Појам и схватања политике

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Политика је најстарији облик друштвеног регулисања односа у једној заједници од праисторије до наших дана, и још дуго ће остати део наших социјалних живота, којој ћемо тешко наћи замену. Сваки покушај уређивања међусобних односа између људи који је посредован одређеним друштвеним правилима особито оним која добијају статус обавезујућих за део или целу заједницу, може се назвати политиком. Особито озбиљно у периоду када та правила добијају своју институционалну кодификацију кроз вредносне, обичајне и религијске норме. Историјски мало касније норме се утемељују и обликују као право и правни систем те и у структуралном смислу задобијају сва она обележја која политика има и данас.

Снажан процес утемељења политичких односа почеће настанком (појавом) државе у људској историји, и њеног институционалног апарата, који у структуралном и функционалном смислу гради поредак моћи на коме ће се темељити сваки политички и правни систем односа чије је извориште и исходиште у држави. Историјски, појам и садржај политике се мењао, добијао различита обележја и смисао од епохе до епохе, али никада толико да доведе у питање његово основно обележје да је то систем друштвених односа посредован позицијом моћи. Политика као поредак моћи који се лучи из корпуса вредности једне политичке заједнице, и који се одређује кроз правне, обичајне и религијске норме, заштићен је различитим облицима нормативне кодификације и брањен институционалним апаратом државе и друштва.

Разни аутори су током векова покушавали са мање или више успеха да ухвате суштину политике, у напору да је дефинишу, да одреде њена доминантна обележја, смисао, форму, процедуре, вредности, институције, односе, систем, и др. У највећем броју случајева чинили су то кроз историјску анализу епохе чији су односи били посредовани политичким правилима и нормама. Како се временом развијао корпус модерних политиколошких дисциплина (политичка филозофија, политичка теорија, политичка социологија, политичка антропологија, политички системи, геополитика и др.) политичка наука у целини ће све више у свом методолошком и предметном приступу инсистирати на политиколошкој анализи и научно-теоријско-политиколошкој синтези, а друге друштвене науке (историографија, право, економија…) које су током ранијих периода доминирале полако користити као помоћне научне приступе.

Ми ћемо за потребе овога рада, политичку науку посматрати као корпусну, као целину коју чине бројне политиколошке дисциплине и које у свом збиру дају њену пуну предметну, методолошку и теоријску структуру, чија функционалност, плаузибилност и спознајни карактер постаје незамењив у било ком покушају дефинисања политичког као базичног феномена и суштине човекове друштвене делатности посредованог системом друштвене моћи. Редови који следе, биће посвећени управо том модерном архипелагу појмова, теорија и методологије који описују феноменологију политике, декодирају њена често скривена значења, показују структуре институционалне власти, откривају арканске позиције моћи и анализирају њихов значај за егзистенцију модерног човека. У својим каснијим теоријским разјашњенима користићемо се и англосаксонским схватањем политике које је опојмљено кроз појмовну тријаду polity (институционални аспекти политике), politiks (процедурални аспекти политике) i polisi (нормативни аспекти политике), јер су појмовно разуђенији и много боље одражавају суштину и феноменологију политике као такве него што то можемо да појмимо кроз нашу реч политика.

Колега Д. Симеуновић политику прилично оптимистички дефинише кроз појам политичког делања које одређује као свесно организовано, сврсисходно, систематско и умно делање које се испољава кроз практичку и рационалну активност, а која се врши ради постизања општег добра и бољег живота у заједници. „У сврху тог делања успостављају се одговарајући односи и креирају се сврсисходни процеси, ствара се држава као супраинституција, као и друге институције и разноврсне организације, обликују се и врше одређене активности, које ако и немају узвишено обележје деловања, ипак имају изразито политички карактер и стога несумњиво политичке појаве“ (Симеуновић 2009:23)

За Е. Хејвуда политика је делатност којом људи стварају, одржавају и мењају општа правила по којима живе. Она се дефинише и као спровођење моћи, вршење власти, колективно доношење одлука, расподела ограничених ресурса, чињење превара и манипулација итд. По њему политику је могуће свести на четири њена основна конститутивна значења и функције:

– политика као јавни послови,

– политика као моћ и расподела ресурса,

– политика као споразум и сагласност,

– политика као уметност владања (Хејвуд 2004: 14).

Т. Мејер покушава да у свом дефинисању политике начини разлику ове врсте друштвене делатности у односу на пример неке друге као што су економија, култура или социјално деловање. Стога он појам политике одређује као све активности које су везане „за припрему и доношење обавезујућих одлука и /или одлука оријентираних општем добру и у корист друштва у целини“. (Т. Мејер, 2013: 31) Он опште добро заједнице наводи као главни циљ одређења суштине политике као друштвене делатности и тиме се у једном делу приближава античком (атинском) схватању политике, занемарујући по нама моћ као њено средишње место. Јер само онај/они који може да предлаже, доноси, спроводи, контролише, и санкционише кршење правила има моћ да се бави политиком. Да је учини делотворном и смишљеном. Без обзира да ли је таква политика касније оцењена као легална и легитимна друштвена делатност или не.

Неки аутори политику одређују као процес доношења одлука и спровођења заједничких одлука, дакле фокусирају се на њене процедуралне и контролне аспекте. Сматрајући да је политика колективна делатност која се дешава унутар и између група. Она укључује доношење одлука о питањима која погађају групу, најчешће да би се разрешила неслагања о томе шта треба чинити. Она такође подразумева конкурентску борбу за власт и ресурсе међу људима и групама који настоје да остваре личну корист. (Хагуе; Харроп 2014: 4) Тиме се ови аутори фокусирају на веома важан аспект политике, који је усмерен на објашњење мотива зашто се неки људи или групе више или увек баве политиком а неке ретко или никако. Пориве за стицање, згртање и нагомилавање друштвених ресурса (материјална добра, новац, и сл.) сматрамо као примарне, па тек онда и ка поседовањем све веће моћи у свим аспектима њеног упражњавања као доминантним мотивом за бављење политиком и очувањем стечених позиција власти и моћи. Евентуални добитак и бенефит за друштвену заједницу сматрамо само као успутни и секундарни мотив људи који упражњавају власт.

Професор Јован Марјановић нас подсећа да значење појма политика потиче од грче речи politikos који у слободнијем преводу означаву делатност везану за јавни посао античког града- државе – polisa. У наставку он сугерише да се важно схватање политике мора везивати за ону сферу њене реалности која се сводила на активност државне организације, апарата насиља, у решавању разних проблема и општих послова те друштвене заједнице (Марјановић 1973). Касније ће се значење појма политика усложњавати и добијати нова и комплекснија одређења, али претходно дефинисана обележја њене суштине остаће саставни део сваке политичке делатности без обзира на историјску епоху која је дефинише сходно свом културолошко-цивилизацијском етосу.

Античко схватање политике

Академик Љубомир Тадић нас је са правом подсећао да је прво писано и сређено знање о политици потицало још из античког света, а особито значајно из њеног грчког периода. Стари Грци су јој одредили суштину дословно изведену из карактера и структуре њихове политичке заједнице. Полис као град-држава, био је тоталитет политичког у малом. Представљао је нераскидиво свејединство политике и његове политичке заједнице. Они нису у битном смислу раздвајали појмове друштва и државе, јер је за њих полис био све. Целина политичког живота у заједници и деловања унутар њега. Једино што су још признавали за свога вакта, био је oikos – домаћинство, као за њих природна економска заједница човека и његове породице. И док су у полису односи били углавном симетрични за све његове слободне грађане (сви владају и сви се покоравају), и јавни као простор политичке слободе и самоуправе. Једноставније речено политика је за њих била једини могући достојан начин живота слободних грађана.

У оикосу су односи били асиметрични (један влада а други се покоравају) као пуни израз приватности. Тај један који влада био је домаћин а остали су чинили чланове домаћинства који се безусловно покоравају. Робовски рад је представљао привредну основу оикоса, а робови су третирани искључиво као оруђа која говоре. Пошто нису били слободни нису ни могли бити чланови ни једне од ових античких политичко-економских структура. Дакле, оикоси су представљали базичну економску основу тако структурисаног античког полиса, заснованог пре свега на робовском раду као облику привређивања

Бенжамен Констан ће много векова касније такво политичко уређење сматрати античком слободом учешћа у државној власти, док је модерну политичку слободу сматрао ослобођењем од државне власти, која је променила свој карактер и суштину. (Тадић 1988: 18).

За старе Грке политички живот је био ефикасна практична делатност која се ставила у функцију решавања њихових политичких проблема насталих у полису као политичкој заједници слободних грађана. Дакле, политика је за њих имала статус праксе – praksisa, конкретног деловања у заједници без икаквог облика посредовања или институционалних стега и ометања.

За античко схватање политике протумачено у Аристотеловој рецензији (дела „Никомахова етика“ и „Политика“) битно је истаћи још и следећа његова одређења:

– човек је политичко биће (zoon politikon), биће која мора да живи у заједници јер није ни „Бог ни звер“, и које трага за делатним добром заједнице. Чинећи тако човек у ствари ради у корист свога добра као слободног члана политичке заједнице.

– везу између слободних чланова заједнице чини говор, као средство комуницирања и политичког општења, као део логоса, који је неодвојив од праксиса. Од праксиса схваћеног као сама суштина политичког живота који је посредован дијалогосом (дијалогом као разговором), као јединим легитимним средством политике. „Стари Грци су сматрали да је сила нема, те се, као начин опхођења међу људима, налази испод нивоа политике“. Примена насиља као неполитичког средства односила се само на странце које су третирали као варваре и робове, који као „оруђа која говоре“ нису имали статус људи. (Тадић: 19). Дакле, сила је по својој природи нема, и за старе Грке није била део политике. Стога је они нису сматрали достојном да на било који начин посредује у односима слободних људи.

– између политике и етике постојала је чврста, чак нераскидива веза. Јер ако су правда и опште добро заједнице циљ и суштина политике као такве, онда је етика као наука о добром и исправном владању њен саставни део. Њену суштину чинило је и право, чији је основни смисао да законски кодификује вредносни корпус заједнице и кроз систем норми и санкција обезбеди њихово беспоговорно поштовање и упражњавање за све.

У том погледу Аристотел је инспирисан старогрчким схватањем политике чији је и сам био део али и креатор, способност људског мишљења да докучи (допре) до истине поделио у пет начина, врста или могућности:

1. уметност или умешност схваћена као tehne, као вештина да се нечим управља или ствара. Вековима ми то препознајемо пре свега као класичну уметност у којој доминира вештина, или умешност свирања, певања, сликања, и сл. Дакле, реч је о вештини као начину, као техници да се допре до истине или створи нешто ново. Или, пак, вештина да се нешто направи или створи на материјалној основи, кроз чинове практичне вештине рада и стварања (градња, производња, земљоделство, лов, риболов и сл.) Дакле, реч је о вештини као начину, као техници да се допре до истине или створи нешто ново кроз саме чинове стварања или изградње схваћене као умешности да се нешто произведе у складу са знањем и поседовањем вештине као такве. „У уметности је предмет чињеница или стварање (посредством материјала и ствари), а код практичне памети то је делање засновано на етички исправном хтењу. Док је особина уметности вештина, особина практичне памети је врлина. (…) У уметности циљ стварања стоји изван стварања, док је у делању (или акцији) циљ само исправно делање или, како Аристотел каже у својој „Никомаховој етици“: „принципи онога што треба да чинимо налазе се у циљевима наших радњи““. (Љ. Тадић:20)

2. знање као episteme, као логика и начин исправног мишљења, као опште и нужно закључивање засновано само на тзв. аподиктичним судовима или логичкој нужности (да буде само тако и никако друкчије). Реч је о класичном систему формалне логике и категоричког силогизма као ембриона сваког каузалног мишљења заснованог на строгим правилима логичког извођења. Аристотел је сматрао да је управо категорички силогизам основна форма сваког могућег исправног закључивања па стога и базична ћелија без којег није могуће засновати исправно научно мишљење.

3. практична памет или разборитост – phronesis, схваћена као врлина/дијалектика која се бави људским стварима о којима је потребно и могуће одлучивање путем доказивања, аргументације и дијалектике (као вештине сучељавања противуречности). Практична памет као разборитост путем расуђивања одлучује шта је за човека добро а шта није. „За разлику од знања које је опште и нужно, практична памет мора да познаје и појединачно, управо зато што се односи на делање, а свако делање каже Аристотел, одвија се у појединостима“. „Избор и одлука нису аподиктички извесни судови, већ дијалектички судови. Они представљају разговор, саветовање и већање. Судови дијалектике су судови вероватноће а не логичке нужности“. (Љ. Тадић;18) „Док је логички нужном закључивању својствена демонстрација, дијалектичком закључивању својствена је аргументација. Дијалектички или вероватни судови топике су они које усвајамо, ствари у које верујемо, али које нису очигледне и логички нужне јер би иначе улазиле у демонстративне судове. У топици се сматра да је једна ствар утолико веродостојнија и заснованија уколико се у њен прилог наводи више стварних аргумената“ (исто: 22). Стога је Аристотел због саме природе дијалектике као топике препоручивао, „не треба се расправљати са сваким, нити се упуштати у дијалектику с ким било. Јер с неким противницима закључивања се нужно изопачују“ (исто: 23). Отуда је практичка памет или разборитост најближа суштини политике као делатности, она не сме да почива на аподиктичким судовима логике, већ на аргументованим судовима дијалектике и топике. „Практично мишљење тежи да открије значење ствари и њихов конкретан однос према човеку и човека према стварима. Оно се бави питањем како је историјска, људска стварност уобличена и како се она може уобличити. У том смислу дијалектичко мишљење топике је историјско и хуманистичко мишљење par excellance“. (исто:25)

4. право научно знање, мудрост (софија) или scientia per causas које се постиже путем класичне научне методологије и експеримената, као комбинације мудрости стечене реалним увидом у предмете научних истраживања и емпиријских односно експериментима проверених и потврђених сазнања везаним за чињенице партикуларног поља научног истраживања. Реч је по Аристотелу о правој науци заснованој на истраживању узрочно-последичних веза, без којих није могуће докучити суштину света који нас окружује, данас би рекли микро и макро космоса.

5. ум или спекулативно мишљење, nus, везано је за област чисте умске спекулативности као једног од начина спознаје комплексне стварности унутрашњег и спољњег света нама познатих чињеница. Умска спознаја иако ограничена као начин досезања истине у својим најбољим примерима остварује завидне увиде о реалностима човековог живота, поготово њеног егзистенцијалног карактера. У грчком свету политика је, дакле, схваћена пре свега као практичка умска делатност намењена одгајању врлина код човека. И управо у том својству она је третирана као највиша наука, чији је основни смисао одгајање човека у врлини. „У заповести да човек буде добар и праведан, да служи циљевима правде, добра и опште користи, политика је изражавала карактер прескриптивне науке. Управо у том својству, а не према тачности својих закључака, она је била највиша наука“. Такозвана recta ratio agibilium (за разлику од recta ratio factibilium) садржи и начело одмерености: паметан и разборит човек никада не злоупотребљава своју реч. (исто:25)

Стога академик Тадић инспирисан Аристотеловим „Никомаховим“ увидима с правом закључује када констатује: „Паметан човек одликује се умношћу и увиђавношћу, тј. способношћу разумевања промењивих околности. Паметном човеку није довољно да зна шта је добро него и да постане добар“. А колега Ђуро Шушњић у истом тоналитету наставља: „Да би чинио добро мораш да знаш шта је добро“. Знаност о добру за човјека је ипак политичка знаност јер је човјек живо биће које је по својој природи одређено за живот у исправно уређеној заједници и којему није могуће да добро које му је примерено нађе изван заједнице; јер је човјек, како то Аристотел формулира, по природи политичан, по природи политичко живо биће. (Мајнер; Раусх; Дензер 1998: 46).

Дакле, реч је о комплексној методологији поимања укупног света, па и света политике, који тек заједно стварају реалан увид у тоталитет појавности у којој живимо и покушавају да одгонетну физичке законитости које га одређују и духовне импликације које га испуњавају. Такође, трагања за смислом које тај свет има за нас, јер тек тада свако досезање истине почиње да добија неки свој значај. Човек је једно време свога биолошког и друштвеног битисања део континуума простор – време, и настоји да проникне у његову суштину свестан ограничења сопствених увида, начина спознаје и методологије коју користи. Упркос томе он не престаје да се пита какав је тај континуум простор – време у коме обитава и који смисао он има за нас. Само Бог као творац има одговоре на сва човекова питања, али нам је дао неисцрпну слободу трагања за њеним истинама и смислом властитог постојања.

Литература:

Аристотел (1984). Политика. Београд: БИГЗ.

Б. Ахфорд и други (2002). Увод у политологију. Загреб: Политичка култура.

Платон (1976). Држава. Београд: БИГЗ.

Платон (1990). Закони. Београд: БИГЗ.

Т. Мејер (2013). Увод у политику. Подгорица: Цид.

Ј. Марјановић (1973). Политика у самоуправном друштву. Београд: ИПС.

Х. Мајнер; Х. Раух, Х. Дензер (1998). Класици политичког мишљења 1-2. Загреб: Голден маркетинг.

Љ. Тадић (1988). Наука о политици. Београд: Рад.

Д. Симеуновић (2009). Увод у политичку теорију. Београд: ИПС.

Д. Симеуновић (2002). Теорија политике – ридер. Београд: Наука и друштво.