Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У претходном огледу о основама руске геополитике указали смо на кључне особености руске цивилизацијске школе мишљења која проистиче из јединственог географског положаја ове велике државе, али и метафизичке мисије руског народа у светској историји. Реч је о чиниоцима који су створили нарочит „етно-психолошки” тип руског човека који је у једном дубљем сакрално-географском смислу настао сједињењем подручја Шуме и Степе. Отуда произилази и становиште да је „великоруска цивилизација настала сједињавањем словенског етноса с турско-татарским елементом”, из чега као легитимно следи руско право на интеграцију евроазијског простора.
За разлику од западне геополитике која је вазда испољавала свој континуитет и представљала главни ток тамошње политичке мисли, посебно у 20. веку, руска геополитика се развијала на маргинама кључних друштвених и политичких процеса у овој земљи и углавном је била реактивног карактера. Због тога основе руске геополитике ваља везивати за „драматичне потресе у руској друштвеној свести” који су се манифестовали после епохалних историјских преокрета: од лекције изгубљеног Кримског рата (1853–1856), преко револуције и грађанског рата (1917–1921), потом скривеног смисла Хладног рата (1945–1990), до савремених манифестација ове појаве изазваних „развалом Совјетског Савеза” и актуелним ратом у Украјини.
Руско историјско искуство наводи на закључак да су односи са Европом били кључна детерминанта у развоју карактеристичне геополитичке школе мишљења. Реч је о једној верзији мисаоног континуитета који је могуће пратити, још од друге половине 19. века, када су се у радовима „позних словенофила” (Достојевски, Данилевски, Леонтјев, Ламански) појавиле интерпретације руске историје супростављене „општечовечанским претензијама” романско-германске цивилизације, преко ставова класика евроазијства (Трубецкој, Савицки, Сувчински) који из личне емигрантске перспективе у свом часопису Излаз ка Истоку (Софија, 1921) отпочињу огроман рад на успостављању новог модела и правца културно-цивилизацијске, етнонационалне, државотворне, идеолошке, економске и у крајњој линији геополитичке оријентације, која би била утемељена у „истинској руској традицији“. Својеврсни програмски манифест класичних евроазијаца свакако је чувена књига Николаја Трубецкоја Наслеђе Џингис-кана. Поглед на руску историју не са Запада, већ са Истока, коју је објавио у Берлину 1925. године.
Не улазећи овом приликом детаљније у различите правце евроазијског покрета у емиграцији између два светска рата, па и подели до које је дошло 1929. године (тзв. Кламарско скретање), указујемо на два суштинска става који су дубоко уткани у „уверења евроазијаца”. Реч је о две међусобно проткане негације – негације прошлог и негације туђег. У евроазијској интерпретацији руске историје појам прошлог везује се за царску Русију, која је истовремено била и узрок и последица прихватања туђег романско-германског утицаја и система вредности (Н. Трубецкој, О истинском и лажном национализму), посебно од времена владавине Петра Великог, када се услед преузимања западноевропског модела затире „руска културна самобитност”. Трубецкој покушај словенофила да на неки начин премосте овај проблем није сматрао нарочито успешним, јер словенство није искључива компонента руског идентитета. Он је, као и већина евроазијаца, указивао на татарско-монголске и угрофинске елементе у руском идентитету.
Петар Савицки је такође покренуо питање преиспитивања руског идентитета у измењеном историјском контексту. Реч је о проблематизовању географске, културне и политичке располућености Русије између Истока и Запада, односно Европе и Азије. То двојство (располућеност) исказало се после готово двовековног наметања европејства које се слабо укоренило у најширим народним масама. На тим претпоставкама у „постреволуционарној Русији“ настала је идеја евроазијства која није вештачки спој европских и азијских утицаја на њен ток историје, него једна самодовољна и самобитна целина која се може спознати из више различитих углова. Савицки је на особен начин реинтерпретирао идеје В. Ламанског о постојању три макро-целине у Евроазији (Ламански наводи три света азијско-европског континента) урушавајући дотадашње „европоцентрично становиште“ о постојању два континента – Европе и Азије, које дели планина Урал. Полазећи од физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе, Петар Николајевич уводи појам Евроазије „као трећег континента” у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. Наш геополитичар Миломир Степић уочава да је теза о географској интегралности и централности Русије-Евроазије послужила као теоријски предложак за ревизију руске историјске и културне самоспознаје, тј. „да из географског јединства произилази историјско, културно, економско и политичко јединство” (П. Савицки, Географске особености Русије, 1927).
Совјетско евроазијство
Већ смо напоменули да је геополитичка улога Совјетског Савеза била у основи евроазијског (телурократског) карактера. Уопштено говорећи, и поред међусобних разлика, бели евроазијци су у емиграцији исказивали родољубив однос према совјетској држави и новонасталој реалности изградње комунистичког друштва. Процеси који карактеришу совјетско друштво током тридесетих година наилазили су на њихово одобравање, а у неким сегментима и на отворену подршку. Нема сумње да су бели евроазијци одржавали тајне контакте са совјетском државом – посебно оним структурама (црвеним евроазијцима у оквиру ГРУ) које су, упркос комунистичкој идеологији, настојале да реализују њихове идеје. Има много индиција да су бели евроазијци сарађивали на реализацији континенталистичких пројеката с Минхенским институтом за геополитику чије су првобитне геополитичке пројекције „немачке централности“ биле потпуно ослоњене на сарадњу, а не на сукобљавање са Совјетским Савезом. Нема сумње да је пакт Молотов–Рибентроп из 1939. године дело немачких и руских евроазијаца, а које је у тадашњим околностима обезбеђивало „мирну слику Европе”, ослобођену атлантистичких утицаја. Нажалост, Хитлерова расистичка политика, лишена елементарне геополитичке логике, гурнула је свет у катастрофу Другог светског рата (1941–1945).
Подела интересних сфера на евроазијском континенту после 1945. године такође говори о постојању евроазијских структура у Совјетском Савезу. Мапа послератног разграничења са Западом само се делимично поклапала са чувеном картом Савицког из 1927. године. Иако је Совјетски Савез ставио под контролу подручје Источне Европе, изван совјетске западне интересне сфере, остала су подручја Трста, Западне Немачке и СФРЈ, што је стратешку позицију у Европи чинило врло сложеном. Ситуација се веома закомпликовала после раскола са Титовом Југославијом 1948. године и каснијег сукоба са Кином, која је од седамдесетих година прошлог века ступила у неприродни савез с атлантизмом. Нема сумње да је оваква геополитичка позиција била дугорочно неодржива и као таква је допринела одлуци о „самораспуштању Совјетског Савеза“ 1991. године.
У околностима наглашене идеологизације совјетске политике и атмосфере послератног отклона од геополитике, радови историчара Лава Николајевича Гумиљова представљали су позитиван изузетак. Његове најзначајније књиге су: Историја народа Хуна (1960), Древни Турци (1964), Етногенеза и биосфера земље (1978), Древни Руси и Велика степа (1989), Миленијуми око Каспија (1991), Крај и нови почетак (1992), Од Руса ка Русији (1992). Проучавајући историју степа и средњоазијских номада артикулисао је оригиналну „теорију пасионираности“ чија је основна хипотеза да у појединим људима постоје одређене „биохемијске енергије“ које се исказују „као огромна воља ка деловању што је често непојмљиво с тачке гледишта обичног човека“. Заступао је гледиште да је свака етничка група у историји прошла кроз исте фазе: рођење, врхунац, успоравање и инерцију. Истицао је да када пасионираност етноса достигне свој максимум, она ствара снажне вође и предуслове за покретање великих освајачких ратова. По мишљењу Сергеја Бељакова, историчара и писца, бавећи се питањем одакле долазе и куда нестају народи, и какви закони одређују њихов развој, Лав Гумиљов је створио особену концепцију о пасионарима (pasio–страст) од чијег броја зависи „живот једног народа”. Пасионари су људи који се одликују повишеном способношћу да раде и стварају, и то могу бити научници, војници, политичари или предузетници. Када је таквих људи више народ се успешно развија, потом када их је још више стварају се претпоставке за његову територијалну експанзију, а када их је превише почињу да међусобно ратују. Постоје и сасвим супротне историјске тенденције када је бројност пасионара толико мала „да један народ нестаје и постаје жртва освајача”.
Слично класичним евроазијцима, он је доводио у питање словенску ексклузивност у руској етногенези и указивао да је „великоруска цивилизација резултат стапања словенског и татарско-турског елемента”. У сакрално-географском смислу реч је о цивилизацији која је настала сједињењем Шуме и Степе. Настанак руског суперетноса повезивао је са уздизањем Москве чији су владари у службу примили много пасионираних појединаца из различитих група. Све то условило је да Москва временом постане геополитички центар Русије, а сви потоњи историјски догађаји – попут велике интеграције сибирске и далекоисточне области, били су „макрокопија процеса који су се одвијали у Москви од 14. до 16. века”. Лав Николајевич је наглашавао да је руска експанзија на Исток била неупоредиво ненасилнија и хуманија у односу на западноевропске примере колонијализма, односно да је као таква подразумевала и „сталну инфузију пасионираности од стране затечених етноса”. Дакле, сједињавање Шуме и Степе представља цивилизацијску суштину Русије која условљава карактер њене културе, идеологије и политичке судбине.
Гумиљовљева истраживања намећу одговарајуће геополитичке закључке (мада овај аутор нигде не употребљава израз геополитика – прим. аутора). Најпре, по његовом мишљењу, Евроазија је пуновредно месторазвој – тј. изузетно погодно тло за етногенезу и културогенезу. Из тога произилази и становиште о њеној особеној цивилизацијској мисији, а што је у несагласју са западноцентричним погледом на светску историју. Потом је важан закључак о „геополитичкој синтези Шуме и Степе која је у основи великоруске државности”, затим став о западној цивилизацији која се налази у последњем стадијуму етногенезе јер представља „конгломерат химеричних етноса”, и коначно закључак о појави „непредвиђеног пасионираног подстицаја” који би могао да из основа промени планету.
Ново евроазијство
Почетком деведесетих година прошлог века у Русији је обновљено интересовање за евроазијску идеју. Разарање совјетске државе и Источног блока изазвали су тектонске потресе у „руској друштвеној свести” и закономерно отворили питање будућности Русије и њеног геополитичког идентитета. За разлику од тзв. „либералне елите” која је у Јељциновском периоду тежила приближавању тзв. „цивилизованом Западу”, па и по цену великих националних понижења (индикативна је била молба министра Козирјева бившем председнику САД Никсону да помогне Русији да дефинише свој национални интерес за 21. век), нови евроазијци су сматрали да је нестанак Совјетског Савеза тачка преокрета која треба да подстакне све креативне друштвене потенцијале у смеру стварања „Нове империје” и то на оним филозофским, историјским и интелектуалним основама о којима су двадесетих година писали Н. Трубецкој, П. Савицки, Г. Флоровски и други прваци беле емиграције. Подсетимо, класични евроазијци прокламовали су становиште о „ревизији руске историје” у смеру заокрета ка Истоку, што су нови евроазијци усвојили као полазну основу својих теоријских схема у новонасталој стварности постсовјетске Русије.
После одређених теоријских лутања, преломна тачка у деловању нових евроазијаца била је појава књиге Александра Дугина Основи геополитике, I–II, која је од 1997. године постала својеврсни „манифест новог евроазијства” и први уџбеник геополитике на руском језику. Реч је о делу које је привукло велику пажњу читалачке публике, али и утицајних центара одлучивања у Русији и свету. Поједини аутори су је описивали као противодговор на појаву познате студије Збигњева Бжежинског Велика шаховска табла (1996) у којој је овај геополитичар предвиђао даље растакање Русије као њену извесну перспективу. Поред излагања основних теоријских ставова класика англоамеричке, немачке, француске и руске геополитике, Основи геополитике посебно су занимљиви због разматрања актуелних војнобезбедносних и стратешких изазова с којима се после самораспуштања СССР суочила Русија. Дугин је још тада упозорио на опасне тенденције ширења НАТО на Исток и настојања Западне војне алијансе да после победе у Хладном рату стави под контролу „географску осовину историје“ (појам који је британски геополитичар Мекиндер користио за Русију).
Суштина Дугиновог новог евроазијства је у практичној примени начела „мислити просторно”. То подразумева радикалан отклон у односу на дотадашње форме руске државности. На примерима критике државности у време царске Русије или Совјетског Савеза, Дугин гради стратегију Русије у 21. веку која је заснована на идеји „евроазијске империје”, што подразумева одбацивање „руског национализма” и дијалог са другим цивилизацијама укорењеним на евроазијском тлу. Због тога је Русија као најважнија држава Евроазије у обавези да интегрише цео континент, користећи се оним чиниоцима који су јој на располагању. Са ове дистанце посебно су занимљива тадашња Дугинова запажања о ситуацији у државама на постсовјетском простору, посебно у Украјини која се од 2014. године претворила у подручје непомирљивог судара два различита геополитичка концепта (атлантистичког и евроазијског), а готово пророчки делују ондашње анализе о процесима у исламском свету чије се унутрашње противречности одавно користе у једној суптилној геополитичкој бици за овладавање нафтним и гасним ресурсима у региону Блиског истока. Када је 1997. године објавио Основе геополитике, Дугин је критички оцењивао улогу Кине у светској политици, посебно њен стратешки савез са западним атлантистима. Занимљиво је да је Дугин још тада уочавао постојање „две Кине”, и то оне континенталне, која насељава унутрашњост ове земље, и поморске која је од седамдесетих година укључена у разне мондијалистичке наднационалне структуре, попут Трилатерале. Као присталица савеза са „традиционалистичким исламом”, Дугин се у Основама отворено залагао за дезинтеграцију Кине и подршку муслиманском ујгурском сепаратистичком покрету у провинцији Синкјанг, али је у неким каснијим радовима одустао од ове идеје.
Поред Александра Гељевича и други руски аутори су у своје геополитичке доктрине уграђивали идејне основе евроазијства. Тако је генерал Леонид Ивашов своје првобитно традиционално словенско-православно полазиште о интеграцији Русије и Белорусије допунио залагањем за реинтеграцију неких бивших совјетских република (Украјина, Јерменија, Казахстан) којима би требало прикључити „муслиманску компоненту”, док је Александар Панарин писао о „православној цивилизацији у глобалном свету” уз занимљива запажања о евроазијском положају Русије која је огромном територијом и геодиверзитетом предиспонирана да игра посредничку улогу. Он је посебно истицао улогу велике руске равнице као најкраћег копненог пута који повезује Индијски океан са Атлантиком и Северним леденим океаном, као и централну Азију са Европом. На тај начин Русија спаја евроазијски Запад и Исток и тако разблажује дијаметрално различите културне кодове.
Мултиполаризам
Идеја о географској интегралности и централности Русије–Евроазије послужила је класичним евроазијцима као теоријски предложак за ревизију целокупне руске историјске и културне самоспознаје (П. Савицки, Географске особености Русије, 1927), а што се исказало и као основа идеологије „новог евроазијства” у савременој Русији.
Такође, нема сумње да је идеја евроазијске интеграције постала привлачна и у другим културама и цивилизацијским ареалима. Манифестације овог расположења су свакако особене концепције кинеског, индијског, турског (исламског), али и европског евроазијства, које произилазе из различитог поимања сопствене улоге у савременом свету. Њихово заједничко обележје је изразити антиатлантизам (антиамериканизам). У кинеској верзији евроазијство је моћан савез две континенталне велесиле, Кине и Русије, који као такав подразумева вишевекторску сарадњу првенствено у областима енергетике, технологије и војне безбедности. За турску спољну политику евроазијство је концепција која, осим ослобађања од америчког утицаја, пружа и могућност обједињавања подручја које насељавају тзв. туркофони народи (Азери, Ујугури), док је из европског угла реч о моделу „геополитичке еманципације Европе” која се посматра као јединствен простор од Атлантика до Урала, а у неким радикалнијим верзијама од Атлантика до Владивостока.
У том контексту веома је важно питање српског односа према евроазијским интеграцијама, посебно у околностима када се глобална геополитичка парадигма креће у смеру вишеполарности. После вишегодишњег теоријског лутања, нема сумње да се идеја „руског евроазијства” појављује као заокружена концепција која нуди многе рационалне и ефикасне одговоре на изазове постмодерног света. Ово тим пре што у неоевроазијској геополитичкој доктрини подручје источне и југоисточне Европе (Велика Источна Европа) треба да има улогу „копче између Русије – Евроазије и будуће континенталистичке Европе ослобођене америчког утицаја”. Геополитичар Миломир Степић указује на неколико предности овог вида интеграција у односу на досадашњи доминантни модел евроатлантизма. Он као прву предност наводи логичност редоследа наведене интеграције која подразумева најпре „интеграцију српских земаља” (разуме се уз очување Косова и Метохије у саставу Србије) па тек онда овај вид супранационалног повезивања, затим „цивилизацијску и геополитичку компатибилност српског идентитета са Русијом и неоевроазијом” – кроз обједињавање духовног простора на основу православља, и као посебно важно енергетско, ресурсно, трговинско, комуникационо, безбедносно и стратешко везивање с пространством на којем се налазе највећа држава света (Русија) и најекспанзивнија светска економија (Кина), које око себе сабирају све више геополитичких следбеника попут: Индије, Казахстана, Ирана и других држава.
Српско повезивање с Евроазијском унијом веома је важно и због нашег што успешнијег повезивања с кинеском „Иницијативом један појас – један пут” која је исказала отворене претензије према простору „од Балтика до Јадрана”, а што се донедавно сматрало ексклузивном зоном атлантистичког утицаја и потенцијалном руско-немачком интересном сфером. Тако се у већ довољно компликовани „балкански геополитички чвор” уплиће још један актер (кинески) који „српске земље” евидентно доживљава као свог регионалног фаворита. То геополитички положај Србије и српских земаља свакако усложњава, али и нуди одговарајући политичку, економску и просторну (територијалну) валоризацију, насупрот непрекидним уцењивањима које већ деценијама стижу „с оне стране Атлантика”.
ЛИТЕРАТУРА:
Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, ИКП „Никола Пашић”, Београд 2009.
Миломир Степић, Геополитика неоевроазијства – позиција српских земаља, Институт за политичке студије, Београд 2013.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар