Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Париз с краја XIX и почетка XX века био је центар свега забрањеног и свега дозвољеног у исто време. Године 1889. с радом почиње и чувени кабаре Мулен руж, који ће заинтригиране туристе и даље привлачити центру главног града Француске. Мисао о Паризу у српском народу осликана је кроз дела домаћих аутора, попут Драгутина Илића, Симе Матавуља, Александра Дерока и многих других. Интересантно је то што је година настанка познатог кабареа на Монмартру и година завршетка градње најрепрезентативнијег симбола Париза – Ајфелове куле, такође и година објављивања прве научно-фантастичне драме на свету, коју потписује српски писац Драгутин Илић, а смешта је управо у Париз. Драма После милијон година јесте „једна од првих аутентичних антиутопијских визија у светским размерама (примера ради, парадигма овог поджанра, Велсов Времеплов, објављена је тек шест година касније, 1895)“ (Živković 2010: 181). Илић своје јунаке, оне који су преживели катаклизму, смешта на место где се пре милион година налазио главни град Француске:
„На овом дивљем месту уздизаше се некада гнездо духа људскога, Париз; и као буктиња озаравао је својом светлошћу ʻвечне истинеʼ велума човечанства. Па где је сада тај славни град? Где се скрише вечне истине? Прах и сами прах! Човек хтеде да прозре васиону, а ни самога себе није могао прозрети“ (Илић 1987: 323–324).
Последња два човека која су избегла сумрак света суочавају се са својим еволутивно напреднијим потомцима на месту које је некада било поприште сјаја и гламура, а сада – само дивљина обрасла папратима. Илићева антиутопија делимично је супротстављена, а делимично се наставља на слику коју даје Симо Матавуљ, „извањац“ који је у својим делима повукао нит од Приморја, преко Црне Горе па све до Београда. Описујући српску престоницу, Матавуљ слика град као мрачан животни простор испуњен грехом, инцестима, ароганцијом, размаженошћу београдске деце која користе сваку прилику да истакну разлику између свог ноблес порекла и порекла оних који су у Београд дошли (сељаке из околине рођени Београђани називају „пилићарима“). У једној од слика из богатог корпуса Београдских прича, Матавуљ ће представити Париз као појавно место зле силе. Главни јунак приче Привиђење нашег Џентлмена, Јоца Максимовић, момак је из господске куће, лепо васпитан и образован, његов момачки стан је картарошко збориште. Али Јоци београдски живот није довољан, већ сваке године одлази у Париз на неко време, у „лов“. Он у цркву улази искључиво да би се одморио, походи најбоље гостионице, посећује „најпознатија ноћна зборишта тих ноћних птица“ (Матавуљ 1996: 107). Код Матавуља се традиционално поимање нечастивог у форми вампира конвертује у приказу демонског женског бића виђеног на улицама Париза. Престрављен, Џентлмен се обраћа психијатру, што је један од индикатора модерног доба. Матавуљева распусна приказа заточница је стана који чува „лукава керберка“, вратарка која подсећа на неке од Арагонових ликова у пасажу Опере у Паризу, који је до детаља описан у роману Сељак из Париза (као и сабласна жена која походи јунака овог дела). Мотивација Џентлменовог одласка у Француску прилично је јасна – „лов“ је разноврснији у велеграду који је либералнији. Познато је да се српски сликар Сава Шумановић, годинама након повратка из Париза, где је свакодневно имао најлепше моделе, мучио да пронађе девојку која би се осмелила да седне испред његовог штафелаја. О Шумановићу и доживљају Париза писао је и Александар Дероко, (као и о голим моделима у Роденовој кући). Дероко је у својим занимљивим исповестима обједињеним у књизи А ондак је летијо јероплан над Биоградом у неколико реченица описао оно што би могла бити главна теза поменутог Арагоновог романа, који ће бити предмет ове анализе. Наиме, свестрани писац и архитекта, најпознатији по пројекту за изградњу Храма Светог Саве у Београду, писао је о свом пријатељствовању са Растком Петровићем, са којим је у Паризу често одлазио у предграђе, са намером да свим чулима осете прави париски живот.
Места која људи – „пајаци својих чула и случајности“ (10)[1] походе, често је потребно пажљиво потражити. Нарочито је важно препознати несхваћене сфинге које немају намеру да зауставе занетог пролазника ако им он сам не посвети пажњу, своју „докону замишљеност“ (19). Резултат таквог сусрета био би „на ползу“ оног који тежи да један простор открије онаквим какав заиста јесте. Овим мислима, којима претходи „Поговор за једну модерну митологију“, Луј Арагон читаоце уводи у свој роман парадоксалног наслова, Сељак из Париза (1926). Шта је потребно да се деси да би се Парижанин сматрао (или осећао) сељаком? Каква је то митологија заступљена у времену које се механизује, у времену у којем се више „не обожавају богови на висинама“ (17)? Ток каткад грозничавих мисли аутора романа, покушаће читаоца да наведе на траг.
Критиком површности и све фреквентнијих модуса понашања модерног човека (отежано запажање необичности и све мање осећања њеног укуса), Арагон започиње роман у којем ће централни положај дати управо маргини. То су она места која изгледају као да задржавање у њиховом окриљу није дозвољено, а која се све чешће налазе очи у очи са страхотном опасношћу од пијука, јер таква места почињу да бивају истиснута у корист оних која ће их заменити, а која ће одисати скупоћом и вештачком лепотом. Невероватни спектар боја ових скрајнутих простора, Арагон ће осликати кроз пасаж Опере.
„У опису краја око Опере, наратор разбија цео кварт у мале просторне јединице (позориште, бутици, радње) који се уклапају једна у другу без видљиве логике“[2].
Наратор је шетач који у покрету прави својеврсни водич кроз Париз који се мора доживети. Његови покрети су брзи, као да се боји да би се читава та оаза ускоро могла распасти, а он жури да је пренесе на папир пре него што се трагедија догоди. Такав утисак нимало није случајан: Арагон наводи да је у Француску увезен снажан амерички инстинкт „који тежи да геометријским конопцем прекроји план Париза“ (19). Али и поред те журбе, он се не задржава на језгровитим подацима о местима која походи, већ и сваком приписује одређену историју, понеког јунака и истиче оно што је differentia specifica тог простора. То су „аветињски пасажи уживања и забрањених занимања, јуче несхватљиви, а сутра непознати“ (19). И као што је оснивач једног другог правца, сигнализма, Мирољуб Тодоровић, у својим шатро причама овековечио говор једног Београда који је ушао у историју, тако је и један од оснивача надреализма, Луј Арагон, романом Сељак из Париза осликао једну престоницу која је већ тада почела да ишчезава, а данас је више нема.
У пасажу Опере налазе се романтична обитавалишта у отрцаном декору, јавна купатила у којима је једна од насушних потреба постала формалност, књижаре у којима се часописи могу до миле воље разгледати а да се не купе – са све људима који су срасли са тим местима. На страницама романа упознаћемо модерну Пенелопу која неуморно плете, и њеног мужа који је чувар пасажа, а који су само прозорима одељени од корака мистерије и блуда: „Изгледа да једино жеља за загрљајима доводи у ово краљевство тај нестални женски народ чије се тумарање повињава вечним законима путености“ (43). Жене које долазе у ово „ловиште“ (Арагон и Матавуљ на исти начин називају обитавалишта трагача за партнером) Арагон супротставља часним матронама са шеталишта, које постоје у опозицији живи – угашени пламенови. Говорећи о њима, Арагон се пита шта би Парис урадио у пасажу Опере (Јован Христић је свог Улиса сместио у хотелску собу), што је занимљива илустрација положаја мита у модерном добу. Осим тога, ту је и модерни Дон Жуан који пуши и којег аутор назива „Харлекином међу обућом“ (86).
ЛИТЕРАТУРА
Corinne M. (2009). Mesana Corinne. Le paysan de Paris de Louis Aragon: écriture du labyrinthe et labyrinthe de l’écriture. Sydney: Amaltea Revista de mitocritica.
Živković Z. (2010). Zoran Živković. Enciklopedija naučne fantastike. Heliks: Smederevo.
Илић Д. (1987). Драгутин Илић. Изабране драме. Прир. Марта Фрајнд. Београд: Нолит.
Мамфорд Л. (2006). Луис Мамфорд. Град у историји. Нови Београд: Book & Marso.
Арагон Л. (1990). Луј Арагон. Сељак из Париза. Прев. Никола Бертолино. Београд: Просвета.
Матавуљ С. (1996). Симо Матавуљ. Београдске приче. Прир. Срба Игњатовић. Београд: БМГ.
[1] Сви цитати из романа биће наведени према издању: Арагон, Луј (1964). Сељак из Париза. Превео са француског Никола Бертолино. Београд: Просвета, 1990. У тексту ће у заградaма, бити наведен број странице на којој се цитирани текст налази.
[2] Dans la description du passage de l’Opéra, le narrateur morcelle l’ensemble du passage en petites unités spatiales (théâtre, magasins, commerces) qui s’emboites les unes dans les autres sans logique apparente.
(Le paysan de Paris de Louis Aragon: écriture du labyrinthe et labyrinthe de l’écriture, Corinne Mesana, The University of Sydney, p.175)
Остави коментар