Париз између два светска рата: слике са Светске изложбе 1937. године

Аутор: др Александра Колаковић

Иако су се у периоду након Великог рата тежишта науке, културе и забаве премештала у друге велике градове, а посебно преко Атлантика, у САД, Париз је остао привлачан и водећи културни и научни центар. Француска је имала важну улогу у међународним односима, а настојала је да у околностима политичких и економских криза ојачава ову своју позицију. Страначке борбе и чињеница да је свет полако улазио у нови сукоб покретали су француске политичаре и дипломате на мобилизацију. Као држава која је већ у ово време снажан акценат у дипломатским активностима усмеравала на културну дипломатију, за Француску је било једино могуће у поменутим околностима да се упусти у организовање још једне светске изложбе. Иначе, Француска је имала већ богату традицију организовања светских изложби још од средине 19. века. На овом искуству, а имајући у виду нове међународне околности, раст фашизма и нацизма у Европи и немачке планове, Француска је приступила организовању Светске изложбе у Паризу 1937. године.

На основу Закона од 6. јула 1934. године, организована је Светска изложба 1937. године. Едмон Лабе одређен је за генералног комесара и његов задатак је био да обједини различите предлоге који су долазили од стране Парламента, али и шире јавности непосредним путем. Анри Жиро и Пол Леон су били његови главни сарадници, а ангажоване су и најпознатије архитекте и уметници који су имали задатак да допринесу наставку славе и раскоши светске манифестације. Заједно су одлучили да концепт Светске изложбе 1937. године буде у плавој, као доминантној боји. Циљ Светске изложбе био је да покаже како уметност и техника нису супротстављене. Лабе наглашава: „Лепота и корисност морају бити нераскидиво повезане”, док је у контексту економске кризе и међународних тензија Светска изложба 1937. године промовисала и мир. Иако су организатори прво осмислили да изложба буде скромна и просторно обухвати део око Марсових поља и Трокадера, проширена је и на део око моста Алма, Инвалида и острва на Сени, са додацима простора на западним капијама Париза.

Организовање изложбе су пратиле бурне расправе око идеје и самог тока припрема. На то је утицала нестабилна политичка ситуација у Француској, политичке борбе и долазак на власт Народног фронта, повратак стилског поретка и авангарде, као и забрињавајући догађаји у међународним односима и атмосфера рата који се приближавао. Друштвени покрети настали из Народног фронта довели су 1936. године до великих застоја у изградњи свих павиљона, осим павиљона СССР. Штрајкови и блокаде су обележили завршни период припреме изложбе, а отварање је симболично било заказано за 1. мај што је представљало велики изазов. У овим околностима је именован и нови генерални комесар изложбе Макс Хајманс. Отварање изложбе је померено за 25. мај, а радови су трајали до последњег дана када су завршени и главни павиљони у близини Ајфеловог торња. Било је и објеката који су завршени тек након Другог светског рата, као што је Палата Јена, дело Огиста Пероа. Већина зграда је остала привремено, а неколико није никада ни завршено.

Светска изложба у Паризу 1937. године носила је званични назив: Међународна изложба уметности и техника примењених на савремени живот. Одржана је у периоду од 25. маја до 25. новембра 1937. године. Поред чињенице да је реч о важној изложби пред Други светски рат, ова Светска изложба била је и последња која је организована у Француској. Такође, Светска изложба у Паризу 1937. године је била и прва организована по правилима Париске конвенције из 1928. године, која је уредила начине и оквире организовања ових манифестација широм света. Велика пажња посвећена је и промоцији изложбе. Француски, али и светски часописи, листови и новине, писали су о припремама изложбе, посвећивали насловне стране, чији се број увећавао како се приближавало отварање. Представљане су главне зграде и павиљони, садржај поставки и штампане мапе изложбеног простора. Снимљени су и филмови, од којих је драгоцен звучни филм у трајању од двадесет и једног минута, који се данас може тумачити на различите начине. Сва документа, филмови, фотографије изложбе и сећања савременика данас су вредно сведочанство духа времена у коме се одржавала Светска изложба у Паризу 1937. године.

На изложби су учествовале четрдесет четири државе, као и француске колоније и територије под специјалним статусом. Њихови павиљони и изложбени простори су обухватали педесет пет зграда и простирали су се око Трокадера, моста Алма, Марсовим пољима, око Ајфелове куле до авеније која се граничи са Војном школом. Важно је нагласити да су на изложби, која је означавана и као „последња нада за мир у Европи”, били и национални павиљони СССР и Немачког Трећег рајха, смештени на простору са обе стране Ајфелове куле, симболично окренути један према другом. Занимљиво је да је на изложби поред Стаљинове Русије и Хитлерове Немачке, са симболима српа и чекића и орла, био и павиљон Комитета земље Израел (Павиљон Израела у Палестини). Док су новине са жаром извештавале о уметности, култури, техничким достигнућима и научном напретку, испод сјаја Светске изложбе 1937. године, а која је настојала да истакне све оно што спаја људе и нације, надзирао се и ужас будућих ратова и сукоба.

Већина зграда и објеката су били привременог карактера, али је Палата Шајо, која је заменила Палату Трокадеро, уништену 1935. године, остала као трајно добро. За потребе манифестације модернизован је Ајфелов торањ уклањањем аркада на спрату и постављањем нове расвете, ширина моста Јена је удвостручена чврстом конструкцијом, а изграђени су Палата Токио и Палата Јена. Ови простори су замишљени као места музејских поставки, већином модерне уметности чији је део раније био изложен у Луксембуршкој палати. У Палати Јена је шеснаест година био Музеј јавних радова, али је због малог броја посетилаца затворен, а у просторије се уселио Економски и социјални савет. За потребе изложбе изграђен је први Планетаријум у ​​Француској. Ово није била новина јер су десет година раније постојали планетаријуми у Стокхолму и Чикагу, али је значајно да је након овога изграђено више планетаријума у Француској, као и да је током изложбе 800 хиљада посетилаца обишло комплекс постављен у забавном парку. Начин изградње павиљона и зграда, као и њихова употреба након изложбе, сведочанство су измењених и сложених односа у француском друштву и међународним односима, а који су се рефлектовали на домете Светске изложбе 1937. године.

Пажњу посетилаца су привлачиле Le Palais de l’air и le Palais des chemins de fer, дело Раула Дуфија у част пионирима електричне енергије – La Fée Électricité, као и Павиљон светлости, Синемаскоп (биоскоп) и Павиљон националног образовања. Ове најважније изложбене просторе у регији Марсових поља дизајнирали су Робер и Соња (Терк) Делоне. Добили су овај задатак, под условом да у пројекат укључе педесет незапослених сликара. Међу ангажованим сликарима били су: Jean Bertholle, Léopold Survage, Pierre Hodé, Roger Bissière, Jean Le Moal и Alfred Manessier, а који су стварали и живели заједно током припреме изложбе. Палата града Париза, коју је декорисао Гастон Свис настојећи да степениште и велику галерију из које се улазило у собе за пријем обликује како би приказали достигнућа у уметности и техничким изумима Француске, била је место прве импресије високих делегација које су долазиле у Француску током трајања изложбе. У фокусу приказа били су копнени и интерконтинентални транспорт, металургија, електрична енергија, савремена технологија, пољопривреда, обрада дрвета, каменоградња и уметнички занати. Бројна дела, а посебно мурали великог формата су добијали награде на изложби, а данас су вредан део колекција не само француских већ и светских музеја. Национални центар за уметност и културу „Жорж Помпиду” 2014. и 2015. године представио је дела Соње и Робера Делонеа, као и других уметника који су радили у припреми павиљона, чиме је осветљен један део њиховог стваралаштва и утицај на присуство авангарде на Светској изложби у Паризу 1937. године.

Међу објектима који су били привременог карактера посебно се издваја Le pavillon des Temps nouveaux. Осмишљен је од стране Ле Корбизјеа и Пјера Жанереа као изградња стамбене јединице за три хиљаде становника са техничким новинама на плану изолације, звучне изолације и грејања. Француска је представила на сличан начин и својих двадесет пет региона. Неки делови тих павиљона, као и предмети и/или слике које су биле изложене у њима су сачувани и данас су део музејских поставки или су демонтирани па пребачени у унутрашњост Француске. У оквиру Трговачког центра на Кеју Бранли били су изложени пољопривредни производи, дела визуелне уметности и намештаја, предмети од гвожђа, керамике и стакла, таписерије, витражи, одећа и мода. Велики број француских компанија и корпорација, јавних и приватних, али и страних имало је своје штандове и делове изложбеног простора. Међу њима су били: Bata, Brun, Club des architectes, Comité bananier, Comité des vins, Hachette, Larousse, Lefèvre-Utile, Manufacture des Gobelins, Grands Magasins du Louvre, Nestlé, Philips и други.

Међу националним павиљонима посебну пажњу су привлачили совјетски и немачки, смештени један насупрот другом. Досадашња истраживања указују да је Хитлер желео да се повуче из учешћа на Светској изложби, али га је архитекта Алберт Шпер, који је у својој аутобиографији касније признао да је тајно видео план совјетског павиљона, а потом осмислио изглед немачког, убедио да учествује. Немачки павиљон је имао високу кулу крунисану симболима нацистичке државе: орлом и кукастим крстом. Циљ је био да се покаже свету да је враћен осећај немачког поноса. Овај споменик „немачком поносу и достигнућу” ноћу је био осветљен рефлекторима. Архитекта совјетског павиљона био је чувени Борис Иофан, док је Вера Мухина дизајнирала велику  скулптуру, која је требало да симболизује синдикат радника и сељака. На фасади су биле одређујуће године 1917–1937, симбол нове државе и идеологије. Интересантно је поменути још неке павиљоне. У павиљону Шпаније – Друге шпанске републике била је изложена сада чувена Герника Пабла Пикаса. Ипак, она у време изложбе није стекла славу, чак је и оспораван њен квалитет. Чињеница је да већина Пикасових тада новијих радова није била позната широј јавности, док су шпански лидери оценили дело као  „антисоцијално, смешно и потпуно неадекватно здравом менталитету пролетаријата”. Док су га комунисти сматрали формалистичким, а Арагон изразио резерву, причало се и да ће бити уклоњено. Пажњу и критике привукао је и фински павиљон. Био је изграђен у дрвету, а дизајнирао га је Алвар Алто. Положај павиљона и одабир дрвета били су одраз авангарде, али и идеје да се рекламира дрво, као главни извозни артикал Финске.

На Светској изложби у Паризу била је присутна и Краљевина Југославија. Павиљон и поставка су били одраз југословенског идентитета у свим својим импликацијама и сложеностима. Југословенски павиљон, који је осмислио Josip Seissel, био је покушај да се интегришу традиционална уметност и модернизам. У простору се одећа дух надреалистичког покрета зенитизма. Павиљон је красила разноликост ентеријера што је симболизовало југословенску разноликост. Успех је било освајање Гран при награде и чињеница да је архитекта постао члан Легије части. Занимљиво је да су организоване и пропратне манифестације као што су изложбе народних рукотворина, гостовања загребачког и београдског балета и Југословенског хора „Ћирило и Методије”. Југославију је представљала и „босанска кућа”, која је касније поклоњена граду Паризу. Дрвена колиба коју је дизајнирао Војта Браниш, а произвео Шипад, била је  у облику традиционалне динарске куће.

Француској је било битно да се Светска изложба 1937. године одржи у Паризу. Била је симбол моћи Француске и тежње да задржи важну улогу у међународним односима. Одржана је у време великих друштвених, економских и политичких промена, растућег фашизма и нацизма и једним делом њен садржај и декор су били део настојања и да се пацификују односи. Поред настојања да се истакне привредни и технички напредак, важно је ову изложбу посматрати и у контексту чињенице да је била, показаће се, и последња изложба међуратног периода. Кроз однос и садржај павиљона држава симболично су се назирали будући сукоби, али се могу сагледати и представе које је свака држава тежила да изгради о себи. Међу присутним државама била је и Краљевина Југославија. Фокус њеног представљања на Светској изложби 1937. године био је усмерен ка истицању разноликости југословенске државе и повезаности са европским уметничким правцима и центрима.