Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Пјер Бурдије (Данген, 1.VIII 1930 – Париз, 23. I 2002) један је од најзначајнијих француских социолога и светских мислилаца у области друштвених и хуманистичких наука. Родитељи су му мајка Ноеми и отац Албер који је био пољопривредник и поштански чиновник. Дипломирао је на Вишој нормалној школи у Паризу (1954) на којој је проучавао радове Хегела, Лајбница и Сартра. Обавезан војни рок служио је у Алжиру који је тада био под француском влашћу. Ова земља је годинама била тема његових анализа из којих је настала прва запаженија књига Социологија Алжира (1958). По повратку из Алжира постављен је за асистента на Сорбони, а посветио се усавршавању берберског и арапског језика. Боравак у Алжиру поткрепио је са око три хиљаде фотографија у којима је бележио не само ратна дешавања, него и догађаје из свакодневног живота. Већ у то време стекао је епитет проницљивог праксеолога. Био је на челу Европског центра за социологију, од 1968. године до краја живота, у оквиру којег је развијао своју оригиналну мисао. У делима Вебера, Маркса, Паскала и Витгенштајна проналазио је одговорајуће интелектуалне подстицаје. Његова социолошка теорија заснована је на тзв. симболичком капиталу који представља синергијски облик различитих видова капитала (углед, престиж, слава) из којег проистиче симболичка моћ као универзални облик моћи чији је главни садржај да се стварима и појавама у друштвеном простору даје одговарајуће име, значење и легитимација. Тако, према Бурдијеу, положај појединца у друштву није само одређен класом, већ и врстом капитала (не само економским, него и социјалним, културним и симболичким) који је појединац у стању да прикупи кроз сложене друштвене односе. Све те форме капитала у друштеним пољима најчешће се користе за производњу и репродукцију неједнакости, која је била његова опсесивна истраживачка тема.
Бурдије се бавио „раскринкавањем невидљивог насиља” и износио провокативне тезе о мушкој владавини, језичкој доминацији, политиколозима као сервису владајућих односа или симболизму леве и десне руке државе. Посебно разорне биле су његове критике образовног и академског система, али и феномена „медијатизације јавног простора” чији је циљ да створи „привид једногласности” као доминантног друштвеног наратива. Француски мислилац је један од најутицајнијих критичара концепције неолиберализма „која је под изговором напретка обновила класична конзервативна стајалишта”. На примерима кризе социјалне државе у Француској он је ову тенденцију уочио још седамдесетих година прошлог века. После завршетка Хладног рата и слома комунистичке идеологије међу првима је упозоравао на опасност од краха „државе благостања” и тај тренд повезивао с америчким виђењем глобализације, која се проширила и на европски континент. Реч је о појави тзв. глобалне рестаурације у оквиру које је настао модел друштва лишен демократије и критичке противтеже.
Француски филозоф указивао је на „лажни западни универзализам” и истицао да је у основи реч о „империјализму универзалног”. Једном приликом у Атини је представио текст Мит о „мондијализацији“ и европска социјална држава упозоравајући да је „глобализација продужетак моћи и утицаја малог броја доминантних нација над целином националних берзи”, предвиђајући на неки начин берзански слом из 2008. године који је најтеже погодио управо Грчку као земљу економске периферије. Писао је о масовном гушењу радничких права и светском прекаријату као појавама које су дошле до изражаја у постхладноратовском периоду. Мада је остварио велики утицај на српске интелектуалце левичарске оријентације (био је лични пријатељ с академиком Михајлом Марковићем – прим. аутора) релативно мали број његових књига је преведен на наш језик (Сигнална светла, Нарцисово огледало: расправа о телевизијском новинарству, Владавина мушкараца, Дистинкција: друштвена критика суђења и др.).
Сигнална светла
Бурдијеова публикација Сигнална светла избор је полемичких текстова које је објављивао од 1991. до 2000. године. Иако се ради о огледима у којима се углавном бавио проблематиком савременог француског друштва, нема сумње да је овде реч о оригиналним анализама једног ширег епохалног контекста који диктира процес глобализације. За Бурдијеа је медијска симболичка моћ онај чинилац који има све важнију улогу у понашању друштвених актера и савременим друштвеним преображајима. Као ангажовани интелектуалац критиковао је пасивност научне и академске заједнице, залажући се за успостављање нове врсте односа између истраживача и друштвених покрета у заједничким биткама за демократски преображај европског друштва. У најкраћем Сигнална светла су мозаик огледа у којима се на особен начин резонује о образцу неолибералне вулгате, напуштању модела социјалне државе, глобализацији која омогућава експлоатацију без граница, али и износи критичке ставове о прекаријату и улози медија. У другом делу ових огледа (Сигнална светла 2) доминирају размишљања о успостављању једног европског друштвеног покрета, уз наглашено критиковање америчког неолиберализма и последичног утицаја на друштвени развој. Реч је о Бурдијеовом пледоајеу у којем упозорава на опасности које угрожавају културу, али и каракатеристичном манифесту у којем пропагира уједињење истраживача и активиста, нову политизацију и нови интернационализам.
За Бурдијеа су се прва сигнална светла у Француској упалила седамдесетих година прошлог века, када се појавило насиље у предграђима које је повезивао са тзв. просторном сегрегацијом (феномен париских предграђа је почео тада – прим. аутора). Он је овај проблем анализирао у ширем друштвеном контексту, који је касније описивао једном од својих најпознатијих симболичких метафора о „левој и десној руци државе”. Тако је појаву друштвене патње повезивао са све мањим новчаним издвајањима у областима образовања и социјалних давања чија је министарства називао „левом руком државе”, насупрот све већим издвајањима за „десну руку државе” коју симболизују министарства силе и сектор финансија. Однос између ове две руке државе је такав да, под изговором глобализације, десну руку државе заправо више и не занима шта ради лева рука државе. На тај начин је настала таква друштвена ситуација коју је описао као побуну ситног против високог чиновништва.
За француског социолога је поразно што се један овакав тренд догодио за време владавине социјалиста који су допринели не само даљем обезвређивању јавне ствари и државе благостања, већ су у медијима величали предузетнички дух приватног предузећа „као да је предузеће једина средина у оквиру које се испољава предузетништво”. Бурдије се супротстављао стварању утиска о немоћи политике у односу на економију, наглашавајући да је моћ политичара суштински и даље велика, и да се испољава у домену симболичког. Оно што представља проблем је недостатак покретачких идеала и професионализација саме политике која искључује појаву надахнутих личности. Наиме, модерна дефиниција ове делатности се знатно променила и то тако што су политичари преузели језик економске рационалности, не водећи много рачуна о социјалним последицама једног таквог приступа. Бурдије је на многим конкретним примерима (раст преступништва, алкохолизам и наркоманија) доказивао бесмисао модела „доминације тржишта над остатком друштва”. Отуда постаје много схватљивија његова констатација о краху државе благостања.
Медијатизација
Бурдијеови критички судови о неолиберализму на занимљив начин су изложени у његовој знаменитој монографији О телевизији. По речима француског социолога ова књига је изазавала једну врсту „праведничке огорчености”, углавном етаблираних новинара, који су настојали да без продубљенијег приступа банализују наведено истраживање. Основна идеја је била да се на основу анализе новинарског поља укаже на то колики је утицај ове професије на тзв. политичко поље, као и да се скрене пажња на посебне интересе новинара у свему томе. Француски мислилац је у јавни речник увео појам медијатизације – карактеристичног друштвеног феномена који производе медији, а чија је суштина у очувању владајућег поретка. Бурдије је, између осталог, анализирао низ техника телевизијске манипулације и начине на који се обликује друштвена свест која одговара интересима елитистичких кругова.
Једна од карактеристика ове појаве је све израженије настојање телевизијског универзума, да уместо озбиљних политичких емисија, предност даје забави. Пошто у новинарском пољу постоји паничан страх од досадног програма, сходно оваквој логици, политика се означава као депримирајућа тема коју, чак и када се нађе на програму, треба учинити што занимљивијом. Из тога проистиче тенденција да се приликом разговора о политичким питањима уместо новинара-истраживача, ангажују новинари који су више аниматори и забављачи. На тај начин се информација, анализа, детаљан интервју, расправа стручњака и репортажа, свесно гурају у други план у корист чисте забаве. У исто време се за овакве теме ангажују стални и међусобно променљиви гости који се у САД називају панелистима, а у Италији сваштолозима (tuttologo). Реч је о личностима које су спремне да говоре о било којој теми, увек су на располагању медијима и одговарају на најпровокативнија питања. На тај начин као део једне медијско-друштвене игре стичу низ лукративних бенефита. У свему томе је важна улога новинара који су склони да на публику рефлектују своје склоности, сводећи дилеме око начина утицаја на политичко поље на баналне изборе, попут оних о броју учесника у дебати и додељеним минутажама.
Бурдије указује на двосмисленост новинарског положаја у политичком свету у оквиру којег су утицајни актери, али без пуноправног чланства. Новинари су у позицији да политичарима понуде неопходне симболичке услуге, заузврат захтевајући одговарајуће друштвене бенефите. На тај начин својим политичким коментарима или сугестивним питањима стварају једно „цинично виђење политичког света” који постаје арена сукобљавања амбициозних људи без убеђења, вођених искључиво такмичарским интересима у међусобној утакмици. Француски интелектуалац указује на огромну дисперзију структуре и расподеле моћи унутар новинарског поља, а што је тенденција која је отпочела шездесетих година у САД и Западној Европи. Наиме, наведена дисперзија одвија се у двоструком смеру, једном у оквиру којег група „медијских ведета” приходује огромне хонораре, и другом у којем се велика групација новинара налази у положају прекаријата што закономерно ствара један облик аутоцензуре. Сви поменути механизми доприносе стварању „глобалног ефекта деполитизације” која је последица инстантизоване и дисконтинуистичке слике о свету. Бурдије као типичан пример оваквог конструкта наводи телевизијске вести „које су низови апсурдних и неповезаних догађаја”. Тако се ствара огроман раскорак између слике коју стварају медији и реалних друштвених дешавања. Овом раскораку свакако доприносе и тзв. интегрисани интелектуалци који су свесно пристали на улогу промотера најгорег облика глобализације.
Утопија на делу
Деведесетих година 20. века критика неолиберализма је у средишту Бурдијеових истраживања. Поредећи неолибералну парадигму са осталим дискурсима (нпр. психијатријским дискурсом који се примењује у установама за ментално оболеле), француски мислилац је закључио да је неолиберализам много снажнији у односу на све постојеће дискурсе, као и да се са њим веома тешко изборити. Једно од његових најважнијих стремљења јесте оно о рушењу свих облика колективитета, јер неокласична економија једино зна за појединца, било да је реч о предузећима, синдикатима или породицама. Том деструктивном циљу посвећене су и све политичке мере од којих је најважнија подршка концепту финансијске дерегулације. Бурдије као типичан пример наводи чувени мултилатерални споразум AMI којим су улагања страних предузећа потпуно изузета из надлежности националних држава, чиме је обезбеђено кретање ка остварењу неолибералне утопије. Француски социолог је упозоравао да је снага неолиберализма у спрези финансијских деоничара и средстава за брз пренос информација, што овом капиталу омогућава невиђену мобилност и краткорочну рентабилност улагања. На тај начин овакви деоничари имају могућност да непрекидно уцењују менаџере предузећа који своје компаније настоје да прилагођавају „захтевима тржишта”. На тај начин се успоставља владавима апсолутне флексибилности и ствара инвидуализација односа између послодавца и запослених. Тако се у економској сфери ствара „дарвинистички однос” који је једна врста структуралног насиља које производи тешке друштвене и моралне последице: незапосленост, прекаритет, друштвену патњу, итд.
Француски теоретичар истиче и да неолиберализам ствара карактеристичну културу унутар предузећа, која се не огледа само у све већем броју радника који се ангажују на одређено време, него и у неограниченим могућностима тзв. мобинга, који се испољава у сталном страху запослених од отказа или премештаја на слабије плаћено радно место. Све то утиче на пораст броја самоубистава и употребу опојних дрога. Ради се о психилошким стратегијама осмишљеним како би се обезбедила потпуна контрола над запосленима, али и широм друштвеном заједницом. Разуме се да је ту и резервна армија незапослених која је по природи свога статуса атомизована и готово потпуно искључена из друштва. Занимљиво је да се у декласификованим документама одређених тајних друштава и организација, као један од стратешких циљева ради ефикасније контроле становника на планети, предвиђа вештачко стварање масовне незапослености што је тренд који је веома изражен од деведесетих година прошлог века (The Aqvarian Conspirasy).
Овоме додајмо и нарочито занимљиво опажање о сличностима неолибералне утопије с идеологијом марксизма, а које се манифестује у заједничкој тежњи ка одумирању државе. Разлика је само у томе што су марксисти у остварење овог идела веровали на основу једне врсте „идеолошког оптимизма” који је почивао на развоју производних снага који би у једном кулминационом тренутку светске историје омогућио расподелу друштвених добара која би се одвијала по потребама, док је становиште неолиберала засновано на веровању у неограничену „моћ слободног тржишта”, где држава одумире постепено, препуштајући сопствене надлежности транснационалном капиталу.
Манифест друштвеног покрета
Пјер Бурдије је у допуњеном издању књиге Сигнална светла изложио карактеристичан програм социјалних и политичких мера који би спроводио један обједињени европски друштвени покрет. Реч је о програму који је првенствено заснован на одбацивању америчког модела неолиберализма. Та околност подразумева и низ акција које би допринеле јачању социјалног јединства унутар европског континента, од заједничке координације и обновљеног синдикализма, до спреге истраживача и активиста на терену. Француски теоретичар се залаже за нови интернационализам који би се суштински разликовао од онога што се колоквијално описује као глобализација. Дакле, како истиче Бурдије, реч је о појму чији је циљ „да универзализује посебне интересе и посебне традиције економски и политички доминантних сила, нарочито САД, и да на цео свет прошири економски и културни модел који њима највише одговора”.
Моћ америчког неолиберализма заснована је на чињеници да је представљен као норма, неминовност и универзална судбина, коју мора да прихвати остатак света. У сфери културе то је логика потпуне комерцијализације и закона профита. Нешто слично неолиберали припремају и у сфери образовања, што би значило претварање ових делатности у робу и опроштај са друштвеним тековинама као што су бесплатно образовање и приступ свим културама у ширем смислу. Отуда је очување националних и културних особености, а против интереса транснационалних чинилаца у овој сфери, важан сегмент манифеста о једном европском друштвеном покрету. Бурдије као механизме отпора неолибералној инвазији предлаже и самостално деловање уметника, новинара и научника.
Француски мислилац се у Сигналним светлима 2 залагао и за раскринкавање „двоструког смисла глобализације” која је од стране њених промотера најпре представљена као процес интеграције националних привреда у шире транснационалне корпоративне облике сарадње, да би се овај феномен временом претворио у једну врсту етичког и грађанског идела који наводно закономерно води ка универзалној политичкој еманципацији свих народа света. Бурдије као посебан мит означава онај о „демократији акционара” који тако постаје квинтесенција нечега што означава као „утопијски капитализам”. Коначно, отпор америчком неолиберализму није могућ без „дедоларизације светске трговине”, која још увек Америци омогућава низ конкурентских предности у односу на сиромашније или политички потчињене делове света (примери Немачке и Јапана). Америци су на располагању и политичке и војне предности, као и језичке и културне, уз постојање изузетно квалитетних јавних и приватних научноистраживачких института, затим мрежа моћних адвоката, као и практична универзалност енглеског језика који доминира телекомуникацијским садржајима. Једна од најбитнијих карактеристика унутар светског економског поља јесте логика двоструких аршина која САД омогућава спровођење низа протекционистичких мера у односу на конкуренцију. Бурдије свему овоме додаје и утицај лобија у многим међународним организацијама и утицајним међународним телима (арбитражама) које по правилу доносе одлуке у складу с интересима транснационалних корпорација. На овим практичним питањима глобализација се претвара у формални космополитизам. Због свега тога Бурдије се залагао за успостављање европског друштвеног покрета „који би постао актер еманципаторских борби”, а чији би циљ било „стварање једне рационалне социјалне утопије која би пружила наду у настанак стварне социјалне Европе”, разуме се, ослобођене америчког утицаја.
ЛИТЕРАТУРА:
Бурдије, П. (2019). Сигнална светла I–II, Завод за уџбенике, Београд
Бурдије, П. (2000). Нарцисово огледало. Расправа о телевизијском новинарству, CLIO, Београд
Вукашиновић, М. (2011), Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад
Остави коментар