два века постоји изграђено српско друштво, чији су вредносни судови базирани на митовима о обнови средњовековне српске државе, васкрсу Душановог царства и ослобођењу Цариграда од неверника.
Најзначајнији утицај у османској најезди имао је јаничар српског порекла Мехмед-паша Соколовић, који је тада био гувернер Румелије. Соколовић је желео да избегне озбиљније сукобе са Србима, па им је оставио готово идентично устројство, какво је постојало и у оквирима Угарске. У центрима угарске државне администрације успостављени су османски центри. Темишвар и Чанад су постали седишта Пашалука, а Бечкерек и Нови Бечеј седишта администрације. Нови систем је попут старог инкорпорирао Србе. Они су наставили да функционишу као војничко-сељачка заједница. Срби су попуњавали пандурске јединице и посаде градова. Суштински тешко је навести неки конкретан разлог и непосредни повод за избијање устанка. За разлику од Србије више од два века касније, није постојао никакав дахијски терор који би натерао српски народ да се бори за голи опстанак. Устанак Срба у Банату представља једну фазу у процесу познатом као Дуги рат између Аустрије и Турске, а који се састојао од читавог низа ратних догађаја налик поменутом устанку, а трајао је до 1606. године.
Дуги рат је почео 1593. године, мањим аустро-турским окршајима код Сиска. До сличних сукоба долазило је раније, било је турских покушаја освајања Карловца, али сада је настала друга политичка димензија. Наиме, своју шансу да појача свој утицај, изазван лошијом организацијом Османлија, видео је римски папа. С обзиром на то да је широм Европе дошло до процвата протестантизма, поглавар Католичке цркве морао је да створи неку вредност, идеју и акцију, који би сведочили о већој моралној утемељености и супериорности католичанства над протестантизмом. Идеалну прилику за доминацију над протестантима папа је видео у позиву католичком свету да помогне у ослобођењу поробљених хришћана под османском влашћу. Зато је прибегнуто доктрини новог крсташтва. Рудолф II, цар Светог римског царства немачке народности, аустријски цар и мађарски краљ, видео је у ослонцу на Ватикан своју шансу да истера Турке из значајних делова Угарске, који су попут Баната били под њиховом контролом или су попут Ердеља били ван хабзбуршког домета.
У то време значајну улогу има и ердељски кнез Сигисмунд (Жигмунд) Батори, племић велике политичке и дипломатске способности. С једне стране, он је прилично помирљив према Хабзурговцима, пошто му је за ослобађање од турског данка и сталне претње неопходан ослонац на једну хришћанску силу, а с друге стране, он је веома опрезан и одлаже било какав формални разлаз са османском државом у односу на коју је у вазалном статусу. Батори настоји да избегне ситуацију у којој би Мађари, али и други народи попут Срба, ратовали са својим сународницима под хабзбуршком влашћу. Битно је навести да ће Угарска, укључујући и Ердељ, све до краја 18. века бити полиглотна, односно мултилингвална круновина, без икакве организоване мађаризације и хегемонизма над другим народима који су живели у њој. Ердељ је на унутрашњем плану остао устројен као Угарска пре Мохачке битке, односно хабзбуршке власти, што значи да је постојала скупштина феудалних сталежа, која је могла да ограничи кнежеву власт.
Између Жигмунда Баторија и ердељских сталежа дошло је до извесне дискрепанце, с обзиром на то да су сталежи, колико год да су мрзели Турке, били инертни и конзервативни, сматрајући да је боље очувати статус кво, него се излагати ризику. За разлику од феудалаца, Батори је био чврст у идеји да је конфронтација са османским освајачима неминовна, као и приближавање хабзбуршкој круни. Битно је напоменути да се банатски Срби нису осећали као османски поданици, већ су препознавали свог владара управо у Жигмунду Баторију. У хабзбуршки двор, који је још раније, у складу са својим опортунитетом, покушавао да Србе из Баната увуче у сукоб, Срби нису гајили поверење. Временом Ердељ је постао уточиште за бројне српске наоружане групе, које су са његове територије почеле да нападају и преузимају стратешке тачке Османског царства у Банату. Ове српске јединице су отимале арсенале оружја и транспорте жита и соли, ослањајући се потом на Ердељ под Баторијевом заштитом. Како су српске групе постале масовније, а напади чешћи, Жигмунд Батори је за комуникацију и координацију са српским побуњеницима поставио извесног војводу Михајла, Србина, војног команданта, који је уживао велико поверење међу Србима. О војводи Михајлу историјска наука не зна ништа сем наведеног.
Чињеница да опада османска моћ, да долази до зближавања са хабзбуршким двором, те да постоји савезништво са Ердељем, код Срба у Банату масовно се ствара осећање да је њихова историјска мисија обнова старе српске државности и ослобођење српских крајева. Срби од Жигмунда Баторија очекују да сузбије утицај ердељских феудалних сталежа, те да заједно са банатским Србима покрене ослободилачки рат против османске окупације. Чим је почео устанак, Срби су Баторија прогласили за свог краља, са титулом краљ Ердеља и Рашке и кнез Молдавије и Влашке. Пошто је већ трајао хабзбуршко османски Дуги рат, Аустријанци су покушали да заузму Острогон и Хатван, који се налазе северно од Баната, рачунајући на помоћ банатских Срба. Како сам цар Рудолф II није имао војничког талента и знања, ову акцију је спроводио његов рођени брат, а кључна личност за дејства у Банату је био царски генерал Тојфенбах који је лично био задужен за комуникацију са Србима. Изузетно је тешко проценити када су спорадични српски напади прерасли у организовани устанак.
Српски пандури и посаде градова постепено почињу да пружају отпор српским нападачима, међутим убрзо су полако почели да им се придружују. Можемо рећи да је до потпуног преласка на страну устаника дошло током марта 1594. године. Устаници веома брзо заузимају цела места, а на самом почетку и Вршац, који постаје седиште овог покрета.
Упркос суровом гушењу српског устанка, Срби су наставили да буду доминантни фактор у Банату, а након слегања ратне тектонике, Банат је враћен у предустаничку фазу развоја. Већ у рату између Хабзбуршке и Османске империју 1716-1718, Аустрија је ослободила читав Банат, у чијем равничарском делу је живело искључиво српско становништво. Иако је Банат, по историјском праву припадао краљевини Угарској, Бечки двор је, позивајући се на право јачег, одбио да Банат интегрише у Мађарску круновину. Принц Евгеније Савојски, заслужан за победу над Османлијама у Банату, сматрао је да Банат мора да буде посебна круновина под немачком (аустријском) влашћу. На тај начин планирао је да спречи директну границу између Угарске и Турске, како не би у потенцијалу могло да дође до њиховог евентуалног савезништва у борби за осамостаљивање Угарске од Аустрије и свргавања династије Хабзбург. Аустријски дворски кругови су са становишта пореза и економије планирали да докажу да Банат може да буде рентабилнији од осталих постосманских територија, које су одмах дате на управљање мађарском и хрватском племству. На чело аустријске дворске управе за Банат дошао је изузетно способан гроф Клаудије Флоримунд Мерси. Захваљујући његовим економским реформама Банат је за две деценије од мочваре постао плодна равница са енормним економским потенцијалом. Под Мерсијем у Банату дошло је до развоја савремене пољопривреде, мануфактуре, трговине и занатства. Своју традиционалну способност управљања шајкама Срби су искористили за речни саобраћај и трговину. Дошло је до почетка изградње великих каналских система. Све до 1778. године, Банат је био изузет из феудалног система, већину његовог становништва чинили су слободни сељаци, који су плаћали десетину бечком двору. Ово је погодовало развоју слободне мисли и идеја, које ће помоћи артикулацији националне свести. Православни трговици су по принципу слободе удруживања формирали трговачку компанију, која ће у савезу са српском црквом доминирати током XVIII века. Српска самоуправа која је постојала у османском периоду је сачувана током овог столећа. Првостепену судску власт, пореске и полицијске органе, сачињавали су српски кнезови и обркнезови. Осамнаести век у Банату за његове становнике био је значајно повољнији него у осталим деловима Угарске. За разлику од Баната где је доминирао ред, Бачка, Срем, Славонија и Барања, су обиловале насиљем, угњетавањем, сељачким бунама и репресијама. Доласком Марије Терезије на власт и почетком ратова за aустријско наслеђе, она схвата да јој је неопходна помоћ угарских сталежа, односно магната, те обећава бројне уступке. Први од поменутих уступака је било укидање Поморишке војне границе и њено утапање у мађарски феудални систем. Како већина Срба, војника, нису желели да постану кметови мађарских велепоседника, они прелазе у Банат. Слично ће се догодити и са потиском границом са бачке стране Тисе.
У страху од депопулације Потисја, Марија Терезија је 1751. са седиштем у Старом Бечеју формирала Потиски диштрикт, у којем је Србима гарантовано да неће доћи под власт угарских спахија, дато им је право да одлучују ко може да се насели у њихова места, поштеђени су од кулука, а осмину житних продуката су били обавезни да испоруче на име пореза. Диштриктом је управљао капетан, чију власт су контролисали сенатори. Попуштајући под притисцима, Марија Терезија је обећала да ће и Банат предати на управу мађарским велепоседницима. Суочена са претњама да ће се Срби раселити, или отићи за Русију, царица је 1774. године формирала привилеговану област у Банату – Великокикиндски диштрикт. Ова област од десет насеља са Великом Кикиндом, као главним градом, одржала се у наредном веку, а представљала је светионик за бројне Србе из Баната и Бачке. Чак је и на почетку XX века, непосредно пред избијање Првог светскoг рата, Кикинда била место са највећим бројем Срба, регистрованих бирача. Ово сведочи о имовини и образовању, али и о броју Срба који су насељавали ово подручје. Србима у диштрикту је било дозвољено да имају сопствени магистрат (управу) и суд, који ће наравно сами финансирати. Недуго потом, укључивши делове Баната (без Диштрикта и Границе) у оквире Торонталске и Тамишке жупаније, Марија Терезија је фактички, предала ово подручје на управу угарском спахијском систему. Од велике је важности напоменути да је Угарска до краја XVIII века била полиглотна држава. Мађари као државотворни, најхомогенији, али и народ са хегемоним претензијама на простору Угарске нису насилно наметали свој језик. Срби предвођени митрополитом Мојсијем Путником затражили су од цара Леополда II да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног сабора расправног карактера, на коjeм би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора и до тога је дошло 1790. године у Темишвару. Темишварски сабор је, без сумње, био најзначајнији политички догађај за Србе у Угарској, још од привилегија из 1690. године. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната дâ посебна територијална аутономија, односно Војводина. Будући да Банат још није био заживео у Угарскј, а свесни самоуправе коју је српско друштво баштинило у Банату, српском сабору је овакав захтев деловао демографски и политички најреалнији за остварење. Максималистичке идеје овог сабора коме су присуствовали сви православци, не само Срби, био је да у аутономну територију буду обухваћени поред Баната, и Бачка, Барања, Срем и Славонија. Mеђутим ово није деловално оствариво, пошто су остале регије много пре Баната биле укључене у угарску територију и државни систем. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је дотадашњи будимски владика Стеван Стратимировић. Захтеве за формирањем аутономне српске територије Леополд II је начелно прихватио, али до формирања Војводине ипак на крају није дошло. Формирана је државна комисија од стотину православних аристократа која је била задужена да доведе до испуњења српских захтева. Конзервативни митрополит Стратимировић српске саборе више није ни заказивао. Први следећи сабор се одржао тек након његове смрти, ради избора новог митрополита.
Остави коментар