Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Нема сумње да је „модерна геополитика”, дисциплина која се бави истраживањем односа просторног и политичког, настала као продукт друге половине 19. века под окриљем западне цивилизације. На ту околност пресудно су утицала три историјска и друштвена разлога: најпре експанзија капиталистичког начина привређивања и појава њему иманентних форми трговине, транспорта и комуникација, потом измена религијско-духовне парадигме о елементу просторности који се под утицајем процеса „десакрализације друштвене свести” све више доживљавао као физичко-географска датост лишена примеса метафизичности, и, коначно, у строго политичком смислу, под утицајем процеса уједињења Немачке 1871. године када је са становишта „научне историографије” најављена епоха империјализма која је трајала све до почетка Великог рата 1914. године.
У поменутом раздобљу (1871–1914) изазов немачке географске централности био је средишња тема светске геополитике, према којој свакако нису могли остати имуни ни руски геополитичари. Тако је славни Николај Данилевски у знаменитој монографији Русија и Европа 1871. године писао о потреби свесловенског отпора „општечовечанским претензијама романско-германске цивилизације”. На сличан начин промишљали су и његови следбеници: Константин Леонтјев, писац и дипломата, и Владимир Ламански, универзитетски професор, потписник огледа о „три света азијско-европска” из 1892. године, који ће Петру Савицком, једном од оснивача класичног евроазијства у емиграцији, бити непосредан доказ за тврдњу да је „руска цивилизацијска школа геополитике била заокружена већ крајем 19. века”.
Особености руске геополитичке школе последица су првенствено географског положаја ове огромне државе, али и јединствене руске улоге у светској историји. Реч је о чиниоцима који су створили нарочит „етно-психолошки тип” руског човека који је у једном дубљем сакрално-географском смислу настао сједињењем подручја Шуме и Степе. На овим премисама познати научник Лав Гумиљов је наглашавао да је руска експанзија на Исток била неупоредиво ненасилнија и хуманија у односу на западноевропске примере колонијализма, односно да је као таква подразумевала и „сталну инфузију пасионираности од стране затечених етноса”. Отуда произилази и становиште да је „великоруска цивилизација настала сједињавањем словенског етноса с турско-татарским елементом”, из чега као логично следи руско право на интеграцију евроазијског простора.
За разлику од западне геополитике која је вазда испољавала свој континуитет и представљала главни ток тамошње политичке мисли, посебно у 20. веку, руска геополитика се развијала на маргинама кључних друштвених и политичких процеса у овој земљи и углавном је била реактивног карактера. Због тога основе руске геополитике ваља везивати за „драматичне потресе у руској друштвеној свести” која се манифестовала после епохалних историјских преокрета, попут лекције изгубљеног Кримског рата (1853–1856), потом револуције и грађанског рата (1917–1921), преко скривеног смисла Хладног рата (1945–1990), до савремених манифестација ове појаве изазваних „развалом Совјетског Савеза” и актуелним ратом у Украјини.
Позно словенофилство
Руско историјско искуство наводи на закључак да су односи са Европом били кључна детерминанта у развоју особене цивилизацијске школе мишљења. Овај процес нарочито је уочљив у другој половини 19. века када се у радовима „позних словенофила” појављују изванредно важни обриси оваквог начина размишљања.
Николај Јаковљевич Данилевски је светску славу стекао као аутор капиталне монографије Русија и Европа (1871). Реч је о делу које представља основу „руске цивилизацијске геополитичке школе” која је, по мишљењу Петра Николајевича Савицког, теоријски и практично уобличена већ крајем 19. века. Поред критике европске цивилизације (која се у радовима Данилевског своди на романско-германски цивилизацијски круг – прим. аутора), Николај Данилевски на особен начин излаже своје виђење „теорије историјског циклизма” и нарочито улогу словенске цивилизације у том процесу. По Данилевском суштина историјског циклизма јесте у постојању „културно-цивилизацијских типова” који се састоје од религије, културе (наука, уметност, технологија), политике и друштвено-економске структуре или цивилизације која се супротставља етнографском материјалу. Отуда он издваја десет локалних културно-цивилизацијских типова који се боре не само међусобно него и са спољним окружењем, и који као и биолошке врсте пролазе различите фазе сазревања, оронулости и неизбежне смрти. За Данилевског је из разумљивих разлога посебно важан „словенски тип” који је најпотпуније изражен у руском народу. Његова теорија историјског циклизма важна је и због тога што одбацује појам општечовечанског као „апстракцију без стварног садржаја”, односно у културно-цивилизацијском типу види израз највишег друштвеног јединства.
Данилевски на самом почетку свог капиталног дела поставља суштинско питање: Да ли је Русија Европа и шта је Европа? и, разуме се, шта су критеријуми којима одређујемо једну географску целину, макар то били и континенти. Мада ово питање на први поглед звучи банално за једну расправу која има научне претензије, одговор који се намеће далеко је од конвенционалног. Мада је у време писања књиге Русија и Европа општеприхваћена подела света на пет континената, руски научник упозорава да је реч о продукту „једног вештачког система који се задовољава да са једним или неколико обележја сједињује у једну географску целину и нешто што је веома различито”. Данилевски је на овој премиси заступао и важно становиште о томе да се Урал никако не може сматрати природном границом која дели Европу и Азију (Европоазија), а које су касније прихватили В. Ламански, П. Савицки и други његови следбеници. Тако се искристалисао појам Европе „који није географски већ културно-историјски” а који се, по Данилевском, потпуно подудара са границама „германско-романске цивилизације”.
Николај Јаковљевич износи категоричку тврдњу да Русија не припада таквој Европи и у прилог томе наводи многе чињенице: најпре да Русија није била део обновљене римске империје Карла Великог, затим да није улазила у састав теократске федерације која је заменила Карлову монархију, потом да се није повезивала у једно тело феудално-аристократском мрежом, такође није била учесник у борби с феудалним насиљем и није се суочавала с притиском лажних облика хришћанства (католичанство), па због тога и нема потребу за обликом религиозне слободе који се назива протестантизмом. Уз све то Русија није изградила ону слободу мисли која је створила нову науку, није познавала васпитно дејство сколастике, нити живела идеалима који су се испољили у германско-романском облику уметности.
Дакле, ако је све то тако, Данилевски се пита због чега у Русији постоје они који сматрају да ова земља треба да усвоји за себе оно што је изградила таква Европа, и што је још важније: какву нам улогу Европа даје на светско-историјској позорници… У одговору на ово реторичко питање он указује на бројна геополитичка ограничења која је тадашња Европа постављала пред Русију, чија је гигантска величина и постојање препрека развитку општечовечанске цивилизације (германско-романске – прим. аутора). Отуда је за њега сасвим логична склоност Европе да непрекидно подржава слабљење руске народне основе – посебно на њеној периферији, где живе и други инородни елементи који уживају германско-романско покровитељство. Такође, таквој Европи, на њеном „светом хуманистичком путу” ширења цивилизације, не преостаје ништа друго него да и у самој Русији слаби народну основу и њен друштвени и политички организам. Због тога је за Русе изградња самобитне словенске државе питање елементарног опстанка.
Средишњи свет
Шта је смисао руског историјског пута и на којим основама треба да почива однос Русије према Западу, његовим институцијама и вредностима? Ово су само нека од питања о којима је на особен начин писао Константин Николајевич Леонтјев, писац, филозоф и конзервативни теоретичар друге половине 19. века, чија су се дела, дуго заточена присилом идеолошког једноумља, појавила баш у време најновије „смутње” у Русији, деведесетих година прошлог века.
Леонтјев је у разним публикацијама истицао да је следбеник славног Данилевског. Он не само што је усвајао његове мисли, већ их је и допуњавао, изражавајући одређене критичке опаске на адресу свог великог узора. Константин Николајевич је у својим разматрањима појачао натуралистички карактер социологије Данилевског, коју је на карактеристичан начин спојио с естетским приступом. За Леонтјева је лепота универзални критеријум и мерило приликом оцењивања физичког, органског и социјалног света. Његове опсесивне теме су византизам, православље и самодржавље, што га првенствено сврстава у руске филозофске и религиозне мислиоце. Уосталом, пред крај живота примио је монашки постриг.
За нас са ових простора нарочито су драгоцена његова опажања о словенским народима и њиховом односу према Русији. Реч је о јединственим увидима и упозорењима присталицама словенофилства у самој Русији који су у оно време сматрали да је руски национални интерес у обједињавању свих Словена, укључујући и оне Словене који под турском влашћу живе на Балканском полуострву.
Зашто је Леонтјев тако горљиво био против обједињавања Словена под руским патронатом? Првенствено због тога што је и на основу непосредног дипломатског искуства заступао становиште да „славизма нема”. У монографији Византизам и словенство на убедљив начин доказивао је ову тезу. Наиме, у трагању за заједничким словенским обележјима, сваки истраживач ове теме уочиће само два формативна елемента: заједничко крвно сродство и сродне језике. За разлику од англосаксонске, италијанске, шпанске или кинеске културе, које су породиле посебне културно-цивилизацијске типове испољене кроз мање-више заједничке форме државности, филозофске и уметничке правце, литературу и др., код словенских народа не постоји једна заједничка историјска слика која би послужила као образац њиховог повезивања. Не само трагично руско историјско искуство у 20. веку већ и актуелна дешавања (последњи пример је трагедија у Украјини), убедљиво су потврдили његова пророчанска упозорења.
Владимир Ламански је био следбеник Николаја Данилевског и његовог поимања односа Русије и Европе. У свом познатом огледу Три света азијско-европског континента који је написао 1892. године подвргао је додатној критичкој анализи своје дотадашње „историозофске” ставове о словенском питању. Ослањајући се на однос Данилевског према феномену европоцентризма преузео је његове ставове о „словенском културно-цивилизацијском типу” и његовој самобитности у односу на општечовечанске претензије романско-германског света. Ламански је у овом раду одбацио и европоцентрично становиште о подели јединственог евроазијског континента на европски и азијски део који наводно дели планина Урал, наглашавајући неутемељеност оваквих теорија.
Полазећи од својих ранијих истраживања он је потенцирао јединственост евроазијског копна чији су народи изнедрили сва најзначајнија достигнућа у религији, уметности, науци, привреди, унутардржавним и међународним пословима. Из једне такве интегралности произилази и подела континента на три макроцелине: Праву Европу (романско-германску), Праву Азију (свет старих и древних цивилизација, укључујући разна племена, полуисторијске и историјске народе) и Средишњи свет који обухвата „неаутентични део Европе и неаутентични део Азије”. Ламански је простор тзв. Средишњег света веома јасно одредио и то тако што у његов састав улазе: Русија у тадашњим границама империје, као и источна и југоисточна Европа. Занимљиво је да западна граница Средишњег света почиње на северу од норвешко-шведско-руске тромеђе и протеже се до Гдањска и Балтичког мора, потом кривуда наизменично у дубину централне и источне Европе, а на југу излази на Јадран код Трста и даље наставља дуж Јадранског и Јонског мора. Јужна граница овог света трасирана је Средоземним морем до обала Сирије и Мале Азије, где се очувало хришћанско становништво и култура, а затим се даље протеже до Тихог океана, где се потпуно поклапа са ондашњим јужним границама Руске империје. Из свега наведеног произилази закључак да је крајем 19. века Ламански донекле ревидирао своје виђење света и некадашњу дуалистичку поделу на романско-германски и грчко-словенски свет заменио тројном поделом света на Праву Европу, Праву Азију и Средишњи свет (Русију–Евроазију).
Евроазијство
У знаменитом чланку Евроазијство објављеном 1925. године у Берлину, идеје Ламанског ће на особен начин реинтерпретирати један од водећих мислилаца класичног евроазијства Петар Савицки. Он је полазећи од физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе у речник геополитике увео појам Евроазије „као трећег континента” у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. Ова теза о географској интегралности и централности „Русије–Евроазије” послужила је као теоријски предложак за ревизију руске историјске и културне самоспознаје, тј. за његов закључак „да из географског јединства произилази историјско, културно, економско и политичко јединство” (Географске особености Русије, 1927).
За ову прилику издвајамо његову детаљнију географску анализу простора Евроазије коју је објавио 1927. године, a која се у великој мери ослањала на В. Ламанског и његово геополитичко одређење Средишњег света. Под Азијом је подразумевао систем источних, југоисточних и јужних периферија Старог света у које спадају: Јапан, Кина (иза Кинеског зида), Индокина, Индија (тада још у проширеним колонијалним оквирима Британске Индије), Иран и тзв. предња Азија, тј. Блиски исток и Мала Азија. У овој варијанти јужним границама Евроазије, заједно са Русијом (СССР-ом) обухваћени су још Монголија и читав западни и југозападни део Кине (пустиња Гоби, Синкјанг, Тибет), уз напомену да Корејско полуострво и Манџурија нису изричито поменути као део Евроазије, не само због тога што нису у саставу Русије (СССР-а) већ и због маритимних утицаја, па је логично да припадају периферији – тј. Азији. Према овој географској анализи Европа обухвата само Западну Европу и Централну Европу, док је простор Источне Европе интегрални део евроазијског копна. Са становишта разграничења Русије–Евроазије и Европе веома је важно питање да ли су Евроазијци прихватали западну границу Русије до 1917. године или западну границу касније створеног Совјетског Савеза. Наиме, нова граница Совјетског Савеза се у односу на претходну померила ка истоку, дуж линије Одеса на Црном мору – Нарва у Финском заливу (ампутирани су Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Бесарабија и западни делови данашње Белорусије и Украјине). Врло је индикативно да се Балкан у оба случаја налази западно од назначених граница и да не припада Русији–Евроазији. Друга дилема је заиста суштинске природе и односи се на то да ли су Евроазијци под границама Русије–Евроазије подразумевали границе државе Русије (СССР-а), или су своја виђења заснивали на ономе што колоквијално називамо руском (совјетском) интересном сфером. Тако је Савицки у једном тексту из 1919. године писао о линији Трст – Чешке планине – Познањ „као западној граници руских интереса”, из чега следи да се граница помера ка западу, на стратешко централноевропско континентално сужење дуж линије Трст на Јадрану – Гдањск на Балтику, што значи да у овој варијанти Балкан припада Русији–Евроазији, а што је такође блиско ставовима Ламанског.
Руски Евроазијци су у односу на ставове словенофила заузели ригиднију позицију, инсистирајући на различитим историјским путањама Европе и Русије–Евроазије. Ово становиште посебно је дошло до изражаја у књизи Николаја Трубецкоја Наслеђе Џингис-кана. Поглед на руску историју не са Запада, већ са Истока, која је објављена 1925. године у Берлину. Реч је о својеврсном општем прегледу руске историје посматране из строго евроазијског угла, а која је заснована на неколико основних премиса. Прва премиса коју Трубецкој истиче је она о евроазијском свету као најзатворенијој и завршеној географској, привредној и етничкој целини, различитој како од Европе у ужем смислу те речи тако и од Азије. Прва манифестација државног јединства евроазијских народа била је остварена за време империје Џингис-кана. Затим је у следећој етапи историје мисија обједињавања Евроазије прешла с туранских народа на Русе, који су постали наследници и следбеници ове идеје. Тако је Русија–Евроазија добила могућност да постане самостална културна, политичка и економска област и да развија особену евроазијску културу.
Трубецкој наглашава да је највећи изазов с којим се Русија–Евроазија суочила одбрана од насртаја агресивног европског експанзионизма, што је руске владаре приморавало да од те исте Европе набављају техничка средства за одбрану територије. Временом је овај процес прерастао у своју супротност, односно претворио се у настојање руских владара да направе државу по узору на европске ауторитете. Тако је Русија, споља посматрано, почела да личи на друге европске државе, али је изнутра отпочео много опаснији културни утицај Запада, који је ову земљу претворио у „провинцију европске цивилизације” и довео до „изопачења руског човека”. Услед свега, изопачили су се и сви други односи међу Русима и створен је дубок социјални раскол који је у крајњој линији узроковао револуционарна дешавања 1917. године. Тим догађајем се на неки начин завршава двовековни период владавине једне „антинационалне монархије” који је отпочео владавином Петра Великог.
За Трубецкоја је период власти Петра Великог означио почетак разарања начела руског националног живота, када је под изговором спољашњег војничког јачања државе постепено растакана њена унутрашња моћ. Тада је разорена институција патријаршије, која је била суштински важна као основа идеолошко-државног система, али и упоредо с тим разорена су религиозна и морална начела. На тај начин се сав Петров рад, изазван ватреним родољубљем у судару са руском реалношћу, претворио у исмевање руског историјског пута, њене традиције и православне духовности. Настала је нова идеологија заснована на чистом империјализму и једна врста „државничког култургертерства” која је давала тон потоњој историји Русије све до октобра 1917. године. Међутим, према мишљењу Трубецкоја, револуција није променила суштину ствари јер се показало да су елементи који су се нашли на власти и сами заражени истим оним отровима европске цивилизације који су погрешно названи културом „човечанства”. Тако ни после револуције Русија није постала оно што јесте, односно није се ослободила духовног јарма европске културе и не може да ствара своју националну културу засновану на психолошком типу руског–евроазијског човека. Наиме, суштинска грешка постреволуционарне власти била је у томе што је борећи се против капиталистичког поретка, почела да у Русији калеми туђе наслеђе економског материјализма и намеће идеале живљења које су створили европски теоретичари.
Коначно, без обзира на то што је комунистичка власт лицем окренута ка Западу, ка пролетеријату „цивилизованих држава”, позитивна страна стварања совјетске државе је у неминовности сарадње са Азијом, а што неминовно води сједињењу евроазијских народа и „дубоком преоравању читавог социјалног организма”. Веома је занимљиво и запажање Трубецкоја о позицији будуће Русије у међународним односима, а која ће се, сећајући се наслеђа империје Џингис-кана, трудити да се на сваки начин чува од утицаја европских идеја, што не искључује њену обавезу да прати развој европске материјалне технике. Таква Русија се неће мешати у унутрашње послове европских држава, свесна да је „међународни капитал један од инструмената утицаја европске цивилизације”, али ће се дистанцирати и од подршке европском пролетеријату који се против тог капитала бори допола, односно до оног нивоа који би му обезбедио део профита који овај капитал стиче у „нецивилизованим земљама”. Сасвим супротно у односима према народима евроазијског ареала, Русија треба да гаји пријатељске односе и одржава оне економске и културне везе које служе зауздавању европског империјализма на тим просторима. На овим основама истакнути правник и универзитетски професор Николај Алексејев (1879–1964) сачинио је истинску правну теорију евроазијске државе. Њени принципи су: идеократија као основни критеријум избора владајуће елите, демотија као последица органског поимања нације из које власт црпи легитимитет, затим дужносна држава која је исходиште идеократије и демотије, потом непартијски систем, државно-приватна привреда и евроазијска федерација која би требало да преобликује концепцију тадашњег совјетског федерализма. Наиме, Алексејев је с правом уочио опасност од радничког интернационализма који подстиче локалне национализме и користи као изговор тзв. право народа на самоопредељење како би мање народе укључио у велике западне антируске геополитичке пројекте.
Занимљиво је да је после завршетка Хладног рата и распада совјетске државе у појединим интелектуалним круговима обновљено интересовање за радове Трубецкоја, Савицког и других Евроазијаца. Узроке ове појаве најпре треба тражити у „масовном разочарању у Запад” који је наставио да врши агресију на Русију. У таквим околностима настао је покрет „нових Евроазијаца” које је предводио филозоф Александар Дугин, о чему ће опширније бити речи у наставку овог огледа који ће бити објављен наредног месеца.
ЛИТЕРАТУРА: Лав Гумиљов, Етногенеза и биосфера земље, ЦИД, Подгорица 2005; Николај Данилевски, Русија и Европа, Нолит, Београд 2007; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.
Остави коментар