Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Протестантизам, односно Реформација, у историји означава покрет који је започео искључиво као верски, али је временом постао политички и довео је до многих коренитих промена у западноевропском хришћанству. Осим тога, протестантизам, започет са Мартином Лутером 1517. године (макар симболички), оставио је огромног трага на настанак Сједињених Америчких Држава, а земље као што су Низоземска (Холандија) или скандинавске државе ушле су у светску историју на велика врата. Није потребно додатно објашњавати у чему се састоји њихов велики значај за цео свет до данас.
Управо због тога, једна од годишњица које се обележавају 2025. године, а коју би требало поменути јесте 470. годишњица од потписивања Аугзбуршког мира 1555. године у овом немачком граду. Аугзбуршки мир је у ствари мировни споразум, који су потписали немачки цар Карло V Хабзбуршки и снаге протестантског Шмалкаденског или Шмалкадског савеза 25. септембра 1555. у граду Аугзбургу. Овај верски и политички мир је обнародовао и Сабор Светог римског царства немачке народности.
Корене сукоба римокатолика и протестаната видимо и у 1517. години. Та је година постала једна од најбитнијих у историји човечанства. Те године виртенбершки професор универзитета и августински монах по имену Мартин Лутер публиковао је својих 95 теза. Оне су и данас предмет расправа у науци. Њихов изворни и пун назив Disputatio pro declaratione virtutis indulgentiarum је наслов који заправо потиче из базелског памфлета теза који је штампан тек 1569. године. Ове тезе заправо су изворно биле састављене од стране Лутера као прилог писму надбискупу Мајнца Алберту од Бранденбурга из 31. октобра 1517. године, и представљали су протест Мартина Лутера кардиналу против продаје индулгенција, односно опроштајница грехова. Ова пракса унутар Римокатоличке цркве, као и опште понашање папства, његово све веће бављење световним и политичким стварима, него духовним изазивали су отпор у делу клира, а Мартин Лутер је то каналисао овим својим списом.
Нирнбершко издање ових Лутерових теза започиње речима Amore et studio elucidande veritatis: hec subscripta disputabuntur Wittenberge. Presidente R.P Martin Luther … Quare petit: vt qui non possunt verbis presentes nobiscum disceptare: agant id literis absentes, а Лутер их је просто називао meine Propositiones, дакле нека врста његових предлога. Прича о стављању тзв. теза на врата цркве Свих Светих потиче од Лутеровог најближег сарадника Филипа Меланхтона и није сасвим сигурно. Сам чин, измишљен или не, ипак представља симболичан почетак Реформације. Лутерово излагање је веома контрадикторно, и поставља се озбиљно питање када је и да ли је уопште Мартин Лутер објавио 95 теза. До данас је то у науци остало неразјашњено питање, али их вероватно није закуцао никада на врата цркве. Тезе су тек половином новембра исте 1517. године и стављене на врата витенбершке цркве. Лутерова права намера извесно је била академска дискусија о његовим предлозима, а он наводно није желео дистрибуцију теза ни подривање цркве. Међутим, 86. теза била је алузија на велико папино богатство, тако да је могућа ипак била жеља за радикалнијим променама. Лутер није осудио индулгенције нити римокатоличку доктрину о њима, већ начин на који су дистрибуиране (продаване) односно проповедане. И то је оно што је кључно када је Мартин Лутер био у питању. Он је био уверени римокатолик, који је сматрао да у ствари мења Римокатоличку цркву, а не да ствара нову веру. Његова намера испрва није била организација неке нове цркве. Мартин Лутер је по својим схватањима био прави средњовековни човек, али са идејама које су допринеле да његово дело у ствари буде почетак новог века, ране модерне епохе у историји човечанства.
Тезе почињу речима Када је наш Господ Исус Христос рекао:“ Покај се „, он је мислио да цео живот верника треба да буде једно велико покајање, и прве тезе су говориле о покајању, тезе 14–29 о чистилишту (учење које је јако критиковано), највећи део теза 30–80 односи се директно на индулгенције, тезе 81–91 су биле критике световњака на индулгенције. На концу, тезе 91–95 садрже мисли Мартина Лутера да сваки хришћанин треба да подражава Исуса Христа у сваком погледу, чак и кад пати. Надбискуп Мајнца одмах је тражио реакцију универзитета, а саветована је забрана проповедања Лутеру, који је био, како је речено и августински монах.
Рим је реаговао већ 1518. године када је Силвестер Мацолини написао трактат против Лутерових теза о моћи папе, а од предводника августинаца затражена је забрана Лутеровог проповедања. Мартин Лутер је, пак, одговорио објашњењима о тезама, у којима је одбијао да напада папски ауторитет. Но, сукоб је ескалирао и имао је несагледиве последице које су темељно промениле западни свет. Проповедник Јохан Цецел је чак тражио спаљивање самога Мартина Лутера (као јеретика и пандан Јану Хусу век раније), а и писане су тезе против њега. Мартин Лутер је као неку врсту одговора на све то још раније и написао Eynn Sermon von dem Ablasz und Gnade (1518) једно кратко и популарно штиво о индулгенцијама. Постало је јако читано у Немачкој, посебно јер је писано на народном немачком језику, чиме је овај спис био доступан и широј јавности позног средњег века. Управо чињеница да је пуно писао на немачком, те да је и Библију превео на немачки језик, Мартина Лутера чини још значајнијим у историји. Но, његов сукоб са Римом био је далеко од окончаног. Сазвана је и одржана Диета у Аугсбургу на којој се одржала и расправа са кардиналом Кајетаном још октобра 1518. године. Лајпцишка дебата 1519. године са римокатоличким теологом Јоханом Еком, који му је постао архинепријатељ вођена је око теолошких поставки Лутеровог учења. То је заправо био прави почетак реформације и тада Лутер креће неким својим путем. Лутер и Ек су своје списе називали asteriscus, односно obeliscus. Јохан Ек је у Лутеру видео новог Хуса, док је Мартин Лутер говорио да ни папа ни концил нису изнад Светог Писма.
Булом папе Лава Х Exsurge Domine од 15. јуна 1520. године римски првосвештеник је наредио Мартину Лутеру повлачење учења или би га сачекала екскомуникација. Као одговор, 10. децембра 1520. године Лутер спаљује булу и декрете, а булом Decet Romanum Pontificem од 3. јануара 1521. године је екскомунициран Мартин Лутер и та екскомуникација никада није повучена. Сада је Лутер потпуно могао да се посвети реформацији и стварању заправо нове вере у крилу хришћанства.
Диета у Вормсу која је одржана 1521. године означила је и нови сукоб са Јоханом Еком. Као последица овог важног немачког државног сабора донет је и Едикт из Вормска, којим цар Карло V наређује спаљивање Лутерових списа и назива га одметником. Истовремено почиње и велики Немачки сељачки рат, као и радикализација унутар реформатског покрета. Ово потоње је од посебног значаја, јер је довело до појаве треће стране у подељеној Немачкој. На сцену су ступиле присталице радикалне реформације и анабаптистичког покрета под вођством екстремног реформатора Томе Минцера и то је био корак ка револуционарном схватању реформације и Лутеровог учења. Тома Минцер се залагао за укидање сталешких разлика, чак и приватне својине. Старији читаоци ће се због овога сетити да је Минцер био инспирација и многим теоретичарима социјализма, а о немачком сељачком рату посебно је писао и Фридрих Енгелс. Наравно, далеко од тога да се комунизам и социјализам могу довести у директну везу са Минцером. Вратимо се још мало његовом учењу. Према његовој социјалној и политичкој теорији све власти које би се опирале таквом поретку требало је уништити. Једнакост није требало да обухвати само Немачку већ и целокупан хришћански свет.
Мартин Лутер се томе стриктно противио. О томе најеклатантније сведоче најпре његове тзв. Invocavit беседе из 9–17. марта 1522. године, дате у Витенбергу. То су у ствари били позиви верницима да се верује Богу, да се не прибегава насиљу, и поново један нови Лутеров апел на основне хришћанске врлине. Овде се јасно види да је Мартин Лутер у суштини био конзервативни реформатор и да се јако противио Минцеровом радикализму. Упркос томе, у Немачкој је избио велики сељачки устанак који су предводиле Минцерове присталице. Вођен је у Швапској, Франконији и на послетку у Тирингији. Лутер је у почетку исказивао симпатије за неке од 12 чланака/тачака сељачких устаника, али у суштини био је жестоки противник сељачког устанка, односно његовог ратоборног насилног дела. Мартин Лутер је написао чак и врло тешким речима обојено дело Wider die Mordischen und Reubischen Rotten der Bawren. Речених Дванаест тачака био је манифест по коме се борба ограничавала на укидање кметства и добијање економских олакшица. Племство је искористило попуштање сељака и њихову спремност на преговоре, као и чињеницу да је сељачка војска, иако многобројна ипак била слабо организована.
Ово је тек био почетак општих ратова. У међувремену Турци су на Мохачу збрисали средњовековну Угарску, која је била право предзиђе хришћанства – antemurale Christianitatis. Свега три године доцније, османски султан Сулејман Величанствени је први пут опсео Беч. Османлије као противнике видео је и Мартин Лутер, који је подржавао цара и папу у борби против њихове најезде на Европу, али је сам рат посматрао секуларно, искључиво као одбрамбени. Турска опасност била је више него реална, али су западноевропске и средњоевропске земље тонуле у жестоке међусобне сукобе. У Угарској бесни грађански рат присталица Јована Запоље и Фердинанда Хабзбуршког. Овај први, иначе ердељски војвода био је склон реформацији. Она се посебно укоренила у Ердељу, али је присталице имала и другде по Угарској. Највећи непријатељи Хабзбурга била је Француска, која је тежила да ослаби утицај ове династије која је владала великим делом Европе и Новог света.
Што се саме Немачке тиче, пак, Лутерово деловање поделило је кнежеве ове разједињене државе. Неколико кнезова немачких држава који су, у име Лутерове вере, протестовали на састанку у Шпајеру 1529. године против одлуке римско-немачког цара и шпанског краља Карла V да присилно убеди Мартина Лутера да се одрекне својих идеја. На тај начин је настао и термин протестантизам, јер су протест формулисале Лутерове присталице. Са друге стране Хабзбурзи су били браниоци римокатоличанства у Европи и за њих су протестанти били крвни непријатељи. Због тога је формиран Шмалкалдски савез (Schmalkaldischer Bund) или Шмалкалдска лига (Schmalkaldische Liga), названа још и Шмалкалденском понегде. У својој суштини то је био одбрамбени савез који су основали протестантски кнезови 1531. да би се супротставили католичким снагама и Карлу V.
Истовремено, Мартин Лутер формулише основне постулате протестантизма. На Сабору у Аугсбургу 1530. године она су и презентована:
- Ауторитет Библије, односно формула Sola scriptura, која подразумева одбацивање Предања
- Оправдање вером које је негде и основа Лутерове теологије
- Стварно присуство Христово у евхаристији (причешћу), које је формулисано због унутрашњих сукоба у протестантизму.
Управо ови правци у којима се реформација кретала довели су до тога да постоји велики број деноминација које своје извориште имају у учењу које је започео Мартин Лутер.
Но, на терену крвави сукоби су се настављали, и до 1548. године царска војска је савладала Шмалкалдску лигу после битке код Милберга. Тако је започео кратак период Аугсбуршког привременог мира када је цар желео да се створи неки компромис између протестаната и римокатолика у очекивању закључака сабора сазваног у Триденту 1545. године. Покушано је да се дође до верског компромиса, који би дао неке уступке протестантима, и то значајне, попут причешћа у оба вида и могућности да ожењени буду свештеници. Склон компромису је био и најближи Лутеров сарадник Филип Меланхтон. Но, бројни лутерански свештеници и теолози су одбијали овај покушај мира и компромиса.
Предводник протестантске струје био је војвода саксонски Мориц, раније близак сарадник царев, али проглашен издајником и Јудом због спремности на компромис. Већ 1550. године, заједно са Француском и протестантским немачким кнежевима Морис Саксонски је стао на чело антихабзбуршке коалиције. У Другом шмалкадском рату 1552. године Карло V истеран је из Немачке и морао је да пристане на компромис. Августа исте године потписан је мир у Пасауу, а раније заробљени протестантски кнежеви, током првог Шмалкадског рата су пуштени. Цар је морао да призна лутеранство и морао је да одустане од идеје о верском јединству. Лутеранство је прихватио и Фердинанд Хабзбуршки, царев брат и аустријски цар, те угарски и чешки краљ. Формално је прихватио и Аугзбуршку исповест.
Саму исповест формулисану 1530. године прихватио је и цар Светог Римског царства 1555. године у Аугзбургу. У томе је управо велики значај овог сабора који свакако није решио рат и сукобе римокатолика и протестаната, али је ове потоње легализовао и прихваћена је чињеница да точак историје више није могао назад. Лутерани, односно протестанти и присталице Мартина Лутера били су признати као политички и још битније верски чинилац.
Према принципу садржаном у добро познатој максими cuius regio eius religio односно чија је земља, онога је и вера или кнежева земља, кнежева вера одређује се вера у појединим подручјима, што заправо значи да верска припадност одређеног немачког кнеза одређује веру његових поданика. Током одређеног прелазног периода породице имају времена да се преселе у подручје, где је допуштена њихова вера. Као религије односно вере у овом споразуму спомињу се искључиво римокатолицизам и лутеранство. Други правци реформације и протестантизма су сасвим заобиђени, што је био један од узрока даљих сукоба и незадовољства. Одређено је и да лутерани, могу да задрже територије, које су одузели римокатолицима након мира из 1552. године у Пасауу. На крају, римокатолички епископи који пређу на лутеранство морају вратити своје дијецезе.
Изван мира, као што је речено остали су анабаптисти, калвинисти, као и хусити. Толеранција јесте повећана и након скоро четири деценије верских и најмање три декаде крвавих ратних сукоба дошао је толико жељени мир. Али, много тога је још остало нерешено. Тек након Тридесетогодишњег рата 1648. године може се рећи да је окончана епоха сукоба римокатолика и протестаната. Али, пре 470 година важним Аугсбуршким верским миром протестантизам је постао прихваћен и то је у многоме променило Европу и свет током векова.
Остави коментар