Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
По извлачењу делова Приморског кора, на положајима јужно од Брдице остала су само четири црногорска батаљона. Пошто су то биле слабе снаге које нису могле задржати непријатеља у случају његовог евентуалног покушаја продора ка Медови и Љешу, црногорска Врховна команда је одлучила да на тај правац пребаци Дурмиторску и Колашинску бригаду из Зетског одреда. Петнаестог априла, на захтев генерала Бојовића, црногорска Врховна команда издала је наредбу којом су Зетски и Приморски одред изузети испод команде команданта Приморског кора. Пошто је извлачење српских снага ка Медови и Љешу било у току, требало је пожурити с пребацивањем Дурмиторске и Колашинске бригаде. Због високог водостаја њехово пребацивање није могло да се изврши сплавовима преко Дрима. Стога је одлучено да се то изврши заобилазним али сигурнијим путем: бродовима преко Скадарског језера. Деветнаестог априла су обе бригаде прикупљене у селу Добри, на источној обали Скадарског језера, и одатле превезене до Цкла. Превожење је извршено до јутра, али покрет ка Бојани и, даље, ка Бушати није могао да се изврши док се не пребаци муниција и остала опрема, за што је био потребан најмање још један дан. Док су Колашинска и Дурмиторска бригада превожене преко Скадарског језера, једна батерија из Зетског одреда пребачена је сплавовима преко Дрима и упућена на Мелгушки Вис. Артиљерија Приморског одреда је тих дана успела да сруши мост у селу Бачалику, који је био једина веза Брдице са Скадром. Међутим, пре него што су Дурмиторска и Колашинска бригада успеле да поседну положаје јужно од Брдице, склопљен је споразум о предаји Скадра.
Мада је развој догађаја средином априла погодовао турским снагама у Скадру, ипак је управо тих дана дошло до нереда у неким редовским јединицама, нарочито на Тарабошу. Храна је, сем тога, била на измаку, иако је већ дуго била заведена врло строга штедња. Све је то натерало Есад-пашу да 19. априла сазове конференцију, којој су поред чланова његовог штаба присуствовали и команданти свих одсека скадарске одбране. На тој конференцији проучена су званична правила која су третирала услове предаје опкољене тврђаве и на основу одредаба тих правила утврђено је да је одбрана Скадра доведена у ситуацију у којој је предаја неминовна. После конференције сачињен је детаљан извештај турској Врховној команди у коме је констатовано да су у Скадру већ исцрпљене све могућности за отпор, а побуне албанских добровољаца и редифа не дају никакве гаранције да би успео покушај пробоја из окружења; сем тога, и када би такав покушај успео, није било изгледа да се посада по извршеном пробоју повеже с неком јачом турском снагом. Овај извештај су потписали Есад-паша и сви команданти одсека. Есад-паша је затим написао писмо црногорском престолонаследнику кнезу Данилу, са захтевом да овај одреди преговараче који би утврдили услове предаје Скадра, пошто је стање операција такво да чини узалудним даље обострано проливање крви. Есад-паша је наредио Кираметин-беју и Нафиз-беју да ово писмо однесу у црногорску Врховну команду. Нафиз-беј се спочетка опирао, али је на Есад-пашино инсистирање пристао да иде, с тим што је, на његов захтев, из писма избачена реч предаја.
Турски парламентари су се код скадарске царинарнице укрцали у брод, који је с белом заставом допловио до Зогаја. У Зогају их је примио бригадир Вукотић, који је тамо био стигао с Дурмиторском и Колашинском бригадом, а нешто касније и кнез Данило. Прочитавши Есад-пашино писмо, престолонаследник Данило је изјавио турским парламентарима да понуду за преговоре једино схвата као понуду за преговоре о предаји града. Кираметин и Нафиз су, међутим, одговорили да нису овлашћени да у том смислу преговарају, нити да интерпретирају и тумаче писмо свога команданта. Увече они су се вратили у Скадар. Сутрадан изјутра у Скадар су стигли и црногорски преговарачи Јанко Вукотић, Петар Пламенац и Блажо Врбица. Они су одмах поставили захтев да се турска војска преда. Међутим, још док су турски преговарачи били у Зогају, Есад-паша је обавештен да су српске трупе дигле блокаду и да се повлаче испод Скадра, што га је донекле охрабрило. Стога је он одбио да преговара на основу захтева о предаји војске. Бригадир Вукотић је потврдио да се српске трупе повлаче, али је истовремено Есад-паши ставио до знања да ће црногорска војска продужити блокаду и нападе све док не заузме Скадар. Видећи непопустљивост црногорских представника, Есад-паша је изјавио да још једанпут мора консултовати свој штаб и потчињене команданте, али да ће настојати да их приволи на предају. Бригадир Вукотић се тада с Пламенцем и Врбицом вратио у Зогај и одмах наредио да сва артиљерија продужи бомбардовање Скадра. Двадесет другог априла турски парламентари су поново стигли у Зогај, с писмом Есад-паше којим су били предложени услови предаје. Есад-паша је уствари страховао да му се предаја Скадра не оквалификује као издајство, па је свим силама настојао да изнуди што повољније и часније услове. 3бог тога је захтевао да се његовој војсци омогући да град напусти са свим пешадијским наоружањем и брзометном артиљеријом. Кнез Данило није био вољан да тај предлог прихвати, али је бригадир Вукотић сматрао да би у ситуацији када се на Црну Гору врши тако снажан притисак за скидање блокаде било неумесно одуговлачити преговоре и цењкати се с Есад-пашом око неколико топова. Он је инсистирао да се понуђени услови прихвате. На крају, кнез Данило је попустио, и Јанко Вукотић, Петар Пламенац и Блажо Врбица су поново пошли у Скадар, с овлашћењем за преговоре.
Есад-паша и његови сарадници сачекали су црногорске преговараче у царинарници, на обали Скадарског језера, где су одмах отпочели преговоре. Јанко Вукотић је предложио да турска војска напусти Скадар с опремом коју војска носи на маршу; сав остали материјал који је припадао турској војсци предати црногорским властима, а појединости око предаје утврдити писменим споразумом. Преговори су вођени на основу овог Вукотићевог предлога, и око 1 час 23 априла коначно је постигнут следећи споразум:
1) Сваки турски војник, који припада актавној војсци, редифу или територијалним трупама (Мустафиз) напустиће Скадар слободно са својим оружјем, пртљагом, опремом и муницијом, које ће понети на себи;
2) Становници вароши Скадра, који желе напустити варош са војском, такође су слободни да ово учине и да понесу собом своју опрему;
3) Право својине, лична права, слободно исповедање религије зајемчена су свима становницима вароши Скадра, који не желе да напусте своја огњишта, а под условима прописаним законима, који важе за Краљевину Црну Гору. Они који су се латили оружја против Црне Горе неће се узимати на одговор за ово;
4) Отоманске трупе понеће собом потребна средства за исхрану, снабдевање и кантоновање;
5) Војни и цивилни (грађански) чиновници, жандарми и полиција биће слободни, да такође напусте варош с војском. Они од ових, који желе остати у Скадру слободни су да ово учине;
6) У времену поласка скадарске отоманске војске ђенералисим Црногорске војске имаће доброту, да овој да за пратњу до Љеша једног ђенерала и неколико официра;
7) Ратни заробљеници српске војске биће прикупљени и стављени на расположење црногорском ђенералисиму. Црногорска влада постараће се о рањеним и болесним, које ће Отоманска војска оставити по војним и грађанским болницама. Отоманска војска оставиће извесан број лекара и санитетских чиновника упомоћ црногорском санитетском персоналу, у циљу лечења рањених и болесних. Отомански санитетски персонал и рањени и болесни после њиховога оздрављења вратиће се отоманским трупама по исплати трошкова, које је Краљевска влада учинила за њих;
8) Службена војна документа понеће собом Отоманска војска. Службена грађанска документа која имају политички карактер могу се такође понети са собом;
9) Митраљезе и брзометне брдске и пољске топове са њиховом муницијом отоманска војска повешће собом;
10) Отоманске трупе понеће собом саобраћајна средства (телефоне, оптичке телеграфе, хелиографе);
11) Лица која су вршила војничке дужности обавештавања на штету црногорске војске неће се казнити;
12) Лица која су дошла у Скадар (странци), да се боре противу црногорске војске, неће се казнити;
13) Црногорска влада, ако је могућно, даће отоманској војсци нешто хране;
14) Војни командант Скадра обавезује се да преда црногорском ђенералисиму Скадарску тврђаву без рушења средстава која су служила за њену одбрану;
15) Евакуација тврђаве извршиће се 10. априла (с. к.) 1913. год. у 8 ч. јутра, почевши са утврђењима на Тарабошу, па на М. Бардаљолту и у равници Штој. Црногорске трупе заузеће ове у 11 ч. пре подне, односно од 1–3 часа по подне истога дана.
Есад-паша је потписао споразум у 1 час 23. априла, а два сата касније потписао га је и кнез Данило, на броду „Нептун“, код Зогаја. Двадесет четвртог и двадесет петог априла, на захтев Есад-паше, Јанко Вукотић и Петар Пламенац су се задржали у Скадарској тврђави, као гости команданта турске посаде. Пошто је мост у Бачалику био срушен, Турци су већ 21. априла предузели мере да подигну понтонски мост, преко кога би могле да пређу њихове трупе. У недостатку жице и понтона скидали су телефонске и телеграфске линије и прикупљали чамце приватних власника. Све је то ишло врло споро, тако да 23. априла, када је према споразуму требало да турске снаге напусте град, мост још није био довршен. Стога су турске јединице, пошто су напустиле све положаје у граду, ноћ 23/24. априла провеле на висовима у рејону Тепе, а тек сутрадан ујутру отпочело је њихово пребацивање преко моста на Дрињачи. Предвече 24. априла црногорске трупе су ушле у Скадар, где су их многобројни грађани свечано дочекали. Двадесет петог априла у Скадар је стигао престолонаследник Данило. На капији тврђаве сачекао га је Есад-паша и предао му кључеве тврђаве. После краћег разговора с кнезом Данилом, Есад-паша је напустио тврђаву поздрављен почасним батаљоном и са 11 артиљеријских плотуна. До подножја тврђаве турске официре је испратио начелник црногорске Врховне команде, бригадир Јанко Вукотић. По одласку Есад-паше, кнез Данило је, уз звуке војне музике и 21 артиљеријски плотун поставио црногорску заставу на Скадарску тврђаву и том приликом одржао пригодан говор. Пошто је преузета цивилна власт, за гувернера Скадра постављен је Петар Пламенац а за команданта места (војног гувернера) бригадир Јово Бећир. На сам дан предаје града, црногорска влада је послала у Скадар три брода животних намирница и санитетског материјала, као прву помоћ становништву, које је било у крајњој оскудици. Касније су слате нове пошиљке, и живот у граду је убрзо почео да се нормализује.
Управо када су припреме за поновни напад на Скадар биле завршене, западне силе су објавиле блокаду јадранске обале. Десетог априла, наиме, командант Приморског кора је добио писмо енглеског вицеадмирала Сесил Бернеа, најстаријег међу командантима међународне флоте, којим је обавештен да ће та флота од 8 часова тога дана извршити блокаду јадранске обале од Барске луке до ушћа Дрима, односно од 42°6′ до 41°45′ северне географске ширине, обухватајући све луке, заливе, ушћа река и острва у том рејону. Пошто се блокада односила на све бродове, без обзира под чијом заставом пловили, вицеадмирал Берне поставио је рок од 48 часова да отплове бродови који су се у том рејону затекли. Блокадом као мером притиска европских сила на српску и црногорску владу да одустану од опсаде Скадра, о чему ће касније бити речи, створена је у војничком погледу нова ситуација. Приморски кор је тиме био одсечен од својих извора за снабдевање. Али с обзиром на то да се могло рачунати са скорим падом Скадра, та околност није озбиљније угрожавала српске трупе у овом рејону. Хране и фуражи било је за дужи период. Једино су у погледу снабдевања муницијом могле да искрсну озбиљније тешкоће. Због тога је, на захтев команданта Приморског кора, Врховна команда предузела мере да се снабдевање муницијом врши преко Битоља и Елбасана, односно преко Призрена. Притисак европских сила на српску и црногорску владу био је из дана у дан све јачи. Српска влада, пошто је дипломатским путем била обавештена да је питање Скадра дефинитивно решено на штету Црне Горе, прихватила је савете великих сила, у првом реду Русије, да одустане од даље опсаде и напада на Скадар. Стога је 10. априла Пашић јавио Врховној команди да су, сем блокаде приморја која онемогућава даље транспортовање трупа, муниције и хране, велике силе уложиле сав свој утицај да Скадар остане Албанији, и због тога Срби и Црногорци не треба да чине узалудне напоре и непотребне жртве. Пашић је захтевао да српске трупе напусте опсаду и повуку се на погодне положаје где би могле да буду само у дефанзиви. Он је истовремено обавестио Врховну команду да је српски посланик у Цетињу добио упутства да с овом одлуком упозна црногорску владу. Кад је примила овакав налог владе, српска Врховна команда је истога дана наредила команданту Приморског кора да обустави сваку акцију према Скадру, а идућег дана му је наредила да повуче своје снаге на положаје погодне за дефанзиву. Командант је 11. априла о томе известио краља Николу. Мада га је оваква одлука српске владе и Врховне команде веома тешко погодила, краљ Никола је наредио Бојовићу да се споразуме с бригадиром Вукотићем о даљој црногорској акцији против Скадра.
Пошто је примио поменуто наређење Врховне команде, командант Приморског кора је одмах наредио повлачење трупа. Дванаестог априла је Дринска дивизија I повучена у бивак јужно од села Бушати, док је Дринска дивизија II задржана на линији Ашта – Мелгушки Вис – Труши. Црногорска влада, међутим, решила је да продужи опсаду Скадра, упркос блокади и притиску споља, и упркос повлачењу српских снага. Тринаестог априла је у двору на Цетињу одржана специјална седница на којој је одлучено да се настави блокада и после повлачења српске војске. Према тој одлуци требало је наставити артиљеријску ватру, али не и вршити напад, јер се претпостављало да ће се град предати, пошто постоји раздор у гарнизону. С обзиром на недостатак артиљерије, влада је још 12. априла решила да замоли српску владу да остави под Скадром део артиљерије Приморског кора. Краљ Никола је истога дана замолио команданта Приморског кора да ту артиљерију не повлачи с ватрених положаја док не стигне одговор српске владе. Међутим, српска влада није удовољила овом захтеву, и сва артиљерија је повучена заједно са српским трупама. Председник српске владе Пашић тражио је 16. априла мишљење Врховне команде о захтеву Црне Горе, који се, уствари, односио само на пет батерија које су јој раније биле обећане. Врховна команда је истога дана одговорила да су Црној Гори биле обећане заплењене Крупове батерије, али нису биле послате због недостатка нишанских справа; што се тиче пољске артиљерије под Скадром, она је потребна Србији и не може се оставити Црној Гори. Једино уколико какви политички обзири не стоје на путу може привремено да јој се остави пет опсадних топова и једна хаубичка батерија, са официрима, али без послуге. Пошто није добила никакав одговор, црногорска влада је 19. априла поново тражила артиљерију и један део хране Приморског кора. Двадесетог априла Пашић је поново тражио мишљење Врховне команде, и ова је поновила свој ранији став у погледу артиљерије, а за храну је сматрала да се Црној Гори може оставити оно што јединицама Приморског кора није потребно до повратка у земљу. Сутрадан је Пашић тражио да Врховна команда нареди Бојовићу да Црној Гори остави пет опсадних топова и храну која преостаје преко нужних потреба Кора. Међутим, 22. априла, тражећи од Врховне команде извештај о томе шта је Бојовић учинио у погледу укрцавања трупа за повратак у земљу, Пашић је наредио да уколико су топови, обећани Црној Гори, већ укрцани, да се и они транспортују за Солун, а уколико нису, да се могу оставити. Двадесет другог априла црногорски министар Јован Пламенац јавио је генералу Бојовићу да је српска влада одобрила да се Црногорцима остави тешка артиљерија. Бојовић је истог дана известио своју Врховну команду и Јована Пламенца да су ти топови укрцани 21. априла уз помоћ међународне флоте и у присуству њених официра, па пошто та флота не би дозволила њихово искрцавање, није их могуће оставити Црногорцима. Једном другом депешом генерал Бојовић је истога дана известио Врховну команду да црногорска влада намерава (као да је о томе тек тада обавештен) да тражи пољске батерије Приморског кора, али да је он већ при првом сусрету с енглеским вицеадмиралом известио овога о бројном стању својих трупа и топова које треба укрцавати. Стога је Бојовић тражио да се, при одлучивању да ли ове топове уступити Црној Гори, има у виду овај моменат, како не би искрсле неке политичке тешкоће. Тако је Бојовић, иако је још 12. априла обавештен од краља Николе о захтеву упућеном српској влади, и замољен да топове не повлачи док не стигне одговор српске владе, нашао за потребно да о томе извести своју Врховну команду тек десет дана касније.
Четрнаестог марта је бригадир Вукотић обавестио команданта Приморског кора о одлуци своје владе да настави блокаду Скадра. Због тога је генерал Бојовић сматрао да ће се наћи у врло незгодном положају ако црногорске снаге предузму напад на град, а он не буде могао суделовати, па је од Врховне команде захтевао да га спасе од такве ситуације, иначе ће и њега и Врховну команду цео свет и историја осудити. Врховна команда је на то одговорила да за њега (Бојовића) важе већ издата наређења, и да не сме суделовати ни у каквом нападу. Али чим је Пашић сазнао за поменуту одлуку црногорске владе, затражио је да се српске трупе што даље повуку, по могућности до Драча, и то с топовима и свим осталим материјалом. Врховна команда је у том смислу издала наређење генералу Бојовићу 14. априла. Стога је Бојовић одлучио да Дринску дивизију I и пољски артиљеријски дивизион задржи, ради обезбеђења, на мелгушким положајима, а остале снаге повуче и размести у биваку дуж пута од Бушати до Љеша. До 19. априла су све снаге, изузев Дринске дивизије I и пољског дивизиона, биле прикупљене на линији Љеш – Медова, спремне за укрцавање ради пребацивања у Солун. У међувремену су српска влада и Врховна команда предузеле мере да Грчка обезбеди бродове за транспортовање трупа до Солуна. Сем тога, 18. априла је команданту Приморског кора наређено да преко парламентара уручи команданту одбране Скадра, Есад-паши, депешу великог везира Махмуд Шефкет-паше, којом га је обавештавао да ће се српске трупе повући испод Скадра и молио да не ступа у борбу са српским снагама када се буду повлачиле. Бојовић је ово учинио 20. априла преко команданта Дринске дивизије I. После тога он је био у стању да повуче и Дринску дивизију I, тако да је читав Приморски кор 22. априла био прикупљен у Медови и Љешу. Шумадијско-албански одред је истог дана био прикупљен у Драчу, где је требало да се укрца. Тога дана је командант међународне флоте, Сесил Берне, обавестио генерала Бојовића да је преко енглеског посланика у Цариграду добио обећање великог везира да се транспорти српских трупа могу кретати од Медове и Драча до Солуна без бојазни од турских ратних бродова. Стога је сваки брод могао самостално да се креће, чим буде утоварен. Први такав брод с деловима Приморског кора кренуо је из Медове 23. априла. Штаб кора, с делом снага, укрцао се 28. априла, а за руковођење укрцавањем преосталих делова одређен је пуковник Дамјан Поповић, који је из Медове отпловио последњим бродом 3. маја. Указом краља Петра од 25. априла 1913. године, Приморски корпус је престао да постоји. По пристизању у Солун, делови Дринске дивизије I, према наређењу Врховне команде, пребачени су за Велес, Дринска дивизија II за Ђаковицу, а делови Шумадијске дивизије I за Скопље. Тиме је било завршено учешће српске војске у операцијама на јадранском приморју и у Албанији.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Ђуришић, Митар (1960). „Улога краља Николе у Првом балканском рату”. Историјски записи. 13.
Ђуришић, Митар (1960). Први балкански раt 1912–1913, (операције црногорске војске). Београд.
Милићевић, Милић (2011). Рат за море: дејства српских трупа у сјеверној Албанији и на Приморју од 23. октобра 1912. до 30. априла 1913. године. Београд.
Томић, Јаша (1913). Оpсада Скадра и pад Скадра. Нови Сад.
Рапковић, Марко (1932). „Како је заузет Велики Бардањолт 27. јануара 1913”. Ратник. 2.
Елси, Роберт (2010). Историјски ријечник Албаније. Вашингтон.
Сокалски, Хенрик (2003). An Ounce of Prevention: Macedonia and the UN Experience in Preventive Diplomacy. Ланхам.
Павловић, Живко (1926). Оpсада Скадра 1912–1913. Београд.
„Власт у Драчу”. Зборник Матице српске. Матица Српска. Књига 36. 1988.
Скоко, Саво; Опачић, Петар (1975). Војвода Степа у ратовима Србије 1876–1918 (II изд.). Београдски издавачко-графички завод.
Пренк, Ули (1995). Оpсада Скадра 1912–1913. Скадар.
Остави коментар