Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
После Другог светског рата 1945. године догодила се двострука победа – победа америчке таласократије и совјетске континенталне моћи. Ако је после Хирошиме и Нагасакија изгледало да су САД непобедиве, победа комунистичке револуције 1949. године у Кини потпуно је изменила послератну геополитичку парадигму. Након што су Американци здушно радили на цепању великих европских територија, првенствено окупљених око Немачке, и источноазијских територија окупљених око Јапана, појава огромног комунистичког региона у Далекој Азији свакако није била по вољи вашингтонским стратезима. То је био један од повода за почетак Хладног рата, заоштравање ситуације и рат у Кореји.
По завршетку Другог светског рата формулисање америчке геополитике у основи представља даљи развитак теза Николаса Спајкмана и његове теорије Римланда. Спајкманове теорије у практичном смислу доживеле су пуну верификацију управо у Стратегији обуздавања Совјетског Савеза коју је формулисао знаменити дипломата Џорџ Кенан. У наведеном стратешком концепту приметна су три суштинска става која су преузета из Спајкманове доктрине. То су: онемогућавање совјетске доминације над целином Евроазије, затим потреба за глобалном рестаурацијом равнотеже снага, те активно америчко учешће у одбрани рубних делова Евроазије. Кенан је издвојио пет најважнијих светских региона: САД, Велику Британију, Јапан (као маритимне силе), Немачку са регионима који се на њу ослањају (Рајнска област, Силесија, Бохемија и Аустрија) и Совјетски Савез.
Подразумевајући америчко пријатељство с Британијом и Јапаном, Кенан констатује да је срж проблема у спречавању сабирања војноиндустријског потенцијала евроазијске копнене масе под једну моћ, која „прети интересима поморског и острвског дела глобуса”. Кенаново гледиште о новој равнотежи снага такође је преузето из Спајкмановог опуса, посебно у оном делу који се односи на обнову немачке и јапанске улоге у светској политици. Кенан још 1948. године означава безбедносне интересе Америке у случају оружаног конфликта са Совјетима и указује на витална подручја атлантске заједнице: Канаду, Гренланд, Исланд, Скандинавију, британска острва, западну Европу, Иберијско полуострво, Мароко, западну обалу Африке све до избочине, земље Јужне Америке од избочине ка северу, земље Медитерана и Средњег истока, укључујући Иран, Јапан и Филипине. Овде је реч о готово потпуном преклапању са Спајкмановом теоријом о „геополитичности Римланда” као кључном фактору светске доминације коју су касније разрађивали Кисинџер и Бжежински као водећи стратези америчке хладноратовске геополитике.
После маја 1945. године посебно је занимљив геополитички положај Совјетског Савеза који је захваљујући огромним војничким напорима успео да поврати оне територије које је Запад одузео „историјској Русији” у XIII и XIV веку. Када је постало јасно да се планови америчког СИО о једној послератној „источноевропској федерацији” од Балтика до Јадрана не могу реализовати, приступило се „резервној стратегији обуздавања совјетске државе” чији је основни циљ било спречавање било каквог утицаја совјетске империје у области Средоземља. У том контексту ваља посматрати послератна дешавања у СФРЈ, Грчкој и Турској које су тзв. Балканским пактом 1954. године стављене под непосредну контролу НАТО-а као симбола америчке војне моћи у Европи, као и процес укључења Кине у светски привредни систем од седамдесетих година прошлог века.
У таквим околностима геополитички положај Европе постао је веома компликован. До извесних промена дошло је шездесетих година када на Старом континенту једна група теоретичара настоји да артикулише модел Евроконтинентализма. Реч је о карактеристичном начину резоновања о Европи као самосталном геополитичком чиниоцу светске политике. У суштини се радило о обнови идеја једног од водећих мислилаца немачког континентализма Карла Шмита чије су хипотезе о „новом номосу земље” исказане у различитим ставовима теоретичара „Нове деснице” Алана де Беноа, Жана Тиријара и Робера Стојкерса. Сви они су као свог узора у практичној политици истицали личност француског генерала Де Гола и његове концепције „деатлантизоване Европе” која је природно ослоњена на совјетску Русију, еманацију Мекиндерове Средишње земље – Срца света. Отуда не чуди да су ове идеје наишле на бројне следбенике међу оснивачима „новог Евроазијства” у постсовјетској Русији.
У сагледавању развоја геополитике после Другог светског рата препреку представља и фактор незапамћене „идеологизације спољне политике” чији су носиоци били Америка и СССР као две водеће суперсиле. Овоме свакако треба додати и чинилац глобализације који је од шездесетих година прошлог века додатно подстакао процес „десуверенизације светског поретка” и појаву недржавних актера који су читаву ситуацију веома закомпликовали. Тако су се основне геополитичке законитости манифестовале на једном мимикријском нивоу, који је био познат само стратезима водеће две суперсиле. До заокрета је дошло тек по завршетку Хладног рата када је постало сасвим јасно да процес ширења НАТО-а на Исток, стварање Нове Европе, као и бројне америчке војне интервенције на ободу Римленда (Ирак, СФРЈ, Авганистан, Либија, Сирија) представљају акте америчког геополитичког ексклузивизма. О свему томе је још 2007. године у Минхену говорио руски председник Путин, упозоравајући на обнову хладноратовске политике у другачијим и много сложенијим светско-историјским околностима. Већ наредне 2008. године интервенцијом у Абхазији и Јужној Осетији, Русија је показала да је спремна да се ради заштите својих интереса војно ангажује изван својих формалних граница. Сва потоња дешавања, па и актуелну „специјалну војну операцију” у Украјини, неопходно је тумачити у строго геополитичком кључу. Дуализам таласократије и телурократије и даље је кључна географска и покретачка осовина светске историје.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике – I, Екопрес, Зрењанин 2004; Наталија Нарочницка, Због чега смо и с ким војевали?, Службени гласник, Београд 2012; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар