Ауторка: др Јелена Тодоровић Лазић
Имајући у виду чињеницу да су многе данашње партије зелених настале као наследнице еколошких покрета, питање које се у једном периоду у стручној јавности постављало јесте да ли те нове организације испуњавају критеријум да се декларишу као политичке странке будући да се странке боре за власт а оне првобитно нису имале такве циљеве. Њихов примарни циљ био је да скрену пажњу јавности на проблеме у вези са заштитом животне средине. Партије зелених су врло брзо ушле у парламенте (најпре у Шкотској) почеле да буду део владајућих коалиција па је претходна недоумица изгубила на значају. Зелени спектар идеја и зелени спектар вредности у само једном сегменту је еколошки. За зелене покрете а потом и за партије зеленог предзнака, може се тврдити да припадају махом социјалдемократској оријентацији.
Данас је широко прихваћено становиште да екологија има велики политички потенцијал с обзиром на то да животна средина несумњиво представља општи интерес. Она временом постаје и политички интерес, при чему се као кључни носиоци овог интереса јављају политичке странке. Зелене политичке странке у својим програмским документима излажу која су основна начела заштите животне средине, а поред тога и саму еколошку политику коју би њихова странка спровела, уколико би достигла изборни цензус и постала део владајуће коалиције. То је најчешће случај са зеленим партијама у већини западноевропских и скандинавских земаља. Можда више него друге јавне политике, политика заштите животне средине истовремено утиче на остале политике али важи и обрнуто – већина политика утиче на њу. Везе су најочигледније са политикама које се односе на индустрију, привреду, пољопривреду, енергетику, транспорт, водоснабдевање, канализацију, урбани и рурални развој, здравствену заштиту, али има утицај и на политику образовања, сиромаштво и становање. Зато је важно да партије зелених имају еколошко-политички капацитет да сопствену еколошку политику заиста и спроведу. За разлику од партија зелених из западне и северне Европе, зелене политичке странке у Србији још увек немају такав капацитет.
Данас се може говорити о томе да немају само партије зелених еколошке програме већ и многе друге мејнстрим (mainstream) партије имају и еколошки део страначког програма. Такви еколошки страначки програми служе да би се показало јавности да странка јесте модерна јер јој је стало и до еколошких проблема. Професор Надић тврди да то може водити „некој врсти злоупотребе екологије у политичке сврхе, чији је циљ да се на основу еколошког страначког програма придобију нови чланови, симпатизери, активисти, или да се на основу еколошког програма придобију нови гласови на изборима али проблем се јавља када након освајања политичке власти, странка практично одустаје од свог еколошког програма у име економских или неких других политичких интереса“. За већину политичких странака на партијској сцени Србије можемо тврдити да су прихватиле заштиту животне средине као једну врсту модерности начелно у својим програмима, док се за праксу то баш и не може рећи.
Пре 1990. године и одржавања првих вишестраначких избора, у Србији није било формално-правних услова за оснивање странке, међутим, постојали су покрети и еколошке иницијативе који су отварали нека еколошка питања попут одбијања нуклеарне енергије. Након оснивања прве партије зелених у Србији, уследило је оснивање десетина других зелених странака у наредним годинама.
Када је реч о партијама зелених у постсоцијалистичким државама, интересантан податак је да су релативно брзо након оснивања ове партије успеле да уђу у националне парламенте а у неколико држава су биле чак и део владајућих коалиција као у случајевима Румуније, Естоније, Летоније, Литваније, Грузије и Словеније. Међутим, општи утисак је да партије зелених имају мању подршку бирача међу грађанима постсоцијалистичких држава централне и источне Европе, нових чланица Уније. Два су разлога за то: први је да се у овим државама питање животне средине доживљава често као питање луксуза док је други разлог директно повезан са првим а то је непостојање јаке средње класе.
Након окончања Брегзита, партије зелених представљају пету снагу по бројности у Европском парламенту са близу 70 од 705 посланика. Када су партије зелених биле у фази настанка у западној Европи, нису долазиле до данашњих процената популарности у бирачком телу. Разлози за то крећу се од лоше прихваћеног почетног радикалног имиџа који су оне неговале па све до мањка интересовања гласача за теме из домена заштите животне средине. Насупрот томе, данас партије зелених данас добијају висок ниво подршке у многим државама, нарочито у следећим демографским групама: високообразовани, богати, млади, етничке мањине и урбана средња класа. Посебно треба нагласити успех зелених у Немачкој на последњим парламентарним изборима 2021. године када је ова партија освојила 15% гласова и постала важан фактор у прављењу будуће немачке владе.
За разлику од развијених држава западне Европе чији су грађани одавно препознали важност еколошких питања, што се огледа не само у нивоу еколошке свести већ и у броју мандата које партије зелених добијају на националним изборима и самим тим имају капацитет да постану члан владајуће коалиције, то у Србији није случај. Не само да расте број партија зелених које чине владу у многим европским државама, него и у Европском парламенту расте број њихових посланика. Иако смо у једном тренутку имали утисак да популарност зелених опција у Србији расте с обзиром да су на парламентарним изборима 2016. године зелене опције освојиле укупно три мандата, у поређењу са европским партијама зелених то нам и даље говори о недовољној привлачности еколошких тема грађанима Србије.
Када је реч о почецима деловања партија зелених у Србији, треба истаћи да је прва таква странка у Србији основана, хронолошки посматрано, у исто време када и већина осталих политичких партија – у освит вишепартизма 1990. године. Међу њеним оснивачима налазе се научници, универзитетски професори, еколошки и антинуклеарни активисти. Зелена странка нашла се на изборном листићу на првим вишепартијским парламентарним изборима у Србији, али и на председничким изборима, оба пута је прошла готово незапажено. Једно од објашњења изборног неуспеха заснива се на чињеници да је бирачко тело било заокупљено питањем опстанка, односно, распада СФРЈ. Оно што је заједничко у вези са наступом партија зелених на првим вишепартијским изборима и у осталим републикама бивше Југославије, јесте то да су ове партије свуда забележиле сличан резултат – нашле су се далеко испод цензуса.
Уколико се посматра само бројност партија зелених у Србији, у периоду од 1991. до 2009. године регистровано је више од десет странака са зеленим предзнаком. Овај, за Србију импозантни број зелених странака, није одражавао праву слику јер би могао да се стекне утисак да је еколошки активизам био прилично распрострањен на домаћој партијској сцени. Оваква фрагментираност партијске сцене није новина за постсоцијалистичке државе које су деценије провеле у једнопартијским системима. На основу изнетих података, видимо да ни зелена партијска сцена не заостаје по степенену фрагментације за „стандардном“ партијском сценом Србије. Зелене странке су брзо настајале а још брже нестајале са партијске сцене. Постоји више разлога за неуспех ових партија у Србији. Оно што одмах упада у очи ако се погледа историјат постојања зелених партија у Србији јесу унутрашњи конфликти, фрагментација, недовољно развијене стратегије али и недовољно масовно чланство. Партије зелених нису имале одређене друштвене групе као базу за гласове на које могу да рачунају. Још један од разлога за неуспех зелених партија у Србији јесто то што су предимензионирале екологију а самим тим су потцениле интересе бирачког тела. Први програми еколошких партија углавном су запостављали она питања која би заинтересовала бираче: запосленост, социјалну заштиту док су зелене партије из западне Европе у исто време своје бирачко тело успевале да мотивишу питањима која нису имала додирне тачке с екологијом, као што је мултикултурализам, али и много либералнијим питањима попут права хомосексуалаца.
Један део еколошких покрета у Србији несумњиво је формиран по нужди, људи су се окупили да реше нешто што их угрожава на терену, док други део зелене сцене чине организације које се све више приклањају нечему што би се могло назвати корпоративном екологијом.
Деведесете године 20. века у Србији обележила је економска и политичка криза, заједно са ратним сукобима на тлу бивше Југославије који су додатно погоршали политичко-економску ситуацију у којој се држава налазила. Мноштво озбиљних изазова кроз коју је Србија пролазила у то време логично нам намећу одговор на питање зашто заштита животне средине није била тема која би привукла гласове бирача. Промене које су наступиле након 5. октобра 2000. године нису извеле партије зелених из зоне „невидљивости“. Грађани Србије су се окренули ономе од чега су зелени у западној Европи бежали – потрошачком друштву. У том контексту теоријски конципирана промена материјалистичких у постматеријалистичке вредности представљала је један вид недостижног па и потпуно непотребног луксуза.
У Србији се пре пререгистрације у једном тренутку могло избројати чак 26 партија зелених. Након пререгистрације избрисане су 24 партије са зеленим предзнаком у Србији: Коалиција зелених (Нови Сад), Народна еколошка странка (Врање), Нова зелена странка (Београд), СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКА ПАРТИЈА ЗЕЛЕНИХ (Београд), Странка зелених (Београд), Зелена странка (Београд), Зелена Странка (Вршац), Хришћанско еколошки покрет (Београд), ЗЕЛЕНИ (Нови Сад), Еколошка странка Србије „Храст“ (Барајево), Војвођанска зелена странка (Нови Сад), Шумадијска зелена странка (Краљево), ЕКОЛОШКА СТРАНКА ВОЈВОДИНЕ (Суботица), Зелена партија (Ниш), Унија зелених (Београд), ЕКОЛОШКА СТРАНКА ЗЕЛЕНИ (Београд), БРАНИЧЕВСКА ЗЕЛЕНА СТРАНКА (Костолац), Нишавска зелена странка (Ниш), СТРАНКА ЗЕЛЕНИХ (Црвенка), ТИМОЧКА ЗЕЛЕНА СТРАНКА (Бор), ЗЕЛЕНИ ВОЈВОДИНЕ (Бечеј), БЕОГРАДСКА ЗЕЛЕНА СТРАНКА (Београд), ЕКОЛОШКА СТРАНКА (Зрењанин), Еколошки блок (Врњачка Бања).
Након пререгистрације политичких странака 2009. године, на партијској сцени су остале само две странке: новопазарска Зелена еколошка партија – Зелени, и „Зелени Србије“. Док се за новопазарске Зелене може рећи да у том периоду имају разрађен програм заснован на принципима савремене заштите животне средине, „Зелени Србије“ су, пак, методе свог деловања у том периоду виделе у покретању грађанских иницијатива, појављивању у медијима, па тек онда у изборним активностима, другим речима, „Зелени Србије“ су се у овом периоду више понашали као покрет него као политичка партија.
Језгро странке „Зелени Србије“ основано је 2007. године, али је странка суштински настала 2010. године, кад је почела да окупља око себе друге еколошке покрете и невладине организације. „Зелени Србије“ су тренутно парламентарна странка са једним народним послаником у сазиву Народне скупштине (од 2020. године). Када отворимо програм ове странке, у очи нам упада да су истакнуте добро познате идеје зелене идеологије – заштита животне средине, обновљива и ефикасна енергија (не нуклеарна), здравље, чистоћа, транспорт. У економији се залажу за рад и запошљaвање, привредни раст, борбу против сиромаштва, корупције и криминала, јавно-приватно партнерство, прогресивно опорезивање, приватизацију. Ако се погледају и остали циљеви које ова странка наводи у програму, њу бисмо могли да сврстамо у умерену левицу или социјалдемократију. Томе иде у прилог и чињеница да се „Зелени Србије“ декларишу као про ЕУ странка којој је циљ владавина права, демократија и људска права, спречавање свих облика дискриминације.
„Зелена еколошка партија – зелени“ још једна је од странака зелених на српској партијској сцени. У члану 1 њеног Статута каже се да је она еколошка, социјалдемократска, грађанска и хуманистичка странка. Као и „Зелени Србије“, и ова партија има поред еколошких циљева и друге, шире циљеве: парламентаризам, демократско уређење, правну и социјалну државу, децентрализацију.
Председници „Зелених Србије“ и Зелене еколошке партије – Зелени, Иван Карић и Дејан Булатовић, октобра 2016. године, потписали су декларацију о успостављању Уједињеног зеленог фронта. Овај договор замишљен је тако да представља најзначајнији зелени политички документ и основу за деловање свих зелених опција у Србији. Уједињени зелени фронт је осмишњен да функционише као невладина организација. Једна од чланица Зелене еколошка партија – Зелених је пред председничке изборе 2017. године иступила из Уједињеног зеленог фронта зато што није хтела да подржи кандидатуру Александра Вучића, за шта се друга чланица Фронта залагала. Пререгистрацијом Зелене еколошке партије – Зелени (ЗЕП) формирана је Странка слободе и правде (ССП). Дотадашњи председник ЗЕП-а, Дејан Булатовић, уступио је Драгану Ђиласу место председника док је он постао један од потпредседника новооснованог ССП-а.
Коришћена литература:
Надић, Дарко. 2006. „Идеологија партија зелених.“ Теме 30 (3): 441-455.
Надић, Дарко. 2012. „Значај јачања демократског и политичког капацитета у еколошкој политици Србије.“ Социологија 54 (1): 71-86.
Надић, Дарко, и Репак, Драгана. 2011. „Еколошка политика Србије.“ У Јавне политике Србије, ур. Подунавац, Милан, 107 – 133. Београд: Heinrich Boll Stiftung.
Орловић, Слободан П. 2015. „О зеленим политичким странкама.“ Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 49 (3): 1109-1125.
Остави коментар